Zenica sveta

52 Nema početka ni kraja

Najpre je postao svestan sunca na nebu bez oblaka. Sunčevi zraci su mu sijali pravo u oči. Činilo mu se da ono ide napred-nazad, stoječi u mestu danima, a onda munjevito jureći napred, bacajući se prema dalekom obzorju dok ga je dan pratio. Svetlosti. To bi nešto trebalo da znači. Misao je bila nešto potpuno novo. Ja mislim. Ja označava mene. A onda usledi bol, sećanje na divlju groznicu i modrice koje je zadobio dok ga je ledena drhtavica bacala kao krpenu lutku. Seti se i smrada, masnog nagorelog vonja koji mu je punio nozdrve i glavu.

Prevmu se na stomak, dok su ga mišići pekli od bola, i podiže se na ruke i kolena. Gledao je uljast pepeo u kome je ležao, ništa ne shvatajući. Pepeo je bio razbacan i razmazan preko kamena na vrhu brda. Komadići tamnozelene tkanine bili su pomešani sa garom, samo krpe nagorelih ivica koje su izbegle plamenove.

Aginor.

Stomak mu se prevrnu. Pokušao je da obriše cme mrlje pepela sa svoje odeće i ustuknu kada vide ostatke Izgubljenog. Rand je slabašno uzmahivao, bez nekog velikog napretka. Pokušao je da se osloni na obe ruke i pade. Licem se nadneo nad liticu. Glatki kameni zid kovitlao se pred njim, a dubina ga je mamila. Vrtelo mu se u glavi i on povrati preko ivice.

Otpuza nazad, drhteći, sve dok nije osetio čvrst kamen pod sobom. Tada se ponovo prevrnu na leđa, jedva dišući. Uspeo je uz mnogo truda da nespretno isuče mač iz kanija. Od crvene tkanine ostalo je samo nešto pepela. On približi oružje licu, a morao je to da uradi obema rukama, koje su podrhtavale. Sečivo je imalo znak čaplje. Znak čaplje? Da. Tam. Moj otac. Ali ipak, bilo je samo od čelika. Tek posle trećeg puta uspeo je da drhteći vrati mač u kanije. To je bilo nešto drugo. Ili je bio neki drugi mač.

„Moje ime je“, reče posle nekog vremena, „Rand al’Tor.“ Nešto sećanja mu se vrati, udarivši ga kao olovna kugla, i on zaječa. „Mračni“, prošaputa sam sebi. „Mračnije mrtav.“ Nije više bilo potrebe za oprezom. „Šai’tan je mrtav.“ Svet kao da se zanjiha. Tresao se od tihe radosti, sve dok mu suze nisu navrle na oči. „Šai’tan je mrtav!“, nasmeja se ka nebu. Još sedanja. „Egvena!“ To ime označavalo je nešto važno.

Bolno se pridigao. Tresao se kao vrbov prut na oluji. Teturajući se, prošao je pored Aginorovog pepela, a da ga nije ni pogledao. Sada nije važno. Više je padao no što se spuštao niz taj gornji, strmi deo padine. Kotrljao se i klizao od žbuna do žbuna. Kada je stigao do zaravni, modrice su ga mnogo više bolele, ali je pronašao snagu da ustane, mada je to jedva učinio. Egvena. On nesigurno potrča. Lišće i latice cveća leteli su oko njega dok je jurio kroz rastinje. Moram da je pronađem. Ko je ona?

Ruke i noge su mu više mlatile naokolo poput vlati trave no što su išle tamo kuda je hteo. On se saplete i pade na drvo. Udario je o deblo tako jako da zastenja. Lišće ga je zasipalo po glavi dok je pritiskao lice uz grubu koru, držeći se da ne padne. Egvena. Odgurnu se od drveta i brzo nastavi. Gotovo odmah bi se sapleo i pao da nije uspeo da se natera da ide brže, da potrči. Umesto da se sruši, on se samo zateturao. Sve vreme je bio samo korak od toga da ne padne. To što se kretao teralo je noge da ga bolje slušaju. Uskoro je postao svestan da trči potpuno uspravljen. Zamahivao je rukama dok je u skokovima prelazio padinu. Izleteo je na čistinu, koja je bila potpuno ispunjena ogromnim hrastom, nadgrobljem Zelenog čoveka. Tu je bio i beli kameni luk sa drevnim simbolom Aes Sedai i počrnela, razjapljena rupa gde su vatra i vetar bezuspešno pokušali da zarobe Aginora.

