Zenica sveta

11 Put za Tarensku Skelu

Kolona konja protezala se na tvrdo nabijenoj prašini Severnog puta. Grive i repovi lelujali su za njima na mesečini dok su jurili prema severu, a kopita su ravnomerno udarala o tlo. Lan ih je predvodio. Crni konj i jahač odeven u senku bili su nevidljivi u hladnoj noći. Moirainina bela kobila, koja je jurila rame uz rame s pastuvom, bila je poput blede strele koja leti kroz mrak. Ostali su sledili u sabijenom nizu, kao da su svi bili vezani konopcem koji je Zaštitnik potezao.

Rand je galopirao poslednji, Tom Merilin je bio odmah ispred njega, a ostali su bili ispred, jedva vidljivi. Zabavljač se nijednom nije osvrnuo, usmeravajući se samo prema onome kuda su išli, a ne od čega su bežali. Ako bi se Troloci pojavili iza njih, Sen na svom tihom konju, ili ono krilato stvorenje, Draghkar, Rand je trebalo da objavi uzbunu.

Svakih nekoliko trenutaka krivio je vrat da osmotri iza sebe, dok se držao za Oblakovu grivu i uzde. Draghkar... Gore od Troloka i Seni, rekao je Tom. Ali nebo je bilo pusto i jedino što je mogao da vidi bile su tama i senka razasute po zemlji, a one su mogle da kriju vojsku.

Sada kada su zelenku uzde bile popuštene, jurio je kroz noć kao duh, držeći lako korak s Lanovim pastuvom, a želeo je da ide još brže. Rand je morao čvrsto da drži uzde kako bi uspeo da ga obuzda. Oblak se otimao od zauzdavanja, kao da je mislio da je to bila trka. Borio se s njim za svaki korak. Rand se držao za sedlo i uzde, a svaki mišić mu je bio napet. Nadao se očajnički da njegov at neće primetiti koliko je nervozan, a ukoliko Oblak to primeti, izgubiće jedinu pravu prednost koju je imao, ma koliko slaba ona bila.

Polegavši duž Oblakovog vrata, Rand je zabrinuto posmatrao Belu i njenog jahača. Kada je rekao da čupava kobila neće zaostajati, nije mislio na trku. Držala se sada uz ostale, jureći onako kako Rand nije ni znao da može. Lan nije želeo da Egvena bude s njima. Da li će usporiti zbog nje ako Bela počne da zaostaje ili će pokušati da je ostavi za sobom? Aes Sedai i Zaštitnik su smatrali da su Rand i njegovi prijatelji bili na neki način važni, ali bez obzira na svu Moiraininu priču o Šari, nije bio ubeđen da je to uključivalo i Egvenu.

Ako Bela bude zaostala, i on će zaostati ispred Seni i Troloka i Draghkara, Šta god Moiraina i Lan rekli. Svim svojim srcem u očaju, u mislima je doviknuo Beli da trči poput vetra. Pokušao je tiho da ulije snagu u nju. Trči!, pomisli. Koža mu se naježi i oseti kao da mu se kosti mrznu, samo što ne popucaju. Svetlosti, pomozi joj. Trči! I Bela je trčala.

Sve dalje i dalje jurili su prema severu u noć, a vreme se pretopilo u bezobličnu mrlju. Tu i tamo svetla farmi bi se pojavila, a onda nestala kao pričine. Oštri pseći laveži bledeli su brzo za njima, ili naglo prestajali kada bi životinje pomislile da su ih oterale. Jurili su kroz tamu koju je probijala samo mesečina bleda poput vode. U tom mraku drveće je duž puta vrebalo bez upozorenja, a onda nestajalo. Na preostalom delu puta okruživala ih je pomrčina i samo je jednom krik noćne ptice, usamljen i žalostan, prekinuo ravnomerne udarce kopita.

Lan naglo uspori, a onda zaustavi povorku konja. Rand nije bio siguran koliko dugo su bili u pokretu, ali osećao je lagani bol u nogama od stezanja sedla. Ispred njih, u noći, svetlosti su treperile poput velikog roja svitaca okupljenog među drvećem.

Rand se namršti začuđeno gledajući svetla, a onda odjednom uzdahnu, iznenađen. Svici su bili prozori kuća koje su pokrivale strane i vrh brda. Bilo je to Stražarsko Brdo. Jedva da je mogao da veruje da su stigli tako daleko. Mora da su prešli taj put brže nego ikada. Prateći Lanov primer, Rand i Tom Merilin su sjahali. Oblak je stajao spuštene glave i bokova koji su se nadimali. Znoj, koji se skoro nije razlikovao od njegovih sapi boje dima, bio je poprskan po zelenkovom vratu i ramenima. Rand pomisli kako Oblak nikoga neće moći da nosi dalje te noći.

