Zenica sveta

12 Preko Tarena

Lan se spusti niz stepenice i reče družini da sjaše i povede konje za njim kroz maglu. Ponovo su morali da imaju poverenja u Zaštitnika. Magla se kovitlala oko Randovih kolena, sakrivajući njegova stopala i pokrivajući sve u prečniku od dva koraka. Nije bila tako gusta kao van grada, ali ipak jedva da je mogao da razazna svoje saputnike.

Nijedno ljudsko biće nije se kretalo kroz noć sem njih. Kroz nekoliko prozora videla se jača svetlost, ali gusta magla činila je od njih senovite rupe, a najčešće se video samo nejasan sjaj koji lebdi u sivilu. Druge kuće bile su malo vidljivije i izgledalo je kao da plove po moru oblaka ili da naglo iskaču iz magle, dok su susedi ostajali skriveni, tako da su mogli da pomisle da miljama unaokolo nema ničega sem njih.

Rand je išao ukočen od dugog jahanja, pitajući se da li bi nekako mogao da prepešači ostatak puta do Tar Valona. Naravno da hodanje nije bilo mnogo bolje od jahanja u tom trenutku, ali i tako su njegova stopala bila skoro jedini deo tela koji ga nije boleo. Na pešačenje je barem navikao.

Samo jednom je neko progovorio dovoljno glasno da bi ga Rand jasno razumeo. „Ti moraš da se pobrineš za to“, rekla je Moiraina kao odgovor na nešto što joj je Lan rekao. „I ovako će upamtiti previše, a tu nema pomoći. Ako se ja budem izdvajala u njegovim mislima...“

Rand cimnu mrzovoljno svoj sada već natopljeni ogrtač preko ramena i približi se ostalima. Met i Perin gunđali su svaki za sebe, mrmljajući u brade uz prigušene uzvike kad god bijedan od njih udario u nešto. I Tom Merilin je gunđao. Reči kao „toplo jelo“, „vatra“ i „kuvano vino“ stigle su do Randa, ali ni Zaštitnik ni Aes Sedai nisu obraćali pažnju. Egvena je ćutke koračala zajedno sa ostalima, ispravljenih leđa i visoko podignute glave. Bio je to pomalo bolan i oklevajući korak, doduše, jer ni ona nije bila ništa vičnija jahanju od ostalih.

Dobila je svoje pustolovine, pomisli sumorno, i pretpostavio je da neće primetiti sitnice poput magle, memle ili hladnoće u toku tih avantura. Činilo mu se da mora da postoji razlika u gledanju na stvari, zavisno od toga da li si tražio pustolovine ili su ti nametnute. Priče su bez sumnje mogle da uzbudljivo opišu galopiranje kroz hladnu maglu sa Draghkarom i Svetlost zna čime sve ne za tvojim petama. Egvena je možda bila uzbuđena, a on je osećao samo hladnoću, memlu i bilo mu je drago što je konačno u nekom naselju, makar to bila i Tarenska Skela.

Naleteo je naglo na nešto veliko i toplo u izmaglici. Bio je to Lanov pastuv. Zaštitnik i Moiraina su stali, a ostatak družine učinio je to isto, lupkajući svoje konje po vratu, koliko da uteše njih, toliko i sebe. Magla je bila nešto ređa ovde, dovoljno da vide jedni druge jasnije no što su to za dugo vremena mogli, ali ne dovoljno da vide nešto više sem toga. Stopala su im još uvek bila skrivena niskim oblacima, poput sive poplave. Izgledalo je kao da su sve kuće bile progutane maglom.

Rand je oprezno odveo Oblaka malo dalje i iznenadio se kada je začuo struganje svojih čizama po drvenim daskama. Dok za skelu. Ustuknuo je pažljivo, povlačeći i zelenka sa sobom. Čuo je šta je dok Tarenske Skele bio — most koji nije vodio nikuda sem na skelu. Taren je navodno bio širok i dubok, s prevrtljivim virovima koji su mogli da utope i najboljeg plivača, mnogo širi od Vinske Vode, pretpostavljao je. Još i s maglom... Bilo je olakšanje ponovo osetiti zemlju pod nogama.

