Zenica sveta

53 Točak se okreće

Zora je otkrila nestanak vrta Zelenog čoveka. Zemlja je bila prekrivena gustim debelim pokrivačem od opalog lišća. Na nekim mestima bio je dubok do kolena. Preostalo je samo nekoliko cvetova po obodu čistine. Malo toga je moglo da raste na tlu ispod hrasta, ali mali krug cveća i trave širio se oko ogromnog debla iznad groba Zelenog čoveka. Na samom hrastu je ostala samo polovina lišća, a i to je bilo više no što je bilo koje drugo drvo uspelo da sačuva, kao da se neki deo Zelenog čoveka i dalje borio da ostane tu. Hladni povetarac je nestao. Umesto njega, lepljiva vrelina je postajala sve veća. Leptiri su nestali, a ptice su ućutale. Družina se pripremala da tiho ode.

Rand se podiže u riđanovo sedlo, osećajući gubitak. Ne bi trebalo da bude ovako. Krv i pepeo, mi smo pobedili!

„Želela bih da je pronašao neko drugo mesto“, reče Egvena dok se pela na Belu. Nosiljka, koju je napravio Lan, visila je između čupave kobile i Aldieb, i u njoj je bila Moiraina. Ninaeva je jahala pored nje, držeći uzde bele kobile. Mudrost je spuštala glavu kad god bi videla da je Rand posmatra, izbegavajući njegove oči. Zaštitnik ju je posmatrao kad god bi gledala na neku drugu stranu, ali nije hteo da razgovara s njom. Niko nije morao da pita staje Egvena htela da kaže.

„To nije u redu“, reče Loijal, gledajući hrast. Ogier je bio jedini koji još nije uzjahao. „Nije u redu da Drvobrat padne u Pustoši.“ Pruži uzde svog velikog konja Randu. „Nije u redu.“

Lan otvori usta kada je Ogier pošao ka velikom hrastu. Moiraina, koja je ležala na nosiljci, slabašno je podigla ruku i Zaštitnik ništa nije rekao.

Loijal kleknu pred hrast, sklopi oči i ispruži ruke. Čuperci na ušima su mu bili uspravljeni kada je podigao lice ka nebu i zapevao.

Rand nije mogao da kaže da li je bilo reči ili je to bila samo melodija. Izgledalo je kao da sama zemlja peva tim dubokim glasom, ali bio je siguran da je čuo zvuk leptirovih krila, ponovni cvrkut ptica i prolećni povetarac koji tiho uzdiše. Zadubljen u pesmu, pomisli da je trajala svega nekoliko minuta, ali kada je Loijal spustio ruke i otvorio oči, Rand se iznenadio kada je video da je sunce dobrano iznad horizonta. Kada je Ogier počeo pesmu, dodirivalo je krošnje drveća. Lišće koje je ostalo na hrastu delovalo je zelenije i zdravije no pre. Cveće koje ga je okruživalo bilo je uspravljeno; jutarnje zvezde bile su bele i sveže, a ljubavnički čvorovi ponovo snažno grimizni.

Obrisavši znoj sa širokog lica, Loijal ustade i prihvati uzde od Randa. Njegove duge obrve bile su spuštene. Izgledao je posramljeno, kao da se plaši da će oni pomisliti da se pravi važan. „Nikada ranije nisam pevao tako snažno. Ne bih mogao to da uradim da nešto od Drvobrata nije i dalje tamo. Moje Pesme drveća nemaju njegovu moć.“ Kada se smestio u sedlo, zadovoljno pogleda hrast i cveće. „Ovo malo mesto, barem, neće potonuti u Pustoš. Pustoš neće uzeti Drvobrata.“

„Ti si dobar čovek, Ogiera“, reče Lan.

