Zenica sveta

41 Stari prijatelji i nove pretnje

Kada se vratio u Kraljičin blagoslov, Rand zadihano pade na dovratak lažnih vrata. Trčao je bez prestanka, ne mareći da li je neko video da nosi crveno ili da li će ih njegov trk namamiti da ga pojure. Mislio je da i Sen nije mogla da ga stigne.

Lamgvin je sedeo pored vrata s mačkom u rukama kada Rand dotrča. On ustade da vidi kakva ga to nevolja juri, gledajući u pravcu iz koga je Rand došao, i dalje smireno češkajući mačku iza ušiju. S obzirom da nije ništa video, ponovo sede, pazeći da ne uznemiri životinju. „Nedavno su neke budale htele da ukradu mačku“, reče. Pregledao je zglavke na šakama pre no što je nastavio da češka životinju. „Dobre pare mogu da se zarade na mačkama ovih dana.“

Rand vide da su dvojica u belom i dalje sedeli preko puta; jedan je imao masnicu na oku i oteklu vilicu. Taj se neraspoloženo mrštio i trljao balčak mača, nadureno i ljutito posmatrajući gostionicu.

„Gde je gazda Gil?“, reče Rand.

„Biblioteka“, odgovori Lamgvin. Mačka poče da prede, a on se nasmeja. „Mačka se ne brine dugo ni oko čega, čak ni kada neko pokuša da je strpa u vreću.“

Rand požuri unutra, kroz trpezariju koja je sada bila puna stalnih gostiju u crvenom. Svi su pričali uz pivo o lažnom Zmaju i o tome da li će Beli plaštovi praviti nevolje kada ga budu odveli na sever. Niko nije brinuo o tome šta će se dogoditi s Loganom, ali svi su znali da će kći naslednica i lord Gavin putovati s tom družinom, a niko od prisutnih nije želeo ni da razmišlja o tome da nešto može da im se desi. Rand pronađe gazda Gila u biblioteci kako igra kamenove s Loijalom. Punačka prugasta mačka bila je sklupčana na stolu, i gledala je kako im se ruke kreću po tabli. \

Ogier stavi još jedan kamen, pomerajući ga neobično nežno s obzirom na njegove debele prste. Odmahnuvši glavom, gazda Gil iskoristi Randov dolazak da se okrene od table. Loijal je gotovo dobio igru. „Već sam počeo da se brinem gde si, dečko. Pomislio sam da si možda upao u nevolje s onim belim izdajicama ili naleteo na onog prosjaka, ili ko zna šta.“

Nekoliko trenutaka Rand je stajao otvorenih usta. Potpuno je zaboravio na onu gomilu krpa od čoveka. „Video sam ga“, napokon reče, „ali to nije ništa. Video sam i kraljicu i Elaidu — u tome je nevolja.“

Gazda Gil prsnu u podrugljiv smeh. „Kraljicu, je li? Ma nemoj da mi pričaš. Pre nekih sat kod nas je bio Garet Brin u trpezariji i obarao je ruke s lordom kapetanom-zapovednikom Dece, ali kraljica, pa... To je već nešto.“

„Krv i pepeo“, besno reče Rand, „danas svi misle da lažem.“ Hitnu ogrtač preko naslona stolice i baci se na drugu. Bio je suviše uznemiren da bi mimo sedeo. Jedva da se spustio na ivicu i počeo je da briše lice maramicom. „Video sam prosjaka i on je video mene. Pomislio sam... To nije važno. Popeo sam se na zid vrta odakle sam mogao da posmatram trg ispred palate, gde su uveli Logana. A onda sam pao u vrt.“

„Počinjem da verujem da se ne šališ“, sporo izgovori gostioničar.

„ Ta ’veren“, promrmlja Loijal.

„Oh, desilo se“, reče Rand. „Svetlost mi pomogla, jeste.“

Sumnjičavost gazda Gila polako se topila kako je Randova priča odmicala i pretvorila se u tihu uzbunu. Gostioničar se sve više naginjao dok naposletku nije sedeo na ivici stolice kao i Rand. Loijal je slušao ne pomičući se, izuzev što bi s vremena na vreme protrljao široki nos i malo trznuo čupercima na ušima.

Rand im ispriča sve što se desilo, izuzev onoga što mu je Elaida šapnula. I onoga što mu je Gavin rekao kod dvorske kapije. O prvom nije želeo ni da razmišlja; drugo nije imalo veze ni sa čim. Ja sam sin Tama al’Tora, čak i ako nisam rođen u Dve Reke. Jesam! Moja krv je iz Dve Reke, a Tam je moj otac.

Odjednom mu bi jasno da više ne priča, upleten u misli, i da ga oni posmatraju. U momentu se panično zapitao da li je previše rekao.

