Zenica sveta

48 Pustoš

Vetar je nosio Lanov plašt i zbog toga su ga ponekad jedva videli, čak i na sunčevoj svetlosti. Ingtar i stotinu kopljanika koje je lord Agelmar poslao da ih otprate do Granice, za slučaj da nalete na troločki pohod, ulivali su hrabrost. Vojnici su stupali u dva reda, u čeličnim oklopima, s crvenim zastavicama i konjima, na čelu s Ingtarovim barjakom sa sivom sovom. Možda su bili veličanstveni kao i stotinu kraljičinih gardista, ali Rand je posmatrao kule koje su bile pred njima. Već je čitavo jutro gledao kopljanike Šienara.

Svaka kula bila je visoka i masivna, na vrhu nekog brda, udaljena pola milje od druge. Druge su se dizale na istoku i zapadu, i tako unedogled. Oko svake kamene kule bila je ozidana široka staza koja je vodila oko građevine pa sve do teških kapija. One su bile na pola puta do vrha s kamenom krunom. Osmatračnica je bila zaštićena zidom koji se spuštao do tla, ali neprijatelji koji bi pokušali da stignu do kapije penjali bi se pod kišom strela i kamenja, pod mlazom vrelog ulja iz velikih kotlova postavljenih na bedemima. Veliko čelično ogledalo, pažljivo sklonjeno od sunca, sijalo je na vrhu svake kule ispod visokih gvozdenih pehara u kojima bi mogle da se zapale signalne vatre kada sunce ne sija. Bio bi dat znak kulama koje su bile udaljene od Granice, a one bi ga slale drugima, i tako sve do tvrđava u unutrašnjosti zemlje, odakle bi kopljanici krenuli da odbiju napad. Tako je bilo ranije.

Sa vrhova dve najbliže kule, ljudi su posmatrali njihov polazak. Bilo je samo nekoliko stražara na svakoj, a vojnici u njima su oprezno osmatrali kroz proreze za strelce. U najboljim vremenima, u kulama je bilo dovoljno ljudi samo za samoodbranu. Više su se uzdali u kamene zidove no u jake ruke da bi opstali. Ali sada su svi, pa i oni koji bi inače bili pošteđeni, jahali prema Tarvinovom procepu. Nije bilo važno da li će kule pasti ukoliko kopljanici ne bi uspeli da sačuvaju Procep.

Rand se naježi kada su projahali između kula. Skoro mu se učinilo da je prošao kroz zid hladnijeg vazduha. Ovo je bila Granica. Zemlja iza nje nije se razlikovala od Šienara, ali tamo negde, iza golog drveća, bila je Pustoš.

Ingtar podiže čeličnu pesnicu da zaustavi kopljanike ispred jednostavne kamene stražare koja se videla s kula. Bila je to granična stražara, koja je označavala granicu između Šienara i onoga što je nekada bio Malkier. „Oprostite, Moiraina Aes Sedai. Oprosti, Dai Šane. Oprosti, Graditelju. Lord Agelmar mi je zapovedio da ne idem dalje.“ Činilo se da je nesrećan i razočaran zbog svega što se dešavalo.

„Tako smo lord Agelmar i ja i nameravali“, reče Moiraina.

Ingtar kiselo zagunđa. „Oprostite, Aes Sedai“, izvinio se. Nije zvučao iskreno. „To što smo vas dovde dopratili znači da možda nećemo stići do Procepa pre no što se bitka završi. Nemoguće je da stignemo ostale, a u isto vreme zabranjeno mi je da makar i zakoračim iza granične postaje, kao da nikada ranije nisam bio u Pustoši. A moj lord Agelmar neće da mi kaže zašto.“ Oči iza prečaga vizira upitno su gledale u Aes Sedai dok je to izgovarao. Nije gledao Randa i ostale; saznao je da će oni ići uz Lana u Pustoš.

