Zenica sveta

31 Sviraj za večeru

Rand je zaškiljio posmatrajući prašinu koja se dizala na putu pred njima, tri ili četiri krivine ispred njih. Met je već krenuo prema divljoj živici sa strane. Njene četine i gusto prepletene grane sakriće ih dobro poput kamenog zida ako budu mogli da se zavuku iza nje. Suprotna strana puta bila je ukrašena nizom smeđih kostura visokog žbunja. Iza nje pružalo se široko polje sve do šume, na jedno pola milje. Možda je bilo deo neke nedavno napuštene farme, ali tu nije postojalo mesto gde bi se mogli sakriti brzo. Pokušao je da proceni brzinu kojom se prašina dizala i jačinu vetra.

Iznenadni nalet zakovitla prašinu oko njega, zaklonivši sve. Trepnu i popravi jednostavan taman šal, povezan preko usta i nosa. Nije više bio čist, svrbelo ga je lice od njega, ali sprečavao je da mu prašina uđe u usta. Dao mu ga je farmer, čovek duguljastog lica s borama na obrazima nastalim od briga.

„Ne znam od čega bežite“, rekao je, namrštivši se nervozno, „i ne želim da znam, Razumete? Zbog moje porodice.“ Farmer je iznenada iskopao dva duga šala iz džepa svog kaputa i gurnuo vuneni smotuljak ka njima. „Nije mnogo, ali evo. Pripada mojim momcima. Imaju druge. Ne znate me, razumete? Teška su vremena.“

Randu je taj šal bio veoma drag. Spisak ljubaznosti koji je sastavljao dani ma u mislima otkako su napustili Beli Most bio je kratak. A nije verovao da će postati mnogo duži.

Met, čije je lice bilo skriveno sve do očiju šalom obmotanim oko glave, pretraživao je brzo visoku živicu, povlačeći grane pune četina. Rand dotače balčak sa znakom čaplje za pojasom, ali pustio je da mu šaka sklizne s njega. Pokušali su jednom da prošeku rupu kroz živicu, i to ih je skoro odalo. Prašina se kretala prema njima i bila je sakupljena u oblak suviše dugo. Nije to bio vetar Barem kiša nije padala. Kiša je spirala prašinu. Bez obzira koliko jako padala, nikada ne bi uspela da pretvori tvrdo nabijeni put u blato, ali kada je padala -nije bilo prašine, a upravo je prašina bila jedino upozorenje pre no što bi im se neko približio dovoljno blizu da ga čuju. Ponekad bi i to bilo prekasno.

„Ovamo“, pozva ga Met tiho. Neko je ranije već prosekao rupu kroz živicu. Bila je delimično zarasla, a s udaljenosti od tri stope delovala je čvrsto kao i preostali deo. Ipak, izbliza se videlo da je to samo tanka mreža grančica. Dok se probijao kroz nju, čuo je kako se konji približavaju. Nije bio vetar.

Kleknu iza otvora koji je bio jedva pokriven, stegavši balčak mača dok su konjanici prolazili. Petorica... šestorica... sedmorica njih. Bili su odeveni u jednostavnu odeću, ali mačevi i koplja govorili su da nisu seljaci. Neki su nosili kožne tunike s ušivenim metalnim pucadima, a dvojica su imali okrugle čelične šlemove. Trgovački stražari možda, između dva posla. Možda.

Jedan od njih ležerno pogleda ka živici dok je prolazio pored otvora i Rand oslobodi palac mača. Met zaškrguta tiho kao jazavac u klopci, suzivši oči iznad šala. Šaka mu je bila pod kaputom; uvek bi zgrabio bodež iz Šadar Logota kada je bilo opasnosti. Rand nije više bio siguran da li je to bilo da bi zaštitio sebe ili da bi zaštitio bodež s rubinskim balčakom. U poslednje vreme delovalo je kao da je Met zaboravio da ima luk.