„Pa“, reče gazda Gil, „ti više ne možeš da čekaš prijatelje. Moraćeš da odeš iz grada, i to brzo. Najviše za dva dana. Možeš li nekako da pomogneš Metu da se oporavi, ili da pošaljem po Majku Grab?“

Rand ga zabezeknuto pogleda. „Dva dana?“

„Elaida je savetnik kraljice Morgaze, odmah posle kapetana-generala Gareta Brina. Možda i važnija od njega. Ako nahuška Kraljičinu gardu da te traži — lord Garet je neće sprečiti sem ako ne bude ometala njihove druge obaveze — pa, Garda može da pretraži svaku gostionicu u Kaemlinu za dva dana i to ako ih neka zla sreća ne dovede ovamo prvog dana ili prvog sata. Možda dobijemo na vremenu ako počnu od Krune i lava, ali nema vremena za gubljenje.“

Rand polako klimnu glavom. „Ako ne budem mogao da nateram Meta da ustane iz kreveta, pošaljite po Majku Grab. Imam nešto novca. Možda će biti dovoljno.“

„Ja ću se pobrinuti za Majku Grab“, narogušeno reče gostioničar. „A mogu i da vam pozajmim par konja. Ako pokušate da stignete peške do Tar Valona, izlizaćete to malo što vam je ostalo od čizama pre no što pređete pola puta.“

„Vi ste dobar prijatelj“, reče Rand. „Doneli smo vam samo nevolje, ali vi ste ipak voljni da pomognete. Dobar prijatelj.“

Izgledalo je kao da je gazda Gilu neprijatno. On slegnu ramenima, pročisti grlo i spusti pogled. Tada ponovo pogleda tablu za kamenove i odmah okrete glavu. Loijal je sasvim sigurno pobeđivao. „Da, pa, Tom je uvek bio moj dobar prijatelj. Ako je on voljan da vam pomogne, mogu i ja nešto malo.“

„Voleo bih da pođem s vama kada krenete, Rande“, iznenada progovori Loijal.

„Mislio sam da je to rešeno, Loijale.“ Oklevao je — gazda Gil i dalje nije znao u čemu je sve opasnost — a onda dodade: „Znaš šta čeka Meta i mene, šta nas juri.“

„Prijatelji Mraka“, staloženo odgovori Ogier glasom nalik grmljavini, „Aes Sedai i Svetlost zna šta sve ne. Ili Mračni. Vi idete u Tar Valon, a tamo je veoma lep gaj. Čuo sam da se Aes Sedai dobro staraju o njemu. U svakom slučaju, na svetu postoji još toga da se vidi pored gajeva. Ti si zaista ta ’veren, Rande. Sara se tka oko tebe, a ti stojiš u njenom srcu.“

Ovaj čovek stoji u srcu svega. Rand se naježi. „Ne stojim ni u kakvom srcu“, ljutito reče.

Gazda Gil trepnu, a čak i Loijala iznenadi njegov gnev. Gostioničar i Ogier se pogledaše, a onda spustiše glave. Rand se primora da bar deluje mimo, udahnuvši duboko. Začudo, uspeo je da pronađe prazninu koja mu je toliko izmicala u poslednje vreme, a s njom je pronašao i mir. Oni nisu zaslužili njegov gnev.

„Možeš da pođeš, Loijale“, reče Rand. „Ne znam zašto to želiš, ali biću ti zahvalan na društvu. Ti... ti znaš kakav je Met.“

„Znam“, reče Loijal. „I dalje ne mogu da izađem na ulicu a da rulja ne počne da viče za mnom: ’Trolok!’ Ali Met barem samo priča. Nije pokušao da me ubije.“

„Naravno“, reče Rand. „Met sigurno ne bi.“ On ne bi učinio tako nešto. Sigurno ne Met.”

Neko je zakucao na vratima i jedna od služavki, Gilda, promolila je glavu. Stisnula je usne i zabrinuto ih gledala. „Gazda Gile, brzo dođite, molim vas. Beli plaštovi su u trpezariji.“

Gazda Gil skoči, psujući. Mačka odjuri sa stola i izlete iz sobe, uvređena i podignutog repa. „Dolazim. Otrči i kaži im da dolazim, a onda se skloni. Čuješ me, devojko? Skloni se od njih.“ Gilda klimnu glavom i nestade. „Najbolje je da ti ostaneš ovde“, reče Loijalu.

Ogier odgovori s prezirom, glasom koji je ličio na cepanje čaršava. „Ne želim da se ponovo sretnem sa Decom Svetla.“

Gazda Gil pogleda na tablu za kamenove, što gaje izgleda oraspoložilo. „Izgleda da ćemo kasnije morati da započnemo novu igru.“

„Nije potrebno.“ Loijal ispruži ruku ka polici i izvadi knjigu; primerak povezan u tkaninu izgledao je patuljasto u njegovim šakama. „Možemo da nastavimo gde smo stali. Vi ste na potezu.“

Gazda Gil napravi grimasu. „Ako nije jedno, onda je drugo“, promrmlja dok je hitro izlazio iz sobe.