Loijal se isceri. „Prihvatiću to kao pohvalu, mada ne znam šta bi Starešina Haman rekao.“

Dok su jahali, išli su zbijeni jedni uz druge. Met je jahao iza Zaštitnika, tako da je mogao da upotrebi svoj luk ako bi bilo potrebno, a Perin je bio na začelju sa sekirom prebačenom preko jabuke sedla. Čim su stigli na vrh brda, Pustoš ih je opkolila, izopačena i natrala, u otrovnim prelivima boja. Rand se osvrnu iza sebe, ali vrt Zelenog čoveka je nestao. Jedino se Pustoš pružala iza njih, kao i ranije. Ali ipak, pomisli da je nakratko video ogromnu krošnju hrastovog stabla, zelenu i gustu, koja je zatreperila i nestala. A sada je tu bila samo Pustoš.

Podsvesno je očekivao da će morati da se bore na povratku iz Pustoši, kao što su se borili dok su dolazili, ali Pustoš je bila tiha i mirna poput smrti. Nijedna grana nije drhtala u nameri da ih dohvati, ništa nije ni vrištalo ni zavijalo, ni blizu ni daleko. Delovalo je da se Pustoš skupila, ali ne da bi napala; kao da joj je već bio zadat snažan udarac, i da sada očekuje sledeći. Čak je i sunce bilo manje crveno.

Kada su prošli pored venca jezera, sunce samo što nije bilo u zenitu. Lan ih je sklanjao od jezera i nije čak ni pogledao sedam kula, ali Randu se učinilo da su one bile više no kada ih je prvi put ugledao. Bio je siguran da su krzavi vrhovi viši, a iznad njih skoro da su se mogle videti nesrušene kule koje su sijale na suncu. Barjaci sa zlatnim ždralom vijorili su se na vetru. Zatreptao je i zagledao se, ali kule su i dalje tamo stajale. Gledao ih je krajičkom oka, sve dok Pustoš ponovo nije sakrila jezera.

Zaštitnik odabra logorište pre zalaska sunca, a Moiraina je pozvala Ninaevu i Egvenu da joj pomognu da postavi štitove. Pre nego što je počela, Aes Sedai nešto prošaputa ženama. Ninaeva je oklevala, ali kada je Moiraina sklopila oči, sve tri su to učinile zajedno.

Rand je video kako Met i Perin zgranuto gledaju i zapitao se zašto su toliko iznenađeni. Svaka žena je Aes Sedai, žalosno pomisli. Kao i ja, Svetlost mi pomogla. To nije izgovorio samo zbog toga što je bio sumorno raspoložen.

„Zašto se sve tako razlikuje?“, upita Perin dok su Egvena i Mudrost pomagale Moiraini da legne. „Oseća se...“ On slegnu mišićavim ramenima, kao da nije mogao da pronađe pravi izraz.

„Zadali smo snažan udarac Mračnome“, odgovori Moiraina, namestivši se uz uzdah. „Senka se još dugo neće oporaviti.“

„Kako?“, upita Met. „Šta smo to uradili?“

„Spavaj“, reče Moiraina. „Nismo još izašli iz Pustoši.“

Ali, koliko je Rand video, sledećeg jutra ništa se nije promenilo. Naravno, Pustoš je bivala sve slabija dok su jahali prema jugu. Umesto izvitoperenog drveća sve je više bilo zdravog. Plamena vrelina se smanjivala. Natrulo rastinje zamenjivalo je ono koje je bilo samo obolelo. A onda, Rand primeti da više nije bilo ni tako obolelo. Šuma oko njih crvenela se od novih izdanaka koji su potpuno pokrivali grane. Žbunje je bilo prekriveno pupoljcima, a puzavice su pokrile stene zelenilom. Posvuda je bilo divljeg cveća jarkih boja, koje je prošaralo travu. Ličilo je na mesto gde je Zeleni čovek prošao. Činilo se da je proleće, tako dugo zarobljeno zimom, sada jurilo da stigne svuda gde je do sada trebalo da bude.

On nije bio jedini koji je zapanjeno gledao. „Snažan udarac“, promrmlja Moiraina, i nije ništa više rekla.

