Zenica sveta

45 Ono što prati u tami

Svetlost fenjera bila je dovoljna da osvetli suprotnu stranu koja je štrčala iz mraka poput slomljenog zuba nekog diva. Loijalov konj nervozno uda ri kopitom i rasklimani kamen pade u gluvu tamu ispod njih. Ako je i udario o tlo, Rand to nije čuo.

On potera Crvenog bliže procepu. Ispruži fenjer na motki što dalje, ali ničeg nije bilo. Crnilo je bilo i iznad i ispod, gušeći svetlost. Ako je provalija i imala dno, ono je moglo biti na dubini od hiljadu stopa. Ili ga uopšte nije bilo. Ali na suprotnoj strani ugleda staje pod mostom, šta ga drži. Ništa. Bio je debeo manje od jednog hvata, a pod njim baš ničeg nije bilo.

Kamen na kome su stajali iznenada mu se učini tanak kao papir, a beskrajna praznina poče da ga vuče preko ivice. Fenjer i motka odjednom su izgledali toliko teški da je klizio iz sedla. Rand odmaknu konja što dalje od ambisa, podjednako oprezno kao i kada je prilazio.

„Do ovoga si nas dovela, Aes Sedai?“, reče Ninaeva. „Sve ovo smo prešli samo da bismo shvatili da treba da se vratimo u Kaemlin?“

„Ne moramo da se vratimo“, reče Moiraina. „Bar ne do Kaemlina. Duž Puteva mnogo staza vodi do raznih gradova. Vratićemo se samo toliko da Loijal pronađe drugu stazu koja će voditi do Fal Dare. Loijale? Loijale!“

Ogier se jedva prenu od gledanja u procep. „Šta? Oh. Da, Aes Sedai. Mogu da pronađem novi put. Nisam...“ Pogled mu ponovo odluta ka ponoru i on trznu ušima. „Nisam ni sanjao da je raspadanje ovoliko odmaklo. Ako se i mostovi ruše, možda neću moći da pronađem stazu koja vam je potrebna. Možda neću moći da pronađem ni put nazad. Možda se upravo sada iza nas prelazi ruše.“

„Mora da postoji izlaz“, reče Perin smireno. Činilo se da Perinove oči sakupljaju svetlost. Sijale su zlatnim sjajem. Kao vuku škripcu, iznenađeno pomisli Rand. Na to liči.

„Biće kako Točak tka“, reče Moiraina, „ali ne verujem da se raspadanje proširilo koliko ti misliš da jeste. Pogledaj kamen, Loijale. Čak i ja mogu da vidim da je to stari prelom.“

„Da“, polako reče Loijal. „Da, Aes Sedai, vidim. Ovde nema ni vetra ni kiše, ali taj kamen je bio na vazduhu barem deset godina.“ Klimnu glavom sa smeškom punim olakšanja. To otkriće ga je toliko obradovalo da je na trenutak zaboravio na strah. A onda se obazre i nelagodno slegnu ramenima. „Druge putanje ću mnogo lakše pronaći nego onu do Mafar Dadaranela. Hoćete li do Tar Valona, na primer? Ili do steddinga Šangtai. Stedding Šangtai je udaljen samo tri mosta od poslednjeg Ostrva. Pretpostavljam da bi Starešine do sada već i pristale da razgovaraju sa mnom.“

„Fal Dara, Loijale“, odlučno reče Moiraina. „Zenica sveta nalazi se iza Fal Dare, a mi moramo da stignemo do nje.“

„Fal Dara“, bezvoljno reče Ogier.

Kada su se vratili na Ostrvo, Loijal pažljivo osmotri ispisanu tablu. Obrve su mu bile nabrane dok je mrmljao u bradu. Uskoro je pričao sam sa sobom, jer je govorio jezikom Ogiera. Taj grleni jezik zvučao je kao cvrkut nekih ptica dubokih glasova. Randu je bilo neobično da tako ogromni ljudi imaju tako melodičan jezik.

Ogier konačno klimnu glavom. Dok ih je vodio ka tom mostu, čežnjivo se osvrnu ka drugom stubu sa znakom. „Tri prelaska do steddinga Šangtai.“ Loijal uzdahnu, ali proveo ih je pored Putokaza ne zastajkujući, i došli su do trećeg mosta od tog stuba. Žalosno se osvrnuo kada su stupili na prelaz, iako je most koji je vodio do njegovog doma već bio sakriven u mraku.

