Zenica sveta

16 Mudrost

Perin ih je poveo u gostionicu. Rand je bio toliko zadubljen u ono što je nameravao da kaže Ninaevi da nije video Min dok ga ona nije zgrabila za ruku i povukla u stranu. Ostali su produžili nekoliko koraka niz hodnik pre no što su shvatili da se on zadržao, a onda su i oni zastali. Jednim delom bili su nestrpljivi da krenu, a s druge strane — išli su nerado.

„Nemamo vremena za to, dečko“, reče Tom mrzovoljno.

Min prostreli pogledom sedokosog zabavljača. „Idi i žongliraj“, reče odsečno, povukavši Randa još dalje od ostalih.

„Zaista nemam vremena“, reče joj Rand. „Svakako ne za glupave priče o bežanju ili o nečem sličnom.“ Pokušao je da istrgne ruku, ali svaki put kada bi se oslobodio, ona bi ga ponovo zgrabila.

„I ja nemam vremena za tvoje gluposti. Hoćeš li da se smiriš?!“ Pogleda brzo ka ostalima, a onda mu se približi, govoreći tiho. „Malopre je stigla žena — niža od mene, mlada, sa tamnim očima i upletene tamne kose koja joj seže do pasa. I ona je umešana, zajedno s vama.“

Za trenutak, Rand je samo piljio u nju. Ninaeva? Kako ona može biti umešana? Svetlosti, kako to da sam ja umešan? „To je... nemoguće.“

„Poznaješ je?“, prošapta Min.

„Da, i ona ne može biti umešana u... u šta god da si ti...“

„Varnice, Rande. Srela je gazdaricu Alis kada je ulazila i bilo je varnica, a bile su samo njih dve. Juče nisam mogla da vidim varnice bez najmanje troje ili četvoro vas, ali danas je to sve jasnije i još više uskomešano.“ Pogledala je Randove prijatelje koji su nestrpljivo čekali, i stresla se pre no što se ponovo okrenula ka njemu. „Skoro da je čudo što se gostionica ne upali. Svi ste u većoj opasnosti no juče. Otkako je ona došla.“

Rand pogleda ka svojim prijateljima. Tom, obrva sakupljenih u čupavo V, bio je na ivici da učini nešto kako bi ga požurio. „Ona nas neće povrediti“, rekao je Min. „Sada moram da idem.“ Ovog puta uspeo je da izvuče ruku.

Ne obraćajući pažnju na njen zapanjen uzdah, pridruži se ostalima i nastaviše niz hodnik. Rand se osvrnuo. Min je tresla pesnicom prema njemu i udarala nogom u zemlju.

„Šta je rekla?“, upita Met.

„I Ninaeva je umešana“, reče Rand ne razmišljajući, a onda popreko pogleda Meta baš u trenu kad je ovaj zinuo da odgovori. Talas dosećanja lagano se proširi po Metovom licu.

„U Šta je umešana?“, upita Tom tiho. „Da li ta devojka zna nešto?“

Dok je Rand još uvek pokušavao da smisli odgovor, Met progovori: „Naravno da je umešana“, reče mrzovoljno. „Ona je deo loše sreće koja nas prati od Zimske noći. Možda to što se Mudrost pojavila za tebe nije neka velika stvar, ali ja bih radije ovde video Bele plašteve.“

„Videla je Ninaevu kada je stigla“, reče Rand, „kako priča s gazdaricom Alis, pa je pomislila da možda ima neke veze s nama.“ Tom ga pogleda ispod oka i odsečno pogladi svoje brkove, ali ostali su izgleda prihvatili Randovo objašnjenje. Nije mu se sviđalo što mora da krije od svojih prijatelja, ali Minina tajna mogla je za nju biti opasna koliko su i njihove tajne bile opasne po njih.

Perin je iznenada stao ispred vrata i, uprkos svojoj veličini, delovao je neobično, kao da okleva. Udahnu duboko, pogleda svoje drugove, udahnu ponovo, a onda lagano otvori vrata i uđe. Jedan za drugim, ušli su i ostali. Rand je bio poslednji. Zatvorio je vrata za sobom nevoljno.

