Zenica sveta

PROLOG Zmajeva planina

Palata se još uvek tresla s vremena na vreme, dok je zemlja tutnjala sećajući se; ječala je kao da želi da porekne ono što se dogodilo. Zrnca prašine svetlucala su na zracima sunčeve svetlosti koja je prodirala kroz procepe u zidovima. Zidovi, podovi i tavanica bili su prljavi od gara. Široke crne mrlje prljale su ispucalu boju i pozlatu nekada sjajnih murala, čađ je pokrivala smrvljene reljefe ljudi i životinja, koji kao da su pokušali da hodaju pre no što se ludilo smirilo. Mrtvi su bili svuda: ljudi, žene i deca, ubijeni dok su pokušavali da umaknu munjama koje su sevale niz svaki hodnik, ili vatrama koje su ih čekale, ili kamenu koji je tekao gotovo kao da je bio živ, i tražio ih pre no što se sve ponovo smirilo. Čudna suprotnost tome bile su šarene tapiserije i slike, sve sama dela vrhunskih majstora; visile su netaknute, sem tamo gde su ih iskrivljeni zidovi poremetili. Izvanredno izrezbaren nameštaj s intarzijama od zlata i slonovače bio je nedirnut, izuzev tamo gde ga je pod u podrhtavanju oborio. Ludilo je pogodilo samo srce, ostavljajući nebitne stvari.

Lijus Terin Telamón lutao je palatom, održavajući spretno ravnotežu kada bi se tlo zaljuljalo. „Ilijena! Ljubavi moja, gde si?“ Ivica njegovog bledosivog plašta prošla je kroz krv kada je zakoračio preko tela jedne žene. Njena zlatokosa lepota bila je ukaljana užasom poslednjih trenutaka. U otvorenim očima bila joj je zamrznuta neverica. „Gde si, ženo moja? Gde se svi kriju?“

Pogled mu je pao na sopstveni odraz u ogledalu, koje je visilo iskrivljeno na ispucalom mermeru. Njegova odeća bila je nekada dostojna kralja: siva, grimizna i zlatna. Fina tkanina koju su doneli trgovci preko Svetskog mora bila je pocepana i prljava, puna prašine koja mu je pokrivala i kosu i kožu. Dodirnuo ¡a trenutak simbol na svom plastu, crno-beli krug. Boje su bile odvojene vijugavom linijom. Taj simbol je značio nešto. Ali krug ušiven u njegov plašt nije ga dugo zaokupio. Zagleda se u sopstveni odraz s podjednakim čuđenjem. Visok čovek, koji je tek zašao u srednje doba, zgodan nekada, ali kosa mu je bila već više seda no smeđa, a lice izborano brigama. Tamne oči videle su previše. Lijus Terin se zasmeja, a onda zabaci glavu; njegov smeh je odzvanjao u beživotnoj dvorani.

„Ilijena, ljubavi moja! Dođi k meni, ženo moja. Moraš da vidiš ovo.“ Vazduh iza njega se zatalasao, zamreškao i pretvorio u čoveka, koji se osvrnu naokolo, kriveći nakratko usta od gađenja. Bio je nešto niži od Lijusa Terina i obučen sav u crno, izuzev snežnobele čipke na vratu i srme na podvrnutim sarama svojih čizama koje su mu sezale do butina. Koračao je pažljivo, pomerajući plašt da ne bi doticao mrtve. Pod je podrhtavao, ali on je pomno posmatrao čoveka koji se smejao i gledao u ogledalo.

„Gospodaru jutra“, reče, „došao sam po tebe.“

Smeh nestade kao da ga nikad nije ni bilo, a Lijus Terin se okrenu, naizgled bez iznenađenja. „Ah, gost. Imaš li Glas, stranče? Uskoro će biti vreme za Pevanje, a ovde su svi dobrodošli da se pridruže. Ilijena, ljubavi moja, stigao nam je gost. Ilijena, gde si?“

Čovek u crnom razrogači oči i pogleda ka telu zlatokose žene, a onda ponovo u Lijusa Terina. „Šai’tan te uzeo, da li te je izopačenost već toliko stegla?“