Lanovo žestoko psst! začulo se oštro kao mraz. Zaštitnik se okrenuo ka Perinu i zabacio ogrtač stamenog mladića otkrivajući veliku sekiru i zatim mahnuo rukom, ka njemu. Poslušno, mada ništa ne shvatajući, i Rand je sklonio svoj ogrtač preko ramena da oslobodi mač. Dok se Lan brzo vraćao ka svom konju, teturava svetla pojavila su se u magli i zvuk prigušenih koraka im se približavao.

Šestorica ljudi tupih lica, u gruboj odeći, išlo je za gazda Kulom. Baklje koje su nosili pravile su otvore u magli oko njih. Kada su se zaustavili, čitava družina iz Emondovog Polja bila je obasjana. Svi su bili okruženi sivim zidom koji je izgledao još deblji zbog svetlosti baklji koja se odbijala od njega. Skeledžija ih je pogledao. Njegova šiljata glava bila je nakrivljena, a nos mu se trzao kao kod lasice koja njuši vazduh, tražeći zamku. Lan se nasloni na svoje sedlo s jasnom opuštenošću, ali ruka mu je razmetljivo počivala na dugom balčaku mača. Izgledao je kao sabijena opruga. Očekivao je nešto.

Rand zauze užurbano Zaštitnikov položaj, barem što se stavljanja šake na balčak tiče. Nije mislio da može da oponaša tu smrtonosnu opuštenost. Verovatno bi popadali od smeha kad bih pokušao, pomisli.

Perin olabavi svoju sekiru u kožnoj gajki i odlučno raširi noge. Met stavi ruku na svoj tobolac, mada Rand nije bio siguran u kakvom je stanju tetiva njegovog luka posle sve te vlage. Tom Merilin je svečano iskoračio i pružio šaku lagano je okrećući. Iznenada zamahnu i bodež se zasija među njegovim prstima. Drška noža pala je na njegov dlan i on je odjednom počeo opušteno da čisti nokte.

Čuo se tih, oduševljen Moirainin smeh. Egvena je zapljeskala rukama kao da gleda priredbu na proslavi, a onda je stala i osvrnula se posramljeno, mada joj je smešak još uvek igrao na usnama.

Kuli ništa od toga nije delovalo zabavno. Prostrelio je Toma pogledom, a onda glasno pročisti grlo. „Pominjalo se još zlata za prelazak.“ Ponovo ih je pogledao natmureno i prepredeno. „Onaj novac koji ste mi već dali sada je na sigurnom, čujete? Nije tamo gde možete da ga se dočepate.“

„Dobićeš ostatak zlata“, reče mu Lan, „kada budemo bili na drugoj strani.“ Kožna torbica o njegovom pojasu zazveckala je kada ju je malo protresao.

Za trenutak skeledžijine oči streljale su okolo, ali klimnuo je napokon glavom. „Hajdemo, onda“, promrmlja i odjuri na dok sa svojih šest pomagača. Magla je izgarala oko njih dok su se kretali, ali sivi pipci sklapali su se za njima, ispunjavajući brzo mesta gde su bili. Rand je žurio da ne zaostane.

Skela je bila drveni splav s visokim stranicama i mostićem koji je mogao da se spušta. Konopci debeli kao čovečiji zglob vukli su se duž obe strane skele i, vezani za velike stubove na kraju doka, gubili su se u noći iznad reke. Skeledžijini pomagači stavili su svoje baklje u gvozdene držače na stranama skele, zatim su sačekali dok se nisu svi popeli s konjima, a onda su spustili rampu. Paluba je škripala ispod kopita i stopala, a skela se ljuljala od težine.

Kula je mrmljao upola sebi u bradu, gunđajući da smire konje i budu na sredini, kako ne bi smetali ljudima koji su je vukli. Vikao je na svoje pomagače, goneći ih dok su spremali skelu za prelazak, ali ljudi su se kretali nevoljno i sporo, ne obazirući se na to što je pričao, mada je i on to radio polovično, često prekidajući upola uzvik kako bi podigao svoju baklju visoko i zapiljio se u maglu. Na kraju je potpuno prestao da viče i otišao do pramca, gde je stao zureći u maglu koja je prekrivala reku. Nije se ni pomerio sve dok jedan od ljudi koji su vukli nije dodirnuo njegovu ruku. Poskočio je streljajući pogledom.