Bila je to soba u kojoj su jeli sinoć. Vatra je pucketala u ognjištu, a izglačani srebrni poslužavnik, na kome se nalazio sjajni srebrni bokal i čaše, bio je na sredini stola. Moiraina i Ninaeva sedele su na suprotnim krajevima. Nisu spuštale pogled jedna sa druge. Sve ostale stolice bile su prazne. Moirainine šake počivale su na stolu, mirne poput njenog lica. Ninaevina pletenica bila je prebačena preko ramena, i ona je čvrsto držala njen kraj. Stalno ju je povlačila, što je pomalo podsećalo na trenutke kad je bila i tvrdoglavija no obično u Seoskom savetu. Perin je bio u pravu, pomisli Rand. Uprkos tome što je gorela vatra, činilo se kao da je ledeno hladno, a sva ta hladnoća dolazila je od dve žene za stolom.

Lan je bio naslonjen o kamin. Zurio je u plamenove i trljao šake. Egvena, koja se naslonila na zid, nosila je svoj plašt sa podignutom kapuljačom. Tom, Met i Perin stajali su nesigurno ispred vrata.

Slegnuvši ramenima s nelagodom, Rand priđe stolu. Ponekad moraš da zgrabiš vuka za uši, podsetio se. Ali setio se i još jedne stare izreke: Kada jednom zgrabiš vuka za uši, teško je da ga pustiš isto koliko i da se držiš. Osetio je kako ga i Moiraina i Ninaeva gledaju i njegovo lice poče da gori, ali seo je, ne obazirući se na to, na sredinu stola između njih dve.

Za trenutak, niko u sobi se nije pomerio, a onda su Egvena i Perin, i naposletku Met, prišli nevoljno stolu i seli na sredinu, pored Randa. Egvena je navukla svoju kapuljaču još više, dovoljno da upola sakrije svoje lice, a svi su izbegavali da se pogledaju.

„Pa“, odseče Tom sa svog mesta pored vrata. „Bar smo toliko postigli.“

„Sad kad su svi ovde“, reče joj Lan napustivši kamin i sipajući vino u jednu od srebrnih čaša, „možda ćeš konačno uzeti ovo.“ Ponudio je čašu Ninaevi, a ona ju je pogledala sumnjičavo. „Nemaš čega da se bojiš“, reče strpljivo. „Videla si kada je gostioničar doneo vino, a niko od nas nije imao prilike da stavi bilo Šta u njega. Sasvim je bezopasno.“

Mudrost je besno stisnula usne na reč plašiš, ali uzela je čašu, promrmljavši: „Hvala.“

„Zanima me“, reče, „kako si nas pronašla.“

„I mene.“ Moiraina se napeto nagnula. „Možda ćeš reći sada kada su Egvena i momci ovde?“

Ninaeva je otpila malo vina pre no što je odgovorila Aes Sedai. „Niste imali kuda da idete sem u Baerlon. Mada, da bih bila sigurna, pratila sam vaš trag. Svakako ste zaobilazili dovoljno. Ali opet, pretpostavljam da se niste plašili susreta s poštenim ljudima.“

„Ti si... pratila naš trag?“, izgovori Lan, prvi put zaista iznenađen, koliko je Rand mogao da se seti. „Izgleda da postajem neobazriv.“

„Ostavili ste vrlo malo tragova, ali ja mogu da pratim dobro koliko i bilo koji muškarac u Dve Reke, sem možda Tama al҆ Tora.“ Oklevala je, a onda dodala: „Sve dok moj otac nije umro, vodio me je sa sobom u lov i naučio me je svemu onome čemu bi naučio sinove da ih je imao.“ Pogledala je izazivački, ali on je klimnuo glavom s odobravanjem.

