Zenica sveta

37 Duga potera

Ninaeva je stezala uzde triju konja i piljila u tamu kao da može da rastera mrak i pronađe Aes Sedai i Zaštitnika. Okruživala su je stabla nalik na kosture, ogoljena i tamna pri nejasnoj mesečini. Drveće i noć potpuno su zaklonili ono što su Moiraina i Lan radili, šta god to bilo. Niko se nije ni zaustavio da joj objasni svoje namere. Lan je samo tiho rekao: „Pazi na konje“, i otišli su, ostavivši je kao konjušara. Pogleda ka konjima i razdraženo uzdahnu.

Mandarb se utapao u tminu skoro podjednako dobro kao i plašt njegovog gospodara. Pastuv obučen za rat dopustio je Ninaevi da mu se približi samo zbog toga što joj je Lan pružio uzde. Sada je bio smiren, ali dobro se sećala nemo iskeženih zuba kada je posegnula za đemom, ne čekajući na Lanovo odobrenje. Ti iskeženi zubi, bez ijednog zvuka, delovali su još opasnije. Pogledavši još jedanput zabrinuto pastuva, okrenula se i nastavila da zuri u pravcu u kome su otišli, odsutno mazeći svog konja. Preplašeno je poskočila kada joj je Aldieb poturila svoju svetlu glavu pod ruku, ali posle nekog vremena potapša i belu kobilu. „Pretpostavljam da nema potrebe da se istresam na tebi“, prošaputa, „samo zato što je tvoja gospodarica hladna...“ Ponovo se zagleda u tamu. Šta li rade?

Nakon odlaska iz Belog Mosta, projahali su kroz sela koja su izgledala toliko obično da je to bilo nestvarno. Jednostavna mesta su Ninaevi izgledala kao da nemaju nikakve veze sa svetom u kome su postojale Seni, Troloci i Aes Sedai. Išli su Kaemlinskim putem sve „dok se Moiraina nije ispravila u sedlu gledajući ka istoku, kao da je potpuno mogla da sagleda veliki put. Toliko milja ima do Kaemlina, a šta li ih tamo čeka?

Naposletku, Aes Sedai teško uzdahnu i vrati se u sedlo. „Točak tka kako Točak želi“, promrmlja, „ali ne mogu da poverujem da je istkao kraj svim nadama. Moram se prvo postarati za ono u šta sam sigurna. Biće kako Točak tka.“ I okrenu kobilu prema severu. Napustili su put i ušli u šumu. Negde na toj strani nalazio se jedan od momaka, s novčićem koji mu je Moiraina dala. Lan je pošao za njom.

Ninaeva je još jednom dugo, poslednji put pogledala prema Kaemlinskom putu. Osim njih, na putuje bila samo šačica ljudi, nekoliko taljiga i jedna prazna kola u daljini. Nekoliko ih je pešačilo, sa stvarima na leđima ili na kolicima. Neki su priznavali da putuju u Kaemlin kako bi videli lažnog Zmaja, ali većina je to ogorčeno poricala, a pogotovu oni koji su prošli kroz Beli Most. U tom gradu počela je da veruje Moiraini. Pomalo. Više, u svakom slučaju. A to nije moglo da je uteši.

Zaštitnik i Aes Sedai gotovo su nestali među drvećem pre no što je pošla za njima. Požurila je da ih sustigne. Lan je često pogledao ka njoj i mahao joj da pođe, ali nije se odmicao od Moiraininog ramena, a Aes Sedai je gledala ispred sebe.

Nevidljivi trag je nestao veče nakon što su napustili put. Moiraina, nedodirljiva Moiraina, iznenada se pridigla, stojeći pored slabe vatre na kojoj je ključao čaj u kotliću, razrogačenih očiju. „Nestao je“, prošaputa u tami.

„On je...“ Ninaeva nije dovršila započeto pitanje. Svetlosti, ne znam ni na koga od njih misli!