„Šta je? Oh. Ti li si? Spremni? I vreme je. Pa, čoveče, Šta čekaš?“, poče da maše rukama, ne vodeći računa o baklji i konjima koji su se trzali i pokušavali da ustuknu. „Otisni se! Polazi! Kreći!“ Čovek je odjurio da posluša, a Kula se ponovo zagledao u maglu koja je ležala pred njim, češući s nelagodom svoju slobodnu šaku o kaput.

Odvezana skela se nagnula i jaka struja ju je uhvatila, a onda se nagnula ponovo kada su je konopci za vuču zadržali. Ljudi koji su vukli, trojica sa svake strane, zgrabili su konopce na prednjem kraju skele i počeli naporno da hodaju prema zadnjem, mrmljajući s nelagodom dok su mileli preko reke pokrivene sivilom.

Dok je nestao u magli. Tanki potoci izmaglice prelazili su preko skele između treperavih baklji. Splav se lagano ljuljao na struji. Ništa sem ravnomernih pokreta radnika — napred da uhvate konopce, nazad dok su vukli — nije se micalo. Niko nije izustio ni reč. Seljani su se stisnuli na sredini skele koliko su mogli. Čuli su da je Taren bio daleko širi od potoka na koje su navikli. Magla ga je u njihovim glavama načinila beskonačno većim.

Posle nekog vremena Rand se približi Lanu. Reke koje nije mogao da pregazi, prepliva ili bar da im vidi suprotnu obalu, dovoljno su duboko uznemiravale nekoga ko nikada nije video ništa šire niti dublje od bare u Vodenoj šumi. „Da li bi zaista pokušali da nas opljačkaju?“, upita tiho. „Ponašao se više kao da se plaši da ćemo mi opljačkati njega.“

Zaštitnik je pogledao skeledžiju i njegove pomoćnike — nije se činilo da bilo ko od njih sluša — pre no što je odgovorio podjednako tiho. „Uz maglu koja bi ih sakrila... Pa, kada rade u tajnosti, ljudi ponekad sa strancima postupaju drugačije no što bi postupali da ima drugih očiju da to vide. Oni koji bi naškodili strancu jesu oni koji najpre pomisle da će stranac naškoditi njima. Ovaj čovek... Mislim da bi prodao sopstvenu majku Trolocima za paprikaš, ako bi cena bila dobra. Malo me čudi što to pitaš. Čuo sam Šta ljudi u Emondovom Polju govore o ovima iz Tarenske Skele.“

„Da, ali... Pa, svi kažu da oni... Ali ja nikada nisam pomislio da bi oni zaista..Rand shvati da je bolje da ne misli kako zna bilo Šta o ljudima van svog sela. „Može da kaže Seni da smo prešli reku skelom“, rekao je naposletku. „Možda će prevesti Troloke preko.“

Lan se suvo nasmeja. „Pljačkanje stranaca je jedna stvar, poslovi sa Polučovekom nešto su sasvim drugo. Da li zaista misliš da bi prevezao Troloke preko, naročito po ovoj magli, bez obzira na to koliko mu zlata ponude? Ili da bi čak i pričao s Mirdraalom, ako ima nekog izbora? Sama pomisao na to bi ga naterala da beži glavom bez obzira jedno mesec dana. Mislim da ne moramo previše da brinemo o Prijateljima Mraka u Tarenskoj Skeli. Ne ovde. Bezbedni smo... Bar neko vreme. Od ove bagre u svakom slučaju. Pazi.“

Kula je prestao da zuri u maglu pred sobom. Šiljatog lica, nagnut napred s visoko podignutom bakljom, zagledao se u Lana i Randa kao da ih prvi put jasno vidi. Daske palube škripale su pod nogama radnika i povremenim udarcima kopita. Skeledžija se naglo trže kada je shvatio da su ga oni gledali kao i on njih. Skočivši, vrati se osmatranju suprotne obale, ili onome Šta je već tražio u magli.

„Ne pričaj ništa više“, reče Lan tako tiho da ga Rand skoro nije razumeo. „Ovo je loše vreme za priče o Trolocima, Prijateljima Mraka ili Ocu laži, a i čudne uši slušaju. Takva priča može da donese gore stvari od Zmajevog očnjaka naškrabanog na vratima.“

Rand nije želeo da nastavi s pitanjima. Postao je sumorniji i više nego ranije. Prijatelji Mraka! Kao da Seni, Troloci i Draghkar nisu bili dovoljan razlog za brigu. Troloka si barem mogao da prepoznaš na prvi pogled.