Jahači su prolazili sporim kasom. Imali su cilj, ali nisu previše žurili. Prašina je sipila kroz živicu.

Rand je sačekao dok se topot kopita nije izgubio pre no što je oprezno promolio glavu kroz rupu. Oblak prašine odmakao je dobrano niz put, u pravcu iz koga su oni došli. Nebo na istoku bilo je jasno. Izašao je na put, posmatrajući oblak prašine koji se kretao ka zapadu.

„Nisu tražili nas“, reče, nekako između zaključka i pitanja.

Met je došao za njim, gledajući oprezno u oba smera. „Možda“, reče on. Možda.“

Rand nije znao Šta je Met mislio, ali klimnu glavom. Možda. To njihovo putovanje Kaemlinskim putem nije počelo tako.

Dugo nakon što su napustili Beli Most, Rand bi iznenada primećivao da gleda niz put iza njih. Ponekad bi video nekoga i zastao bi mu dah: visok mršav čovek koji žuri niz put ili neko vitak i sedokos pored vozara na kolima. Ali uvek je to bio torbar ili farmer koji ide na pijacu — nikada Tom Merilin. Nada je bledela kako su dani prolazili.

Bilo je dosta putnika na putu: kola i taljiga, konjanika i pešaka. Putovali su sami i u družinama, kao karavan trgovačkih kola ili tuce konjanika. Put nije bio zakrčen, a često nije bilo ničeg na vidiku, sem skoro ogolelog drveća koje je pratilo tvrdo nabijeni put. Ali bilo je svakako više putnika no što je Rand ikada video u Dve Reke.

Većina ih je putovala kao i oni — istočno, prema Kaemlinu. Ponekad bi se vozili u kolima nekog farmera nakratko, milju ili pet, ali najčešće su pešačili. Konjanike su izbegavali; ako bi uočili makar ijednog jahača u daljini, sklonili bi se žurno s puta dok on ne bi prošao. Niko nije nosio crni plašt, a Rand nije ni mislio da bi im Sen dozvolila da je primete, ali nisu imali razloga da nepotrebno rizikuju. U početku plašili su se samo Poluljudi.

Prvo selo posle Belog Mosta toliko je ličilo na Emondovo Polje da je Rand usporio korak kada ga je video. Gledao je visoke slamnate krovove, domaćice u keceljama koje su tračarile preko ograda, decu koja su se igrala na seoskoj poljani. Ženama su puštene kose padale po ramenima, a i druge sitnice su se razlikovale. Ali sve skupa podsećalo je na dom. Krave su pasle na livadi, a gusko se gegale važno prelazeći put. Deca su se valjala smejući se, u prašini gde je trava potpuno nestala. Nisu se čak ni osvrnula kada su Rand i Met prošli pored njih. I to je bila jedna od razlika: stranci ovde nisu bili ništa neobično. Njih dvojicu niko nije ni zagledao. Seoski psi podigli su samo glave da onjuše vazduh dok su on i Met prolazili, i nisu se ni pomakli.

Spuštalo se veče dok su išli kroz selo, i on je osetio ujed nostalgije dok su svetla počela da se pale u prozorima. Bez obzira kako izgleda, šaputao je mali glas u njegovom umu, ovo nije zaista dom. Čak i ako uđeš u jednu od tih kuća. Tam neće biti tamo. Ako i bude, da li bi mogao da ga pogledaš u oči? Znaš sada, zar ne? Sem sitnica, kao na primer: ko si i odakle si. Nije to bilo nikakvo buncanje. Pognuo je ramena zbog smeha koji mu se rugao u glavi. Mogao bi i da staneš, izrugivao mu se glas. Svako mesto je dobro kada nisi niotkud, a Mračni te je označio.

Met ga povuče za rukav, ali on se otrže i zagleda u kuće. Nije želeo da stane, ali želeo je da gleda i da se seća. Tako nalik domu, ali njega nećeš nikada više videti, zar ne?

