Zenica sveta

49 Mračni se budi

Svetlost zore razbudi Randa. Zraci izlazećeg sunca, jedva provirujući preko krošnji drveća u Pustoši, padali su mu pravo na lice. Čak i tako rano, vrelina je poput teškog ćebeta pokrivala izopačenu zemlju. Ležao je s presavijenim ćebetom pod glavom i gledao u nebo. Nebo je i dalje bilo plavo. Barem se ono nije menjalo, čak i tu.

Iznenadio se kada je shvatio da je ipak odspavao. Za trenutak, nejasno sećanje na razgovor koji je načuo izgledalo je kao deo nekog sna. A onda ugleda Ninaevine crvene oci; ona očigledno nije spavala. Lanovo lice bilo je tvrđe no ikada, kao da je vratio masku na njega i nije želeo da je pusti da ponovo spadne.

Egvena je prišla Mudrosti i zabrinuto čučnula kraj nje. Nije mogao da čuje o čemu su pričale. Egvena je govorila, a Ninaeva je odmahivala glavom. Egvena rečejoš nešto, a Mudrost joj pokaza rukom da je ostavi na miru. Umesto da ode, Egvena se primače, i sledečih nekoliko minuta njih dve su pričale još tiše, Ninaeva je i dalje odmahivala glavom. Mudrost završi razgovor tako što se nasmeja, i zagrli Egvenu. Po Egveninom izrazu lica, činilo se da ju je umirivala. Ali, kada je Egvena ustala, prestrelila je Zaštitnika jednim ubistvenim pogledom. Lan to izgleda nije primetio. Nije čak ni gledao prema Ninaevi.

Odmahnuvši glavom, Rand pokupi stvari i na brzinu opra lice, ruke i zube s ono malo vode koliko je Lan dozvolio da upotrebe. Pitao se da li su žene imale neki tajni način za pronicanje u muškarčeve misli. Bila je to neprijatna pomisao. Sve žene su Aes Sedai. Prekorevajući se da dopušta Pustoši utiče na njega, ispra usta i požuri da osedla riđana.

Poprilično ga je uznemiravalo to što je logor nestao pre no što je on stigao do konja, ali dok je on pritegao kolan, na brdu se ponovo sve jasno videlo. Svi su bili užurbani.

Sedam kula se jasno videlo na jutarnjem svetlu. Udaljeni slomljeni patrljci, poput ogromnih, surovih brda, jedva da su nagoveštavali nestalu slavu. Glatke površine stotinu plavetnih jezera bile su mirne. Ovog jutra ništa nije ustalasalo vodu. Kada je pogledao jezera i uništene kule, gotovo je mogao da zanemari izvitopereno rastinje oko brda. Činilo se da Lan više izbegava da pogleda Ninaevu nego kule, ali nijednom ih nije osmotrio dok su se spremali da krenu.

Nakon što vezali pletene košare na tovarnog konja i uklonili svaki otpadak, mrlju i trag, svi uzjahaše. Aes Sedai je stala nasred brda, sklopljenih očiju. Izgledalo je da čak i ne diše. Koliko je Rand mogao da vidi, ništa se nije desilo izuzev što su se Ninaeva i Egvena stresle i snažno protrljale ruke, uprkos vrelini. Egvena je osetila da su joj šake hladne i zinula je u čudu, pogledavši Mudrost. Pre no što je mogla da progovori, i Ninaeva je prestala da greje ruke i oštro je pogledala Aes Sedai. Dve žene su se gledale, a onda Egvena klimnu glavom i nasmeja se. Trenutak kasnije, i Ninaeva je to učinila, mada je njen osmeh bio sasvim slabašan.

Rand prođe prstima kroz kosu. Već je bila vlažnija od znoja nego lice koje je umio. Bio je siguran da u tim nemušto razmenjenim znacima ima nečega što on nije razumeo, ali ta pomisao nestade, laka poput pera, pre no što je mogao da ga uhvati.