„Nije mrtav“, reče Aes Sedai polako, „ali više nema novčić.“ Ponovo je sela. Zvučala je staloženo, a ruke su joj bile mirne dok je skidala kotlić s vatre i ubacivala u njega šaku čaja. „Nastavićemo ujutru u istom pravcu. Kada mu se dovoljno približim, pronaćiću ga i bez novčića.“

Kada je vatra sagorela do ugaraka, Lan se uvi u plašt i zaspa. Ninaeva nije mogla da usni. Posmatrala je Aes Sedai. Moiraina sklopi oči, ali sedela je, uspravna, i Ninaeva je znala da je budna.

Dugo nakon što se i poslednji žar izgubio na ugarcima, Moiraina otvori oči. Mogla je da oseti kako se Aes Sedai osmehnula čak i u mraku. „Povratio je novčić, Mudrosti. Sve će biti u redu.“ Uzdahnuvši, legla je na svoju ćebad i gotovo odmah počela duboko da diše u snu.

Ninaevi je bilo teško da i ona učini isto, iako je bila umorna. Mislila je na najgore, bez obzira na to koliko je pokušavala da potisne takve misli. Sve će biti u redu. Posle Belog Mosta više nije mogla darse natera i u to tako lako poveruje.

Nešto je Ninaevu naglo otrglo iz razmišljanja i vratilo je u noć; zaista joj je neko dodirivao ruku. Prigušivši krik koji joj je navirao iz grla, posegla je ka nožu za pojasom. Šaka joj se sklopi oko drške pre no što je shvatila da je to Lan.

Zaštitnikova kapuljača bila je zbačena, ali kameleonski plašt utopio se u noć tako dobro da je nejasna mrlja njegovog lica delovala kao da visi u mraku. Izgledalo je da se šaka na njenoj ruci pojavila niotkud.

Drhtavo je udahnula. Očekivala je da će joj Lan reći kako joj se lako prikrao, a da ona toga nije bila ni svesna, ali, umesto toga, on poče da kopa po svojim bisagama. „Treba mi pomoć“, izgovori i kleknu da šapne konje.

Čim su konji bili vezani, ispravi se, zgrabi je za ruku i pođe u tminu. Njegova tamna kosa stapala se s mrakom skoro podjednako dobro koliko i plašt. A on je pravio čak manje buke i od nje. Nevoljno, morala je da prizna da nikako ne bi mogla da ga prati kroz tamu da je nije vodio za ruku. Svejedno, nije bila sigurna da bi mu se otrgla ukoliko on nije želeo da je pusti. Ruke su mu bile veoma snažne.

Kada su se približili maloj uzvisini, visokoj jedva toliko da se nazove brdašcem, kleknuo je i privukao je. U momentu je shvatila da je i Moiraina tu. Nepomična Aes Sedai delovala je kao senka u svom tamnom plastu. Lan pokaza niz padinu ka velikoj čistini medu drvečem.

Ninaeva se namršti na nejasnoj mesečini, a onda iznenada shvati i nasmeši se. Te blede mrlje bili su šatori u pravilnim redovima — zamračeni logor.

„Beli plastovi“, prošaputa Lan, „dve stotine njih, možda više. Dole ima vode za piće. I dečko koga tražimo.“

„U logoru?“ Više je osetila no što je videla kada je Lan klimnuo glavom.

„Usred njega. Moiraina može da pokaže gde se nalazi. Ja sam se dovoljno približio da vidim da je pod stražom.“

„Zatvorenik?“, reče Ninaeva. „Zašto?“

„Ne znam. Decu ne bi trebalo da zanima momak sa sela, sem ako zbog nečega nisu postali sumnjičavi. Sama Svetlost zna da ne treba mnogo pa da Beli plašt posumnja, ali me to ipak brine.“

„Znaš li kako da ga oslobodiš?“ Tek kad ju je pogledao, shvatila je da je bila uverena da on može da ušeta među dve stotine ljudi i vrati se s momkom. Pa, on jeste Zaštitnik. Nešto od tih priča mora da je istinito.