„Može da pođe umesto mene“, promrmlja Met Randu. Lan ih je prekorno pogledao. Met spusti glavu i pocrvene.

„Svako od nas ima svoju ulogu u Šari, Ingtare“, odlučno reče Moiraina. „Odavde mi moramo da igramo naše uloge sami.“

Ingtarov naklon nije bio usiljen samo zbog oklopa. „Kako želite, Aes Sedai. Moram sada da vas ostavim, i da naporno jašem kako bih stigao do Tarvinovog procepa. Barem će mi tamo biti... dozvoljeno... da se sukobim s Trolocima.“

„Zar to zaista toliko želite?“, upita Ninaeva. „Da se borite s Trolocima?“

Ingtar zbunjeno pogleda nju, a onda Lana, kao da je Zaštitnik bio u stanju da joj objasni. „To je ono što ja radim, gospo“, polako reče. „To je ono što jesam.“ Podigao je šaku u čeličnoj rukavici ka Lanu, otvorenim dlanom prema Zaštitniku. „Suravye ninto manshima taishite, Dai Shan. Neka Mir bude naklonjen tvom maču.“ Ingtar okrenu konja i odjaha ka istoku sa svojim barjaktarom i stotinu kopljanika. Išli su brzo, ali ne suviše, kako bi konji u oklopima mogli da izdrže, s obzirom na put koji je trebalo da pređu.

„Kako je neobično to što govore“, reče Egvena. „Zašto stalno izgovaraju tu reč? Mir.“

„Kada nikada ne saznaš šta je to, osim što sanjaš“, odgovori Lan, poteravši Mandarba napred, „to postaje više od amajlije.“

Dok je Rand išao iza Zaštitnika pored kamene granične postaje, on se okrenu u sedlu i pogleda prema Ingtaru i kopljanicima koji su nestajali iza golih stabala. Pokušao je da vidi i graničnu stražaru, davno već nestalu na obzorju i poslednje kule na brdima koje su izvirivale preko drveća. Bili su uskoro potpuno sami. Jahali su prema severu pod golim krošnjama drveća. Rand je oprezno zaćutao, a prvi put čak ni Met nije imao šta da kaže.

Tog jutra, kapije Fal Dare su se otvorile u zoru. Lord Agelmar, sada u oklopu i šlemu poput svojih vojnika, izjahao je, sa barjakom crnog sokola i tri lisice, kroz istočnu kapiju prema suncu, koje je i dalje bilo samo crveni krajičak iznad drveća. Poput čelične zmije koja se izvijala na zvuk bubnjeva na konjima, kolona je izašla iz grada u četiri reda. Šuma sakri Agelmara na čelu pre no što poslednji vojnici u nizu napustiše utvrdu u Fal Dari. Nije bilo klicanja na ulicama zbog koga bi hitali, već samo njihovi sopstveni bubnjevi i zastavice koje su vijorile na vetru. Ali oči su im bile uprte prema izlazećem suncu, s jasnim ciljem. Pridružiće se na istoku drugim čeličnim zmijama, iz Fal Morana, na čelu s kraljem Easarem lično, koga prate njegovi sinovi, i iz Ankor Daila, koji je čuvao Istočne močvare i Kičmu sveta; iz Mos Širare, Fal Siona i Kamron Kaana i svih ostalih tvrđava u Šienaru, velikih i malih. Spojiće se u veliku zmiju, koja će krenuti na sever ka Tarvinovom procepu.

Još jedna kolona je u tom trenutku izlazila kroz Kraljevu kapiju koja je vodila ka Fal Moranu. Taljige i kola, konjanici i pešaci terali su svoju stoku i nosili decu na leđima, lica sumornih poput jutarnjih senki. Bezvoljno su išli, jer nisu želeli da napuste svoje domove, ovog puta možda zauvek, ali opet, strah od onoga što je dolazilo terao ih je da se kreću, tako da su išli tamo-amo. Prvo su vukli noge, a onda bi pretrčali desetak koraka. Potom bi ponovo mileli kroz prašinu. Nekolicina zastade izvan grada da pogleda oklopljenu liniju vojnika kako krivuda prema šumi. Nada je procvetala u nekim očima i mrmljali su molitve: za vojnike, za sebe. Onda su ponovo krenuli prema jugu.