„Ma koliko da želim da ostavim sva ova sela za sobom“, izjavi Tom, „nekoliko sati odmora ne bi škodilo. Da li smo stekli dovoljno prednosti da to možemo. da priuštimo?“

Rand se istegao, masirajući vrat. „Ako ćemo ostatak noći provesti u Stražarskom Brdu, možemo i da se popnemo.“

Zalutali dašak vetra doneo je iz sela odlomke pesme i miris hrane od koga im je krenula voda na usta. Još uvek su slavili u Stražarskom Brdu. Nije bilo Troloka da prekinu njihov Bel Tin. Pogledao je Egvenu. Bila je naslonjena uz Belu, malaksala od umora. I ostali su sjahali, neprestano uzdišući i istežući mišiće. Samo Zaštitnik i Aes Sedai nisu pokazivali vidljive znake zamora.

„Prijalo bi mi malo pesme“, dodade Met umorno. „I možda vruća ovčija pita u Belom vepru.“ Zastavši, dodade: „Nikada nisam bio dalje od Stražarskog Brda. Beli vepar nije ni približno dobar kao Kod Vinskog izvora“

„Beli vepar nije loš“, reče Perin. „I ja bih mogao ovčiju pitu i puno vrelog čaja, da istera zimu iz mojih kostiju.“

„Ne možemo da stanemo dok ne pređemo Taren“, oštro reče Lan. „Ne više od nekoliko minuta.“

„Ali“, pobuni se Rand, „usmrtićemo konje ako pokušamo da jašemo dalje noćas. Moiraina Sedai, vi svakako...“

Nejasno je video da se ona kreće među konjima, ali nije zaista obraćao pažnju na to Šta radi. Sada se progurala pored njega i položila ruke na Oblakov vrat. Rand je zaćutao. Iznenada, konj je zabacio glavu uz tiho rzanje, skoro istrgavši uzde iz Randovih ruku. Zelenko je zaigrao korak u stranu, odmoran kao da je proveo nedelju dana u štali. Bez reči, Moiraina je krenula ka Beli.

„Nisam znao da može to da radi“, reče Rand tiho Lanu, dok su mu obrazi crveneli.

„Ti bi, pre svih, trebalo da pretpostaviš“, odgovori Zaštitnik. „Posmatrao si je s tvojim ocem. Odneće sav umor. Prvo s konja, a onda s vas.“

„S nas, ali ne i s tebe?“, upita Rand.

„Ne i s mene, čobanine. Nije mi potrebno, ne još. I ne sa sebe. Ono što može da učini za druge, ne može za sebe. Samo jedno od nas će noćas jahati umorno. Bolje se nadaj da ne bude previše umorna pre no što stignemo do Tar Valona.“

„Previše umorna za Šta?“, upita Rand Zaštitnika.

„Bio si u pravu za Belu, Rande“, reče Moiraina, stojeći pored kobile. „Ima jako srce, i tvrdoglava je koliko i vi iz Dve Reke. Ma koliko to čudno bilo, izgleda da je ona najmanje umorna.“

Vrisak probi tamu, i zvučalo je kao da čovek umire pod oštrim noževima, a krila su se nadvila nisko nad družinom. Noć postade mračnija pod senkom koja je preletela preko njih. Panično njišteći, konji su se divlje propeli.

Vetar Draghkarovih krila pogodio je Randa podsećajući na dodir sluzi, na utrobu ustajalog mraka košmara. Nije imao kad ni da se uplaši, jer je Oblak zanjištao propinjući se očajnički, kao da pokušava da otrese nešto što se pripilo uz njega. Rand, koji je držao uzde, bio je oboren i vukao se po zemlji, dok je Oblak njištao kao da su mu vukovi grizli zglavke.

Nekako je uspeo da zadrži uzde u rukama. Ustao je, koristeći slobodnu ruku koliko i noge, odupro se i uspravio, trčeći ogromnim teturavim koracima kako ne bi ponovo bio oboren. Disao je kratko, očajan. Nije mogao da dopusti da Oblak pobegne. Ispružio je ruku izbezumljeno, jedva uhvativši oglav. Oblak se propeo i podigao ga u vazduh. Rand je visio bespomoćno, nadajući se, uprkos svemu, da će se konj smiriti.