„To ime, Šai...“ Lijus Terin se stresao i podigao ruku kao da hoće da se odbrani od nečega. „Ne smeš da izgovaraš to ime. To je opasno.“

„Sećaš se, dakle, barem toliko. Opasno za tebe, budalo, ali ne i za mene. Čega se još sećaš? Seti se, ti idiote oslepljen Svetlošću! Neću dopustiti da se ovo završi tako što ćeš ti biti zaštićen time što nisi svestan! Seti se!“

Lijus Terin je posmatrao na trenutak svoju podignutu ruku, fasciniran šarama od prljavštine, a onda obrisa šaku o kaput, koji je bio još prljaviji, i ponovo se okrete ka čoveku. „Ko si ti? Šta hoćeš?“

Čovek u crnom ispravi se arogantno. „Nekada su me zvali Elan Morin Tedronai, ali sada...“

„Izdajnik nade“, prošaputa Lijus Terin. Pamćenje se zatalasalo, ali on okrenu glavu, ustuknuvši od njega.

„Sećaš se, dakle, nečega. Da, Izdajnik nade. Tako su me ljudi nazvali, baš kao što su i tebe nazvali Zmaj. Ali, za razliku od tebe, ja sam prihvatio ime. Nazvali su me zato što me preziru, ali nateraću ih ja još da se bace na kolena i da obožavaju to ime. A šta ćeš ti uraditi sa svojim? Nakon ovog dana, ljudi će te zvati Rodoubica. Šta ćeš ti da učiniš s njim?“

Lijus Terin pogleda namršteno po razrušenoj dvorani. „Ilijena bi trebalo da bude ovde i poželi gostu dobrodošlicu“, promrmlja odsutno, a onda povika: „Ilijena, gde si?“ Pod se zatrese. Telo zlatokose žene pomerilo se kao da odgovara na njegov poziv. Njegove oči nisu je videle.

Elan Morin načini grimasu. „Pogledaj se“, reče on prezrivo. „Nekada si bio prvi među Slugama. Nekada si nosio prsten Tamirlina i sedeo na Visokom tronu. Nekada si dozivao Devet štapova Dominiona. Pogledaj se sada! Jadni i slomljeni bednik. Ah nije dovoljno. Ponizio si me u Dvorani slugu. Porazio si me kod Kapija Paaran Disena. Ali ja sam veći sada. Neću dopustiti da umreš, a da to ne shvatiš. Kada umreš, tvoja poslednja misao biće konačno saznanje o tvom porazu, koliko je potpun i veliki. Zapravo, ako ti uopšte i dozvolim da umreš.“

„Ne znam zbog čega se Ilijena zadržala. Izgrdiće me ako pomisli da nisam hteo da joj kažem za gosta. Nadam se da voliš da razgovaraš, jer ona svakako voli. Upozoriću te: Ilijena će ti postaviti tako mnogo pitanja da može da se desi da na kraju shvatiš da si joj ispričao sve što znaš.“

Elan Morin opusti šake, zabacivši svoj crni plašt. „Šteta za tebe“, promrmlja, „što jedna od tvojih Sestara nije ovde. Nikada nisam bio vešt u Lečenju, a sada sledim drugačiju moć. Ali čak i jedna od njih mogla bi da ti pruži samo nekoliko trenutaka svesti, ako je ne bi prvo uništio. Ono što ja mogu da uradim podjednako će koristiti, barem meni.“ Iznenada se okrutno nasmeja. „Ali bojim se da je Šai’tanovo lečenje drugačije od onog koje ti poznaješ. Izleči se, Lijuse Terine!“ Ispružio je ruke i svetlost se zagasila kao da je senka prešla preko sunca.

Bolje zaplamteo u Lijusu Terinu i on zavrišta. Bio je to vrisak koji je dolazio duboko iz njega, i nije mogao da se zaustavi. Vatra je pekla njegovu srž, a kiselina mu kolala venama. Zatetura se unazad i pade na mermemi pod. Udario je glavom o kamen i odbio se od njega. Srce mu je lupalo, pokušavajući da izleti iz grudi, a svaki otkucaj slao je novi plamen. Zgrčio se bespomoćno, trzajući se. Lobanja mu je bila sfera najčistije agonije, na ivici prskanja. Njegovi promukli krici odzvanjali su kroz palatu.