„Ako možeš da pratiš trag koji sam ja pokušao da sakrijem, naučio te je dobro. Malo njih to može, čak i u Krajinama.“

Ninaeva naglo savi glavu prema čaši. Rand razgorači oči. Ona je crvenela. Ninaeva nikada nije pokazivala i najmanji tračak uznemirenosti. Ljutnje — da, besa — često, ali nikada uznemirenosti. Ali njeni obrazi sada su bili crveni, i pokušavala je to da prikrije pijući vino.

„Možda ćeš sada“, reče Moiraina tiho, „odgovoriti na nekoliko mojih pitanja. Ja sam odgovorila na sva tvoja.“

„Gomilom zabavljačevih priča“, uzvratila je Ninaeva. „Jedina činjenica koju ja znam jeste da je četvoro mladih ljudi odvedeno, Svetlost zna iz kog razloga, a to je učinila Aes Sedai.“

„Rečeno ti je da se za to ovde ne zna“, reče Lan oštro. „Moraš da naučiš da paziš Šta pričaš.“

„Zašto bih?“, upita Ninaeva. „Zašto bih pomagala da se vi sakrijete, ili da sakrijete Šta ste? Došla sam da vratim Egvenu i momke u Emondovo Polje, ne da pomognem vama da ih otmete.“

Tom je prekomo prekide: „Ako želiš da vide ponovo svoje selo, a i ti takođe, bolje bi ti bilo da budeš opreznija. U Baerlonu ima onih koji bi je ubili“, pokaza glavom prema Moiraini, „zbog onoga što je. Njega takođe“, i mahnu rukom ka Lanu. Potom naglo spusti ruke na sto. Nadneo se nad Ninaevu, a njegovi dugi brkovi i guste obrve iznenada su izgledali preteče.

Razrogačila je oči i počela je da se odmiče na stolici od njega, a onda su se njena leđa prkosno ispravila. Tom izgleda to nije primetio. Nastavio je zlokobno tihim glasom: „Preplavili bi gostionicu kao smrtonosni mravi samo zbog glasina, šapata. Njihova mržnja je snažna koliko i želja da ubiju ili zarobe svakoga kao njih dvoje. A devojka? Momci? Ti? Svi ste povezani s njima. Dovoljno za Bele plašteve, u svakom slučaju. Ne bi ti se svidelo kako oni postavljaju pitanja, naročito u vezi s Belom kulom. Ispitivači Belih plaštova pretpostavljaju da si kriv pre no što počnu, a za tu vrstu krivice imaju samo jednu presudu. Njih ne zanima istina, oni misle da je već znaju. Jedino što traže svojim vrelim gvožđem i kleštima jeste priznanje. Bolje da zapamtiš da su neke tajne isuviše opasne da se izgovore naglas, čak i kada misliš da znaš ko sluša.“ Ispravio se mrmljajući: „Izgleda da u poslednje vreme ovo često pričam ljudima.“

„Dobro si ovo rekao, zabavljaču“, reče Lan. Zaštitnik ga je ponovo gledao kao da ga odmerava. „Iznenađen sam zbog tvoje brige.“

Tom je slegnuo ramenima. „Zna se i da sam ja stigao s vama. Ne bi mi se svidelo da mi ispitivač sa usijanim gvožđem govori da okajem svoje grehe i hodam u Svetlu.“

„To je“, upade Ninaeva oštro, „samo još jedan razlog da oni sutra ujutru pođu sa mnom kući. Ili, još bolje, danas popodne. Što pre budemo dalje od vas i na putu za Emondovo Polje, to bolje.“

„Ne možemo“, reče Rand i bilo mu je drago što su njegovi prijatelji progovorili istovremeno, tako da je Ninaeva morala sve popreko da pogleda; nikoga nije izostavila. Ali on je progovorio prvi i svi su zaćutali, gledajući ka njemu. Čak se i Moiraina zavalila u svoju stolicu, posmatrajući ga iznad prepletenih prstiju. Trebalo mu je snage da pogleda u Mudrost. „Ako se vratimo u Emondovo Polje, i Troloci će se vratiti. Oni... nas traže. Ne znam zašto, ali tako je. Možda možemo da saznamo razlog u Tar Valonu i kako da ih zaustavimo. To je jedini način.“