Pad na zemlju potresao je Randa do kostiju, ali iznenada, zelenko se smirio, raširenih nozdrva i prevrćući očima. Ukočene noge su mu drhtale. I Rand se tresao i samo što nije visio s oglava. Taj udar mora da je potresao i glupu životinju, pomisli. Udahnuo je drhtavo tri ili četiri puta. Tek tada je mogao da se osvrne okolo i vidi Šta se desilo s ostalima.

Družina je bila u haosu. Potezali su uzde konjskih glava koje su se trzale, pokušavajući, s malo uspeha, da smire konje koji su se propinjali i vukli ih okolo. Samo dvoje naizgled nisu imali nevolja sa svojim konjima. Moiraina je sedela pravo u svom sedlu. Bela kobila se udaljila oprezno od gužve, kao da se ništa neobično nije desilo. Lan je stajao na zemlji i osmatrao nebo, držeći mač u jednoj ruci, a uzde u drugoj. Vitki crni pastuv stajao je tiho pored njega.

Veselje nije više odzvanjalo sa Stražarskog Brda. Mora da su i u selu čuli krik. Rand je znao da će slušati neko vreme, možda i potražiti Šta ga je izazvalo, a onda će se vratiti svojoj proslavi. Uskoro će zaboraviti tu nezgodu. Sećanje na nju biće potisnuto pesmom, hranom, plesom i zabavom. Možda će se neki setiti kada budu čuli Šta se dogodilo u Emondovom Polju i zapitati Šta je to bilo. Violina je zasvirala, a posle nekog vremena pridružila joj se i flauta. Selo je nastavilo svoju proslavu.

„Na konje!“, zapovedi Lan oštro. Vrativši mač u kanije skočio je na pastuva. „Draghkar se ne bi otkrio da nije već izvestio Mirdraala gde smo.“ Još jedan piskav krik začuo se daleko iznad njih, tiši, ali ne manje oštar. Muzika iz Stražarskog Brda ponovo se utišala. „Sada nas prati, dojavljujući Polučoveku gde smo. On nije daleko.“

Konji, osveženi ali i uplašeni, poigravali su i bežali od onih koji su pokušavali da ih uzjašu. Prvi u sedlu bio je Tom Merilin, koji je psovao na sav glas, ali i ostali su ubrzo uzjahali — svi sem jednog.

„Požuri, Rande!“, povika Egvena. Draghkar se još jednom oglasi kreštavo i Bela je potrčala nekoliko koraka pre no što je Egvena mogla da je zauzda. „Požuri!“

Trgnuvši se, Rand je shvatio da umesto da pokuša da uzjaše Oblaka stoji tu zagledan u nebo, uzalud pokušavajući da pronađe odakle dolaze ti ogavni krici. Štaviše, potpuno nesvesno, isukao je Tamov mač kao da hoće da se bori s krilatim stvorom.

Pocrvene, srećan što ga noć krije. Nespretno, držeći jednom rukom uzde, vratio je sečivo u kanije pogledavši brzo prema ostalima. Moiraina, Lan i Egvena su ga gledali, mada nije bio siguran koliko su mogli da vide na mesečini. Ostali su, izgleda, bili suviše zaokupljeni smirivanjem konja da bi obraćali pažnju na njega. Stavio je šaku na jabuku sedla i uskočio u njega jednim pokretom, kao da je čitavog života to radio. Ako je bilo ko od njegovih prijatelja primetio isukani mač, svakako će kasnije imati Šta da sluša. Biće vremena da se o tome brine.

Čim je uzjahao, ponovo su se dali u galop niz put i pored brda kupolastog oblika. Psi su lajali u selu — njihov prolazak nije bio potpuno neprimećen. Ili su možda psi namirisali Troloke, pomislio je Rand. I lajanje i seoska svetla nestali su ubrzo za njima. Galopirali su u grupi, a konji su se gotovo gurali dok su trčali. Lan im je naredio da se ponovo rašire, ali niko nije želeo da bude sam u noći. Vrisak se začuo visoko iznad njihovih glava. Zaštitnik je odustao i pustio ih da jašu u gomili.

Rand je bio odmah iza Moiraine i Lana. Zelenko je stenjao od napora da se progura između Zaštitnikovog vranca i gizdave kobile Aes Sedai. Egvena i zabavljač jurili su pored njega, dok su se Randovi prijatelji gurali iza njih. Oblak, podstaknut Draghkarovim kricima, leteo je i pored svega što je Rand mogao ili želeo da učini kako bi ga usporio. A opet, zelenko nije mogao da se približi ni korak konjima ispred sebe.

Draghkarov vrisak prolomi se kroz noć.