Met ga ponovo povuče. Lice mu je bilo upalo, a koža oko očiju i usta bleda. „Hajde“, mrmljao je Met. „Hajde.“ Posmatrao je selo, kao da je pretpostavljao da se tu nešto krije. „Hajde. Ne možemo još da stanemo.“

Rand se okrenu ukrug, pogledavši čitavo selo, i uzdahnu. Nisu bili mnogo daleko od Belog Mosta. Ako je Mirdraal mogao da prođe neprimećen preko zidova Belog Mosta, ne bi mu predstavljalo nikakvu teškoću da pretraži ovo seoce. Dopustio je da ga Met odvuče u njive van sela, sve dok kuće pokrivene slamom nisu ostale za njima.

Noć je pala pre no što su pronašli mesto na mesečini, pod nekim žbunjem na kome je još bilo uvelog lišća. Napili su se hladne vode iz plitkog potočića koji je tekao nedaleko od njih i šćućurili se na zemlji, umotani u svoje ogrtače, ne upalivši vatru. Vatra je mogla da se vidi; bolje da im bude hladno.

Rand se često budio, mučen sećanjima. Mogao je svaki put da čuje Metovo mrmljanje i prevrtanje u snu. Nije sanjao, koliko je mogao da se seti, ali nije ni spavao dobro. Nikada više nećeš videti dom.

To nije bila jedina noć u kojoj su se samo svojim ogrtačima štitili od vetra, a ponekad i od hladne kiše. Nije bio jedini obrok koji se sastojao samo od hladne vode. Imali su zajedno dovoljno novca za nekoliko toplih jela u nekoj gostionici, ali prenoćište bi koštalo suviše. Sve je bilo skuplje nego u Dve Reke, a još više s ove strane Arinela nego u Baerlonu. Ono malo preostalog novca moralo je da se čuva za slučaj neke nevolje.

Jednog popodneva, Rand je spomenuo prodaju bodeža s rubinom u balčaku dok su išli niz put, trbuha isuviše praznih da bi krčali. Sunce je bilo nisko i slabo„ a na vidiku nije bilo ničega gde bi mogli da provedu noć, sem još žbunja. Tmurni oblaci koji su se sakupili iznad njih obećavali su kišnu noć. Nadao s da će imati sreće; možda će biti samo ledena kišica.

Produžio je nekoliko koraka dalje pre no što je shvatio da se Met zaustavio. I on se zaustavi, mrdajući prstima u čizmama. Barem su mu stopala bila topla. Opustio je kaiševe preko ramena. Njegovo ćebe i zavežljaj od Tomovog plašta nisu bili teški, ali čak i nekoliko funti bilo je preteško posle milja pređenih praznog stomaka. „Šta je bilo, Mete?“, obrati mu se.

„Zašto si tako nestrpljiv da ga prodaš?“, upita ga Met besno. „Ja sam ga pronašao, napokon. Da li si ikada pomislio da bih možda voleo da ga zadržim? Barem neko vreme. Ako hoćeš da prodaš nešto, prodaj taj prokleti mač!“ Rand protrlja šakom balčak sa znakom čaplje. „Otac mi je dao ovaj mač. Bio je njegov. Ne bih tražio od tebe da prodaš nešto što ti je dao otac. Krv i pepeo, Mete, da li se sviđa to što si gladan? U svakom slučaju, čak i da mogu da pronađem nekoga ko bi ga kupio, Šta misliš koliko bi mi dao za mač? Šta će to seljaku? Za taj rubin bismo dobili dovoljno da odemo sve do Kaemlina u kočiji. Možda sve do Tar Valona. I jeli bismo svaki obrok u gostionici, a svaku noć prespavali u krevetu. Možda se tebi sviđa da prepešačiš pola sveta spavajući na zemlji?“ Prostreli Meta pogledom, a njegov prijatelj mu uzvrati na isti način.