Ninaeva je odmahnula rukama. „Zvučiš baš kao Tam. Morali su da ga odnesu pred skupljene seljane, gde je pokušao da ubedi sve. Već je pokušao sa Seoskim savetom. Svetlost zna kako je tvoja... gazdarica Alis“ — ime je bilo ispunjeno planinom prekora — „uspela da ga natera da joj poveruje; on obično ima trunčicu razuma više od većine ljudi. U svakom slučaju, Savet je uglavnom gomila budala, ali ne toliko glupih, a to nisu bili ni ostali. Složili su se da moraju da vas nađu. Onda je Tam hteo da on bude taj koji će poći za vama, a nije mogao da stoji. Mora da je glupost nasledna u tvojoj familiji.“

Met pročisti grlo, a onda promumla: „Šta s mojim tatom? Šta je on rekao?“

„On se plaši da ćeš isprobati svoje trikove na strancima i završiti razbijene glave. Izgledalo je kao da se više bojao toga nego... gazdarice Alis. Ali opet, on nikada nije bio mnogo pametniji od tebe.“

Činilo se da Met nije bio siguran kako da razume to što je rekla, ili kako da odgovori, čak da li i treba da odgovori.

„Očekujem...“, poče Perin oklevajući. „Mislim, pretpostavljam da ni gazda Luhan nije baš bio zadovoljan zbog mog odlaska.“

„A Šta si očekivao?“ Ninaeva je zgađeno odmahnula glavom i pogledala Egvenu. „Možda ne bi trebalo da sam iznenađena tolikom glupošću vas trojice, ali mislila sam da su drugi pametniji.“

Egvena je sedela zaklonjena iza Perina. „Ostavila sam poruku“, rekla je slabašno. Navukla je kapuljaču svog plašta, kao da se plašila da se njena raspletena kosa vidi. „Objasnila sam sve.“ Ninaevino lice se smračilo.

Rand uzdahnu. Mudrost je bila na ivici jednog od svojih napada vikanja, a činilo se da će ovaj biti prvoklasan. Ako bude odlučila u besu — ako, na primer, bude rekla kako ima nameru da ih vrati u Emondovo Polje bez obzira šta ko mislio — biće gotovo nemoguće da je bilo ko natera da se predomisli. On zausti nešto.

„Poruka!“, progovori Ninaeva u isti mah s Moirainom, koja reče: „Ti i ja još uvek moramo da popričamo, Mudrosti.“

Da je Rand mogao da se zaustavi, učinio bi to, ali reči su navrle kao da se brana otvorila umesto njegovih usana. „Sve je to lepo i krasno, ali ne menja ništa. Ne možemo da se vratimo. Moramo da nastavimo.“ Govorio je sve sporije i tiše, tako da je završio šapućući, dok su ga i Mudrost i Aes Sedai posmatrale. Na taj način su ga gledali kada bi naleteo na žene koje pričaju o poslovima Ženskog kruga. Bio je to pogled koji je govorio da je zakoračio tamo gde ne pripada. Naslonio se, poželevši da je negde drugde.

„Mudrosti“, rekla je Moiraina, „moraš da veruješ da su bezbedniji sa mnom no što bi bili u Dve Reke.“

„Bezbedniji!“ Ninaeva je odmahnula glavom, ne prihvatajući ono što je čula. „Ti si ih dovela ovamo, gde su Beli plaštovi. Isti ti Beli plaštovi koji, ako zabavljač govori istinu, mogu da ih povrede zbog tebe. Kaži mi, kako su to bezbedniji, Aes Sedai?“