Odjednom su se u magli pred njima pojavile senke stubova. Skela je udarila o obalu i radnici su požurili da privežu plovilo i spuste most na tom kraju uz tresak, a Met i Perin rekoše glasno da Taren nije ni upola širok koliko su čuli. Lan je poveo svog pastuva niz most, praćen Moirainom i ostalima. Kad je Rand poslednji poveo Oblaka za Belom, gazda Kula je gnevno uzviknuo:

„Ajde, sad! Ajde! Gde je moje zlato?“

„Biće ti plaćeno“, začu se Moirainin glas odnekud iz magle. Randove čizme lupnuše kad je skočio s mosta na drveni dok. „I srebrna marka za svakog od vaših ljudi“, dodala je Aes Sedai, „zbog brzog prelaska.“

Skeledžija je oklevao pognute glave, kao da je namirisao opasnost, ali na spomen srebra, ljudi koji su vukli skelu su se uzbudili. Neki su zastali da zgrabe baklju, ali svi su se sjurili niz mostić pre no što je Kula stigao da zine. Skeledžija je pošao za svojom posadom natmurenog lica.

Oblakova kopita odzvanjala su šuplje u magli dok je Rand išao pažljivo duž doka. Siva magla bila je gusta i iznad reke. Na kraju doka Zaštitnik je delio novac, okružen bakljama Kule i njegovih ljudi. Svi ostali sem Moiraine čekali su odmah iza, zbijeni u gomilu i uznemireni. Aes Sedai se izdvojila, posmatrajući reku, mada Rand nije mogao ni da zamisli Šta bi to mogla da vidi. Drhteći, pritegao je svoj natopljeni ogrtač. Sada je zaista bio izvan Dve Reke, i činilo se, mnogo dalje od širine reke.

„Eto“, rekao je Lan pružajući poslednji novčić Kuli, „kao što je dogovoreno.“ Nije podigao svoju torbicu i čovek lasičjeg lica odmeri je pohlepno.

Dok je počeo da se trese uz glasnu škripu. Kula se trgnuo okrenuvši se ka skeli koja je bila prekrivena maglom. Baklje koje su ostale na plovilu ličile su na prigušenih nejasnih svetlih tačaka. Dok je zaječao i uz gromovit prasak popucalog drveta dva svetla se nagnuše, a onda počeše da se udaljavaju. Egvena je uzviknula, a Tom opsova.

„Odvezala se!“, uzviknu Kula. Grabeći svoje radnike, počeo je da ih gura ka kraju doka. „Skela se odvezala, budale! Držite je! Držite je!“

Pomoćnici se zateturaše nekoliko koraka pod Kulinim guranjem, a onda stadoše. Bleda svetla na skeli okretala su se sve brže i brže. Magla iznad njih počela je da se komeša u obliku spirale. Dok se tresao. Zvuk pucanja i lomljenja drveta ispuni vazduh, a skela se raspadala.

„Vir“, reče jedan od radnika sa strahopoštovanjem.

„Nema virova na Tarenu.“ Kulin glas je zvučao prazno. „Nikada nije bilo vira...“

„Nesreća.“ Moirainin glas odjeknu šuplje u magli koja joj je davala izgled senke dok se okretala od reke.

„Nesreća“, složio se Lan ravnodušno. „Izgleda da nikoga nećete voziti preko reke neko vreme. Šteta što ste izgubili vaše plovilo dok ste nas prevozili.“ Ponovo je otvorio svoju torbicu koja mu je već bila u ruci. „Ovo bi trebalo da vam pomogne.“

Za trenutak, Kula je zverao u zlato koje se presijavalo u Lanovoj ruci na svetlosti baklji, a onda mu se poviše ramena i on pogleda ostale koje je prevezao preko reke. Družina iz Emondovog Polja stajala je ćutke, skrivena maglom. Uz preplašeni nerazgovetni krik skeledžija zgrabi novac od Lana, okrenu se i otrča u maglu. Njegovi radnici bili su samo pola koraka za njim. Magla je brzo progutala njihove baklje dok su se oni izgubili uz reku.

„Više nas ništa ne drži ovde“, reče Aes Sedai kao da se ništa neobično nije dogodilo. Vodeći svoju belu kobilu, krenula je uz obalu udaljavajući se.