Zapita se da li joj se podsmeva, ali govorio je ravnodušno i koncentrisano. „Mogu da ga izvedem, ali on verovatno neće moći da bude tih. Ako budemo primećeni, možda će nam dve stotine Belih plaštova biti za petama, a nas dvojica ćemo biti najednom konju. Sem ako ne budu suviše zauzeti da nas jure. Želiš li da rizikuješ?“

„I da pomognem nekome iz Emondovog Polja? Naravno! Šta treba da uradim?“

Lan pokaza ponovo u tamu, na drugu stranu šatora. Ovog puta razaznala je samo senke. „Tamo su njihovi konji. Ako konopci ograde budu presečeni, ne potpuno, ali dovoljno da bi se pokidali kada Moiraina napravi diverziju, Beli plaštovi će biti suviše zauzeti jurnjavom za sopstvenim konjima kako bi pošli za nama. Na drugom kraju logora nalaze se dva stražara, iza ograde od konopaca, ali ako si upola dobra koliko ja mislim da jesi, nikada te neće primetiti.“

Ninaeva progunđa. Prikradanje zečevima bilo je jedno, ali prikradanje stražarima koji su imali koplja i mačeve... On dakle misli da sam dobra, je li? „Učiniću to.“

Lan ponovo klimnu glavom, kao da ništa drugo nije ni očekivao. „Još nešto. Ima vukova noćas. Primetio sam dva, a ako sam video njih, ima ih verovatno još.“ Zastade, i učini joj se da je zbunjen, iako mu se glas nije izmenio. „Gotovo mi se učinilo da su hteli da ih primetim. Svejedno, ne bi trebalo da ti prave nevolje. Vukovi se obično sklanjaju od ljudi.“

„Ništa ne znam o tome“, Ninaeva slatko primeti. „Ipak sam odrasla medu čobanima.“ On zagunđa, a ona se nasmeši u tami.

„Onda, krenimo odmah“, reče Lan.

Osmeh joj nestade s lica kada je pogledala ka logoru prepunom naoružanih ljudi. Dve stotine ljudi s kopljima, mačevima i... Pre no stoje mogla da se predomisli, oslobodila je nož u kanijama i pošla. Moiraina je uhvati za ruku snažno skoro koliko i Lan.

„Čuvaj se“, reče Aes Sedai tiho. „Kada presečeš konopce, vrati se što pre. I ti si sada deo Sare i ne bih te izlagala riziku ništa više no ostale, da ovih dana čitav svet nije u opasnosti.“

Ninaeva neprimetno protrlja ruku kada ju je Moiraina pustila. Nije htela da pokaže Aes Sedai da ju je zabolelo. Ali Moiraina je nastavila da osmatra logor ispod njih čim ju je oslobodila stiska. A Ninaeva se iznenadi kada je shvatila da je Zaštitnik nestao. Nije ga čula kada je otišao. Svetlost oslepela prokletnika! Prikupila je tiho suknje kako joj ne bi smetale i požurila u noč.

Usporila je kada je opalo granje zapucketalo pod njenim stopalima, srećna što niko nije mogao da vidi kako crveni. Trebalo je da bude nečujna, a i nije se nadmetala sa Zaštitnikom. Zaista?

Potisnula je tu misao i usredsredila se na probijanje kroz mračnu šumu. To ne bi trebalo da joj pravi teškoće; bleda mesečina koja je kopnela bila je više no dovoljna svakome koga je njen otac podučavao, a tlo se blago uzdizalo i spuštalo. Ali drveće, ogoljeno i oštro nasuprot noćnog neba, stalno ju je podsećalo na to da ovo nije nikakva dečija igra, a zavijanje vetra isuviše je ličilo na zvuk troločkih rogova. Sada, kada je bila sama u tami, setila se da su vukovi, koji su obično bežali od ljudi, izmenili svoje navike ove zime u Dve Reke.

Laknulo joj je kada je naposletku osetila miris konja. Gotovo ne dišući, legla je i počela da puzi nasuprot vetru, prateći konjski vonj. U poslednjem trenu je ugledala stražare, na koje samo što nije naletela. Išli su ka njoj iz tmine. Njihovi beli ogrtači lepršali su na vetru, i skoro su bleskali na mesečini. Mogli su da nose i baklje — jednako bi se videli. Ukopala se, pokušavajući da se stopi sa zemljom. Skoro ispred nje, ni deset koraka udaljeni, stali su u mestu lupnuvši nogama i okrenuvši se jedan ka drugom, dok su im koplja bila oslonjena o ramena. Odmah iza njih mogla je da vidi siluete koje su sigurno bile konji. Osećao se snažan miris štale, konja i balege.