„Postoje mnoge opasnosti od kojih ja ne mogu da ih zaštitim“, složila se Moiraina, „ništa više no što ti možeš da sprečiš da ih udari munja ako se vrate kući. Ali, ne treba da se plaše munje, niti čak Belih plaštova. Treba da se plaše Mračnoga i njegovih podanika. Od toga ja mogu da ih zaštitim. Veza sa Istinskim izvorom i saidarom omogućuje mi to, kao i svakoj Aes Sedai.“ Ninaevine usne stisnule su se sumnjičavo. Moirainine su se takođe gnevno skupile, ali nastavila je glasom koji je govorio da je na ivici strpljenja. „Čak i oni jadni ljudi koji shvate kako da koriste Moć, steknu tu zaštitu za kratko vreme. Dodir saidina ponekad štiti, a ponekad ih iskvarenost čini još ranjivijim. Alija, kao i svaka Aes Sedai, mogu da zaštitim one koji su mi blizu. Nijedna Sen im ne može naškoditi sve dok su pored mene, kao sada. Nijedan Trolok ne može da se približi na četvrt milje a da Lan to ne zna, da ne oseti njegovo zlo. Da li možeš da im ponudiš upola toliko ako se vrate s tobom u Emondovo Polje?“

„Tvoja priča je bez osnova“, reče Ninaeva. „U Dve Reke postoji izreka: Bilo da medved pobedi vuka ili da vuk pobedi medveda, zec uvek gubi. Nadmeći se na nekom drugom mestu i ne mešaj ljude iz Emondovog Polja.“

„Egvena“, reče Moiraina posle nekog vremena, „povedi ostale i ostavite Mudrost i mene same neko vreme.“ Njeno lice bilo je potpuno mimo. Ninaeva se uhvati za sto kao da se sprema za rvački dvoboj.

Egvena skoči — njena želja da izgleda dostojanstveno očigledno je ratovala sa željom da izbegne sukob s Mudrošću zbog raspletene kose. Doduše, nije imala teškoće da sve pozove pogledom. Met i Perin su odgurnuli užurbano svoje stolice, mrmljajući ljubaznosti dok su pokušavali da ne istrče napolje. Čak je i Lan pošao ka vratima na Moirainin znak, povukavši Toma sa sobom.

Rand ih je sledio. Zaštitnik zatvori vrata za njima, a onda stade nasred hodnika, čuvajući stražu. Gledao ih je dok su ostali otišli malo niz hodnik; nije postojala ni najmanja mogućnost da prisluškuju. Kada su se udaljili dovoljno, Lan se osloni na zid. Čak i bez njegovog plašta koji je menjao boje, mogao je biti siguran da ga niko neće primetiti sve dok ne prođe tik ispred njega.

Zabavljač je promrmljao nešto o tome kako može bolje da iskoristi svoje vreme i otišao. „Zapamtite Šta sam rekao“, bi upućeno momcima preko ramena. Niko drugi, izgleda, nije bio raspoložen da ode.

„Na Šta je mislio?“, upitala je Egvena odsutno, gledajući u vrata koja su krila Moirainu i Ninaevu. Nastavila je da se poigrava svojom kosom, kao da je bila rastrgnuta između želje da sakrije da više ne nosi pletenicu, i želje da zabaci kapuljaču svog plašta.

„Dao nam je neki savet“, reče Met.

Perin ga prostreli pogledom. „Rekao je da ne otvaramo usta sve dok nismo sigurni Šta ćemo da kažemo.“

„To zvuči kao dobar savet“, reče Egvena, ali bilo je jasno da je to nije zaista zanimalo.

Rand je bio obuzet mislima. Kako je bilo moguće da je Ninaeva bila umešana? Kako je bilo ko od njih mogao biti povezan s Trolocima, Senima i Ba’alzamonom, koji se pojavljivao u njihovim snovima? To je bilo ludilo. Pitao se da li je Min ispričala Moiraini za Ninaevu. Šta li pričaju tamo unutra?, zapita se.

Nije imao predstave koliko dugo je stajao tu, kada su se vrata konačno otvorila. Ninaeva je iskoračila i trže se kada vide Lana. Zaštitnik je promrmljao nešto zbog čega je gnevno zabacila glavu, a onda kliznu pored nje kroz vrata.