Rand je stajao gledajući prema skrivenoj reci. Mogla je biti slučajnost. Rekao je da nema virova, ali..., razmišljao je uznemireno. Shvatio je odjednom da su svi otišli. Popeo se užurbano uz blagu obalu.

Tri koraka dalje, gusta magla je u potpunosti nestala. Stao je na mestu i osvrnuo se. Duž linije koja je išla niz obalu gusto sivilo ležalo je na jednoj strani, a na drugoj sijalo je čisto noćno nebo, još uvek mračno, iako je jasnoća meseca nagoveštavala da zora nije daleko.

Zaštitnik i Aes Sedai stajali su i razgovarali pored svojih konja, uz ivicu magle. Ostali su se skupili zajedno malo dalje. Čak i u tami osvetljenoj mesečinom bili su vidno uznemireni. Svi su posmatrali Lana i Moirainu, i svi sem Egvene, bili su malo povučeni, kao da su rastrgnuti strahom da će ih izgubiti iz vida i da će prići preblizu. Rand je pretrčao poslednjih nekoliko hvatova do Egvene vodeći Oblaka, i ona mu se osmehnu. Nije mislio da je sjaj u njenim očima bio samo odraz mesečine.

„Prati reku kao da je isečena perom“, reče Moiraina zadovoljno. „Nema deset žena u Tar Valonu koje mogu da urade tako nešto same. A da ne spominjem da je to učinjeno na konju u galopu.“

„Ne mislim da se žalim, Moiraina Sedai“, reče Tom, neobično krotko za njega, „ali zar ne bi bilo bolje da ste nas sakrili još malo dalje? Recimo do Baerlona? Ako taj Draghkar pogleda na ovu obalu, izgubićemo svu prednost koju smo stekli.“

„Draghkari nisu mnogo pametni, majstore Meriline“, reče Aes Sedai suvo. „Opasna i smrtonosna stvorenja, sa oštrim očima, ali sa malo pameti. Reći će Mirdraalu da je ova obala čista, ali da je reka skrivena miljama u oba smera. Mirdraal će znati koliko me je to stajalo dodatnog napora. Moraće da uzme u obzir da možda bežimo niz reku i to će ga usporiti, budući da će podeliti svoje snage. Magla bi trebalo da se drži dovoljno dugo kako ne bi bio siguran da nismo barem deo puta prešli čamcem. Mogla sam da proširim maglu malo ka Baerlonu umesto toga, ali onda bi Draghkar pretražio reku za nekoliko sati, a Mirdraal bi znao tačno kuda smo krenuli.“

Tom dunu i zatrese glavom. „Izvinjavam se, Aes Sedai. Nadam se da vas nisam uvredio.“

„Ah, Moi... Ah, Aes Sedai“, Met je zastao da glasno proguta pljuvačku. „Skela... Ah... Da li ste... Mislim... Ne razumem zašto...“ Prekinuo je slabašno i ovoga puta zavladala je tako duboka tišina da je Rand čuo samo sopstveno disanje.

Konačno, Moiraina je progovorila i njen glas oštro ispuni tišinu. „Svi želite objašnjenja, ali ako bih vam objašnjavala svaki svoj postupak ne bih imala vremena za bilo Šta drugo.“ Aes Sedai je nekako izgledala viša na mesečini, gotovo da se nadnosila nad njima. „Znajte ovo: nameravam da vas odvedem čitave u Tar Valon. To je jedino što treba da znate.“

„Ako nastavimo da stojimo ovde“, dodade Lan, „Draghkar neće morati da pretražuju reku. Ako se sećam dobro...“ Poveo je svog konja uz rečnu obalu.

Kao da je Zaštitnikov pokret otpustio nešto u njegovim grudima, Rand duboko udahnu. Čuo je kako i ostali rade to isto, čak i Tom, i setio se stare izreke: Bolje da pljuneš vuku u oko nego da razljutiš Aes Sedai. A opet, napetost je popustila. Moiraina se više nije nadnosila ni nad kim. Sada jedva da je dosezala do njegovih grudi.

„Pretpostavljam da ne bismo mogli da se malo odmorimo“, rekao je Perin ispunjen nadom nakon što je zevnuo. Egvena, koja je bila naslonjena na Belu, umorno uzdahnu.