Najkraća kolona izašla je kroz Malkiersku kapiju. Ostala je samo nekolicina vojnika i nekoliko starijih ljudi čije su žene umrle, a njihova odrasla deca su polako odlazila prema jugu. Bila je to poslednja odbrana. Šta god se bude desilo kod Tarvinovog procepa, Fal Dara neće pasti bez bitke. Ingtarova siva sova je prednjačila, ali Moiraina ih je povela na sever. Bila je to najvažnija kolona, i najočajnija.

Prošao je čitav sat od prolaska kraj granične postaje, a šuma i zemljište se nisu menjali. Zaštitnik ih je predvodio onoliko brzo koliko su konji mogli da izdrže. Ipak, Rand se neprestano pitao kada će stići u Pustoš. Tlo je postalo brdovitije, ali drveće, puzavice i žbunje nimalo se nisu razlikovali od onog koje je video u Šienaru — sivo i gotovo bez lišća. Bilo mu je toplije, dovoljno toplo da okači svoj ogrtač o jabuku sedla.

„Čitave godine nije bilo ovako lepo vreme“, reče Egvena dok je i sama skidala plašt.

Ninaeva odmahnu glavom, mršteći se kao da sluša vetar. „Nešto ovde ne valja.“

Rand klimnu. I on je mogao to da oseti, iako nije mogao da razazna šta. Nije to bila samo toplota, prva ove godine pod otvorenim nebom koje je mogao da se seti. Bilo je to više od jednostavne činjenice da ne bi trebalo da bude tako toplo dok su ovoliko udaljeni na severu. Mora da je to bilo zbog Pustoši, ali zemljište se nije razlikovalo.

Sunce je bilo visoko na nebu. Ta crvena lopta sigurno nije mogla toliko tla greje, uprkos nebu bez oblaka. Rand nešto kasnije otkopča kaput. Znoj mu je curio niz lice.

On nije bio jedini. Met skinu kaput. Bodež ukrašen zlatom i rubinom jasno se video. Obrisao je lice krajem svog šala. Trepćući, obmota šal kao usku traku sasvim iznad očiju. Ninaeva i Egvena su se hladile. Bile su pogrbljene u sedlu kao da venu. Loijal otkopča svoju tuniku s visokim okovratnikom, a potom i košulju; imao je uzanu traku dlaka po sredini grudi, koje su bile guste kao krzno. Promrmlja svima izvinjenje.

„Morate mi oprostiti. Stedding Šangtai je u planinama i tamo je sveže.“ Njegove široke nozdrve bile su raširene i uvlačile su vazduh koji je svakim trenutkom bivao sve topliji. „Ne sviđa mi se ova vrelina i vlaga.“

Bilo je vlažno, shvati Rand. Ličilo je na Blatište usred leta, u Dve Reke. U toj blatnoj močvari činilo se da svaki dah dolazi kroz vuneno ćebe natopljeno vrelom vodom. Ovde nije bilo močvarnog tla — samo nekoliko bara i potočića, koji su bile kapljice za nekoga ko je navikao na Vodenu šumu — ali vazduh je bio poput onoga u Blatištu. Samo je Perin, i dalje u svom kaputu, disao s lakoćom. Perin i Zaštitnik.

Na listopadnom drveću bilo je nešto lišća. Rand krenu rukom da dodirne granu i zaustavi se pre no što mu šaka dotače listove. Bolesno žutilo i crne tačke šarali su crvenilo novog rastinja, poput neke bolesti.