Zdepasta Bela trčala je ispruženog vrata, a rep i griva su joj vijorili na vetru, rame uz rame s većim konjima. Aes Sedai mora da je uradila još nešto, sem što je odagnala zamor, pomisli Rand.

Egvenino lice na mesečini bilo je ozareno uzbuđenim oduševljenjem. Njena pletenica letela je kao i konjske grive, a Rand je bio siguran da sjaj u njenim očima nije bio samo odsjaj mesečine. Zevao je od iznenađenja, sve dok se nije snažno zakašljao.

Lan mora da je nešto pitao, jer je Moirainina vika iznenada nadjačala vetar i tutnjavu kopita: „Ne mogu! Pogotovu ne jašući konja u galopu. Nije ih lako ubiti, čak i kada se vide. Moramo da bežimo i da se nadamo.“

Galopirali su kroz pokrov magle, tanak i ne viši od konjskih kolena. Oblak je prošao kroz njega u dva koraka i Rand zatrepta, pitajući se da mu se ne pričinjava. Noć je svakako bila prehladna za maglu. Još jedan oblak dronjavog sivila prolebdeo je pored njih, veći od prvog. Rastao je kao da se magla cedila iz tla. Iznad njih, Draghkar je besno vrištao. Magla je obuhvatila jahače na tren pre no što je nestala, došla je ponovo i izgubila se iza njih. Ledena magla ostavila je za sobom hladnu memlu na Randovom licu i šakama. A onda, zid bledog sivila pojavi se pred njima i bili su iznenada obavijeni. Gustina magle prigušila je zvuk kopita, a krici iznad njihovih glava kao da su dopirali kroz zid. Rand je jedva mogao da razazna oblike Egvene i Toma Merilina koji su jahali pored njega.

Lan nije usporio galop. „Još uvek postoji samo jedno mesto kuda možemo da odemo“, uzviknu glasom koji je zvučao šuplje i nerazgovetno.

„Mirdraal je prepreden“, odgovori Moiraina. „Okrenuću njegovu prepredenost protiv njega.“ Nastavili su da galopiraju ćutke.

Maglena ploča zaklanjala je i nebo i zemlju tako da je izgledalo da jahači, i sami pretvoreni u senke, lebde kroz noćne oblake. Čak su i noge njihovih konja nestale.

Rand se promeškolji u sedlu, skupljajući se zbog ledene magle. To što je znao da Moiraina možda nešto radi, čak i da gleda kako to radi, bilo je jedno — a da ga to kvasi, bilo je nešto sasvim drugo. Shvati da zadržava dah i nazva sebe devetostrukim idiotom. Nije mogao da jaše sve do Tarenske Skele ne dišući. Primenila je Jednu moć na Tamu i činilo se da mu je dobro. Ali opet, morao je da natera sebe da izdahne i udahne ponovo. Vazduh je bio težak, ali, iako hladniji, nije bio nimalo različit od vazduha bilo koje druge maglovite noći. Ubeđivao je sebe, ali nije bio siguran da je poverovao.

Lan ih je sada ohrabrivao da se drže zajedno, da budu dovoljno blizu da vide obrise ostalih u tom memljivom ledenom sivilu, a ipak, Zaštitnik nije usporio vratolomnu jurnjavu svog pastuva. Rame uz rame, Lan i Moiraina vodili su ih kroz maglu kao da su bili sigurni Šta je ispred njih. Ostali su samo mogli da mu veruju i da ga prate. I da se nadaju.

Oštri krici koji su ih pratili gubili su se tokom njihovog galopa, a onda su potpuno nestali, ali to je bilo mala uteha. Šuma i farme, mesec i put, sve je bilo zaklonjeno i skriveno. Psi su još uvek lajali, šuplje i udaljeno u suvoj izmaglici, kada bi prolazili pored farmi, ali nije bilo drugih zvukova sem tupog bubnjanja kopita njihovih konja. Ništa se u toj bezličnoj magli boje pepela nije menjalo. Ništa nije pokazalo koliko je vremena prošlo, sem bola u nogama i leđima, koji je postajao sve jači.

Mora da su prošli sati, Rand je bio gotovo siguran. Njegove šake stezale su uzde, sve dok nije bio više siguran da može da ih pusti, a pitao se da li će ikada više moći pravilno da hoda. Osvrnuo se samo jednom. Senke u magli jurile su za njim, ali nije bio siguran čak ni koliko ih je bilo, ili da li su to uopšte i bili njegovi prijatelji. Hladnoća i memla natopile su njegov ogrtač, kaput i košulju, ušle su mu u kosti. Samo su šibanje vazduha pored njegovog lica i pokreti konja ispod njega govorili da se uopšte kreće. Mora da su prošli sati.