Rand potera svog riđana do Ogiera. „Kada se sve ovo završi, Loijale, ti ćeš mi pokazati svoj stedding, a ja ću ti pokazati Emondovo Polje. Ali bez Puteva. Hodaćemo ili jahati, čak i ako to bude trajalo čitavo leto.“

„Zaista veruješ da će se sve ovo ikada završiti, Rande?“

On namršteno pogleda Ogiera. „Rekao si da će nam trebati dva dana da stignemo do Fal Dare.“

„Ne mislim na Puteve, Rande. Sve ovo.“ Loijal se osvrnu da pogleda Aes Sedai, koja je tiho razgovarala s Lanom dok su jahali jedno uz drugo. „Zašto misliš da će se ovo ikada završiti?“

Mostovi i staze su se uspinjali, spuštali i išli dijagonalno. Ponekad bi bela linija koja je išla do Putokaza blesnula u mraku, baš kao i staza koju su pratili od kaemlinske Kapije. Rand primeti da on nije jedini koji radoznalo i pomalo čežnjivo posmatra te linije. Ninaeva, Perin, Met, čak i Egvena teška srca su se odvajali od njih. Na kraju svake od njih bila je Kapija, prolaz u svet u kome je bilo neba, sunca i vetra. Sada bi i vetar prijao. Ali skretali su sa njih pod oštrim pogledom Aes Sedai. Rand nije bio jedini koji se osvrtao i nakon što je mrak progutao Ostrvo, Putokaz i liniju.

Rand je već zevao kada Moiraina reče da će prenoćiti najednom od Ostrva. Met pogleda tamu koja ih je okruživala i glasno šmrknu, ali sjahao je podjednako brzo koliko i ostali. Lan i momci su rasedlali i sapeli konje dok su Ninaeva i Egvena postavile malu uljaricu da skuvaju čaj. Uljarica je ličila na podnožje fenjera. Lan reče da Zaštitnici to koriste u Pustoši, gde je opasno ložiti drvo. On izvadi gvozdene tronošce iz košara koje su skinuli s tovarnog konja, kako bi se motke s fenjerima postavile oko logora.

Loijal je na trenutak proučavao Putokaz, a onda sede prekrštenih nogu i pređe rukom preko prašnjavog boginjavog kamena. „Nekada je bilo rastinja na Ostrvima“, tužno primeti. „Sve knjige govore o tome. Bilo je zelene trave na kojoj je moglo da se spava, meke poput perjanog madraca. Bilo je stabala voćki; mogli ste da zasladite hranu koju ste poneli jabukom ili kruškom, slatkom, jedrom i sočnom, bez obzira na doba godine izvan Puteva.“

„Ovde nema ničega za lov“, zareža Perin, i odmah se učini da je i sam iznenađen onim što je rekao.

Egvena dodade Loijalu šolju čaja. Uzeo ju je, ali nije počeo da pije. Zagleda se u tečnost, kao da će pronaći voćke u njenim dubinama.

„Hoćeš li postaviti štitove?“, upita Ninaeva Moirainu. „Ovde sigurno ima nečeg goreg od pacova. Mada ništa ne vidim, mogu to da osetim.“

Aes Sedai s gađenjem protrlja prste o dlanove. „Osećaš izopačenost, iskvarenost Moći koja je načinila Puteve. Neću da koristim Jednu moć na Putevima, sem ako to baš ne moram. Izopačenost je toliko jaka da bi sve što pokušam sigurno bilo izvitopereno.“

Nakon toga svi su zaćutali, poput Loijala. Lan prionu na jelo, usredsređeno kao da loži vatru. Delovalo je da hrana nije toliko važna od potrebe da napuni telo gorivom. Moiraina je jela dostojanstveno i uredno, kao da nije sedela na hladnom kamenu, u pravoj nedođiji, ali Rand se samo poigravao komadićima hrane. Sićušni plamen uljarice bio je dovoljan tek da voda proključa, ali on se nagnu ka njemu, kao da želi da upije toplotu. Ramenom je dodirivao Meta i Perina. Njih trojica su se zbili oko uljarice. Met je držao hleb, meso i sir kao da je zaboravio na njih, a Perin spusti limeni tanjir nakon samo nekoliko zalogaja. Bivali su sve sumorniji. Svi spustiše glave, izbegavajući da gledaju tamu koja ih je okruživala.

Moiraina ih je posmatrala dok je jela. Naposletku je spustila tanjir i obrisala usne maramicom. „Reći ću vam nešto što će vas oraspoložiti. Mislim da Tom Merilin nije mrtav.“

Rand je strogo pogleda. „Ali... Sen...“

„Met mi je ispričao šta se desilo u Belom Mostu“, reče Aes Sedai. „Ljudi su tamo spominjali zabavljača, ali nisu rekli da je poginuo. Da je zabavljač bio ubijen, mislim da bi se o tome pričalo. Beli Most nije tako veliki grad da zabavljač ne bi bio bitan. A Tom je deo Šare koje se tka oko vas trojice. Isuviše važan deo, verujem, da bi bio uklonjen.“

Suviše važan?, pomisli Rand. Kako Moiraina može da... „Je li ti to Min rekla? Videla je nešto u vezi s Tomom?“

„Štošta je ona videla“, odsečno reče Moiraina. „Za sve vas. Želela bih da mogu da razumem makar i polovinu onoga što joj se prikazalo, ali ni ona to ne razume. Stare prepreke padaju. Ali, bez obzira na to da li je staro ili novo ono što Min radi, vidi tačno. Vaše sudbine su povezane. A i sudbina Toma Merilina.“

Ninaeva šmrknu kao da sve to nije važno i dosu još jednu šolju čaja.