„Egvena! Egvena, gde si?“ Lepa devojka ga pogleda krupnim očima, sedeći ispod raširenih grana. U kosu joj je bilo upleteno cveće i smeđe hrastovo lišće. Bila je vitka i mlada. I prestravljena. Da, to je ona. Naravno. „Egvena, hvala Svetlosti da si dobro.“

Sa njom su bile i druge dve žene. Jedna od njih je imala dugu pletenicu koja je i dalje bila ukrašena sa nekoliko jutarnjih zvezda, i činilo se da je zabrinuta. Druga je ležala. Ležala je na jastuku od presavijenih ogrtača, a nebeskoplavi plašt nije uspevao da sakrije njenu potpuno pocepanu haljinu. U raskošnoj tkanini videla su se nagorela i pocepana mesta, a lice joj je bilo bledo. Ipak, gledala je. Moiraina. Da, Aes Sedai. I Mudrost, Ninaeva. Sve tri žene su ga netremice i uznemireno gledale.

„Ti jesi dobro, zar ne? Egvena? Nije te povredio.“ Sada je mogao da hoda a da se ne tetura. Kada ju je ugledao, hteo je da zaigra i pored modrica, ali bilo je prijatnije da prekrsti noge i da sedne.

„Nisam ga ni videla nakon što si me...“ Bilo je nesigurnosti u njenom pogledu. „Šta je s tobom, Rande?“

„Dobro sam.“ On se nasmeja. Dodirnuo je njen obraz, i upita se da li mu se učinilo da je malo ustuknula. „Samo da se malo odmorim i biću kao nov. Ninaeva? Moiraina Sedai?“ Njihova imena su mu čudno zvučala dok ih je izgovarao.

Oči Mudrosti delovale su staro, drevno na mladom licu, ali samo je odmahnula glavom. „Malo sam izubijana“, reče, neprekidno ga posmatrajuči. „Moiraina je jedina... od nas koja je zaista povređena.“

„Više je povreden moj ponos nego nešto drugo“, razdraženo reče Aes Sedai, povlačeći svoj plašt koji joj je služio kao ćebe. Izgledala je kao da je bila dugo bolesna, ili da je naporno radila, ali uprkos podočnjacima, oči su joj bile oštre i pune moći. „Aginor je bio iznenađen i besan što sam ga toliko dugo zadržala, ali na svu sreću, nije imao vremena da taj bes iskali na meni. I sama nisam očekivala da ću ga toliko dugo zadržati. U Doba legendi, Aginor je bio po moći odmah iza Rodoubice i Išamaela.“

„Mračni i svi Izgubljeni“, citirala je Egvena slabašnim drhtavim glasom, „vezani su u Šajol Gulu, vezani od Tvorca...“ Drhtavo je uzdahnula.

„Mora da su Aginor i Baltamel bili zarobljeni blizu površine.“ Činilo se da je Moiraina to već objašnjavala, pa je bila nestrpljiva što to radi ponovo. „Pečati na zatvoru Mračnoga oslabili su toliko da su se oslobodili. Budimo zahvalni što nije više Izgubljenih na slobodi. Da jesu, videli bismo ih.“

„Nije bitno“, reče Rand. „Aginor i Baltamel su mrtvi, kao i Šai’ —“

„Mračni“, preseče ga Aes Sedai. Bolesna ili ne, glas joj je bio čvrst, a njene tamne oči zapovedničke. „Bolje da ga i dalje zovemo Mračni. Ili, barem, Ba’alzamon.“

On slegnu ramenima. „Kako hoćeš. Ali mrtav je. Mračnije mrtav. Ubio sam ga. Spalio sam ga...“ A onda se seti i svega ostalog. Sasvim je zaboravio da zatvori usta. Jedna moć. Koristio sam Jednu moć. Nijedan muškarac ne može... Rand obliznu usne koje su se iznenada osušile. Nalet vetra zakovitla opalo i uvelo lišće oko njega, ali nije bio hladniji od njegovog srca. Sve tri su ga gledale. Pažljivo su ga posmatrale, nisu čak ni treptale. Krenuo je rukom ka Egveni i ovoga puta nije mu se učinilo da je ustuknula. „Egvena?“ Ona okrenu lice od njega, a on pusti da mu ruka padne.

Odjednom ga je zagrlila pritiskajući lice uz njegove grudi. „Žao mi je, Rande. Žao mije. Nije mi važno. Zaista nije.“ Ramena su joj se tresla. Učini mu se da plače. Nespretno ju je potapšao po glavi i pogledao druge dve žene.