Okrenula se prema Randu i on je tek tada shvatio da su svi ostali tiho otišli. Nije želeo da se sam suoči s Mudrošću, ali nije mogao da pobegne sada, kada je sreo Ninaevin pogled. Poprilično upitan pogled, pomislio je ljubopitljivo. Šta li su pričale? Ispravio se kada se približila.

Pokazala je na Tamov mač. „Izgleda da ti to sada priliči, mada bih više volela da nije tako. Odrastao si, Rande.“

„Za nedelju dana?“, nasmeja se, ali usiljeno, a ona odmahnu glavom kao da je nije shvatio. „Da li te je ubedila?“, upita. „To je zaista jedini način.“ Zastao je razmišljajući o Mininim varnicama. „Da li ideš s nama?“

Ninaevine oči su se razrogačile. „Idem sa vama! Zašto bih to uradila? Mavra Malen je došla iz Devonovog Jahanja da se pobrine oko onoga što bude trebalo dok se ja ne vratim, ali namerava da se vrati što pre. Još uvek se nadam da ću vas urazumiti i da ćete poći kući sa mnom.“

„Ne možemo“, odgovori joj. Pomisli da je video kako je nešto prošlo kroz vrata koja su bila još uvek otvorena, ali bili su sami u hodniku.

„Rekao si mi to, a i ona je.“ Ninaeva se namršti. „Da ona nije umešana u sve... Ne treba verovati Aes Sedai, Rande.“

„Zvučiš kao da nam zaista veruješ“, reče lagano. „Šta se desilo na skupu?“ Ninaeva se osvrnula ka dovratku pre no što je odgovorila; tamo se više ništa nije pomeralo. „Bilo je rasulo, ali nema potrebe da ona zna kako ne možemo da se pobrinemo za naše stvari bolje od toga. A ja verujem samo u jedno: vi ste svi u opasnosti sve dok ste s njom.“

„Nešto se dogodilo“, bio je uporan. „Zašto želiš da se vratimo ako misliš da postoji makar i najmanja mogućnost da smo u pravu? Zašto uopšte ti? Pre bi trebalo da su poslali gradonačelnika nego Mudrost.“

„Jesi odrastao.“ Nasmešila se i za trenutak njeno interesovanje nateralo ga je da se promeškolji, snebivajući se. „Sećam se da nisi ispitivao gde sam ja to odlučila da idem ili Šta da radim, gde god ili Šta god to bilo. I to samo pre nedelju dana.“

Pročistio je grlo i nastavio tvrdoglavo: „Zato što nema smisla. Zašto si zaista ovde?“

Ona pogleda ispod oka ka još uvek praznom dovratku, a onda ga uhvati za ruku. „Hajde da se prošetamo i da popričamo.“ Pustio ju je da ga vodi, a kada su bili dovoljno udaljeni od vrata da ih niko ne čuje, počela je: „Kao što rekoh, skup je bio pravo rasulo. Svi su se slagali da neko treba da pođe za vama, ali selo se podelilo. Jedni su hteli da budete spaseni, mada je bilo poprilične rasprave oko toga kako to da se uradi, s obzirom da ste bili sa... njom.“

Bilo mu je drago što se setila da pazi šta priča. „Ostali su verovali Tamu?“, upita.

„Ne baš, ali mislili su da ne bi trebalo da budete među strancima, pogotovu ne s nekim poput nje. U svakom slučaju, skoro svaki muškarac hteo je da bude među onima koji će poći. Tam, i Bran al’Ver, s terazijama položaja oko vrata, i Haral Luhan, sve dok ga Alsbet nije naterala da sedne. Čak i Cen Bjui. Svetlost me sačuvala od ljudi koji misle dlakama na grudima. Mada ne znam da li postoje neki drugi.“ Šmrknula je snažno i pogledala ga optužujuće. „Bilo kako bilo, mogla sam da vidim da će im biti potreban još jedan dan, možda i više, pre no što odluče bilo Šta, a nekako... nekako sam bila sigurna da ne smemo da čekamo toliko dugo. Zato sam sazvala Ženski krug i rekla im Šta mora da se uradi. Ne mogu da kažem da im se svidelo, ali shvatile su da je to ispravno. I zato sam ovde — zato što su muškarci oko Emondovog Polja tvrdoglavi praznoglavci. Verovatno se još uvek raspravljaju koga da pošalju, mada sam ostavila poruku da ću se ja pobrinuti za to.“

Ninaevina priča objasnila je njeno prisustvo, ali nije mu uopšte ulila poverenje. Bila je još uvek odlučna da ih vrati.