„Šta čekamo?“, odsečno upita Met. Čelo mu je bilo potpuno pokriveno šalom. Držao je luk preko jabuke sedla, sa zapetom strelom, a tobolac mu je stajao na pojasu, kako bi ga lakše dohvatio.

Moiraina otvori oči i krenu niz brdo. „Čekamo da ja uklonim i poslednji trag onoga što ovde sinoć uradila. Ostaci bi se za dan rasuli sami od sebe, ali neću da rizikujem ako ne moram. Suviše smo blizu, a Senka je ovde prejaka. Lane?“

Zaštitnik sačeka samo da se ona smesti u sedlu pre no što ih povede prema severu, prema planinama Duma koje su vrebale u daljini. Vrhovi su im bili crni i beživotni, poput krzavih zuba, čak i na svetlosti zore. Bile su slične zidu i pružale su se u nedogled, prema istoku i zapadu.

„Da li ćemo danas stići do Zenice, Moiraina Sedai?“, upita Egvena.

Aes Sedai pogleda Loijala popreko. „Nadam se da hoćemo. Ja sam je ranije pronašla odmah sa druge strane planina, u podnožju visokih klanaca.“

„On kaže da se kreće“, reče Met, pokazavši na Loijala. „Šta ako ne bude tamo gde ti misliš da jeste?“

„Onda ćemo nastaviti da je tražimo dok je ne pronađemo. Zeleni čovek oseća da je potreban, a nikome nije toliko potreban kao nama. Naša potreba je nada sveta.“

Kako su prilazili planinama, i prava Pustoš se približavala. Lišće, ranije prošarano crnim tačkama i bolesnim žutilom, sada je opadalo pred Randovim očima. Slamalo se od težine sopstvene iskvarenosti. Drveće je bilo izmučeno i osakaćeno. Izvitoperene grane pružale su se ka nebu, kao da mole za milost neku silu koja odbija da ih čuje. Sluz je curila kao gnoj iz ispucale kore. Drveće se treslo od udaraca konjskih kopita po zemlji, kao da više ništa čvrsto nije postojalo u njemu.

„Izgledaju kao da žele da nas se dohvate“, uznemireno reče Met. Ninaeva ga pogleda razdraženo i prekomo, a on dodade svadljivo: „Pa, tako deluje:“

„Neka od njih uistinu to i žele“, reče Aes Sedai. Osvrnula se da ga pogleda i pogled joj je na trenutak bio hladniji od Lanovog. „Ali ne žele ni mrvicu od Aes Sedai, a vi ste sigurni dok ste sa mnom.“

Met se nelagodno nasmeja, kao da je mislio da se ona šali.

Rand nije bio tako siguran. Napokon, ovo jeste Pustoš. Ali drveče se ne miče. Zašto bi drvo zgrabilo čoveka, čak i da može? Samo nam se pričinjava, a ona pokušava da nas natera da i dalje budemo oprezni.

Odjednom zaprepašćeno osmotri šumu sa svoje leve strane. To drvo, udaljeno svega dvadeset koraka, jeste zadrhtalo. To mu se nije učinilo. Nije mogao da prepozna kojoj vrsti drvo pripada ili, bar, kojoj je pripadalo — toliko je bilo čvornovato i izmučeno. Dok ga je gledao, drvo iznenada poče da se trza napred-nazad, a onda se izvi, povijajući se granama ka tlu. Nešto je zavrištalo. Bio je to oštar i prodoran krik. Drvo se jednim trzajem ponovo ispravi; njegovi udovi bili su obmotani oko neke tamne mase koja se otimala, pljuvala i vrištala.

On proguta knedlu i pokuša da potera Crvenog dalje, ali drveće ga je okruživalo, podrhtavajući. Riđan zakoluta očima. Jasno su se videle beonjače. Rand je bio pritisnut konjima sa svih strana, pošto su i ostali, kao i on, pokušavali da se što više zbiju.

„Samo produžite“, zapovedi Lan isukavši mač. Zaštitnik je sada nosio čelične rukavice i svoju sivozelenu oklopnu košulju. „Ostanite s Moirainom Sedai.“ Okrenu Mandarba ne prema drvetu i njegovom plenu, već u suprotnom pravcu. Činilo se da ga je Pustoš progutala još pre no što se crni pastuv izgubio s vidika, zahvaljujući njegovom plaštu koji je menjao boje.