Bilo je to prvo što je Rand čuo od nje a da je makar i ličilo na žalbu. Možda sada shvata da ovo ipak nije neka slavna pustolovina, pomisli. A onda se s grižom savesti seti da ona nije, poput njega, prespavala čitav dan. „Jeste nam potreban odmor, Moiraina Sedai“, rekao je. „Napokon, jahali smo čitave noći.“

„Onda predlažem da pogledamo Šta Lan ima za nas“, reče Moiraina. „Hajde.“

Povela ih je uz obalu, u šumu do reke. Gole grane činile su senke još gušćim. Dobrih stotinu hvati od Tarena stigli su do mračne gomile pored jedne čistine. Tu je neka davna poplava podrila i srušila čitav gaj listopadnog drveća, i ono je bilo sabijeno u ogromnu gustu zbrku, naizgled čvrstu masu debala, grana i korenja. Moiraina se zaustavila, i odjednom, svetlost se pojavila blizu tla, ispod kamare drveća.

Gurajući patrljak baklje ispred sebe, Lan je ispuzao ispod gomile i ispravio se. „Nije bilo posetilaca“, rekao je Moiraini, „a drva koja sam ostavio još uvek su suva, pa sam zapalio slabu vatru. Odmaraćemo se u toplome.“

„Znao si da ćemo stati ovde?“, reče Egvena iznenađeno.

„Izgledalo je verovatno“, odgovori Lan. „Volim da budem spreman, za svaki slučaj.“

Moiraina je uzela baklju od njega. „Hoćeš li da se postaraš za konje? Kada završiš, učiniću Šta mogu da otklonim umor ostalih. Sada želim da razgovaram sa Egvenom. Egvena?“

Rand je gledao kako se dve žene saginju i nestaju pod velikom gomilom trupaca. Bio je tu mali otvor, jedva dovoljan da se upuzi. Svetlost baklje je nestala.

Lan je imao i zobnice i nešto zobi u zalihama, ali sprečio je ostale da rasedlaju konje. „Odmoriće se bolje bez sedla, ali ako budemo morali da pođemo brzo, možda neće biti vremena za osedlavanje.“

„Ne izgleda mi kao da im je potreban odmor“, reče Perin dok je pokušavao da navuče zobnicu preko glave svog konja. Konj zabaci glavu pre no što mu je dozvolio da namesti kaiševe. Rand je takođe imao teškoće sa Oblakom: tri puta je pokušao pre no što je prebacio platnenu vreću preko zelenkovog nosa.

„Potreban im je“, reče Lan. Sapeo je svog pastuva i ispravio se. „Oh, još uvek mogu da trče. Trčaće najbrže što mogu ako ih pustimo, sve dok ne popadaju mrtvi od iscrpljenosti koju nisu ni osetili. Više bih voleo da Moiraina Sedai nije morala da uradi to što je uradila, ali bilo je neophodno.“ Potapšao je vrat pastuva, i konj je klimnuo brzo glavom, kao da odgovara na Zaštitnikov dodir. „Moramo da idemo polako s njima sledećih nekoliko dana dok se ne oporave, sporije no što bih želeo. Ali, uz malo sreće, i to će biti dovoljno brzo.“

„Da li je to...“ Met je glasno progutao pljuvačku. „Da li je na to mislila? To s našim umorom?“

Rand potapša Oblakov vrat i zagleda se. Uprkos onome što je učinila za Tama, nije imao želje da Aes Sedai koristi Moć na njemu. Svetlosti, skoro da je priznala da je potopila skelu, užasnuto pomisli.

„Nešto tako“, nasmeja se Lan suvo. „Ali vi ne morate da brinete da ćete umreti. Ne ukoliko stvari ne postanu daleko gore nego sada. Mislite o tome kao o još jednoj dodatnoj noći sna.“

Oštar krik Draghkara odjeknuo je odjednom iznad maglom pokrivene reke. Čak su se i konji sledili. Opet se začuo bliže, i ponovo je probijao Randovu glavu kao igle. A onda, krici su počeli da se gube, sve dok nisu potpuno nestali.