Rand pođe za njim, ali sasvim lagano. Kao i Loijal, nije želeo da se susreće sa Decom. Ovaj čovek stoji u srcu svega toga. Stade na vratima trpezarije, tako da je mogao da vidi sve što se dešava, ali bio je dovoljno udaljen i nije očekivao da ga primete.

Grobna tišina ispuni sobu. Petorica Belih plaštova stajali su nasred prostorije. Ljudi za stolovima trudili su se da se ne obaziru na njih. Jedan je na plastu ispod sunca imao srebrnu munju, znak podoficira. Lamgvin je bio naslonjen na zid pored ulaznih vrata i pažljivo je čistio nokte jednim iverom. Još četvorica stražara koje je gazda Gil unajmio stajali su pored zida s njim. Svi su se trudili da ne primećuju Bele plaštove. Ako su Deca Svetla nešto i uočili, nisu to pokazivali. Samo je podoficir odavao znake barem nekakve emocije, nestrpljivo lupkajući čeličnim rukavicama o dlan dok je čekao gostioničara.

Gazda Gil brzo prođe kroz sobu i priđe, s izrazom opreza i neopredeljenosti. „Svetlost vas obasjala“, reče uz pažljivo odmeren naklon — ne suviše dubok, ali ni suviše ovlašan kako ih ne bi uvredio, „i našu dobru kraljicu Morgazu. Kako mogu da budem od...“

„Nemam vremena za tvoje slinavljenje, gostioničaru“, odseče podoficir. „Danas sam već bio u dvadeset gostionica, svaka je gori svinjac od prethodne, a moraću da obiđem još dvadeset pre no što sunce zađe. Tražim Prijatelja Mraka, momka iz Dve Reke...“

Gazda Gil je bivao sve tmurniji sa svakom rečju koju je čuo. Naduvao se kao da će da se raspukne, što se naposletku i desilo. Gostioničar prekide Belog plašta: „U mojoj gostionici nema Prijatelja Mraka! Svi koji su ovde su dobri kraljičini ljudi!“

„Da, a svi mi znamo za šta se Morgaza zalaže“, podoficir izgovori kraljičino ime rugajući se, „i njena veštica iz Tar Valona, zar ne?“

Stolice zatandrkaše kad su zagrebale po podu. Odjednom je svaki čovek u sobi bio na nogama. Stajali su mimo poput statua, ali svi do jednog su oštro posmatrali Bele plaštove. Izgledalo je kao da podoficir sve to nije ni primetio, ali četvorica iza njega osvrtali su se s nelagodnošću.

„Bilo bi dobro, gostioničaru“, reče podoficir, „da sarađuješ. Vremena su teška za one koji skrivaju Prijatelje Mraka. Mislim da gostionica sa Zmajevim očnjakom na vratima ne bi imala mnogo prometa. A možda bi bilo i nevolja s vatrom, ako bi ti se to našlo na vratima.“

„Izlazi, smesta“, tiho reče gazda Gil, „ili ću poslati po Kraljičinu gardu da odnesu na smetlište ono što bude ostalo od vas.“

Lamgvinov mač zašišta iz kanija. Promukla škripa čelika dok se prevlačio preko kože nebrojeno puta se začu u sobi, a u šakama su se pojavljivali mačevi i bodeži. Služavke pojuriše ka vratima.

Podoficir pogleda oko sebe s prekorom i nevericom. „Zmajev očnjak.. „Neće pomoći vama petorici”, završi gazda Gil umesto njega. Podiže stisnutu pesnicu i ispruži kažiprst. „Jedan.“

„Mora da si poludeo, gostioničaru, kada pretiš Deci Svetla.“

„Beli plaštovi nemaju nikakvu vlast u Kaemlinu. Dva.“

„Da li zaista veruješ da će se sve ovako završiti?“ „Tri.“

„Vratićemo se“, odseče podoficir, a onda brzo naredi svojim ljudima da krenu, pokušavajući da izgleda kako odlazi u miru i zato što on to želi. To je ipak pokvarila brzina kojom su njegovi ljudi krenuli ka vratima. Nisi potrčali, ali nisu ni krili da žele da izađu što pre.

Lamgvin se ispreči na vratima, držeći mač. Propustio ih je na gazda Gilovo mahnito mahanje. Kada su Beli plaštovi otišli, gostioničar se sruči u stolicu. Pređe rukom preko čela, a onda se zagleda u nju, kao da je iznenađen što nije pokrivena znojem. Svuda po prostoriji ljudi su ponovo zauzimali svoja mesta, prepričavajući uz smeh ono što su uradili. Neki su čak i prišli da potapšu gazda Gila po ramenima.