„Rekao sam da ništa ne dirate“, hladno reče Zaštitnik. I dalje je nosio svoj plašt koji je menjao boje, kao da vrelina na njega nije uticala ništa više od hladnoće. Delovalo je kao da njegovo četvrtasto lice visi u vazduhu iznad Mandarbovih leđa. „Cveće može da ubije u Pustoši, a lišće da osakati. Postoji malo stvorenje koje se zove štapić. Voli da se krije među najgušćim lišćem i čeka da ga neko dodirne. Izgleda kako se i zove. A kada ga neko dotakne, ujeda. Nije otrovno. Njegova pljuvačka počinje da vari plen umesto njega. Jedino što može da te spase jeste da odsečeš ruku ili nogu koju je ujeo. Ali štapić neće ujesti dok ga neko ne dodirne. Druga stvorenja u Pustoši hoće.“

Rand trže ruku, ne dodirnuvši lišće, i obrisa ih o pantalone.

„Znači li to da smo u Pustoši?“, reče Perin. Začudo, nije zvučao uplašeno. „Ovo je samo njen obod“, sumorno odgovori Lan. Njegov pastuv nastavi da ide napred i on je govorio preko ramena. „Prava Pustoš i dalje je pred nama. Ima stvorenja u Pustoši koje love po zvuku i neke od njih su možda dolutale ovako daleko na jug. Ponekad pređu planine Duma. Mnogo su opasnije od štapića. Čutite i nemojte da zaostajete ako hoćete da ostanete živi.“ Nastavi brzo, ne sačekavši odgovor.

Milju po milju, bilo je sve očiglednije koliko je Pustoš izopačena. Drveće je bilo sve više pokriveno lišćem, ali ono je bilo prljavo i pokriveno žutim i crnim tačkama, s jarkim crvenim šarama, kao da je zatrovano. Svaki list i puzavica bili su naduveni, spremni da prsnu na dodir. Cveće koje je pokrivalo drveće i travu ličilo je na parodiju proleća. Bilo je bolesno, bledo i gnjecavo. Te ispijene biljke kao da su se raspadale dok ih je Rand gledao. Kada je disao kroz nos, hvatala ga je mučnina od teškog i jakog sladunjavog mirisa truleži. Kada je pokušao da diše na usta, umalo se nije ispovraćao. U vazduhu se osećao zadah poput smrada pokvarenog mesa. Čuli su se tihi gnjecavi zvuci dok su konjska kopita prolazila preko truleži.

Met se nagnu u sedlu i poče da povraća; nije prestajao sve dok mu stomak nije bio prazan. Rand pokuša da dosegne prazninu, ali spokoj nije sprečavao da mu kiselina stalno navire u grlo. I pored toga što više nije imao šta da povrati, nakon pola milje Met ponovo poče da grca. Nije uspeo ništa da izbaci. Isto je bilo i posle naredne pređene milje. Egvena je izgledala kao da će svakog trenutka i njoj pozliti. Neprestno je gutala pljuvačku. Ninaevino lice bilo je bleda maska odlučnosti. Stisnula je vilice i netremice gledala u Moirainina leđa. Mudrost nije htela da prizna da joj je loše sve dok Aes Sedai to nije prva učinila, ali Rand je mislio da neće morati dugo da čeka. Moiraina je stisnula oči, a usne su joj bile blede.

Uprkos vrelini i vlazi, Loijal obmota šal oko nosa i usta. Kada je pogledao Randa, u očima su mu se jasno videli bes i gađenje. „Čuo sam...“, poče, glasom prigušenim zbog vune, a onda stade uz grimasu da pročisti grlo. „Fuj! Smrdi kao... Fuj! Slušao sam i čitao o Pustoši, ali ništa nije moglo da opiše.Ogier zamahnu rukom, pokazujući da se ono što govori odnosi na ljigavo rastinje i smrad, „... da čak i Mračni može drveću da uradi nešto slično! Fuj!“