„Ne vidim kako je ona mogla da vidi bilo šta u vezi s nama“, reče Met s osmehom. „Koliko se ja sećam, uglavnom je gledala Randa.“

Egvena podiže obrvu. „Oh? Niste mi to rekli, Moiraina Sedai.“

Rand pogleda Egvenu. Nije ga gledala, ali ton njenog glasa bio je preterano ravnodušan. „Samo sam jednom razgovarao s njom“, rekao je. „Oblači se kao dečak, a kosa joj je kratka kao moja.“

„Razgovarao si s njom. Jednom.“ Egvena polako klimnu. I dalje ga nije gledala. Primakla je šolju do usana.

„Min je samo neko ko je radio u gostionici u Baerlonu“, reče Perin, „a ne kao Aram.“

Egvena se zagrcnu. „Što je vruće!“, promrmlja.

„Ko je Aram?“, upita Rand. Perin se osmehnu, i taj osmeh ličio je na Metov u starim vremenima, kada je spremao neki nestašluk. Perin nagnu šolju kako bi sakrio lice.

„Neko iz Putujućeg naroda“, ležemo odgovori Egvena, ali crvene tačke procvetale su joj na obrazima.

„Neko iz Putujućeg naroda“, umiljato reče Perin. „On igra. Kao ptica. Zar to nisu tvoje reči, Egvena? Izgledalo je kao da letiš s pticom?“

Egvena odlučno spusti šolju. „Ne znam da li je još neko umoran, ali ja idem da spavam.“

Dok se ona umotavala u svoju ćebad, Perin gumu Randa i namignu mu. Rand mu gotovo nesvesno uzvrati osmeh. Svetlost me spalila ako se ovoga puta, za promenu, nisam izvukao. Voleo bih da umem sa ženama kao Perin.

„Možda bi, Rande“, nestašno reče Met, „trebalo da kažeš Egveni za ćerku farmera Grinvela, Elsu.“ Egvena podiže glavu i prostreli pogledom najpre Meta, a potom i Randa.

Rand hitro ustade i zgrabi ćebad. „Trebalo bi svi da idemo na spavanje.“

Svi iz Emondovog Polja počeše da traže svoju ćebad, pa i Loijal. Moiraina je sedela i pijuckala čaj. I Lan. Zaštitnik kao da nije ni nameravao da spava, niti mu je to bilo potrebno.

Čak i dok su se ušuškavali za spavanje, niko nije želeo da se odmakne od ostalih. Izgledali su kao gomilice umotane u ćebad, zbijeni oko uljarice. Gotovo da su se doticali.

„Rande“, prošaputa Met, „da li se desilo nešto između tebe i Min? Jedva sam je video. Ona jeste lepa, ali izgleda da ima godina koliko i Ninaeva.“

„A šta s tom Elsom?“, dodade Perin sa suprotne strane. „Da li je lepa?“

„Krv i pepeo“, promumla Rand, „zar ne smem čak ni da popričam s devojkom? Vas dvojica ste gori od Egvene.“

„Kao što bi Mudrost rekla“, šaljivo ga prekori Met, „pazi šta govoriš. Pa, ako nećeš da pričaš o tome, ja ću malo da odspavam.“

„Dobro“, progunđa Rand. „Prvi put kažeš nešto pristojno.“

Ali, nisu zaspali tako lako. Tvrdi kamenje žuljao kako god bi se Rand okrenuo. Mogao je da oseti neravnine kroz ćebad. Nije mogao da zamisli da je na nekom drugom mestu osim na Putevima, a njih su stvorili ljudi koji su razrušili svet, a Mračni izopačio. Stalno se prisećao porušenog mosta i praznine ispod njega.

Kada se okrenuo na drugu stranu, video je da ga Met posmatra. Zapravo, gledao je kroz njega. Zaboravili su na zadirkivanje čim su se setili tame koja ih obavija. Rand se ponovo okrenu i vide da su i Perinove oči otvorene. Na Perinovom licu bilo je manje straha no na Metovom, ali ležao je s rukama položenim na grudima. Zabrinuto je lupkao prstima.