„Primaknite se“, naredi Moiraina. Ona nije usporila svoju belu kobilu, ali pokaza ostalima da joj se približe. „Približite mi se što više.“

Iz pravca u kome je Zaštitnik otišao začu se urlik. Bio je poput grmljavine, a drveće je podrhtavalo od njega. Kada je utihnuo, izgledalo je kao da i dalje odjekuje. Zatim se ponovo začu, ispunjen srdžbom i smrću.

„Lan“, reče Ninaeva. „On...“

Užasni zvuk je prekinu, ali sada čulo još nešto. Strah. Odjednom je zamukao.

„Lan može da se brine o sebi“, reče Moiraina. „Jaši, Mudrosti.“

Zaštitnik se pojavi na obodu šume. Držao je mač podalje od sebe i svog pastuva. Sečivo je bilo umazano crnom krvlju koja se pušila. Lan oprezno obrisa sečivo tkaninom koju je uzeo iz bisaga, proveravajući da na čeliku ipak nešto nije ostalo. Kada je bacio tkaninu, ona se raspala pre no što je dospela do zemlje. Čak su se i njeni delići razjeli.

Ogromna telesina nečujno iskoči iz šume na njih. Zaštitnik okrenu Mandarba, ali dok se bojni at propinjao, spreman da napadne svojim čeličnim potkovicama, Metova strela polete, probivši jedino oko u glavi čudovišta, na kojoj su, izgleda, postojali samo usta i zubi. Stvorenje je palo, trzajući se i vrišteći. Bilo je potrebno samo da skoči i da ih dohvati. Rand je zapanjeno gledao dok su hitro prolazili pored njega. Bio je pokriven čvrstom dlakom, nalik na duge čekinje, i imao je previše nogu koje su čudno izrastale iz tela koje je bilo veliko kao medved. Barem neke od njih, one na leđima, nisu služile za hodanje, ali kandže na stopalima, duge poput prstiju, kidale su zemlju u samrtnom ropcu.

„Dobro gađaš, čobanine.“ Lan je već zaboravio stvorenje koje je umiralo iza njih. Pažljivo je osmatrao šumu.

Moiraina odmahnu glavom. „Čudno je da to stvorenje krene da se približi nekome ko dodiruje Istinski izvor.“

„Agelmar reče da se Pustoš pomera“, reče Lan. „Možda i Pustoš zna da se Mreža obrazuje u Šari.“

„Požurite.“ Moiraina mamuznu Aldieb. „Moramo što pre da prođemo kroz visoke klance.“

Ali dok je govorila, Pustoš se podiže, opkoljavajući ih. Drveće je krenulo ka njima, ne mareći za to što Moiraina dotiče Istinski izvor.

Rand primeti da drži mač; nije se sećao da ga je isukao. Neprestano je zamahivao. Sečivo sa znakom čaplje s lakoćom je seklo izopačene udove. Gladne grane su se bacale unazad, sasečene, kao trzavi patrljci — učinilo mu se da gotovo može da čuje njihove krike — ali stalno su nadolazile nove. Vijugale su se poput zmija, pokušavajući da ga zgrabe za ruke, struk ili vrat. Potraži prazninu, škrgućući, i pronađe je u stenovitom, tvrdoglavom tlu Dve Reke. „Maneteren!“, povika, jurišajući prema drveću, sve dok ga grlo nije zabolelo. Čelik sa znakom čaplje sijao je na slabom suncu. „Maneteren! Maneteren!“

Met je stajao u uzengijama i odapinjao prema šumi strelu za strelom, pravo u izopačene spodobe koje su režale i grizle smrtonosne strele nebrojenim zubima. Ujedali su i druga stvorenja s kandžama, koja su se borila da ih pregaze, ne bi li uhvatili ljude na konjima. I Met je bio izgubljen u prošlosti. „Carai an Caldazar!“, povika dok je natezao strele i odapinjao ih. „Carai an Ellisande! Al Ellisande! Mordero daghain pas duente cuebiyar! Al Ellisande!“