„Uspori“, uzviknu Lan iznenada. „Zauzdaj.“

Rand je bio tako iznenađen da se Oblak probi između Lana i Moiraine i projuri ih za nekoliko koraka pre no što je mogao da ga natera da stane i pre no što se zagledao u mrak.

Kuće su vrebale u magli sa svih strana, a Randu su izgledale neobično visoke. Nikada ranije nije video to mesto, ali često je čuo opise. Kuće su bile takve zbog visokih temelja od crvenog kamena, neophodnih kada bi prolećno topljenje snega u Maglenim planinama nateralo Taren da se prelije preko obala. Stigli su do Tarenske Skele.

Lanov crni bojni konj prokasao je pored Randa. „Ne budi tako nestrpljiv, čobanine“, reče mu u prolazu.

Posramljen, Rand je zauzeo svoje mesto, ne objašnjavajući ništa dok je družina ulazila u selo. Njegovo lice bilo je vrelo i tog trenutka magla je bila dobrodošla.

Usamljeni pas, nevidljiv u hladnoj izmaglici, zalajao je besno na njih, a onda pobegao. Tu i tamo svetio bi se pojavilo na prozoru dok bi neki ranoranilac ustajao. Sem psa, nijedan zvuk izuzev prigušenog odjeka kopita njihovih konja nije uznemiravao poslednji sat noći.

Rand je sreo samo nekoliko ljudi iz Tarenske Skele. Pokušao je da se priseti onog što je znao o njima. Retko kad su silazili u „donja sela“, kako su ih zvali, noseva podignutih kao da su osetili smrad. I onih nekoliko što je upoznao imali su čudna imena, kao Brdoviti ili Kameni. Ljudi iz Tarenske Skele, svi do jednog, bili su poznati po prepredenosti i lopovluku. Ako se rukuješ sa čovekom iz Tarenske Skele, govorili su ljudi, obavezno prebroj prste posle toga.

Lan i Moiraina su stali ispred visoke mračne kuće slične ostalima. Magla se kovitlala oko Zaštitnika kao dim dok je skakao sa svog sedla i peo uz stepenice koje su se uspinjale do ulaznih vrata, u visini njihovih glava iznad ulice. Na vrhu stepenica, Lan je zalupao pesnicom po vratima.

„Mislio sam da želi tišinu“, promrmlja Met.

Lan je nastavio da lupa. Svetlost se pojavila na prozoru susedne kuće i neko gnevno povika, ali Zaštitnik je nastavio sa svojim bubnjanjem.

Vrata je naglo otvorio čovek u noćnoj košulji koja se lelujala oko njegovih golih članaka. Uljana lampa u ruci osvetljavala je usko lice oštrih crta. Zausti besno, ali osta tako i okrete glavu, iskolačenih očiju kada vide maglu. „Šta je ovo?“, reče. „Šta je ovo?“ Hladni sivi pipci magle probili su se kroz dovratak, i on se brzo skloni što dalje.

„Gazda Kulo“, reče Lan, „baš ste mi vi potrebni. Želimo da pređemo preko vašom skelom.“

„Taj nije ni video Kulu“, isceri se Met. Rand je pokazao svom prijatelju da ćuti. Čovek oštrog lica podiže svoju lampu i zagleda se sumnjičavo u njih.

Trenutak kasnije gazda Kula zlovoljno reče: „Skela ide danju, ne po noći. Nikada. A ni po ovoj magli. Vratite se kada svane i ne bude bilo magle.“

Počeo je da se okreće, ali Lan ga uhvati za zglob. Skeledžija je gnevno otvorio usta. Zlato je zasijalo na svetlosti lampe dok je Zaštitnik brojao novčiće, jedan po jedan u njegov dlan. Kula je liznuo usne dok su novčići zveckali i malo-pomalo glava mu se primicala šaci, kao da ne može da veruje u ono što vidi.

„I toliko“, reče Lan, „kada budemo bili bezbedni na drugoj strani. Ali polazimo smesta.“

„Smesta?“ Grizući donju usnu čovek nalik lasici pomeri se i proviri u noć ispunjenu maglom, a onda naglo klimnu glavom. „I biće smesta. Pa, pusti mi ruku. Moram da probudim pomagače da me vuku. Ne misliš valjda da sam vučem skelu!“

„Čekaću kod skele“, reče Lan tupo. „Ali ne dugo“, i pusti skeledžiju.

Gazda Kula privi šaku punu novca uz grudi i klimajući glavom žurno zatvori vrata kukom.