Moiraina im je prišla, klekla pored svakog od njih i nagnula se da im nešto šapne. Rand nije mogao da čuje šta je rekla Perinu, ali on prestade da lupka prstima. Kada se nagnu prema Randu, približivši se toliko da su im se lica skoro dodirivala, prošaputa glasom punim utehe: „Čak i ovde, tvoja sudbina te štiti. Ni Mračni ne može sasvim da promeni Šaru. Bezbedan si od njega dok god sam ja blizu. Tvoji snovi su bezbedni. Za još neko vreme, tvoji snovi su bezbedni.“

Dok je prolazila pored njega idući ka Metu, Rand se zapita da li je mislila da je sve to tako jednostavno: da je dovoljno da mu kaže da je bezbedan i da će on smesta poverovati. Ali ipak, nekako se osećao bezbednim — barem bezbednijim. Razmišljajući o tome, utonu u san bez snova.

Lan ih probudi. Rand se upita da li je Zaštitnik uopšte i spavao; nije izgledao umorno poput onih koji su odležali nekoliko sati na tvrdom kamenu. Moiraina dozvoli da skuvaju čaj, ali samo po jednu šolju. Doručkovali su u sedlima. Loijal i Zaštitnik su ih predvodili. Obrok je bio isti kao i prethodni: hleb, meso i sir. Rand pomisli da bi to čoveku lako moglo da dozlogrdi.

Ubrzo nakon što su pojeli i poslednje mrvice, Lan prošaputa: „Neko nas prati. Ili nešto.“ Bili su na sredini mosta. Njegovi krajevi bili su skriveni u tami.

Met istrže strelu iz svog tobolca, i pre no što su stigli da ga spreče, odape luk u tamu iza njih.

„Znao sam da nije trebalo ovo da uradim“, promrmlja Loijal. „Nikad nemoj da imaš posla s Aes Sedai, sem u steddingu.“

Lan odgumu luk pre no što je Met mogao da stavi još jednu strelu. „Prekini s tim, seoski idiote. Ne znamo ko je to.“

„Samo si tu siguran s njima“, nastavi Ogier.

„Šta bi moglo biti na ovom mestu sem nekog zla?“, ljutito odvrati Met.

„Tako Starešine kažu. Trebalo je da ih slušam“, nije prekidao Ogier.

„Kao prvo, mi“, suvo reče Zaštitnik.

„Možda je to još neki putnik“, progovori Egvena s nadom u glasu. „Možda Ogier.“

„Ogieri su dovoljno pametni da ne koriste Puteve“, odgovori Loijal škrgućući. „Svi sem Loijala, koji je sasvim bez pameti. Starešina Haman je to oduvek govorio, a i u pravu je.“

„Šta osećaš, Lane?“, upita Moiraina. „Da li je to nešto što služi Mračnome?“ Zaštitnik lagano odmahnu glavom. „Ne znam“, rekao je kao da je i sam iznenađen. „Ne mogu da odredim. Možda je to zbog Puteva i izopačenosti. Osećam da nešto nije kako treba. Ali ko god da je, ili šta god da je, ne pokušava da nas sustigne. Skoro nas je stigao na poslednjem Ostrvu i pobegao je preko mosta, da se ne bismo susreli. Ako bih malo zaostao, možda bih mogao da ga iznenadim i vidim koje, ili šta je.“

„Ako ostaneš iza nas, Zaštitniče“, odlučno reče Loijal, „zauvek ćeš ostati u Putevima. Čak i da možeš da čitaš ogiersko pismo, nikada nisam ni čuo ni pročitao za nekog čoveka koji bi mogao da pronađe svoju stazu s nekog Ostrva bez ogierskog vodiča. Razumeš li naše pismo?“

Lan ponovo odmahnu glavom, a Moiraina reče: „Nećemo ga dirati sve dok ne on nas ne dira. Nemamo vremena. Vreme nam izmiče.“

Dok su silazili s mosta na sledeće Ostrvo, Loijal reče: „Ako se tačno sećam poslednjeg Putokaza, ovde počinje staza koja vodi ka Tar Valonu. Još pola dana puta, nešto manje no što će nam biti potrebno da stignemo do Mafal Dadaranela. Siguran sam da...“

Loijal ućuta kada njihovi fenjeri osvetliše Putokaz. Na vrhu ploče kamen je bio izgreban duboko uklesanim pravim i oštrim linijama. Lan više nije skrivao uznemirenost. Blago se uspravio u sedlu, ali Randu se učini da je Zaštitnik mogao da oseti sve oko sebe, čak i kako ostali dišu. Lan potera svog pastuva oko Putokaza, obilazeći ga u sve većem krugu. Jahao je kao da je očekivao napad, ili kao da je imao namera da napadne.