Kada ugleda Randa, gostioničar teturavao ustade sa stolice i dođe do njega. „Ko bi rekao da se u meni krije heroj?“, zbunjeno reče on. „Svetlost me obasjala.“ Odjednom se stresao, i ponovo je povratio svoju uobičajenu boju glasa. „Moraćete da se pritajite dok ne budem mogao da vas izvedem iz grada.“ Oprezno pogleda prema trpezariji i gumu Randa u hodnik. „Vratiće se ona bagra, ili će poslati nekoliko špijuna koji će nataknuti crveno na jedan dan. Posle one male predstave koju sam im priredio, pretpostavljam da ih više neće biti briga da li ste ovde ili ne. Ali ponašaće se kao da jeste.“

„To je ludilo“, pobuni se Rand. Spusti glas kada mu gostioničar pokaza rukom da se utiša. „Beli plaštovi nemaju nikakvog razloga da me jure.“

„Ne znam za razloge, momče, ali sigurno je da jure i tebe i Meta. Šta ste vi to uradili? Elaida i Beli plaštovi.“

Rand podiže ruke kao da to nije tačno, ali onda ih pusti da padnu. To nije imalo nikakvog smisla, ali čuo je Bele plaštove. „A šta s vama? Beli plaštovi će vam praviti nevolje, čak i ako nas ne pronađu ovde.“

„Ne brini se za to, momče. Kraljičina garda ipak primenjuje zakon, iako su dopustili izdajicama da se naokolo šepure u belom. A što se noći tiče... Pa, Lamgvin i njegovi prijatelji možda neće puno spavati noćas, ali skoro da žalim svakoga ko pokuša da stavi znak na moja vrata.“

Gilda se pojavi pored njih i nakloni se gazda Gilu. „Gospodine, tu je... tu je neka gospa. U kuhinji.“ Zvučala je kao da je zaprepašćena tim spojem. „Traži gazda Randa, gospodine, i gazda Meta — po imenu.“

Rand i gostioničar se zbunjeno pogledaše.

„Momče“, reče gazda Gil, „ako ti je uspelo da dovučeš gospu Elejnu iz palate u moju gostionicu, završićemo svi kod dželata.“ Gilda ciknu na spomen kćeri naslednice i razrogačeno pogleda Randa. „Beži, devojko“, strogo reče gostioničar. „I ne pričaj nikome o onome što si čula. To se nikoga ne tiče.“ Gilda se ponovo nakloni i pojuri niz hodnik, sve vreme osvrćući se ka Randu. „Za pet minuta“, uzdahnu gazda Gil, „pričaće drugim ženama da si prerušeni princ. Do sumraka, to će znati čitav Novi grad.“

„Gazda Gile“, reče Rand, „nijednom nisam spomenuo Meta Elejni. To ne može biti...“ Odjednom mu široki osmeh osvetli lice i potrča ka kuhinji.

„Čekaj!“, uzviknu gostioničar za njim. „Čekaj dok ne proveriš. Čekaj, budalo!“

Rand otvori kuhinjska vrata, i oni su stajali tamo. Moiraina gaje dostojanstveno gledala, bez ikakvog iznenađenja. Smejući se, Ninaeva i Egvena potrčale su da ga zagrle dok se Perin gurao iza njih. Sve troje su ga grlili kao da ne veruju da je zaista tu. Lan je bio naslonjen na dovratak dvorišnih vrata. Pažljivo je osmatrao kuhinju i dvorište.

Rand je pokušavao da u isti mah zagrli devojke i da protrese Perinovu ruku. Bila je to zbrka ruku i smeha, a Ninaevini pokušaji da mu opipa lice, tražeći tragove groznice, samo su je uvećavali. Delovali su pomalo izmoreno: na Perinovom licu bilo je modrica, i nikada ranije nije sklanjao pogled kao sada, ali bili su živi i ponovo skupa. Grlo mu se toliko steglo da je jedva mogao da priča. „Plašio sam se da vas nikada više neću videti“, uspeo je da izgovori na kraju. „Plašio sam se da ste svi...“

„Ja sam znala da si ti živ“, reče Egvena pripijajući se njega. „Bila sam sigurna u to. Sigurna.“

„Ja nisam“, reče Ninaeva. Na trenje zvučala strogo, ali odmah smekša i ponovo mu se osmehnu. „Dobro izgledaš, Rande. Nisi baš preterano uhranjen, ali dobro si, hvala Svetlosti.“

„Pa“, reče gazda Gil iza njega, „pretpostavljam da ipak znaš ove ljude. To su prijatelji koje si tražio?“

Rand klimnu glavom. „Da, moji prijatelji.“ On ih predstavi — i dalje je bilo neobično da oslovljava Lana i Moirainu njihovim pravim imenima. Oboje su ga nakon toga oštro pogledali.