„Sve je dobro u noći“, raportirala je prilika u belom plastu. „Svetlost nas obasjala i zaštitila od Senke.“

„Sve je dobro u noći“, odgovori drugi. „Svetlost nas obasjala i zaštitila od Senke.“

Rekavši to, okrenuli su se jedan od drugog i ponovo uputili u tamu.

Ninaeva je čekala i brojala u sebi dok su oni dva puta obišli logor. Oba puta stigla je do istog broja, a oni bi svaki put isto izgovorili — ni reč manje ili više.

Nijedan se nije osvrtao; gledali su pravo ispred sebe dok su prilazili, a potom bi odlazili. Zapita se da li bi je primetili čak i da je stajala.

Pre no što je treći put noć progutala bledo lepršanje njihovih plaštova, ona je već stajala, i pognuta, trčala ka konjima. Kada se približila, usporila je kako ne bi preplašila životinje. Stražari Belih plaštova možda ne mogu da vide ono što im je ispred nosa, ali sigurno bi proverili ako konji iznenada počnu da njište.

Konji su bili vezani jedan do drugog u nekoliko redova. Izgledali su u tami kao jedva prepoznatljiva masa, spuštenih glava. S vremena na vreme neki od njih bi frknuo ili lupio nogom u snu. Pre no što je primetila, pri nejasnoj mesečini Ninaeva je stigla skoro do kraja reda. Posegla je za konopcem za koji su konji bili zavezani i sledila se kada je najbliži konj podigao glavu i pogledao je. Uzde su mu bile privezane u veliku petlju za vrengiju debelu kao palac, koja je bila obmotana oko stuba. Jedan njisak. Srce je htelo da joj izleti iz grudi. Udaralo je tako glasno da su i stražari mogli da ga čuju.

Netremice gledajući u konje, počela je da seče konop koji je išao između stubova, napipavajući ispred sečiva kako bi proverila dokle je isekla. Konj zabaci glavu i Ninaevi zastade dah. Samo jedan njisak.

Samo nekoliko tankih uzica konoplje ostalo joj je pod prstima. Polako je krenula ka sledećoj vrengiji, posmatajući konja sve dok nije prestao da gleda u nju, a onda drhtavo uzdahnu. Činilo joj se da neće izdržati ako sa svima bude tako.

Ali kod vrengija koje su se nizale, konji se nisu budili, čak i kada je posekla palac i prigušeno ciknula. Šišajući ranu na prstu, zabrinuto se okrenula i pogledala u pravcu iz koga je došla. S obzirom da je vetar duvao prema stražarima, ona više nije mogla da ih čuje, ali oni su mogli da je primete ukoliko su bili na pravom mestu. Ako budu krenuli da provere kakva je to buka, vetar će je sprečiti da ih čuje sve dok ne budu bili skoro ispred nje. Vreme je da se krene. Neće oni juriti nikoga kada im utekne četiri od pet konja.

Ali nije se ni pomakla. Mogla je da zamisli Lanov pogled kada bude čuo šta je uradila. Neće je optuživati, razmišljala je, a on ne bi ništa više ni očekivao od nje. Ona je bila Mudrost, ne prokleti veliki nepobedivi Zaštitnik, koji je u stanju da gotovo nestane. Stisnu zube i krenu ka poslednjem konopcu. Prvi konj koji je bio vezan za njega bila je Bela.