„Ovo je mnogo toga objasnilo“, tiho reče Moiraina, „i plaši me. Mnogo. Trebalo je da pretpostavim. Sva ova izopačenost, raspadanje. Trebalo je da pretpostavim.“

„Šta da pretpostaviš?“, oštro upita Ninaeva, a Loijal progovori: „Šta je to? Koje ovo učinio? Za ovo nikada nisam ni video ni čuo.“

Aes Sedai im mimo saopšti: „Troloci.“ Nije se obazirala na njihova prestravljena lica. „Ili Seni. To su troločke rane. Troloci su otkrili kako da uđu u Putove. Mora da su tako neprimećeno stigli u Dve Reke — kroz Kapiju u Maneterenu. Postoji bar jedna Kapija u Pustoši.“ Pogledala je ka Lanu pre no što je nastavila; Zaštitnik se toliko udaljio da se videlo samo nejasno svetlo njegovog fenjera. „Maneteren je bio uništen, ali gotovo ništa ne može da uništi Kapiju. Jedino tako su Seni mogle da okupe malu vojsku oko Kaemlina, a da ne podignu uzbunu u svim zemljama između Pustoši i Andora.“ Moiraina zastade i zamišljeno dotače usne. „Ali i dalje ne znaju sve staze, inače bi nagrnuli u Kaemlin kroz Kapiju kojom smo mi prošli. Da.“

Rand se naježi. Mogli su da prođu kroz Kapiju i otkriju Troloke koji ih čekaju u tami. Stotine njih, možda hiljade izvitoperenih divova s napola životinjskim licima reže dok jure kroz tminu da ubiju. Ili nešto još gore.

„Ne prolaze Putevima baš tako lako“, uzviknu Lan. Njegov fenjer nije bio udaljen više od dvadeset koraka, ali onima oko Putokaza činilo se da je svetlo samo daleka nejasna prigušena lopta. Moiraina ih povede do njega. Rand požele da nema ništa u stomaku kada ugleda ono što je Zaštitnik otkrio.

Zamrznuta tela Troloka nalazila su se u podnožju jednog od mostova. Bili su zaleđeni u trenutku dok su mlatili oko sebe kukastim sekirama i srpolikim mačevima. Sive i rupičaste kao i kamen, ogromne telesine bile su napola utonule u nateklu površinu punu mehura. Neki od mehura su pukli, otkrivši druga lica s gubicama, zauvek iskežena u strahu. Rand je čuo kako neko povraća iza njega, i proguta knedlu da se ne bi i on pridružio. To je bila užasna smrt, čak i za Troloke.

Most se završavao nekoliko stopa iza Troloka. Stub sa znakom bio je skrhan u hiljadu komadića.

Loijal bojažljivo sjaha, motreći na Troloke, kao da je mislio da bi mogli da ožive. Hitro pretraži ostatke stuba, pokupivši pismo na metalu koje je bilo usečeno u kamen, a onda nespretno uzjaha. „Ovo je bio prvi most na stazi do Tar Valona“, reče.

Met je brisao usta nadlanicom. Odvrati glavu od Troloka. Egvena pokri rukama lice. Rand potera konja bliže Beli i uhvati je za rame, a ona se okrenu u sedlu i zagrli ga, tresući se. I on požele da to može da učini. Sprečavalo ga je samo to što ju je držao u zagrljaju.

„Dobro je što još ne idemo u Tar Valon“, reče Moiraina.

Ninaeva se okrenula ka Aes Sedai. „Kako možeš da budeš tako mirna? To se moglo i nama desiti!“

„Možda“, smireno reče Moiraina. Ninaeva stisnu zube tako snažno da je Rand mogao da čuje škrgutanje. „Ali, mnogo je verovatnije“, staloženo nastavi Moiraina, „da su ljudi, Aes Sedai, koji su načinili Puteve, postavili zaštitu, ugrađene zamke za stvorenja Mračnoga. Mora da su se tada plašili toga, pre no što su Poluljudi i Troloci proterani u Pustoš. U svakom slučaju, ovde ne smemo da se zadržavamo. Ma kojim putem da krenemo, napred ili nazad, moguće je da ćemo na njemu naići na zamku. Ako ne naiđemo na jednoj stazi, naići ćemo na drugoj. Loijale, znaš li gde je sledeći most?“

„Da. Da, nisu upropastili taj deo Putokaza, hvala Svetlosti.“ Loijal je prvi put bio voljan koliko i Moiraina da krenu dalje. Poterao je svog velikog konja još pre no što je ona završila.

Još dva mosta Egvena nije ispuštala Randovu ruku. Bilo mu je žao kada ga je na kraju pustila, promrmljavši izvinjenje i usiljeno se osmehujući. To nije bilo samo zbog toga što mu je bilo prijatno da ga tako drži. Bilo je lakše biti hrabar ukoliko je postojao neko kome je bila potrebna zaštita.