Gostioničar pozdravi sve uz široki osmeh, ali bio je zadivljen Zaštitnikom i, pogotovu, Moirainom. Zablenu se u nju — jedno je znati da Aes Sedai pomaže momcima, a sasvim drugo da se ona pojavi u kuhinji — a onda se duboko nakloni. „Dobrodošli ste u Kraljičin blagoslov, Aes Sedai, kao moj gost. Mada, pretpostavljam da ćete hteti da budete u palati s Elaidom Sedai i Aes Sedai koje su došle s lažnim Zmajem.“

Ponovo se naklonivši, brzo i zabrinuto pogleda Randa. Bilo je lepo i krasno što on nije loše govorio o Aes Sedai, ali to ne znači da je želeo da jedna od njih spava pod njegovim krovom.

Rand klimnu ohrabrujući ga, pokušavajući da mu da ga nekako uveri da će sve biti dobro. Moiraina nije bila poput Elaide, koja je skrivala pretnju ispod svakog pogleda i reči. Da li si siguran? Čak i sada, da li si siguran?

„Mislim da ću ovde odsesti“, reče Moiraina, „za ovo kratko vreme koje nameravam da provedem u Kaemlinu. I morate mi dozvoliti da platim.“

Žuta mačka došetala se iz hodnika i počela da se mota oko gostioničarevih nogu. Čim se žuta pojavila, čupava siva mačka iskočila je ispod stola i nakostrešila se. Žuta kleknu i preteći frknu, a siva projuri pored Lana u dvorište.

Gazda Gil poče da se izvinjava zbog mačaka, gotovo u isti mah protiveći se tolikoj časti koju mu Moiraina ukazuje time što će biti njegov gost, i upita je da lije sigurna da joj neće više odgovarati palata, što bi on potpuno razumeo, ali, u protivnom, nadao se da će prihvatiti da bude besplatno u njegovoj najboljoj sobi. Sve je to činilo jednu veliku zbrku na koju se Moiraina uopšte nije obazirala. Umesto toga, sagnula se da pomazi narandžasto-belu mačku. Životinja se tog trena odmakla od gazda Gilovih nogu i počela da se vrti oko nje.

„Do sada sam ovde videla još četiri mačke“, reče. „Imate li nevolja s miševima? Pacovima?“

„Pacovima, Moiraina Sedai“, uzdahnu gostioničar. „To je užasno. Moja gostionica nije prljava, shvatate. To je zbog svih ovih ljudi. Čitav grad je pun nekakvog sveta i pacova. Ali moje mačke se staraju o tome. Obećavam da vam pacovi neće smetati.“

Rand i Perin se nakratko pogledaše. Perin odmah ponovo spusti pogled. Njegove oči zbog nečega su izgledale neobično, a i bio je tako tih. Perin je i ranije retko govorio, ali sada se uopšte nije čuo. „Možda je to zbog svih ovih ljudi“, pomisli Rand.

„Uz vašu dozvolu, gazda Gile“, reče Moiraina, kao da se to podrazumeva, „veoma je jednostavno učiniti da se pacovi sklanjaju od ove ulice. Uz malo sreće, pacovi neće ni shvatiti da ih nešto tera.“

Gazda Gil se namršti na to poslednje, ali nakloni se, prihvatajući njenu ponudu. „Ukoliko ste sigurni da ne želite da odete u palatu, Aes Sedai...“

„Gde je Met?“, iznenada reče Ninaeva. „Ona je rekla da je i on ovde.“

„Gore je“, reče Rand. „On se... nije mu dobro.“

Ninaeva podiže glavu. „Bolestan je? Ostaviću pacove njoj, a ja ću se pobrinuti za njega. Odvedi me odmah kod Meta, Rande.“

„Idite svi gore“, reče Moiraina. „Pridružiću vam se za nekoliko minuta. Pravimo gužvu u gazda Gilovoj kuhinji, a bilo bi najbolje kada bismo svi mogli da se sklonimo negde gde je tiho.“ Čula se poruka između redova. Nemojte da se ističete. Moramo i dalje da se krijemo.

„Hajde“, reče Rand. „Popećemo se stražnjim stepenicama.“

Ljudi iz Emondovog Polja pošli su za njim ka stepeništu, ostavivši Aes Sedai i Zaštitnika u kuhinji sa gazda Gilom. Nije mogao da se smiri zbog toga što su bili ponovo zajedno. To je gotovo bilo isto kao da je ponovo kod kuće. Neprestano se osmehivao.

Činilo se da je to olakšanje, gotovo radost, zahvatilo i ostale. Smejali su se sami sebi i stalno ga hvatali za ruku. Perin je zvučao potišteno i neprestano je gledao u zemlju, ali barem je počeo da priča dok su se peli.