Polako, veoma polako, bol se povukao. Prvo smirenje kao da je došlo tek nakon hiljadu godina i ostavilo ga da se trza slabašno, dišući nejako kroz hrapavo grlo. Kao da je još hiljadu godina prošlo pre no što je bio u stanju da se prevrne i podigne drhtavo na šake i kolena. Tada je ugledao zlatokosu ženu, a vrisak koji se iščupao iz njega učinio je da svaki pređašnji krik zvuči slabašno. Zatetura se i gotovo pade. Zakoprcao se slomljeno preko poda ka njoj. Trebalo mu je svako zrnce snage da je podigne u naručje. Ruke su mu se tresle dok joj je nežno sklanjao kosu s lica na kojem nije bilo nikakvog izraza.

„Ilijena! Svetlost mi pomogla. Ilijena!“ Savio se preko nje zaštitnički. Jecaji su mu bili grleni krici čoveka koji više nije imao razloga da živi. „Ilijena, ne! Ne!“

„Ona može da ti se vrati, Rodoubico. Veliki gospodar Mraka može da učini da ona živi ponovo, ako ćeš da mu služiš. Ako ćeš služiti meni.“

Lijus Terin podiže glavu, a čovek u crnom ustuknu i protiv svoje volje od tog pogleda. „Deset godina, Izdajniče“, tiho reče Lijus Terin, tiho poput zvuka isukanog čelika. „Deset godina tvoj pogani gospodar kidao je svet. A sada ovo. Ja ću...“

„Deset godina! Ti, jadna budalo! Ovaj rat ne traje deset godina, već od početka vremena. Ti i ja borili smo se u hiljadama bitaka dok se Točak okretao, hiljadu puta po hiljadu, i borićemo se sve dok vreme ne umre i Senka ne pobedi!“ Završi povikom i podignutom pesnicom. Sada je bio red na Lijusa Terina da ustukne, dok mu je dah zastao od sjaja u Izdajnikovim očima.

Lijus Terin položi Hijenu pažljivo. Pogladio je prstima njenu kosu. Suze su mu zamaglile pogled dok je ustajao, ali glas mu je bio poput ledenog gvožđa. „Zbog svega drugog što si uradio, ne može biti oproštaja, Izdajniče, ali zbog Hijenine smrti uništiću te tako da tvoj gospodar neće moći da pomogne. Pripremi se da...“

„Seti se, ti, budalo! Seti se svog bezuspešnog napada na Velikog gospodara Mraka! Seti se njegovog protivudarca! Seti se! Čak i sada Stotinu sadrugova razdire svet, a svakoga dana još stotinu ljudi im se pridružuje u tome. Čija je ruka oborila Hijenu Sunčanokosu, Rodoubico? Ne moja. Ne moja. Čija je ruka oborila svaki život koji je imao makar i kap tvoje krvi, svakoga ko te je voleo, svakoga koga si voleo? Ne moja, Rodoubico. Ne moja. Seti se i poznaj cenu suprotstavljanja Šai’tanu!“

Znoj iznenada kliznu niz prašnjavo i prljavo lice Lijusa Terina. Setio se. Bilo je to maglovito sećanje, nalik na san o snu, ali znao je da je to istina.

Njegov urlik odbi se o zidove. Bio je to urlik čoveka koji je otkrio da je osudio dušu na prokletstvo sopstvenom rukom. Zagrebao je po licu kao da želi da otkine prizor onoga što je uradio. Svuda kuda bi pogledao, video bi mrtve. Bili su pokidani, ili izlomljeni, ili spaljeni, ili napola ukopani u kamen. Svuda su ležala beživotna lica koja je znao, lica koja je voleo. Stare sluge i prijatelji iz detinjstva, verni saputnici u dugim godinama bitke. I njegova deca. Njegovi sinovi i kćeri, rasuti kao slomljene lutke. Igra im je zaustavljena zauvek. Svi pali od njegove ruke. Lica njegove dece optuživala su ga. Bezizražajne oči pitale su ga zašto, a njegove suze nisu bile odgovor. Izdajnikov smeh šibao ga je, gušio njegove urlike. Nije mogao da podnese lica, bol. Nije mogao da podnese da ostane tu ni trenutak duže. Posegao je očajnički ka Istinskom izvoru, ka izopačenom saidinu i Putovao.