Naravno, izgledalo je kao da sve to ne smeta jedino Zaštitniku, barem ne koliko je Rand mogao da vidi, ali na njegovo iznenađenje, ni Perinu. Ili, preciznije rečeno, nije mu smetalo na isti način kao ostalima. Stameni mladić streljao je pogledom grotesknu šumu kroz koju su jahali, kao da gleda neprijatelja ili neprijateljski barjak. Prelazio je rukom preko sekire za pojasom. Činilo se da ne primećuje to što radi, i mrmljao je u bradu, napola režeći, tako da se Rand naježi. Čak i na sunčevoj svetlosti Perinove oči presijavale su se u zlatnim nijansama, sijajući opasno.

Vrelina nije posustala kada je krvavo sunce počelo da zalazi za obzorje. U daljini ka severu dizale su se planine, više od Maglenih planina, crne naspram neba. Ponekad bi ledeni vetar sa tih oštrih vrhova dosegao do njih. Tropska vlaga uglavnom bi ispila planinsku svežinu, ali i ta preostala studen sekla je svojom hladnoćom naspram vreline koju bi zamenila, makar i samo na trenutak. Randu se činilo da mu se znoj s lica u trenu pretvarao u ledenice. Kada bi vetar minuo, zrnca leda bi se ponovo otopila. Ljutiti potoci bi mu krenuli niz obraze, a nesnosna vrelina bi se vratila, još strašnija no ranije. Dok je vetar duvao, nestajao bi i smrad, ali Randu je bilo bolje bez tih naleta. Studen je bila poput hladnoće groba, a dopirao je i zadah prašnjave memle tek otvorene stare grobnice.

„Nećemo stići do planina pre mraka“, reče Lan, „a opasno je kretati se noću, čak i za Zaštitnika.“

„Nedaleko odavde ima jedno mesto“, reče Moiraina. „Biće dobro ukoliko budemo mogli tamo da logorujemo.“

Zaštitnik j e pogleda, a lice mu je bilo potpuno bezizražajno. Potom je nevoljno klimnuo glavom. „Da. Negde moramo da logorujemo. Mogli bismo i tu.“

„Kada sam je ja tražila, Zenica sveta je bila iza visokih klanaca“, reče Moiraina. „Najbolje je da pređemo planine Duma po dnevnoj svetlosti, u podne, kada su moći Mračnoga na ovome svetu najslabije.“

„Pričaš kao se da Zenica pomera“, reče Egvena Aes Sedai, ali joj Loijal odgovori.

„Svako od Ogiera je na različitom mestu pronalazio Zenicu sveta. Izgleda da se Zeleni čovek nalazi tamo gde je potreban. Ali, to je uvek bilo s one strane visokih klanaca. To su opasni, visoki klanci, prepuni stvorenja koja pripadaju Mračnom.“

„Prvo moramo da stignemo do klanaca, a onda ćemo brinuti o njima“, reče Lan. „Sutra ćemo zaista zaći u Pustoš.“

Rand osmotri šumu oko sebe. Svaki list i cvet bio je bolestan, svaka puzavica se raspadala još dok je rasla. Strese se i protiv svoje volje. Ako ovo nije prava Pustoš, šta jeste?

Lan ih je poveo ka zapadu, krećući se prema zalazećem suncu. Zaštitnik nije nimalo usporavao, ali po načinu na koji se držao videlo se da je bezvoljan.

Sunce, nalik crvenoj lopti, počelo je da zalazi, i tek je doticalo krošnje drveća kada su stigli na vrh jednog brda. Zaštitnik je zauzdao konja. Ispred njih, na zapadu, ležala je mreža jezera. Mračno su se presijavala na svetlosti zalazećeg sunca, poput nejednakih perli na niskama ogrlice. U daljini, okružena jezerima, šiljati vrhovi brda bili su potpuno pokriveni večernjim senkama. Nakratko, sunčevi zraci obasjaše neravne vrhove i Randu zastade dah. To nisu bila brda, već porušeni ostaci sedam kula. Nije bio siguran da li je još neko to primetio; sve je nestalo u trenu, kao što se i pojavilo. Zaštitnik je sjahao. Lice mu je bilo poput kamena, bez ikakvog izraza.