„Moiraina je rekla da može da otkrije gde ste ti i Met, i pronašla vas je. Kada smo ujahali u grad, mi ostali nismo prestajali da blenemo — pa, naravno, svi izuzev Lana. Svi ti ljudi, zgrade, sve.“ Guste kovrdže su mu se zatresle kada odmahnu glavom u neverici. „Sve je tako veliko. I tako puno ljudi. I neki od njih blenuli su u nas. Vikali su: ’Crveno ili belo?’ Ko zna na šta su mislili.“

Egvena dotače Randov mač umotan u crveno. „Šta to znači?“

„Ništa“, reče on. „Ništa važno. Polazimo za Tar Valon, jesi li zaboravila?“

Egvena ga pogleda, ali sklonila je šaku s mača i nastavila da priča tamo gde je Perin stao. „Moiraina nije gledala okolo, kao ni Lan. Vodila nas je toliko puta tamo-amo kroz sve te ulice kao kada pas prati miris, da sam ja pomislila da sigurno niste ovde. A onda, neočekivano, pošla je niz neku ulicu. U sledećem trenu, mi smo već davali konje konjušarima i upadali u kuhinju. Nije ni pitala da li ste ovde. Samo je rekla ženi koja je mesila testo da ode i kaže Randu al’Toru i Metu Kautonu da neko želi da ih vidi. I, odjednom, eto vas“, nasmeja se, „niotkuda, kao lopta iz zabavljačeve ruke.“

„Gde je zabavljač?“, upita Perin. „Da lije s vama?“

Rand oseti mučninu. Naglo se stišalo dobro raspoloženje zbog toga što je bio među prijateljima. „Tom je mrtav. Mislim da jeste. Bila je Sen...“ Ništa više nije mogao da kaže. Ninaeva odmahnu glavom, mrmljajući u bradu.

Tišina se zgusnula oko njih, gušeći tiho smejanje i gazeći radost, sve dok nisu stigli do vrha stepeništa.

„U stvari, Met nije baš bolestan“, tek tada reče Rand. „To je... Videćete.“ Otvori vrata sobe koju je delio s Metom. „Pogledaj koje ovde, Mete.“

On je bio i dalje sklupčan na krevetu, kako gaje Rand i ostavio. Podiže glavu i pogleda ih. „Kako znaš da su to zaista oni?“, promuklo upita. Lice mu je bilo crveno, a koža zategnuta i skliska od znoja. „Kako da ja znam da si ti zaista ti?“

„Nije bolestan?“, upita Ninaeva, prezrivo pogledavši Randa dok se probijala da prođe pored njega. Već je skidala torbu s ramena.

„Svi se menjaju“, prodahta Met. „Kako da budem siguran? Perine? Da li si to ti? Promenio si se, zar ne?“ Njegov smeh zvučao je više poput kašlja. „Oh, da, promenio si se.“

Na Randovo iznenađenje, Perin se sruči na ivicu drugog kreveta, hvatajući se za glavu, i zagleda se u pod. Izgledalo je kao da ga Metov isprekidani smeh probada.

Ninaeva je klekla pored Metovog kreveta i obujmila mu lice, gurnuvši šal koji mu je obmotavao glavu. On se otrgnu od nje, gledajući je prekorno. Oči su mu bile sjajne i staklaste. „Goriš“, reče ona, „ali ne bi trebalo da možeš da se znojiš s ovakvom groznicom.“ Nije mogla da prikrije brigu u glasu. „Rande, ti i Perin donesite malo čiste tkanine i što više hladne vode. Spustiću ti najpre temperaturu, Mete, i...“

„Lepa Ninaeva“, iznenada progovori Met. „Mudrost ne bi trebalo da razmišlja o tome koliko je lepa, zar ne? Ne bi trebalo da misli da je lepa žena. Ali ti misliš tako, zar ne? Sada. Upravo sada ne možeš da zaboraviš da si lepa žena, i to te plaši. Svi se menjaju.“ Rand nije mogao da odredi da lije Ninaeva prebledela zbog besa ili zbog nečeg drugog. Met se podmuklo nasmeja, a njegov grozničavi pogled kliznu ka Egveni. „Lepa Egvena“, zakrešta. „Lepa kao Ninaeva. A sada ste slične još po nečemu, zar ne? Snovi su nam se izmenili. O čemu sada sanjaš?“ Egvena ustuknu od kreveta.

„Za neko vreme smo bezbedni od očiju Mračnoga“, reče Moiraina ulazeći u sobu s Lanom. Prolazeći kroz vrata, ugleda Meta i prošišta kao da je dotakla usijanu peć. „Dalje od njega!“

Ninaeva se ne pomeri, već se okrete i iznenađeno pogleda Aes Sedai. U dva hitra koraka, Moiraina je zgrabila Mudrost za ramena i odvukla je preko sobe kao džak žita. Ninaeva stade da se otima i buni, ali Moiraina je nije pustila sve dok se nisu sasvim udaljile od kreveta. Mudrost nastavi da se opire dok se uspravljala, besno ispravljajući odeću, ali Moiraina se uopšte nije obazirala na nju. Aes Sedai je gledala samo Meta i ništa drugo je nije zanimalo. Posmatrala ga je kao što bi gledala otrovnicu.