I Perin je stajao u uzengijama, tih i sumoran. Preuzeo je vodstvo, a sekirom je prosecao prolaz kroz šumu i pogane telesine — kroz sve što se pojavilo pred njim. Drveće koje je trzalo granama poput bičeva i spodobe koje su zavijale bežali su od stamenog čoveka sa sekirom; sklanjali su se koliko od sekire koja je fijukala, toliko i od borbenih zlatastih očiju. Probijao se sa svojim konjem, odlučno, korak po korak.

Vatrene lopte izletale su iz Moiraininih šaka. Tamo gde bi pogodile, zmijasto drvo bi se pretvorilo u baklju, a zubata spodoba bi zavrištala i počela da se tuče ljudskim šakama, kidajući okrutnim kandžama sopstveno meso koje je gorelo, sve dok ne bi umrla.

Zaštitnik je neprestano vodio Mandarba među drveće. Njegovo sečivo i oklopne narukvice bile su pokrivene krvlju koja je ključala i pušila se. Kada |se vraćao, sve više je bilo razderotina na njegovom oklopu i krvavih rana na teju, a i konj se teturao i krvario. Svaki put, Aes Sedai bi zastala da položi šake na rane i, kada bi ih sklonila, krv bi ostala, ali od povrede ne bi bilo ni traga.

„Ovo je kao svetionik za Mirdraale“, reče ona ogorčeno. „Nastavite. Produžite!“ Probijali su se sporo, korak po korak.

Da drveče nije udaralo telesine koje su ih napadale, ili da se stvorenja, od kojih nijedno nije bilo slično, nisu borila protiv drveća i međusobno, Rand je bio siguran da bi bili pregaženi. Nije bio siguran da se to ipak neće desiti. A onda, iza njih se začu rezak krik. Udaljen i piskutav, probio se kroz urlike stvorenja Pustoši koja su ih okruživala.

Režanje prestade u trenutku, kao da je bilo presečeno nožem. Stvorovi koji su ih napadali zamrzli su se u mestu; drveće se smirilo. Spodobe s nogama na leđima nestale su u izvitoperenoj šumi iznenadno kao što su se i pojavile.

Ponovo se začu piskav vrisak, nalik na napuklu frulu. Odgovori mu čitav hor. Pola tuceta njih pevali su svoju pesmu daleko iza ljudi.

„Crvi“, reče sumorno Lan. Loijal zajauka. „Pružili su nam predah, ako budemo imali vremena da ga iskoristimo.“ Odmeravao je koliko još treba da pređu do planina. „Malo je stvorenja u Pustoši koja bi se suočila sa Crvom, ako to uopšte može da se izbegne.“ Potera Mandarba. „Jašite!“ Čitava družina jurnula je za njim kroz Pustoš koja je iznenada izgledala istinski mrtvo. Jedino što se čulo bio je zvuk iza njih.

„Uplašili su ih crvi?“, upita Met, pun neverice. Poskakivao je u sedlu, dok je pokušavao da prebaci luk preko leđa.

„Crv“, reče Zaštitnik, a ton kojim je to izgovorio bio je sasvim drugačiji od od Metovog, „može da ubije Sen, ako Sen nema sreću Mračnoga lično. A za nama je čitav čopor. Jašite! Jašite!“ Tamni vrhovi su sada bili bliži. Rand proceni da će stići do njih za sat, ako nastave brzinom koju je Zaštitnik nametao.

„Zar nas crvi neće pratiti u planine?“, upita Egvena bez daha, a Lan se gorko osmehnu.

„Neće. Crvi se plaše onoga što živi u visokim klancima.“ Loijal ponovo zajauka.

Rand požele da Ogier prestane s tim. Bio je sasvim svestan da, izuzev Lana, Loijal zna o Pustoši više od svakog od njih, i pored toga što je to naučio čitajući knjige u bezbednosti steddinga. Ali zašto mora da me stalno podseća da ima i nečega goreg od onoga što smo već videli?