„Zar nismo mogli da postavimo logor dole, pored jezera?“, upita Ninaeva, tapkajući maramicom po licu. „Mora da je dole hladnije, kraj vode.“

„Svetlosti“, reče Met, „voleo bih samo da umočim glavu u jedno od njih. Mislim da je ne bih više izvadio.“

Baš u tom trenutku nešto zamuti vode najbližeg jezera. Tamna voda počela je da se presijava kada je ogromna telesina prošla ispod površine. Grdosija dugačka kao nekoliko ljudi ustalasala je vodu, dugo prolazeći, sve dok se rep nije izdigao u vazduhu, zamahavši u sumraku bodljom nalik na osinu žaoku, dugačku bar pet hvatova. Posvuda po njoj vijugali su se debeli pipci poput čudovišnih crva, nalik stonoginim nogama. Rep kliznu pod površinu i nestade. Samo su talasići koji su polako nestajali svedočili da je ikada i bio tu.

Rand zatvori usta i zgleda se s Perinom. Perinove žućkaste oči bile su ispunjene nevericom kao, bio je siguran, i njegove. Ništa tako veliko nije moglo da živi u tako malom jezeru. Nemoguće je da su ono bile šake na tim pipcima. To prosto nije moguće.

„Kad malo bolje razmislim“, jedva prozbori Met, „ovde mi se više sviđa.“

„Postaviću štitove oko ovog brda“, reče Moiraina. Ona je već sjahala s Aldieb. „Prava zaštita privukla bi pažnju kao med muve, što mi ne želimo, ali ako bilo koji stvor Mračnoga ili bilo šta što služi Senku priđe na milju od nas, ja ću znati.“

„Više bih voleo da se napravi prava zaštita“, reče Met čim je čizmama dotakao tlo, „sve dok drži tu, tu... stvar s druge strane.“

„Oh, ućuti, Mete“, kratko odseče Egvena, a Ninaeva reče: „I da nas čekaju kada ujutru pođemo? Ti jesi budala, Metrime Kautone.“ Met ih obe prostreli pogledom dok su silazile s konja, ali ništa nije rekao.

Rand i Perin se osmehnuše jedan drugom dok je Perin prihvatao Beline uzde. Nakratko je izgledalo kao da su kod kuće, a Met je pričao upravo ono što ne treba u najgorem mogućem trenutku. A onda se osmeh izgubi s Perinovog lica; oči su mu zaista svetlele u sumraku, kao da je neko žuto svetlo bilo iza njih. Osmeh nestade i s Randovog lica. Ipak nije kao kod kuće.

Rand, Met i Perin pomogli su Lanu da rasedla i šapne konje, dok su ostali postavljali logor. Loijal je mrmljao sebi u bradu dok je nameštao Zaštitnikovu sićušnu uljaricu, ali Ogierovi debeli prsti bili su spretni. Egvena je pevušila puneći kotlić za čaj iz mešine s vodom. Rand se nije više čudio zašto je Zaštitnik bio toliko uporan da ponesu svu tu vodu.

Postavivši riđanovo sedlo u red s ostalima, Rand je odvezao bisage i ćebe. Kada se okrenuo, ukočio se od straha. Sve je nestalo: Ogier i žene, uljarica i korpe od vrbovog pruća s tovarnog konja. Na vrhu brda nije bilo ničega sem večernjih senki.

Utrnulom rukom je nespretno krenuo ka maču. Čuo je nejasnu Metovu psovku. Perin je stezao sekira, a tršava glava se osvrtala, očekujući opasnost.

„Čobani“, promrmlja Lan. Zaštitnik je mimo krenuo ka brdu i nestao posle tri koraka.