„Svi vi, što dalje od njega“, rekla je. „I ćutite.“

Met ju je posmatrao podjednako oprezno. Režeći tiho i potmulo, iskezi zube, sklupčavši se još jače. Ali i dalje ju je netremice gledao. Polako je položila ruku na njega, lagano, i dotače ga po kolenu koje je potpuno pribio uz grudi. Počeo je da se trese na njen dodir. Telo mu je drhtalo od gađenja. Iznenada Met podiže ruku, zamahnuvši bodežom s rubinom pravo u njeno lice.

Lan, koji je stajao kraj dovratka, u trenu se stvorio pored kreveta, kao da nije želeo se zamara hodanjem. On zgrabi Meta za zglob, stežući ga čeličnim stiskom. Samo je ruka s nožem pokušavala da se pomeri, otimajući se svom snagom Zaštitnikovom neumoljivom zahvatu. Met je i dalje netremice gledao u Moirainu, a oči su mu plamtele mržnjom.

I Moiraina je nepomično stajala. Nije ni trepnula dok je bodež bio svega nekoliko palaca udaljen od njenog lica, čak ni u trenutku kada je Met zamahnuo. „Odakle mu ovo?“, upita čeličnim glasom. „Pitala sam da li vam je Mordet nešto dao. Pitala sam vas i upozorila, a vi ste rekli da nije.“

„Nije“, istisnu Rand. „On... Met gaje uzeo iz riznice.“ Moiraina ga pogleda. Oči su joj plamtele koliko i Metove. Rand je gotovo ustuknuo pre no što je ponovo pogledala prema krevetu. „Nisam znao sve dok se nismo razdvojili. Nisam znao.“

„Nisi znao.“ Moiraina je posmatrala Meta. On je i dalje ležao kolena pripijenih uz grudi režeći na nju, a ruka mu se i dalje borila protiv Lana da je dosegne bodežom. „Pravo je čudo što ste stigli dovde noseći tu stvar. Njeno zlo, dodir Mašadara, osetila sam čim sam videla dečaka, ali Sen to može osetiti i ako je miljama daleko. Može da i ne zna gde se tačno nalazi, ali bi ipak znao da je tu negde, a Mašadar bi privlačio njegov duh dok bi mu kosti prožimalo znanje da je isto zlo progutalo vojsku, Gospodare straha, Seni, Troloke, sve njih. Verovatno bi i neki Prijatelji Mraka mogli da ga osete — barem oni koji su zaista prodali duše. Ne bi bilo moguće da to ne osete kao da ih sam vazduh svrbi. Bili bi primorani da ga potraže. Trebalo bi da ih privlači kao magnet gvozdene opiljke.“ „Susretali smo Prijatelje Mraka“, reče Rand, „i to ne jedanput, ali uspeli smo da im umaknemo. I Sen je bila tu, noć pre no što smo stigli u Kaemlin, ali nije nas videla.“ Pročisti grlo. „Priča se o čudnim spodobama u noći izvan gradskih zidina. Možda su to Troloci.“

„Oh, to jesu Troloci, čobanine“, suvo reče Lan. „A gde ima Troloka, ima i Seni.“ Naprežući se da savlada Meta iskočile su mu tetive na ruci, ali njegov glas to nije odavao. „Hteli su da sakriju svoj prolazak, ali već dva dana viđam tragove. A čuo sam i farmere i seljane kako mrmljaju da ima nečega u tami. Mirdraali su nekako uspeli da neprimećeno udare na Dve Reke, ali sada su svakoga dana sve bliži onima koji mogu da pošalju vojnike da ih traže. I pored toga, oni sada neće odustati, čobanine.“

„Ali, mi smo u Kaemlinu“, reče Egvena. „Ne mogu da dođu do nas sve dok...“ „Ne mogu?“, prekide je Zaštitnik. „Seni se skupljaju van grada. To se može jasno videti, samo ako znaš gde da gledaš. Već ima više Troloka no što im je potrebno samo da bi osmatrali izlaze iz grada — tuce pesnica, najmanje. Za to može postojati samo jedan razlog: kada Seni budu zaključile da ih ima dovoljno, upašće u grad tražeći vas. Ako to učine, polovina svih vojski s juga krenula bi prema Krajinama, ali očigledno je da su voljni da rizikuju. Vas trojica ste im dovoljno dugo bežali. Izgleda da će se u Kaemlinu zbog vas povesti novi Troločki rat, čobanine.“

Egvena zajeca, a Perin odmahnu glavom kao da hoće to da porekne. Randu se smuči kad je zamislio Troloke na ulicama Kaemlina. Svi ti ljudi međusobno se glože, a ne shvataju da prava pretnja čeka iza zidina da se sruči na njih. Šta bi učinili da iznenada vide među sobom Troloke i Seni kako jure da ih ubiju? Mogao je da zamisli kule u plamenu, vatru koja liže kupole, Troloke u trku po krivudavim ulicama i vidikovcima Unutrašnjeg grada. I samu palatu u plamenu. Elejnu, Gavina i Morgazu... mrtve.