„Sreća“, odahnu Lan. „Traži nas po reci.“ Slegnuo je brzo ramenima i rekao jednostavno: „Hajdemo unutra. Dobro bi mi došlo malo vrelog čaja i nešto da mi napuni stomak.“

Rand je bio prvi koji je počeo da puzi kroz otvor u gomili balvana i niz kratak tunel. Zastao je na njegovom kraju, još uvek na kolenima. Ispred njega bila je prostorija nepravilnog oblika, drvena pećina dovoljno velika da svi stanu. Krov načinjen od trupaca i granja bio je toliko nizak da su samo žene mogle da stoje. Dim vatrice na ognjištu od rečnog kamena dizao se i odlazio kroz krov, cug je bio dovoljno jak da izvuče sav dim, ali prepletena stabla bila su isuviše debela da propuste čak i odsjaj plamenova. Moiraina i Egvena su odbacile plašteve u stranu i sedele su pored vatre prekrštenih nogu, okrenute licem jedna prema drugoj.

„Jedna moć“, govorila je Moiraina, „dolazi od Istinskog izvora, koji je pokretačka snaga Stvaranja, snaga koju je Tvorac načinio da pokreće Točak vremena.“ Ispružila je šake, jednu naspram druge. „Saidin, muška polovina Istinskog izvora i saidar, ženska polovina, rade jedan protiv drugog, ali istovremeno i zajedno, da bi stvorili tu snagu. Saidin“, podigla je jednu šaku, a onda je pustila da padne, „ukaljan je dodirom Mračnoga, poput vode s tankim slojem užeglog ulja koje pluta na površini. Voda je još uvek čista, ali ne može biti dotaknuta, a da se ne dotakne prljavština. Samo saidar može još uvek bezbedno da se koristi.“ Egvena je bila leđima okrenuta Randu. Nije mogao da joj vidi lice, ali bila je zainteresovano nagnuta prema njoj.

Met gurnu Randa i promrmlja nešto, pa uđe u pećinu od drveta. Moiraina i Egvena nisu obraćale pažnju na njega. Ostali muškarci ušli su za njim, skidajući mokre ogrtače i nameštajući se oko vatre, pružajući šake ka toploti. Lan, koji je ušao poslednji, skinuo je mešine s vodom i kožne vreće sa zida, izvadio kotlić i počeo da priprema čaj. Nije obraćao pažnju na ono o čemu su žene razgovarale, ali Randovi prijatelji prestali su da greju ruke i počeše otvoreno da zure. Tom se pretvarao da je sva njegova pažnja usmerena na punjenje njegove izrezbarene lule, ali odavao ga je način na koji se naginjao prema ženama. Moiraina i Egvena ponašale su se kao da su same.

„Ne“, reče Moiraina kao odgovor na pitanje koje Rand nije čuo. „Istinski izvor ne može biti iscrpljen, kao što točko vi vodenice ne mogu da iscrpe reku. Izvor je reka — Aes Sedai vodenični točak.“

„I zaista mislite da mogu da naučim?“, upita Egvena. Lice joj je sijalo žudnjom. Rand je nikada nije video tako lepu i tako daleku. „Mogu da postanem Aes Sedai?“, upita Egvena.

Rand skoči udarivši glavom o niski krov od trupaca. Tom Merilin ga zgrabi za ruku i povuče dole.

„Ne budali“, promrmlja zabavljač. Pogleda ka ženama — izgledalo je da nijedna nije primetila šta se desilo — a onda se okrenu prema Randu sa saučešćem. „To sada nije u tvojoj moći, momče.“

„Dete“, rekla je Moiraina nežno, „malo njih može da dodirne Istinski izvor i koristi Jednu moć. Neke mogu da nauče više, neke manje. Ti si jedna od veoma retkih koje nemaju potrebe da uče. U svakom slučaju, dotaći ćeš Izvor, htela to ili ne. Ali bez znanja koje možeš da dobiješ u Tar Valonu nikada nećeš naučiti da usmeravaš u potpunosti, a možda nećeš ni preživeti. Muškarci koji se rode sa sposobnošću da dodirnu saidin, umiru — naravno, ako ih Crveni Ađah ne nađe pre toga i ne stiša ih...“

Tom zaškrguta duboko u grlu, a Rand se promeškolji s nelagodom. Takvi ljudi o kojima je Aes Sedai govorila bili su retki. Čuo je samo za trojicu u života i, hvala Svetlu, nikada u Dve Reke, ali propast koju bi doneli pre no što bi ih Aes Sedai našle, uvek je bila dovoljno velika da se vesti pronesu — o ratovima, ili zemljotresima koji su uništili čitave gradove. Nikada nije zaista shvatao Šta su Ađasi. Prema pričama, to su bila društva među Aes Sedai, koja su spletkarila i svađala se međusobno više no bilo Šta drugo, ali priče su bile jasne oko jednog: Crveni Ađah smatrao je za svoju glavnu dužnost da spreči novo Slamanje sveta, a to je činio tako što bi ulovio svakog muškarca koji bi makar i sanjao o korišćenju Jedne moći. Činilo se da Met i Perin iznenada žele da su kod kuće u svojim krevetima.