Rand, Met i Perin se zgranuto pogledaše, a onda su svi jurnuli ka mestu gde je Zaštitnik nestao. Rand se iznenada zaustavi, i zakorači još jednom kada Met natrča na njega. Egvena je digla pogled od kotlića koji je nameštala na uljarici. Ninaeva je zatvarala drugi upaljeni fenjer. Svi su bili tu. Moiraina je sedela prekrštenih nogu, Lan se izvalio na zemlju nalaktivši se, a Loijal je vadio knjigu iz svog ranca.

Rand se oprezno osvrnu. Padina brda izgledala je isto kao i pre: senke su padale na drveće, jezera iza njih tonula su u tamu. Plašio se da uzmakne. Bilo ga je strah da će sve ponovo nestati i da ovoga puta možda neće moći da ih pronađe. Oprezno prolazeći kraj njega, Perin duboko uzdahnu.

Moiraina ih je primetila kako stoje tu otvorenih usta. Perin je izgledao posramljeno. Vratio je sekiru u tešku gajku za pojasom, kao da je mislio da niko neće primetiti. Osmeh joj prelete preko lica. „To je savijanje“, rekla je. „Sasvim je jednostavno. Ukoliko nas neko posmatra, umesto u nas, gledaće oko nas. Ne smemo dopustiti da neke oči noćas primete naše svetlo, a u Pustoši ne treba biti u mraku.“

„Moiraina Sedai kaže da ću možda i ja moći to da uradim.“ Egveni zasijaše oči. „Kaže da već sada mogu da upravljam sa dovoljno Jedne moći.“

„Ne bez obuke, dete“, upozori je Moiraina. „I ono što je najjednostavnije u Jednoj moći može biti opasno za one koji nisu naučeni da time ovladaju, kao i za one oko njih.“ Perin prezrivo šmrknu, a izgledalo je da je Egveni nelagodno. Rand se zapita da li je već iskušavala svoje sposobnosti.

Ninaeva spusti fenjer. Uz sićušni plamen uljarice, dva fenjera su davala sasvim dovoljno svetlosti. „Kada pođeš u Tar Valon, Egvena“, reče oprezno Mudrost, „možda ću i ja poći s tobom.“ Pogledala je Moirainu kao da se pravda. „Prijaće joj da vidi poznato lice među svim tim strancima. Biće joj potreban još neko da je savetuje pored Aes Sedai.“

„Možda bi tako bilo najbolje, Mudrosti“, bilo je sve što je Moiraina rekla.

Egvena se nasmeja i zatapša. „Oh, to bi bilo divno. I ti, Rande. I ti ćeš poći, zar ne?“ On zastade na pola puta, a onda stade kraj uljarice, preko puta Egvene, i polako se spusti na zemlju. Pomisli kako joj oči nikada nisu bile krupnije, ili sjajnije, ili nalik na jezera u kojima je mogao da nestane. Ona se zacrvene i tiho se zakikota. „Perine, Mete, i vas dvojica ćete poći, zar ne? Bićemo svi zajedno.“ Met nešto nejasno progunđa, a Perin samo slegnu ramenima, ali ona je to shvatila kao pristanak. „Vidiš, Rande. Bićemo svi zajedno.“

Svetlosti, čovek bi mogao da se udavi u tim očima i da bude srećan zbog toga. Rand se posramljeno nakašlja. „Da li imaju ovce u Tar Valonu? Ja znam samo to, da čuvam ovce i da gajim duvan.“

„Mislim“, reče Moiraina, „da mogu da pronađem nešto za tebe u Tar Valonu. Za sve vas. Možda to baš neće biti čuvanje ovaca, ali biće vam zanimljivo.“

„Eto“, reče Egvena kao da je sve rešeno. „Znam. Učiniću te svojim Zaštitnikom kada budem bila Aes Sedai. Dopalo bi ti se da budeš Zaštitnik, zar ne? Moj Zaštitnik?“ Zvučala je samouvereno, ali on je video pitanje u njenim očima. Želela je odgovor. To joj je bilo potrebno.