Nije mogla a da ne prepozna tu zdepastu čupavu pojavu — još jedan takav konj, na ovom mestu i u ovom trenutku, bilo bi suviše velika slučajnost. Iznenada joj je bilo tako drago što nije ostavila ovaj poslednji red da je počela da se trese. Ruke i noge su joj toliko podrhtavale da se bojala da dotakne vrengiju za koju su konji bili vezani, ali misli su joj bile čiste kao Vinska voda. Ko god od momaka bio u logoru, Egvena je bila s njim. A ako budu bežali jašući po dvoje na konju, neki od Dece će ih sustići i pored toga što će im konji biti raštrkani i neko će umreti. Bila je sigurna u to, kao da sluša vetar. Ta izvesnost joj zabi oštricu straha u trbuh. Ovo nije imalo nikakve veze s vremenom, usevima ili bolestima. Zašto mi je Moiraina rekla da mogu da koristim Moć? Zašto nije mogla da me jednostavno ostavi na miru?

Začudo, strah joj smiri drhtavicu. Ruku mirnih kao da je mlela bilje u sopstvenoj kući, preseče vrengiju, kao i sve prethodne. Vrativši bodež u kanije, odvezala je Belin povodac. Čupava kobila se probudi, uplašena, zabacivši glavu, ali Ninaeva je pomazi i prošaputa nekoliko smirujućih reči u uvo životinje. Bela frknu tiho i izgledalo je da je zadovoljna.

I drugi konji u nizu bili su budni. Gledali su je. Setivši se Mandarba, nesigurno je posegla za uzdama sledećeg konja, ali on se nije bunio. Štaviše, izgleda da je želeo da ga potapše kao i Belu. Ninaeva čvrsto uhvati Beline uzde, a obmota druge oko zgloba, sve vreme nervozno posmatrajući logor. Bledi šatori su bili udaljeni svega trideset jardi i mogla je da vidi kako ljudi prolaze između njih. Ako primete da se konji mrdaju i dođu da vide šta je uzrok tome...

Poželela je, sva u očaju, da je Aes Sedai ne čeka. Šta god da namerava da uradi, neka ne okleva. Svetlosti, neka to sada uradi, pre...

Iznenada, munje probiše tamu i za trenutak oduvaše mrak. Grmljavina joj tako snažno odjeknu u ušima da je pomislila da će pokleknuti. U istom trenu vatreni trozubac udari u zemlju iza konja, bacajući u vazduh prašinu i stenje poput fontane. Tutnjava zemlje koja se prolama borila se s grmljavinom. Konji su izgledali kao da su poludeli, njištali su i propinjali se. Konopci za koje su bili vezani pokidali su se poput paučine tamo gde ih je Ninaeva načela. Još jedna munja blesnula je prema zemlji pre no stoje izbledeo odsjaj prve.

Ninaeva je bila suviše zauzeta da bi likovala. Pri prvom udaru munje, Bela pojuri na jednu stranu, dok se drugi konj prope u suprotnu. Mislila je da će joj iščupati ruke. Za trenutak, koji je delovao kao večnost, visila je u vazduhu između dva konja. Nije doticala zemlju stopalima, a Ninaevin vrisak je bio prigušen drugim udarom groma. Munje su neprestano udarale, a nebesa su bila jedan neprekidni gnevni urlik. Kako nisu mogli da odu kuda su namerili, konji su se vratili, pustivši je da padne. Želela je da klekne na zemlju i odmori namučena ramena, ali nije bilo vremena. Bela i drugi konj gurali su je bokovima, a očima su divlje kolutali sve dok se samo beonjače nisu videle, preteći da je obore i izgaze. Naterala je nekako ruke da se podignu. Zgrabivši Belu za grivu, uzjahala ju je. Druge uzde bile su joj i dalje obmotane oko zgloba, snažno usečene u meso.

Zinula je kada je duga siva senka zarežala pored nje. Činilo se da se ne obaziru na nju i konje koji su bili s njom, ali kezile su se na izludele životinje koje su jurile u svim pravcima. Druga senka smrti došla je odmah iza prve. Ninaeva je ponovo poželela da vrisne, ali zvuka nije bilo. Vukovi! Svetlost nam pomogla! Šta to Moiraina radi?

Nije bilo potrebno da udara petama o Beline bokove. Kobila pojuri, a drugi konj bio je sasvim srećan što je prati. Išli bi bilo kuda, sve dok imaju snage da trče i pobegnu od vatre s neba koja je ubijala noć.