„Šta ti je rekla tamo?“, upita je. Moiraina je sigurno isprobala sve moguće načine da je ubedi, ali ako je propustila neki, on će pokušati.

„Ono što i ranije“, odgovorila je Ninaeva. „I želela je da zna više o vama momcima. Da vidi da li može da shvati zašto ste... privukli tu vrstu pažnje... rekla je.“ Zastala je, posmatrajući ga krajičkom oka. „Pokušala je da to prikrije, ali najviše ju je zanimalo da li je neko od vas rođen van Dve Reke.“

Njegovo lice se iznenada steglo kao đon. Uspeo je da se promuklo nasmeje. „Zaista joj padaju neke čudne stvari na pamet. Nadam se da si je uverila da smo svi rođeni u Emondovom Polju.“

„Naravno“, odgovorila je. Zastala je samo za treptaj oka pre no što je progovorila, tako kratko da ne bi ni primetio da nije pazio.

Pokušao je da se seti nečega što bi mogao da kaže, ali jezik mu je bio poput parčeta kože. Ona zna. Ona je Mudrost, napokon, a Mudrost bi trebalo da zna sve o svakome. Ako zna, onda to nije bio puki grozničavi san. Oh, Svetlosti, pomozi mi, oče!

„Da li si dobro?“, upita Ninaeva.

„On je rekao... Rekao je da ja... nisam njegov sin. Kada je bio u bunilu... od groznice. Rekao je da me je pronašao. Mislio sam da je to bilo samo...“ Grlo je počelo da ga peče i morao je da prekine.

„Oh, Rande.“ Zaustavila se i obuhvatila njegovo lice šakama. Morala je da se istegne kako bi to uradila. „Ljudi pričaju čudne stvari u groznici. Uvrnute stvari. Stvari koje nisu istinite i stvarne. Slušaj me. Tam al’Tor je pobegao tražeći pustolovine kada je bio dečko ne stariji od tebe. Jedva mogu da se setim kada se vratio u Emondovo Polje; zreo čovek sa riđokosom ženom strankinjom i malim detetom u pelenama. Sećam se kako je Kari al’Tor ljuljala to dete sa toliko ljubavi i zadovoljstva kao malo koja druga žena koju sam videla s novorođenčetom. Njeno dete, Rande. Ti. A sada se ispravi i prekini s ovim budalaštinama.“

„Naravno“, rekao je. Rođen sam van Dve Reke. „Naravno.“ Možda je Tom zaista sanjao grozničavi san, a možda je zaista pronašao dete posle bitke. „Zašto joj nisi to rekla?“

„To se ne tiče nijednog stranca.“

„Da li je i neko od ostalih rođen napolju?“, upita, i odmahnu glavom čim je izustio to pitanje. „Ne, nemoj da mi odgovoriš. I mene se to ne tiče.“ Ali bilo bi dobro da zna ako se Moiraina nešto posebno zanima za njega, više od onoga što ju je zanimalo kada su ostali bili u pitanju. Zar ne?

„Ne, ne tiče te se“, složila se Ninaeva. „Možda to ne znači ništa. Može biti da ona samo slepo traži razlog, neki razlog zbog koga vas one stvari jure. Jure sve vas.“

Rand je uspeo da se isceri. „Onda ti zaista veruješ da su za nama.“

Ninaeva je umorno odmahnula glavom. „Naučio si kako da izvrćeš reči otkako si je upoznao.“

„Šta ćeš da uradiš?“, upita.

Posmatrala ga je pažljivo; mimo je sreo njen pogled. „Sada — nameravam da se okupam. A dalje, moraćemo da vidimo, zar ne?“