Moiraina možda nije verovala u postojanje zamke postavljene za njih, ali, uprkos tome stoje pričala o žurbi, naterala ih je da putuju sporije no ranije. Terala ih je da zastanu pre no što bi ih pustila da stupe na sledeći most ili na novo Ostrvo. Poterala bi Aldieb i ispružila ruku pipajući nešto u vazduhu. Nikome, čak ni Loijalu ni Lanu, nije bilo dozvoljeno da krenu dalje dok ona to ne bi rekla.

Randu nije preostalo ništa drugo nego da veruje u to što je Moiraina rekla o zamkama, ali ipak je posmatrao tamu oko sebe, kao da je mogao da vidi dalje od deset stopa. Naprezao je sluh ne bi li nešto čuo. Ako su Troloci mogli da koriste Puteve, onda je ono što ih je pratilo, šta god to bilo, moglo da bude još jedno stvorenje Mračnoga. Ili više od jednog. Lan je rekao da to ne može da proceni na Putevima. Ali prelazili su most za mostom, ručali u sedlu, a potom su išli preko još prelaza; jedino što je mogao da čuje bila je samo škripa sedala i konjska kopita. Ponekad bi čuo i kako neko od ostalih kašlje, ili mrmlja sebi u bradu. Kasnije je čuo i vetar u daljini, negde u tmini. Nije mogao da odredi odakle dolazi taj zvuk. Isprva je mislio da samo umišlja, ali ubrzo je bio sasvim siguran.

Kako bih voleo da ponovo osetim vetar, čak i hladan.

Rand iznenada trepnu. „Loijale, zar ti nisi rekao da u Putevima nema nikakvog vetra?“

Loijal zauzda konja nadomak sledećeg Ostrva i nagnu glavu da oslušne. Lice mu je postajalo sve bleđe, i on obliznu usne. „Machin Shin“, promuklo prošaputa. „Crni vetar. Svetlost nas obasjala i zaštitila. To je Crni vetar.“

„Koliko još mostova ima?“, oštro upita Moiraina. „Loijale, koliko još mostova?“

„Dva. Mislim, još dva.“

„Pa hajde onda“, uzviknu Moiraina i potera Aldieb na Ostrvo.

„Brzo ih nađi!“

Loijal je mrmljao sebi u bradu, ili nekome ko ga je slušao, dok je proučavao Putokaz. „Izašli su ludi, vrišteći o Machin Shinu. Svetlost nam pomogla! Čak i oni koje su Aes Sedai mogle da izleče, oni...“ Brzo osmotri kamen i krenu galopom prema mostu, vičući: „Ovuda!“

Ovog puta Moiraina nije stala kako bi proverila put. Sve ih je poterala u galop. Most je podrhtavao pod konjima, a fenjeri se divlje ljuljali iznad glava. Loijal brzo pogleda sledeći Putokaz i okrenu svog velikog konja kao da je trkački pastuv, ne zaustavljajući se ni za tren. Zvuk vetra bivao je sve jači. Rand je mogao da ga čuje uprkos topotu kopita po kamenu. Pratio ih je i bio je sve bliži.

Nisu se mučili sa sledečim Putokazom. Čim je svetlost fenjera pala na belu liniju koja je išla od njega, poleteše tuda, neprekidno galopirajući. Ostrvo je nestalo iza njih, i ostao je samo rupičasti sivi kamen pod nogama i bela linija. Rand je disao toliko teško da više nije bio siguran da li može da čuje vetar.

Vrata su se pojavila iz tame. Bila su izrezbarena lozom i stajala su u tmini, kao sićušni deo nekog zida u noći. Moiraina se nagnu u sedlu, posegavši rukom prema reljefu, i iznenada se ispravi. „List Avendesore nije ovde!“, uzviknu. „Nema ključa!“

„Svetlosti!“, povika Met. „Prokleta Svetlosti!“ Loijal podiže glavu i žalobno zajauka, nalik kriku umirućeg.

Egvena uhvati Randa za ruku. Usne su joj drhtale, ali samo ga je gledala. On položi ruku preko njene, nadajući se da nije delovao preplašenije od nje. Ali bio je uplašen. Vetar je zavijao kod Putokaza koji su prošli. Pomisli da gotovo može da čuje glasove u huku vetra. Vrištali su poganosti koje su, bez obzira što ih je samo upola razumeo, naterale stomačnu kiselinu da mu se popne u grlo.