„Točak tka kako Točak želi“, polako reče Ninaeva, „ali ti si i dalje Rand al’Tor iz Emondovog Polja. Ali, Svetlost mi pomogla, Svetlost pomogla svima nama, suviše si opasan, Rande.“ On se trže kada je video kako ga Mudrost gleda. Bio je to tužan pogled, pun žaljenja i mirenja s gubitkom.

„Šta se desilo?“, reče Moiraina. „Ispričaj mi sve!“

Pod njenim zapovedničkim pogledom, on je tako i učinio. Želeo je da se okrene, da skrati priču, da ponešto izostavi, ali pogled Aes Sedai izvlačio je sve iz njega. Suze su mu potekle niz lice kada je stigao do Kari al’Tor. Svoje majke. Naglasio je to. „Imao je moju majku. Moju majku!“ Na Ninaevinom licu videlo se saosećanje i bol, ali pogled Aes Sedai terao ga je dalje: do mača Svetlosti, do presecanja crne vrpce i do plamenova koji su proždrali Ba’alzamona.

Egvena ga čvrsto zagrli, kao da je htela da ga odvuče od onoga što se desilo. „Ali, to nisam bio ja“, završi Rand. „Svetlost meje... vukla. To nisam bio ja. Zar je to isto?“

„Sumnjala sam od početka“, reče Moiraina. „Ali sumnja nije dokaz. Nakon što sam ti dala novčič i uspostavila onu vezu, trebalo je da hoćeš da uradiš šta god poželim, ali ti si se opirao, preispitivao. To mi je nešto govorilo, ali ne dovoljno. Krv Maneterena oduvek je bila tvrdoglava, a pogotovu nakon što je Aemon poginuo i Eldrenino srce bilo slomljeno. A onda, tuje i Bela.“

„Bela?“ reče on. Ne postoji nikakva razlika.

Aes Sedai klimnu glavom. „Kod Stražarskog Brda Beli nije bilo potrebno da je pročistim od umora; neko je to već uradio. Te noći je mogla da trči brže no Mandarb. Trebalo je da razmislim o tome koga je Bela nosila. Sa Trolocima za našim petama i Draghkarima iznad naših glava, i Polutanima i Svetlost zna čime sve ne, mora da si se silno plašio da će Egvena zaostati. Bilo ti je potrebno nešto jače od bilo čega što postoji i posegao si ka jedinoj stvari koja je to mogla da ti pruži. Saidinu.“

Stresao se. Bilo mu je tako hladno da su mu prsti brideli. „Ako to nikada više ne uradim, ako ga nikada više ne dotaknem, neću...“ Nije mogao to da izgovori. Da poludi. Da ugrozi i zemlju i ljude oko sebe svojim ludilom. Da umre, truleći živ.

„Možda“, reče Moiraina. „Bilo bi mnogo lakše da postoji neko ko bi mogao da te poduči, ali to može da se uradi samo uz ogroman napor volje.“

„Ti možeš da me podučiš. Sigurno da ti...“ Zastade kada Aes Sedai odmahnu glavom.

„Da li mačka može da nauči psa kako da se penje po drveću, Rande? Da li riba može da nauči pticu kako da pliva? Ja poznajem saidar, ali ne mogu da te naučim ništa o saidinu. Oni koji bi to mogli, mrtvi su već tri hiljade godina. Ali možda si ti dovoljno tvrdoglav. Možda je tvoja volja dovoljno snažna.“

Egvena se ispravi i obrisa nadlanicom natekle oči. Delovala je kao da želi da nešto kaže, ali kada je otvorila usta, ništa nije izgovorila. Barem ne uzmiče od mene. Barem može da me gleda, a da ne vrišti.

„Ostali?“, upita on.

„Lan ih je odveo u pećinu“, reče Ninaeva. „Zenica je nestala, ali ima nečeg u središtu bazena. Tamo je sada kristalni stub i stepenice koje vode do njega. Met i Perin želeli su da najpre potraže tebe, kao i Loijal, ali Moiraina je rekla...“ Pogleda uznemireno ka Aes Sedai. Moiraina ju je mimo gledala. „Rekla je da ne smemo da te uznemiravamo dok...“

Grlo mu se stezalo sve dok gotovo nije ostao bez daha. Da li će i oni okretati lica kao što je Egvena učinila? Da li će zavrištati i pobeći od mene, kao da sam Sen? Moiraina progovori, kao da nije primetila kako mu se krv gubi sa lica.