Puzavice divljih ruža bile su isprepletene oko kamenog stuba koji je označavao Granicu. Ljudi su izašli iz osmatračnica da ih pozdrave. U zvonkom smehu bilo je iznenađenja, a u očima koje su se caklile bilo je čuđenja, kao da nisu mogli da poveruju da je sveža trava iznikla pod njihovim nogama u čeličnim štitovima.

„Svetlost je porazila Senku!“

„Velika pobeda kod Tarvinovog procepa! Stigla nam je poruka! Pobeda!“

„Svetlost nas je ponovo blagoslovila!“

„Kralj Easar snažan je u Svetlosti“, odgovarao je Lan na sve njihove povike.

Stražari su hteli da se pobrinu za Moirainu, ili barem da pošalju pratnju s njima, ali ona je sve to odbila. Čak i dok je bila nepokretna na nosiljci, Aes Sedai je imala takav uticaj da su ljudi u oklopima i pod oružjem ustuknuli, klanjajući se i pokoravajući se njenim željama. Oni su nastavili jašu, a smeh ih je svuda pratio.

Stigli su do Fal Dare u kasno popodne i otkrili su da je grad iza sumornih zidina zaista zvonio od slavlja. Rand je pretpostavljao da nije bilo zvona u gradu koje nije odjekivalo, od najsićušnijeg srebrnog zvonca za amove do ogromnih bronzanih gongova u zvonicima. Kapije su bile širom otvorene, a ljudi su trčali ulicama, smejući se i pevajući. U vojničke perčine i otvore na oklopima zadenuli su cveće. Ostali stanovnici grada još se nisu vratili iz Fal Morana, ali vojnici su tek stigli iz Tarvinovog procepa. Njihova radost je bila sasvim dovoljna da su gradske ulice bile krcate ljudima.

„Pobeda kod Procepa! Pobedili smo!“

„Čudo kod Procepa! Vratilo se Doba legendi!“

„Proleće!“, smejao se osedeli stari vojnik dok je stavljao venac jutarnjih zvezdi oko Randovog vrata. Njegov sopstveni perčin bio je bela cvetna pregršt. „Svetlost nas je ponovo blagoslovila prolećem!“

Kada su saznali da nameravaju da odu u utvrdu, okružili su ih ljudi u oklopima i sa cvećem, trčeći da raščiste put kroz proslavu.

Prvi koga Rand nije video da se smeje bio je Ingtar. „Zakasnio sam“, neraspoloženo reče Ingtar Lanu. „Za sat prekasno da vidim. Mir!“ Glasno zaškripa zubima, ali onda je delovao posramljeno. „Oprostite mi. Žaleći, zaboravio sam na svoje dužnosti. Dobro došao, Graditelju. Dobro došli svi vi. Drago mi je što vidim da ste svi bezbedno izašli iz Pustoši. Dovešću vidara Moiraini Sedai u njene odaje i obavestiti lorda Agelmara...“

„Odvedi me lordu Agelmaru“, zapovedi Moiraina. „Sve nas.“ Ingtar zausti s namerom da se pobuni, ali samo se pokloni pred snagom njenog pogleda.

Agelmar je bio u svojoj radnoj sobi. Mačevi i oklop su mu ponovo bili na svojim držačima, i on je bio drugi koji se nije smejao, već je bio namršten i zabrinut. Briga se pojačala kada je video da su livrejisane sluge unele Moirainu na njenoj nosiljci. Žene odevene u crno i zlatno bunile su se zbog toga što su Aes Sedai doveli k njemu, a da pre toga nije imala priliku da se osveži ili da poseti vidara. Loijal je nosio zlatni kovčeg. Komadi pečata još su bili u Moiraininoj torbici, a baijak Lijusa Terina Rodoubice bio je umotan u njeno ćebe, privezano iza Aldiebinog sedla. Konjušar koji je prihvatio belu kobilu dobi najstroža naređenja da se postara da ćebe niko ne dira i da ga tako odnesu u odaje Aes Sedai.