Pustoš je promicala pokraj njih. Trulež korova i trave gnječio se pod konjskim kopitima. Drveće iste one vrste koja ih je ranije napala sada se nije micalo, čak i kada bi projahali tik ispod iskrivljenih grana. Planine Duma uzdigoše se pred njima. Bile su crne i sumorne, gotovo nadohvat ruke. Pisak postade oštriji i jasniji. Iza njih je dopirao neki gnjecav zvuk, nadjačavajući ono što se čulo kada su konji gazili po zemlji. Bilo je preglasno, kao da su ogromne telesine gnječile upola trulo drveće, gmižući preko stabala. Preblizu. Rand se osvrnu. Krošnje drveća iza njih ljuljale su se i padale poput pokošene trave. Tlo prema planinama polako je postajalo strmije. Bilo je dovoljno strmo da bi im bilo jasno da se penju.

„Nećemo uspeti!“, reče Lan. Nije usporavao Mandarbov galop, ali mač mu se iznenada ponovo pojavi u ruci. „Budi oprezna u visokim klancima, Moiraina, i proći ćete.“

„Ne, Lane!“, uzviknu Ninaeva.

„Tišina, devojko! Lane, čak i ti ne možeš da zaustaviš čopor crva. Ne dozvoljavam to. Bićeš mi potreban kod Zenice.“

„Strele“, reče Met bez daha.

„Crvi ih ne bi ni osetili“, povika Zaštitnik. „Moraju biti sasečeni na komade. Ne osećaju mnogo toga, sem gladi. Ponekad strah.“ Očajnički se držeći za sedlo, Rand razmrda ramena, pokušavajući da razbije ukočenost. Stezao mu se čitav grudni koš, sve dok skoro nije počeo da se guši. Osetio je tmce svuda po koži. Pustoš se pretvori u podnožje brda. Mogao je da vidi putanju kojom će morati da se penju kada budu stigli do planina, krivudavi put i visoki klanac iza njega, nalik na udarac sekire koja se zasekla u crni kamen. Svetlosti, šta je to tamo što može da uplaši ono što je iza nas? Svetlost mi pomogla, nikada se nisam toliko uplašio. Ne želim da idem dalje. Ni korak dalje! Potraži plamen i prazninu, besneći na sebe. Budalo! H, preplašena kukavička budalo! Ne možeš da ostaneš ovde, niti možeš da se vratiš. Nameravaš li da ostaviš Egvenu da se sama sretne s tim? Praznina mu je izmicala. Stvorila bi se, a onda bi se rasprsla u hiljade tačkica svetla. Ponovo bi nastala i rasprsla bi se još jednom. Svaka od tih svetlosnih tačkica ukopala bi mu se u kosti, sve dok se nije tresao od bola. On pomisli da će pući. Svetlost mi pomogla, ne mogu dalje. Svetlost mi pomogla!

Bio je spreman da zauzda Riđana i da se okrene, da se sukobi sa crvima ili bilo čime drugim, radije no s onim što je bilo pred njim. U tom trenutku, zemlja se promeni. Između jedne padine brda i druge, između vrha i podnožja, Pustoš iščeznu.

Zeleno lišće pokrivalo je grane koje su se mimo širile. Divlje cveće pravilo je jarki tepih u travi, a ona se povijala na nežnom prolećnom povetarcu. Leptiri i pčele lepršali su od cveta do cveta, a ptice su pevale.

Rand nastavi da galopira, širom otvorenih usta, sve dok odjednom nije shvatio da su Moiraina, Lan, Loijal i ostali stali. Zauzda polako konja, dok mu je lice bilo ukočeno od zaprepašćenja. Egvena je izgledala! kao da će joj oči iskočiti iz glave, a Ninaeva zinu.