„U Zenici je bilo veoma mnogo Jedne moći. Čak i u Doba legendi, samo nekolicina je mogla toliko Moći da kontroliše bez pomoći, a da ne bude uništeno. Nekolicina njih.“

„Rekla si im?“, promuklo reče on. „Ako svi znaju...“

„Samo Lan“, reče nežno Moiraina. „On mora da zna. I Ninaeva i Egvena, zbog onoga što jesu i zbog onoga što će postati. Nema potrebe da ostali saznaju, ne još.“

„Zašto ne?“ Glas mu je zvučao grubo zbog promuklog grla. „Imaćete nameru da me smirite, zar ne? Zar to nije ono što Aes Sedai rade s muškarcima koji koriste Moć? Promene ih tako da to ne mogu više rade? Učine ih bezazlenim? Tom je rekao da muškarci koji su bili smireni umiru zato što više ne žele da žive. Zašto ti ne pričaš o tome da treba da me odvedeš u Tar Valon da me smire?“

„Ti si ta’veren“, odgovori Moiraina. „Možda Šara namerava još nešto s tobom.“

Rand se ispravi. „Ba’alzamon mi je u snovima rekao da će Tar Valon i Amirlin pokušati da me iskoriste. Pomenuo je neka imena, a ja ih se sada sećam: Raolin Protivmračni i Gver Amalasan. Jurijan Kamenoluki. Davian. Logan.“ Bilo mu je najteže da izgovori poslednje ime. Ninaeva preblede, a Egvena zaprepašćeno uzdahnu, ali on besno nastavi. „Svi do jednog lažni Zmajevi. Nemoj pokušavati da poričeš. Pa, mene niko neće iskoristiti. Ja nisam alatka koju neko može da odbaci na smeće kada se istroši.“

„Alatka koja je napravljena u neku svrhu nije unižena time što se za to koristi“, Moirainin glas je bio grub poput njegovog, „ali čovek koji veruje Ocu laži unižava sam sebe. Pričaš da nećeš dozvoliti da budeš iskorišćen, a onda dozvoliš Mračnome da odredi tvoj put kao pas koga je gospodar nahuškao na zeca.“

Rand stegnu pesnice i okrenu glavu. Suviše je ličilo na ono što je Ba’alzamon rekao. „Nisam ja ničiji pas. Čuješ li me? Ničiji!“

Loijal i ostali se pojaviše u prolazu, i Rand žurno ustade, pogledavši Moirainu.

„Neće saznati“, reče Aes Sedai, „dok Šara to ne odredi.“

Njegovi prijatelji su im upravo tada prišli. Lan je išao ispred svih. I dalje je izgledao čvrsto, kao i uvek, ali ipak je bio malo izubijan. Nosio je jedan od Ninaevinih zavoja na glavi, hodajući pomalo ukočeno. Iza njega, Loijal je nosio veliki zlatan kovčeg, ukrašen i okovan srebrom. Niko sem Ogiera ne bi mogao da ga podigne bez tuđe pomoći. Perin je u naručju nosio veliki zavežljaj od bele tkanine, a Met je držao nešto što je ličilo na komadiće grnčarije.

„Dakle, ipak si živ“, nasmej a se Met. Lice mu se natmurilo i pokaza glavom ka Moiraini. „Ona nas nije pustila da te potražimo. Rekla je da moramo da otkrijemo šta je u Zenici. Ja bih pošao bez obzira na to, ali Ninaeva i Egvena su stale na njenu stranu i skoro da su me odgurale kroz prolaz.“

„Sada si ovde“, reče Perin, „i ne izgleda da si previše ugruvan.“ Oči mu nisu sijale, ali dužice su mu sada bile potpuno žute. „To je ono što je važno. Ovde si, i završili smo s onim zbog čega smo došli, šta god to bilo. Moiraina Sedai kaže da smo to obavili i da možemo da idemo. Kući, Rande. Svetlost me spalila, ali hoću da idem kući.“

„Drago mi je što te vidim živog, čobanine“, gunđajući reče Lan. „Vidim da si se držao svog mača. Možda ćeš sada i naučiti da ga koristiš.“ Rand iznenada oseti talas privrženosti prema Zaštitniku; Lan je znao, ali barem ništa nije pokazivao. Pomisli da se možda za Lana ništa nije promenilo.