„Mir!“, promrmlja gospodar Fal Dare. „Da li si povređena, Moiraina Sedai? Ingtare, zašto se nisi postarao da Aes Sedai bude u krevetu i da dovedu vidara?“

„Smiri se, lorde Agelmare“, reče Moiraina. „Ingtar je uradio kako sam mu zapovedila. Nisam toliko krhka koliko ovde svi, izgleda, misle.“ Ona pokaza dvema ženama da joj pomognu da dođe do stolice. Sklopile su ruke na trenutak, uzvikujući da je suviše slaba, i da bi trebalo da je u toplom krevetu, da joj je potreban vidar i vrela kupka. Moiraina podiže obrve. Žene su odjednom zaćutale i požurile su da joj pomognu da dođe do stolice. Čim se smestila, razdraženo im je mahnula da je ostave. „Htela bih da razgovaram s tobom, lorde Agelmare.“

Agelmar klimnu glavom i Ingtar pokaza slugama da napuste sobu. Gospodar Fal Dare odmeri one koji su ostali, a pogotovu, pomisli Rand, Loijala i zlatni kovčeg.

„Čuli smo“, reče Moiraina čim su se vrata zatvorila za Ingtarom, „da ste izvojevali veliku pobedu kod Tarvinovog procepa.“

„Da“, polako reče Agelmar. Ponovo se zabrinuto namrštio. „Da, Aes Sedai, i ne. Poluljudi i njihovi Troloci bili su uništeni do poslednjeg, ali mi jedva da smo se borili. Moji ljudi kažu da je to bilo čudo. Zemlja je progutala čudovišta, planine su ih zatrpale. Ostalo je samo nekoliko Draghkara, a i oni su bili toliko prestravljeni da je jedino što su mogli da što pre odlete na sever.“

„Zaista čudo“, reče Moiraina. „A proleće se vratilo.“

„Čudo“, reče Agelmar, odmahnuvši glavom, „ali... Moiraina Sedai, ljudi svašta pričaju o tome što se odigralo u procepu. Pričaju da je Svetlost uzela ljudski oblik i da se borila na našoj strani. Da se Tvorac pojavio u procepu da zada udarac Senki. Alija sam video čoveka, Moiraina Sedai. Video sam čoveka, a ono što je on uradio ne može biti, ne sme biti.“

„Točak tka kako Točak želi, gospodaru Fal Dare.“

„Kako ti kažeš, Moiraina Sedai.“

„A Padan Fejn? Da li je na sigurnom? Moram da razgovaram s njim kada se odmorim.“

„Čuvamo ga kao što si zapovedila, Aes Sedai. Pola vremena provodi tako što moljaka stražare, a ostatak tako što im zapoveda, ali... Mir, Moiraina Sedai, šta je bilo s vama, u Pustoši? Pronašla si Zelenog čoveka? Vidim da je učinio da sve buja.“

„Pronašli smo ga“, suvo odgovori ona. „Zeleni čovek je mrtav, lorde Agelmare, a Zenice sveta više nema. Mladi ljudi željni slave više neće imati šta da traže.“

Gospodar Fal Dare se namršti, zbunjeno odmahnuvši glavom. „Mrtav? Zeleni čovek? Ne može biti... Da li to znači da ste pobeđeni? Ali, šta je s cvećem, i svim što raste?“

„Pobedili smo, lorde Agelmare. Pobedili smo, a dokaz je zemlja bez zime. Ali bojim se da to nije poslednja bitka.“ Rand se promeškolji, ali Aes Sedai ga oštro pogleda i on se smiri. „Pustoš i dalje postoji, a kovačnice Takan’dara još rade ispod Šajol Gula. Ima još mnogo Polutana i bezbroj Troloka. Nemoj nikada ni da pomisliš da u Krajinama ne treba biti oprezan.“

„Tako nešto nisam ni pomislio, Aes Sedai“, ukočeno reče Agelmar.