Zemlja oko njega bila je ravna i pusta. Reka je tekla u blizini, prava i široka, ali mogao je da oseti da nije bilo ljudi ni na stotinu liga odatle. Bio je sam koliko to čovek može biti dok je još uvek živ, ali ipak nije mogao da pobegne od sećanja. Oči su ga gonile kroz beskrajne pećine njegovog uma. Nije mogao da se sakrije od njih. Oči njegove dece. Hijenine oči. Suze su mu svetlucale na obrazima kada je podigao lice ka nebu.

„Svetlosti, oprosti mi!“ Nije verovao da će dobiti oproštaj. Ne za ono što je učinio. Ali vikao je ka nebu, bez obzira na to. Preklinjao je za ono što nije verovao da će dobiti. „Svetlosti, oprosti mi!“

Dodirivao je još uvek saidin, mušku polovinu Moći koja je pokretala svemir i okretala Točak vremena. Mogao je da oseti samo uljastu izopačenost koja je poganila površinu saidina, izopačenost Senkinog protivudara, izopačenost koja je bila usud čitavog sveta. Zbog njega. Zbog njegovog ponosa, zato što je verovao da ljudi mogu da budu jednaki Tvorcu, da mogu da zaleče ono što je Tvorac načinio, a oni polomili. Verovao je u svom ponosu.

Povukao je iz Istinskog izvora duboko, pa još dublje, kao čovek koji umire od žeđi. Povukao je brzo više Jedne moći no što je bio u stanju sam da usmerava. Činilo mu se kao da je u plamenu. Napeo se i primorao da povuče još više. Pokušao je da povuče sve.

„Svetlosti, oprosti mi! Ilijena!“

Vazduh se pretvorio u vatru, a vatra u tečnu svetlost. Munja koja je sevnula s nebesa spalila bi i oslepela svako oko koje bi je ugledalo čak i na trenutak. Došla je s nebesa, sevnula kroz Lijusa Terina Telamona i zarila se u utrobu zemlje. Kamen se pretvarao u paru na njen dodir Zemlja se tresla i drhtala poput živog bića u agoniji. Stub svetlosti spojio je zemlju i nebo u samo jednom treptaju oka, ali čak i nakon što je nestao, zemlja se i dalje talasala, nalik na olujno more. Istopljene stene bile su odbačene i do pet stotina stopa u vazduh, a zemlja koja je ječala dizala se ka nebu, gurajući usijanu maglu sve više i više. Sa severa i juga, s istoka i zapada, vetar je zavijao. Lomio je drveće kao grančice dok je vrištao i urlao, kao da hoće da pomogne planini koja je rasla sve više da se uzdigne do samog neba. Do samog neba.

Vetar je napokon zamro. Zemlja se stišavala, i napokon je samo drhtavo mrmorila. Od Lijusa Terina Telamona nije ostalo ni traga. Tamo gde je on stajao, sada se dizala planina miljama ka nebu. Usijana lava još uvek je kuljala iz njenog raspuklog vrha. Široka prava reka je potisnuta i u luku je zaobilazila planinu. Tamo se delila oko dugog ostrva u samom središtu. Senka planine dosezala je skoro do ostrva; padala je preko zemlje kao zlokobna ruka proročanstva. Neko vreme jedini zvuk koji se čuo bilo je tupo pobunjeničko gunđanje zemlje.

Vazduh na ostrvu zamreškao se i stegao. Čovek u crnom posmatrao je plamenu planinu koja se dizala iz ravnice. Lice mu je bilo iskrivljeno od besa i prezira. „Ne možeš da pobegneš tako lako. Zmaju. Mi nismo završili. Neće biti završeno sve do kraja vremena.“

A onda nestade. Ostali su samo planina i ostrvo. Da čekaju.