Moiraina diže svoj štap i plamen suknu s njegovog kraja. Nije to bio čisti beli plamen koga se Rand sećao iz Emondovog Polja i bitke pre Šadar Logota. Bolesno žutilo mešalo se sa vatrom i nejasnim tačkicama crnila, nalik na čađ. Tanak nakiseli dim dizao se od plamena. Taj smrad natera Loijala da se zakašlje, a konji su nervozno poigravali. Ipak, Moiraina usmeri plamen prema vratima. Dim zagreba Randovo grlo i zapeče ga u nosu.

Kamen se topio kao puter, lišće i loza su sagorevali u plamenu i nestajali. Aes Sedai je pomerala vatreni snop najbrže što je mogla, ali trebalo je vremena da se iseče dovoljno veliki otvor kroz koji će svi proći. Randu je izgledalo kao da linija istopljenog kamena mili poput puža. Ogrtač mu se pomeri, kao da ga je zavijorio povetarac, a srce mu zastade.

„Mogu da ga osetim“, drhtavo reče Met. „Svetlosti, mogu da ga osetim!“

Plamen zgasnu, a Moiraina spusti svoj štap. „Gotovo“, reče. „Bar do pola.“

Tanka linija išla je preko kamenog reljefa. Randu se učini da može da vidi svetlost kroz pukotinu — nejasnu, ali ipak svetlost. Uprkos tome što su bili prosečem, dva velika povijena kamena okrajka i dalje su stajala — polukrugovi u oba krila. Otvor je bio dovoljno veliki da svi projašu, iako bi Loijal možda morao da se pribije uz svog konja. Biće dovoljno veliki kada se kameni odsečci uklone. Rand se zapita koliko su oba teška. Hiljadu funti? Više? Možda ćemo uspeti ako svi sjašemo i poguramo. Možda ćemo moći da oborimo jedan od njih pre no što vetar pristigne. Nalet vetra pomeri njegov ogrtač. Pokušao je da ne sluša povike glasova.

Kada se Moiraina odmače, Mandarb pojuri napred, pravo prema vratima. Lan se pognu u sedlu. U poslednjem trenutku, bojni konj se okrenu da udari kamen sapima, baš kao što su ga naučili da udara druge konje u bici. Kamen tresnu prevrnuvši se, a Zaštitnik i njegov konj proleteše u zaletu kroz zamagljeno mreškanje Kapije. Kroz nju je dopirala svetlost poznog jutra. Bila je bleda i nejasna, ali Randu je izgledalo kao da mu podnevno sunce sija pravo u lice.

Na drugoj strani vrata Lan i Mandarb toliko su usporili da je izgledalo kao da mile. Lagano su teturali dok je Zaštitnik zauzdavao konja i okretao ga prema vratima. Rand nije čekao. Gurnuvši Belinu glavu prema otvoru, udari čupavu kobilu po sapima. Egvena je imala tek toliko vremena da se iznenađeno osvrne ka njemu, pre no što je Bela iznese iz Puteva.

„Svi vi, napolje!“, naredi Moiraina. „Brzo! Krećite!“

Još dok je govorila, Aes Sedai ispruži ruku i uperi štap prema Putokazu. Nešto je suknulo iz njegovog kraja, nalik tečnoj svetlosti koja je bila pretvorena u bleštavu vatru. Sjajno koplje belog, crvenog i žutog sevnulo je u crnilo i razletelo se poput skrhanih dijamanata. Vetar zavrišta u agoniji, u besu. Hiljadu mrmora koji su se krili u vetru urliknulo je poput groma. Bili su to krici ludila, jedva čujni glasovi koji su se izbezumljeno smejali i urlikali pretnje zbog kojih se Randov stomak prevrtao, koliko zbog onoga stoje gotovo razumeo od onoga što su govorili, toliko i zbog zadovoljstva s kojim su to izgovarali.

Mamuznu Crvenog terajući ga napred, tiskajući se u otvor za ostalima. Svi zajedno projuriše kroz prigušeni sjaj. Ponovo je ledena drhtavica prošla kroz njega, stvarajući neobičan osećaj da polako spušta lice u zimsko jezero i da mu beskonačno sporo hladna voda mili preko kože. Izgledalo je kao da to traje čitavu večnost, isto kao i ranije. Misli su se rojile, pitajući se da li je vetar mogao da ih uhvati dok su zadržani u prolazu.

Hladnoća iznenada nestade, kao da se mehur sapunice rasprsnu. Njegov konj, koji se u trenutku kretao dvostruko brže no ranije, zatetura se i skoro ga zbaci sa sebe. Rand zagrli obema rukama riđana oko vrata i pribi se uz njega iz petnih žila. Crveni se stresao dok se on vraćao u sedlo, a onda otkasa da se pridruži ostalima, smireno kao da se ništa neobično nije dogodilo. Bilo je hladno, ali to nije bila studen Kapije, već dobrodošla uobičajena zimska hladnoća, koja se lagano i ravnomerno ukopavala u telo.