Moiraina pokaza Loijalu da stavi zlatni kovčeg pred nju. Kada je to učinio, ona ga otvori i otkri rog. „Rog Valera“, reče, a Agelmar zaprepašćeno uzdahnu. Rand je pomislio da malo nedostaje da Agelmar klekne.

„Sa time, Moiraina Sedai, nije bitno koliko je Poluljudi ili Troloka ostalo. Sa starim herojima koji su se vratili iz svojih grobnica, poći ćemo za Spaljene zemlje i sravniti Šajol Gul.“

„NE!“ Agelmar iznenađeno zinu, ali Moiraina smireno nastavi. „Nisam ti ga pokazala da bih ti se rugala, već da bi znao da će naša snaga u budućim bitkama biti jednaka snazi Senke. On ne treba da bude ovde. Rog mora biti odnet u Ilijan. Ako nove bitke zaprete, to je mesto na kome se moraju okupiti snage Svetlosti. Tražim od tebe da tvoji najbolji ljudi budu naša pratnja i da se pobrinu da bezbedno stignemo do Ilijana. Ima još Prijatelja Mraka, ali i Polutana i Troloka, a oni koji dođu na poziv roga pratiće onoga ko u njega dune, ma ko to bio. Rog mora stići u Ilijan.“

„Biće kako kažeš, Aes Sedai.“ Ali kada se poklopac kovčega zatvorio, gospodar Fal Dare izgledao je kao čovek kome je uskraćen poslednji pogled na Svetlost.

I nakon sedam dana, zvona su se i dalje oglašavala u Fal Dari. Ljudi su se vratili iz Fal Morana i slavili su zajedno s vojnicima. Sa dugog balkona na kome je Rand stajao, vika i pevanje mešali su se i stapali sa zvonima. Balkon je gledao na Agelmarove vrtove, zelene i rascvetane, ali on se nije obazirao na njih. Uprkos suncu koje je bilo visoko na nebu, proleće u Šienaru bilo je hladnije no što je on na to navikao. Ali znoj mu je ipak svetlucao na golim grudima i ramenima dok je mahao sečivom sa znakom čaplje. Svaki pokret bio je odmeren, ali daleko od praznine u kojoj je lebdeo. I pored stanja u kome se nalazio, mislio je o tome da li bi se toliko veselili u gradu da su znali za barjak koji je Moiraina i dalje krila.

„Dobro je, čobanine.“ Zaštitnik ga je pažljivo posmatrao, oslanjajući se na ogradu s rukama prekrštenim preko grudi. „Dobro ti ide, ali nemoj da se toliko naprežeš. Ne možeš da postaneš majstor sečiva za nekoliko nedelja.“

Praznina nestade kao mehur od sapunice. „Ne interesuje me da budem majstor sečiva.“

„To je majstorsko sečivo, čobanine.“

„Želim samo da moj otac bude ponosan na mene.“ Stisnuo je grubu kožu balčaka. Želim samo da mi je Tam otac. Zabio je mač u kanije. „U svakom slučaju, nemam toliko vremena.“

„Znači, nisi se predomislio?“

„A ti bi se predomislio?“ Ništa se nije promenilo u Lanovom izrazu; oštre ravni njegovog lica izgledale su kao da i ne mogu da se menjaju. „Nećeš pokušati da me zaustaviš? Ili Moiraina Sedai?“

„Možeš da radiš šta hoćeš, čobanine, ili onako kako Točak tka za tebe.“ Zaštitnik se ispravi. „Ostavljam te.“

Rand se okrenu, posmatrajući Lana dok je odlazio. Tada ugleda Egvenu kako stoji tu.

„Predomislio u vezi s čim, Rande?“

Zgrabio je svoju košulju i kaput. Iznenada mu je bilo hladno. „Odlazim, Egvena.“

„Gde?“, upita ga.