„Ne još“, odsutno reče Moiraina. I dalje je bila usredsređena na Meta. „Ako budemo uspeli da izađemo iz Kaemlina, neće biti razloga da Polutani budu ovde. Ako. Toliko mnogo ako.“

„Bolje da smo svi mrtvi“, iznenada reče Perin. Rand poskoči na taj odjek sopstvenih misli. Perin je i dalje gledao u pod — sada gaje streljao očima — a zvučao je ogorčeno. „Gde god da dođemo, donosimo bol i patnju. Bilo bi najbolje za sve da smo mrtvi.“

Ninaeva se okrenu ka njemu. Delovala je napola gnevno, a napola uplašeno i zabrinuto. Ali Moiraina ju je pretekla.

„I, ukoliko umreš, šta si postigao za sebe i za ostale?“, upita ga Aes Sedai. Glas joj je bio potpuno ravnodušan, ali ipak je bilo strogosti u njemu. „Ako se Gospodar groba toliko oslobodio da može da dotakne Šaru, a plašim se da jeste, lakše bi te se dočepao mrtvog nego živog. Mrtav nećeš moći da pomogneš nikome, niti ljudima koji su ti pomogli niti prijateljima i porodici u Dve Reke. Senka pada na svet, a niko od vas ne može mrtav da je zaustavi.“

Perin podiže glavu da je pogleda i Rand se iznenadi. Zenice njegovog prijatelja bile su više žute no smeđe. Bilo je nečega u njemu, tako raščupanom i snažnog pogleda... Rand nije mogao da razazna šta je to.

Perin je progovorio tiho i potišteno, a to je davalo veću težinu njegovim rečima nego da je vikao. „Ne možemo da je zaustavimo ni živi, zar ne?“

„Možda ćemo kasnije imati vremena da se raspravljamo“, reče Moiraina, „ali sada sam potrebna tvom prijatelju.“ Zakorači u stranu tako da su svi jasno videli Meta. Oči su mu neprestano besno streljale oko sebe. Nije se ni pomerio niti je promenio položaj na krevetu. Lice mu je bilo mokro od znoja, a usne ispijene i iskežene. Činilo mu se da mu je sva snaga usmerena u jedan napor, da dohvati Moirainu bodežom koji je Lan držao. „Ili si zaboravio?“

Perin postiđeno slegnu ramenima i nemo raširi ruke.

„Šta je s njim?“, upita Egvena, a Ninaeva dodade: „Da lije zarazno? Ipak bih mogla da ga lečim. Ja ne mogu da se razbolim, bez obzira na bolest.“

„Oh, zarazno je“, reče Moiraina, „a tvoja... zaštita te ne bi spasla.“ Pokazala je ka bodežu s rubinom, pazeći da ga ne dodirne. Sečivo je podrhtavalo dok se Met napinjao da je dohvati. „Ovo je iz Šadar Logota. Nema ni oblutka u tom gradu koji nije iskvaren i opasan ako se iznese van zidina, a ovo je mnogo više od oblutka. U njemu se nalazi zlo koje je ubilo Šadar Logot, kao i u Metu sada. Sumnja i mržnja su toliko snažne da čak i najbliži izgledaju kao neprijatelji. Zlo se ukoreni toliko duboko u srž da jedina misao koja preostane jeste ubijanje. Izneo je bodež van zidina Šadar Logota i oslobodio je sve to, ovo seme zla, razdvojio ga od onog mesta. Zlo je bujalo u njemu. Njegova prava priroda borila se s onim što je zaraza Mašadara pokušavala da učini od njega, ali sada je bitka skoro okončana, a on je gotovo pobeđen. Uskoro, ako ga ne ubije pre toga, on će širiti to zlo kao kugu kuda god da pođe. Samo jedna ogrebotina tim sečivom dovoljna je da zarazi i uništi, tako da će za neko vreme i nekoliko minuta s Metom biti podjednako opasni.“

Ninaeva preblede. „Možeš li da mu pomogneš?“, prošaputa.

„Nadam se“, reče Moiraina uz uzdah. „Nadam se da nisam stigla prekasno, zarad sudbine sveta.“ Ona zavuče ruku u torbicu za pojasom i izvadi angreal umotan u svilu. „Ostavite me. Ne razdvajajte se i pronađite neko mesto gde vas niko neće primetiti, ali ostavite me. Pomoći ću mu koliko mogu.“