Međutim, Moiraina je nastavila svoju priču: „Ali, i neke žene takođe umiru. Teško je naučiti bez vodiča. Žene koje ne nađemo, one koje prežive, često postaju... Pa, u ovom kraju sveta mogle bi postati Mudrosti u svojim selima.“ Aes Sedai je zastala zamišljeno. „Stara krv je jaka u Emondovom Polju, i ona peva. Znala sam Šta si ti čim sam te ugledala. Nijedna Aes Sedai ne može da bude u društvu žene koja je u stanju da usmerava, ili koja je blizu promene, a da to ne oseti.“ Poče da pretara po torbici za pojasom i izvadi mali plavi dragulj na zlatnom lancu koji je ranije nosila u kosi. „Ti si veoma blizu svojoj promeni, svom prvom dodiru. Bilo bi bolje da te ja vodim kroz to. Tako ćeš moći da izbegneš... neprijatne pojave koje doživljavaju oni koji moraju sami da pronađu svoj put.“

Egvenine oči su se raširile kada je videla kamen i počela je da kvasi usne. „Da li... Da li to ima Moć?“

„Naravno da ne“, reče Moiraina odsečno. „Stvari nemaju Moć, dete, čak je i angreal samo oruđe. Ovo je samo lep plavi kamičak. Ali može da odaje svetlost. Evo.“

Egvenine šake su se tresle dok je Moiraina stavljala kamičak na vrhove njenih prstiju. Počela je da se povlači, ali Aes Sedai je obuhvatila obe njene šake svojom, a drugom nežno dodirnu Egvenin obraz.

„Gledaj u kamen“, tiho reče Aes Sedai. „Bolje je ovako nego da brljaš sama. Očisti svoj um od svega i misli samo na kamen. Očisti svoj um i dozvoli sebi da lebdiš. Postoji samo kamen i praznina. Ja ću početi. Lebdi i pusti da te vodim. Bez misli. Lebdi.“

Rand zabi prste u kolena; stisnuo je vilice da su ga zabolele. Mora da omane. Mora, grčevito pomisli.

Svetlost je procvetala u kamenu, samo jedan blesak plavetnila pre no što je nestao, ne sjajnije od svica, ali on se trže kao da je bilo zaslepljujuće. Egvena i Moiraina zurile su u kamen bezizražajno. Još jedan blesak se pojavi, pa još jedan, sve dok azurno svetio nije pulsiralo kao otkucaji srca. Aes Sedai to radi, pomisli očajnički, Moiraina to radi, ne Egvena.

Jedan poslednji slabašni treptaj, i kamenje ponovo postao tričava stvar. Randu je zastao dah.

Za trenutak Egvena je nastavila da zuri u kamičak, a onda je pogledala ka Moiraini. „Ja... Učinilo mi se da sam osetila... nešto, ali... Možda grešite u vezi sa mnom. Žao mi je što sam traćila vaše vreme.“

„Nisam protraćila ništa, dete.“ Mali osmeh zadovoljstva prelete preko Moiraininih usana. „To poslednje svetio bilo je samo tvoje.“

„Zaista?“, uzviknu Egvena, a onda se odmah potom natmuri. „Ali jedva da je bilo tu.“

„Sada se ponašaš kao budalasta seljanka. Većina njih koje dođu u Tar Valon moraju da uče mnogo meseci pre no što mogu da urade to što si ti učinila maločas. Možeš da doguraš daleko, možda čak i da budeš Amirlin tron jednog dana, ako učiš i radiš naporno.“

„Mislite...“, uz uzvik pun oduševljenja, Egvena je čvrsto zagrlila Aes Sedai. „Oh, hvala vam. Rande, da li si čuo? Biću Aes Sedai!“