On se umota u ogrtač, gledajući prigušeno svetlucanje Kapije. Pored njega, Lan se nagnu u sedlu s rukom na balčaku. I čovek i konj bili su napeti, kao da su spremni da se galopom vrate ukoliko se Moiraina ne pojavi.

Kapija je stajala posred kamenjara u podnožju brda. Skrivalo ju je grmlje, izuzev tamo gde su odlomljeni delovi kapije pali i izlomili ogoljene smeđe grane. Pored rezbarija na ostacima vrata, žbunje je izgledalo beživotnije od samog kamena.

Površina nalik na blatnjavu vodu ispupčila se kao neki ogroman neobičan mehur koji se diže na površini bare. Moiraina se probi kroz taj balon. Palac po palac, Aes Sedai i njen tmurni odraz udaljavali su se jedno od drugog. I dalje je pružala svoj štap ispred sebe, i zadržala ga je tako dok je izvlačila Aldieb iz Kapije. Bela kobila je poigravala od straha i kolutala očima. Moiraina se odmače od kapije, gledajući netremice u nju.

Kapija potamne. Nejasno mreškanje postajalo je sve mračnije. Prešlo je iz sivila do boje uglja, i napokon do crnila dubokog kao srce Puteva. Vetar je zavijao prema njima, kao da dolazi iz neke velike udaljenosti. Skriveni glasovi bili su ispunjeni neutaživom žeđi za živim bićima, glađu za bolom, onemogućeni da ostvare ono što su hteli.

Rand je čuo glasove nalik šapatu. Skoro da ih je razumeo. Meso je tako dobro, divno je kidati ga, cepati kožu, guliti je, preplitati je, tako lepo preplitati kaiševe kože, kako divno crvene kapljice padaju; krv je tako crvena, tako crvena, tako slatka; slatki urlici, lepi vriskovi, krici koji pevaju, pevaj urlike, pevaj svoje krike...

Šaputanje utihnu, a crnilo postade sve manje i napokon se izgubi. Kapija je ponovo bila maglovito mreškanje koje se videlo kroz luk izrezbarenog kamena.

Rand duboko uzdahnu, drhteći. Nije bio jedini; čuo je kako su i ostali uzdisali od olakšanja. Egvena dotera Belu pored Ninaevinog konja i dve žene su se zagrlile, naslonivši glave jedna drugoj na rame. Čak je delovalo da je i Lanu laknulo, iako se s njegovog tvrdog lica ništa nije moglo pročitati. Mnogo više je govorio način na koji je sedeo na Mandarbu, kako su mu se ramena opustila dok je gledao Moirainu, po tome kako je nagnuo glavu.

„Nije moglo da prođe“, reče Moiraina. „I mislila sam da neće moći. Nadala sam se. Fuj!“ Ona odbaci štap na zemlju i obrisa šaku o plašt. Polovina štapa bila je prekrivena debelim crnim garom. „Izopačenost pokvari sve na tom mestu.“

„Šta je to bilo?“, oštro upita Ninaeva. „Šta je to bilo?“

Loijal je izgledao zbunjeno. „Pa, Machin Shin, naravno. Crni vetar koji krade duše.“

„Ali šta je to?“, bila je uporna Ninaeva. „Troloke možeš da vidiš, da ih pipneš, ako ti to nije gadno. Ali to...“ Ona se strese, trzajući se.

„Možda je to nešto što je ostalo iz Vremena ludila“, odgovori Moiraina. „Ili čak iz Rata Senke, Rata Moći. Izgleda da se krilo u Putevima toliko dugo da ne može više da izađe. Niko, čak ni među Ogierima, ne zna koliko se daleko Putevi prostiru. Niti koliko duboko. Možda je to nastalo čak i u samim Putevima. Kao što je Loijal rekao, Putevi su živi, a sve žive stvari imaju parazite. Možda je to čak i stvorenje same izopačenosti, nešto stoje rođeno od raspadanja. Nešto što mrzi život i svetlost.“

„Prestani!“, zajeca Egvena. „Neću više da slušam o tome. Mogla sam da čujem to kako govori...“ Ućuta i strese se.

„Mnogo gore tek predstoji“, tiho reče Moiraina. Rand nije bio uveren da je htela da to čuju.

Aes Sedai umorno uzjaha i sede u sedlo, zahvalno odahnuvši. „Ovo je opasno“, reče pogledavši slomljena vrata. Samo je letimice pogledala svoj oprljeni štap. „Ta stvar ne može da se oslobodi i izađe, ali neko bi ipak mogao da uđe. Kada stignemo u Fal Daru, Agelmar mora da pošalje ljude koji će ovo zazidati.“ Ona pokaza ka severu, ka kulama u maglovitoj daljini iznad golih krošnji.