„Moram da kažem“, reče Loijal spuštajući kovčeg, „daje putovati sa ta ’verenom ispalo daleko zanimljivije no što sam očekivao.“ Silovito je trznuo ušima. „Ako postane makar za mrvu zanimljivije, smesta ću se vratiti u stedding Šangtai, priznaću sve Starešini Hamanu, i nikada više neću ostavljati svoje knjige.“ Ogier se iznenada isceri. Široka usta osmehnuše se od uva do uva. „Zaista je dobro videti te, Rande al’Tor. Zaštitnik je jedini od ove trojice kome je imalo stalo do knjiga, a on nije pričljiv. Šta ti se desilo? Svi smo pobegli i sakrili smo se u šumu dok Moiraina Sedai nije poslala Lana da nas pronađe, ali nije htela da nam dozvoli da te potražimo. Zašto te nije bilo toliko dugo, Rande?“

„Bežao sam i bežao“, polako reče on, „sve dok nisam pao niz jedno brdo i udario glavom o kamen. Mislim da sam pogodio svaku kamenčinu koja je bila na padini.“ To bi objasnilo njegove modrice. Pogleda Aes Sedai, Ninaevu i Egvenu, ali izraz na licima im je bio isti. „Kada sam se osvestio, nisam znao gde sam. Doteturao sam se naposletku dovde. Mislim da je Aginor mrtav — spaljen je. Pronašao sam nešto pepela i parčiće njegovog plašta.“

Laž koju je ispričao delovala mu je šuplje. Nije shvatao kako to da se nisu prezrivo nasmejali i zatražili da im kaže istinu. Ipak, njegovi prijatelji samo klimnuše, prihvativši ono što je rekao, i zvučalo je da im ga je žao. Okupiše se oko Aes Sedai da joj pokažu šta su pronašli.

„Pomozite mi“, reče Moiraina. Ninaeva i Egvena pomogle su joj da se uspravi sve dok nije sedela; čak i tada su morale da je pridržavaju.

„Kako to da su ove stvari bile u Zenici“, upita Met, „a da nisu bile uništene kao i onaj kamen?“

„Nisu bile stavljene tamo da bi bile uništene“, kratko reče Aes Sedai.

Namrštila se kako bi sprečila dalja pitanja dok je uzimala od Meta komadiće grnčarije, crne, bele i sjajne.

Oni su Randu izgledali kao otpaci, ali ona ih je vešto spojila na tlu pored sebe. Komadići su činili savršeni krug veličine čovekovog dlana. Bio je to drevni simbol Aes Sedai, plamen Tar Valona spojen sa Zmajevim očnjakom — crno pored belog. Moiraina ga je gledala na trenutak, a lice joj je bilo bezizražajno. Potom je skinula nož sa pojasa i pružila ga Lanu, pokazujući ka krugu.

Zaštitnik odabra najveći komad, a onda podiže nož visoko i zamahnu njime iz sve snage. Varnice poleteše, komad odskoči od siline udarca, a sečivo puče uz oštar prasak. Pogledao je patrljak na balčaku, a onda ga baci u stranu.

„Najbolji čelik iz Tira“, suvo je rekao.

Met podiže komad i zastenja, a onda ga pokaza svima. Na njemu nije bilo ni ogrebotine.

„Cuendillar“, reče Moiraina. „Srcokamen. Niko nije bio u stanju da ga napravi još od Doba legendi, a čak i tada su ga pravili samo za ono što je jako važno. Kada je jednom stvoren, ništa nije moglo da ga slomi, ni sama Jedna moć koju bi koristila najmoćnija Aes Sedai uz pomoć najmoćnijeg sa ’angreala koji je ikada načinjen. Bilo koja sila usmerena protiv srcokamena samo ga ojačava.“

„Onda, kako...“ Met pokaza komadom koji je držao u ruci prema drugim delićima na tlu.

„Ovo je jedan od sedam pečata na zatvoru Mračnoga“, reče Moiraina. Met ispusti komad, kao da je postao usijan. Činilo se da su Perinove oči na trenutak ponovo zasvetlele. Aes Sedai je počela smireno da sakuplja deliće.

„Nije više bitno“, reče Rand. Njegovi prijatelji ga pogledaše, začuđeni. Zažalio je što nije ćutao.

„Naravno“, Moiraina odgovori. Ali ipak je oprezno spustila sve komadiće u svoju torbicu. „Donesite mi kovčeg.“ Loijal ga je primakao.