„Voleo bih da budem tvoj Zaštitnik“, rekao je. Ona nije za tebe, niti ti za nju. Zašto je Min morala to da mi kaže?

Smračilo se i svi su bili umorni. Loijal je bio prvi koji je legao i spremio se da spava, ali ubrzo su i ostali pošli za njim. Ćebad su koristili jedino kao jastuke. Moiraina stavi nešto u ulje fenjera, a to je rasteralo smrad Pustoši s vrha brda. Ipak, ništa nije moglo da umanji vrelinu. Svetlost je treperila na slaboj mesečini, ali noć je bila vrela kao da je sunce bilo u zenitu.

Rand shvati da ne može da zaspi, čak i pored toga što je Aes Sedai ležala samo hvat udaljena od njega, štiteći njegove snove. Sparina mu je ometala san. Loija je tiho hrkao, što je ipak bila grmljavina u odnosu na Perina, čije se hrkanje gotovo nije ni čulo, ali to nije sprečilo da umor savlada i ostale. Zaštitnik je bio i dalje budan. Sedeo je nedaleko od njega s mačem preko kolena, gledajući u noć. Na Randovo iznenađenje, i Ninaeva nije spavala.

Mudrost je dugo bez reči gledala Lana, a onda nasu šolju čaja i odnese mu. Kada je on krenuo da je uzme, promrmljavši nešto u znak zahvalnosti, ona nije odmah pustila šolju. „Trebalo je da znam da si neki kralj“, tiho reče. Gledala ga je, ali glas joj je blago podrhtavao.

Lan je pogleda podjednako uznemireno. Randu je izgledalo kao da je Zaštitnikovo lice zaista postalo nežnije. „Ja nisam kralj, Ninaeva. Ja sam samo čovek, siromašniji od najbednijeg seljaka.“

Ninaeva je zvučala smirenije. „Neke žene ne traže ni zemlju ni zlato. Samo čoveka.“

„A čovek koji bi zatražio od nje da prihvati tako malo ne mi je bio dostojan. Ti si izvanredna žena. Prelepa si poput izlaska sunca, hrabra poput ratnika. Ti si lavica, Mudrosti.“

„Mudrosti se retko kada udaju.“ Zastala je da udahne, kao da prikuplja hrabrost. „Ali ako odem u Tar Valon, možda ću postati nešto drugo.“

„Aes Sedai se retko udaju, kao i Mudrosti. Malo muškaraca može da živi s tolikom moći u ženi, koja ih zasenjuje, bez obzira da li je to njena želja.“

„Neki muškarci su dovoljno snažni. Znam jednog takvog.“ Ako je moglo biti neke sumnje, njen pogled govorio je jasno na koga je mislila.

„Ja imam samo mač i rat koji ne mogu da dobijem, ali ne mogu da odustanem od borbe.“

„Rekla sam ti da mi nije stalo do toga. Svetlosti, već sam zbog tebe izgovorila više no što mi dolikuje. Hoćeš li toliko da me osramotiš i nateraš da te otvoreno pitam?“

„Ja te nikada neću osramotiti.“ Nežan ton Zaštitnikovog glasa, poput milovanja, Randu je bio neobičan, ali zbog toga Ninaevine oči zasijaše. „Mrzeću čoveka koga budeš izabrala zato što to nisam ja, i voleti ga ako te nasmeje. Nijedna žena ne zaslužuje da zna da će joj venčanica biti udovička crnina, a ti najmanje od svih.“ Lan spusti nedirnutu šolju čaja na zemlju i ustade. „Idem da vidim da li je sve u redu s konjima.“

Kada je on otišao, Ninaeva je nepomično klečala.

Bez obzira što mu se nije spavalo, Rand sklopi oči. Znao je da Mudrost ne bi volela da je neko vidi dok plače.