„Na bezbednom smo“, reče Moiraina. „Ovo je mesto Zelenog čoveka; i Zenica sveta je ovde. Ništa iz Pustoši ne može ovamo da uđe.“

„Mislio sam da je na drugoj strani planina“, promumla Rand. I dalje je mogao da vidi vrhove i visoke klance koji su ispunjavali severno obzorje. „Rekla si da je uvek s one strane klanaca.“

„Ovo mesto je“, prozbori dubok glas iz drveća, „uvek na istom mestu. Jedino što se menja jeste mesto onih kojima je potrebno.“

Čovekoliko stvorenje izađe iz rastinja, više od Loijala koliko je Loijal bio viši od Randa. Ljudska prilika bila je sva od ispletenih loza i lišća, koje se zelenelo i neprestano raslo. Kosa mu je bila trava i padala je sve do ramena, oči su mu bile ogromni lešnici, a njegovi nokti — šišarka. Tunika i pantalone bili su načinjeni od zelenog lišća, a čizme od kore drveta. Leptiri su leteli svuda oko njega i sletali su mu na prste, ramena, lice. Samo je jedno kvarilo to zeleno savršenstvo: duboka razderotina protezala se preko obraza i slepoočnica sve do temena, i na tom mestu loza je bila smeđa i sasušena.

„Zeleni čovek“, prošaputa Egvena, a lice s ožiljkom se osmehnu. Izgledalo je na trenutak kao da ptice glasnije pevaju.

„Naravno da jesam. Ko bi drugi bio ovde?“ Lešnik-oči gledale su Loijala. „Dobro je videti te, mali brate. Ranije su mnogi od vas dolazili da me posete, ali odavno niko nije došao.“

Loijal nespretno sjaha s velikog konja i svečano se nakloni. „Počašćen sam, Drvobrate. Tsingu ma choshih, T’ingshen.“

Zeleni čovek prebaci ruku Ogiera preko ramena, osmehujući se. Pored Loijala, izgledao je kao čovek uz dečaka. „Nema svečanosti, mali brate. Zajedno ćemo pevati Pesme drveća i sećati se Velikih stabala i steddinga, i pazićemo da Čežnja bude što dalje.“ Tada Zeleni čovek pogleda i ostale, koji su tek silazili sa svojih konja. Oči mu sinuše kada je ugledao Perina. „Vučiji brat! Da li su onda stara vremena zaista ponovo među nama?“

Rand je zapanjeno zurio u Perina. Ovaj stade iza svog konja tako da ne vidi Zelenog čoveka i sagnu se da proveri kolan. Rand je bio siguran da je Perin samo želeo da izbegne ispitivački pogled Zelenog čoveka. A onda, iznenada, Zeleni čovek se obrati Randu: „Čudnu odeću nosiš, dete Zmaja. Da li je Točak toliko odmakao? Da li se Narod Zmaja vratio Prvom zavetu? Ali nosiš mač. To nikada nije bilo, ni ranije ni sada.“

Rand je morao da ovlaži usta pre no što je mogao da progovori. „Ne znam o čemu pričate. Šta hoćete da kažete?“

Zeleni čovek dotače smeđi ožiljak koji mu je prelazio preko glave. Na trenutak je delovao zbunjeno. „Ja... ne znam. Moje sećanje je isprekidano i često mi izmakne, a ono što mi je ostalo uglavnom liči na lišće koje su napale gusenice. A opet, siguran sam... Ne, nestalo je. Ali dobrodošao si ovde. Ti, Moiraina Sedai, ti si više od iznenađenja. Kada je ovo mesto stvoreno, određeno je da niko ne može dva puta da ga pronađe. Kako si uspela da dođeš ovamo?“

„Zbog potrebe“, odgovori Moiraina. „Potrebno je meni, ali i čitavom svetu — najviše zbog toga što svima treba. Došli smo da vidimo Zenicu sveta.“

Zeleni čovek uzdahnu. Bilo je to kao da vetar uzdiše kroz gusto lišće. „Znači, ponovo počinje. To sećanje je ostalo. Mračni se budi. Plašio sam se toga. Svakim okretom godina, Pustoš sve jače upire da prodre, a ovog okreta borba protiv nje bila je teža no ikada, još od nastanka ovog mesta. Hajde, povešću vas.“