Spljoštena kocka zlata i srebra izgledala je kao da je iz jednog komada, ali prsti Aes Sedai prešli su preko komplikovanog rada, pritiskajući po površini. Poklopac se otvori uz iznenadno kliktanje, kao da je bio na oprugama. Unutra je ležao zlatni rog. Uprkos svom sjaju, izgledao je jednostavno naspram kovčega u kome je čuvan. Jedini ukras na njemu bila je traka srebrnog pisma oko vrha piska. Moiraina je podigla rog, kao da diže novorođenče. „Ovo mora biti odneto u Ilijan“, tiho reče.

„Ilijan!“, zareža Perin. „To je skoro kod Olujnog mora, što je gotovo isto udaljeno od naših kuća kao ovo mesto, samo što je Ilijan na jugu, a mi smo na severu.“

„To je...“ Loijal se zaustavi da udahne vazduh. „Da li je moguće...“

„Znaš da čitaš Stari jezik?“, upita Moiraina. Kada je on klimnuo glavom, pružila mu je rog.

Ogier ga je uzeo podjednako pažljivo kao i ona. Nežno je širokim prstom pratio pismo. Oči su mu se sve više širile, a uši su mu bile uspravljene. „Tia mi aven Moridin isainde vadin prošaputa. „Grob nije prepreka mome zovu.“

„Rog Valera.“ Prvi put se činilo da je Zaštitnik uzdrman; u njegovom glasu čulo se strahopoštovanje.

Ninaeva istovremeno reče drhtavim glasom: „Da pozove heroje Doba iz mrtvih da se bore protiv Mračnoga.“

„Spaljen da sam!“, prodahta Met.

Loijal s poštovanjem položi rog u njegov zlatni kovčeg.

„Pitam se“, progovori Moiraina. „Zenica Sveta načinjena je zbog najveće nevolje s kojom će se svet ikada suočiti, ali da li je bila načinjena za to zbog čega smo je... mi... upotrebili, ili da čuva ove stvari? Brzo, to poslednje, pokažite mi ga.“

Rand shvati Perinovo neraspoloženje nakon što je video prve dve stvari. Kada su videli da okleva, Lan i Ogier su mu uzeli zavežljaj od bele tkanine, i raširili su ga između sebe. Dugi beli barjak se razvio i podigao na vetru. Rand je mogao samo da pilji. Delovalo je kao da je iz jednog komada — niti tkan, ni bojen, ni slikan. Figura nalik na zmiju skerletnih i zlatnih krljušti pružala se čitavom dužinom. Noge su joj bile prekrivene krljuštima, stopala su imala pet dugih zlatnih kandži, kao i veliku glavu sa zlatnom grivom i oči poput sunca. Kada je barjak lepršao, izgledalo je kao da se pokreće. Krljušti su svetlucale kao dragoceni metali i dragulji, kao da je stvorenje živo. Gotovo da je mogao da čuje njegov urlik prkosa.

„Šta je to?“, upita.

Moiraina odgovori polako: „Barjak Gospodara jutra kada je vodio snage Svetlosti protiv Senke. Barjak Lijusa Terina Telamona. Barjak Zmaja.“ Loijal umalo ne ispusti svoj kraj.

„Spaljen da sam!“, slabašno reče Met.

„Ponećemo sve ovo sa sobom kada pođemo“, reče Moiraina. „Nije slučajno što su ostavljene ovde i moram da saznam nešto više o tome.“ Prstima je prešla preko torbice u kojoj su bili komadi razmrskanog pečata. „Suviše je kasno da krenemo sada. Odmorićemo se i jesti, ali poći ćemo rano. U Pustoši smo, a ona je ovde jaka, nije kao duž Granice. Ovo mesto ne može da opstane dugo bez Zelenog čoveka. Spustite me“, rekla je Ninaevi i Egveni. „Moram da se odmorim.“

Rand je postao svestan onoga što je gledao sve vreme, ali nije primećivao. Uvelo smeđe lišće padalo je sa velikog hrasta. Na tlu je bio debeli pokrivač od opalog lišća, koji je šuštao na povetarcu. Na laticama koje su pale sa hiljada cvetova bile su i neke smeđe nijanse. Zeleni čovek sprečavao je da Pustoš prodre, ali ona je već ubijala ono što je on stvorio.

„Gotovo je, zar ne?“, upita Rand Moirainu. „Završeno je.“

Aes Sedai je okrenula glavu, ležeći na svom jastuku od ogrtača. Izgledalo je kao da su joj oči bile duboke kao Zenica sveta. „Uradili smo ono zbog čega smo došli. Od sada pa nadalje možeš da živiš onako kako Šara tka. Jedi, a onda spavaj, Rande al’Tor. Spavaj i sanjaj o domu.“