„Negde. Ne znam.“ Nije želeo da je pogleda, ali nije mogao ni da prestane da je gleda. Nosila je divlje ruže u puštenoj kosi koja joj je pokrivala ramena. Umotala se bolje u plašt. Bio je tamnoplav i izvezen po ivici tankom niskom belog cveća, kako se to nosilo u Šienaru. Pupoljci su joj se protezali sve do lica, ali nisu bili bledi od Egveninih obraza; oči su joj bile krupne i tamne. „Daleko.“

„Sigurna sam da se Moiraini Sedai neće dopasti da odeš tek tako. Posle... posle onoga što si uradio, zaslužuješ neku nagradu.“

„Moiraina i ne zna da li sam živ. Uradio sam ono što je htela, i to je to. Neće čak ni da razgovara sa mnom kada odem kod nje. Nisam baš pokušao da joj se približim, ali, svejedno, ona me izbegava. Ne bi se zabrinula ukoliko odem, a mene nije briga za nju.“

„Moiraina se još nije potpuno oporavila, Rande.“ Oklevala je na trenutak. „Ja moram da idem u Tar Valon zbog svoje obuke. Ninaeva takođe. A Met još nije Izlečen od onoga što ga vezuje za onaj bodež. Perin želi da vidi Tar Valon pre no što ode... kuda god. Mogao bi da pođeš s nama.“

„I da čekam da još neka Aes Sedai, pored Moiraine, sazna šta sam, i da me smiri?“ Glas mu je ogrubeo. Skoro je izgledalo da se ruga. Nije mogao da ga izmeni. „Da li je to ono što želiš?“

„Ne.“

Znao je da nikada neće moći da joj kaže koliko joj je zahvalan što nije oklevala pre no što je odgovorila.

„Rande, ti se ne plašiš...“ Bili su sami, ali ona se ipak osvrnu i progovori tiše. „Moiraina Sedai kaže da ne moraš da dodiruješ Istinski izvor. Ako ne dodiruješ saidin, ako ne pokušavaš da koristiš Moć, bićeš bezbedan.“

„Oh, više ga nikada neću dotaći, makar morao da odsečem ruku zbog toga.“ A šta ako ne mogu da prestanem? Nikada nisam pokušao da je koristim, čak ni kod Zenice. Šta ako ne mogu da prestanem?

„Da li ćeš poći kući, Rande? Tvoj otac sigurno umire od želje da te vidi. Do sada čak i Metovom ocu mora da nedostaje Met. Ja ću se sledeće godine vratiti u Emondovo, Polje. Barem nakratko.“

Prešao je dlanom preko balčaka svog mača, opipavši bronzanu čaplju. Moj otac. Dom. Svetlosti, kako želim da vidim... „Ne kući.“ Negde gde nema ljudi koje bih mogao da povredim, ako ne budem bio u stanju da se zaustavim. Negde gde ću biti sam. Iznenada mu je postalo hladno, kao da je na balkonu padao sneg. „Odlazim nekuda, ali ne kući.“ Egvena, Egvena, zašto si morala da budeš jedna od tih... Zagrli je i prošaputa u Egveninu kosu: „Nikada više kući.“

U Agelmarovom vrtu, pod debelom senicom koja je bila pokrivena belim cvetovima, Moiraina se promeškoljila na ležaljci. Delovi pečata ležali su joj na krilu, a mali.dragulj koji je ponekad nosila u kosi vrteo se i sijao na zlatnom lancu među njenim prstima. Slabašni plavi sjaj nestao je iz kamena, a osmeh joj prelete preko lica. Kamen sam po sebi nije imao nikakvu moć, ali prvo što je naučila o Jednoj moći, još kao devojka u Kraljevskoj palati u Kairhienu, bilo je da koristi kamen za prisluškivanje ljudi koji su mislili da su dovoljno daleko da, ih niko ne čuje.

„Proročanstva će biti ispunjena“, prošaputa Aes Sedai. „Zmaj je ponovo rođen.”