Stajali su tako nasred puta, sve dok Met nije iznenada slegao ramenima s nelagodom i spustio pogled. „Kome bih ga prodao, Rande? Seljak bi morao da plati u pilićima; time ne možemo da kupimo kočiju. A čak i ako bih ga samo pokazao u bilo kojem selu kroz koje smo prošli, pomislili bi verovatno da smo ga ukrali. Svetlost samo zna šta bi se onda dogodilo.“

Posle nekog vremena Rand nevoljno klimnu glavom. „U pravu si. Znam. Žao mi je, nisam mislio da se obrecnem na tebe. Samo sam gladan i bole me noge.“

„I mene.“ Krenuli su niz put ponovo, hodajući još umornije no pre. Vetar je počeo da duva, nanoseći im prašinu u lica. „I mene“, zakašlja se Met.

Na farmama su nekoliko puta jeli i prespavali na toplome. Senjak je bio ugodan skoro kao soba s ognjištem, barem u poređenju sa spavanjem pod žbunjem. Čak i neki bez krova propuštali su samo najjače pljuskove, i ne bi pokisli ako bi se ukopali dovoljno duboko. Met je pokušavao ponekad da ukrade jaja, a jednom je hteo i da pomuze kravu koja je bila ostavljena bez nadzora da pase u polju, vezana dugim konopcem za kolac u zemlji. Ali većina farmi imala je pse, a seljački psi bili su oprezni. Rand je smatrao da bi dve milje bežanja s pobesnelim psima za petama bili prevelika cena za dva ili tri jajeta. Pogotovu kada su psima ponekad bili potrebni sati da odu i da ih puste da siđu s drveta na koje u pobegli. Sati su bili ono za čim je žalio.

Ako je već to morao da radi, Randu se više sviđalo da se približi farmi otvoreno i po danu. Tu i tamo, psi bi ionako bili nahuškani na njih. Ne bi stigli da izgovore ni jednu reč, jer su glasine i teška vremena doprineli da oni koji su živeli daleko od drugih ljudi postanu nervozni kada vide stranca. Ali često bi sat ili duže provedeni u cepanju drva ili vađenju vode iz bunara zaradili obrok i krevet — gomilu slame u ambaru. Ali sat ili dva obavljanja seoskih poslova značio je sat ili dva dnevne svetlosti koji su proveli u mestu. Sat ili dva više za Mirdraala da ih sustigne. Pitao se ponekad koliko milja može Sen da pređe na sat. Žalio je zbog svakog minuta tako potrošenog — doduše, ne toliko dok je halapljivo jeo vruću supu neke domaćice. A kada nisu imali hrane, to što su napredovali najbrže što su mogli krećući se ka Kaemlinu, nije pomagalo odviše da se smiri prazan stomak. Rand nije znao da li je bilo gore izgubiti vreme ili putovati gladan, ali Met nije brinuo samo o svom stomaku ili progoniteljima.

„Šta znamo o njima?“, nepoverljivo upita Met jednog popodneva dok su čistili štalu na maloj farmi.

„Svetlosti, Mete, šta oni znaju o nama?“ Rand kinu. Radili su goli do pojasa, a znoj i slama obojicu su ih poprilično pokrivali. Trunčice prašine od slame lebdele su u vazduhu. „Ono što znam jeste da će nam dati malo pečene jagnjetine i pravi krevet da u njemu prespavamo.“

Met zabi svoju vilu u slamu i balegu i pogleda popreko farmera koji je dolazio iza ambara s vedrom u ruci i svojom stoličicom za mužu u drugoj. Bio je to povijeni starac ogrubele kože i retke sede kose. Farmer uspori kada je primetio da ga Met gleda, a onda brzo skrenu pogled i izađe iz ambara, prolivajući mleko iz vedra u žurbi.

„On nešto smera, kažem ti ja“, reče Met. „Vidiš li kako nije hteo da me pogleda? Zašto su tako prijateljski raspoloženi prema paru lutalica koje prvi put vide? Reci mi to.“

„Njegova žena kaže da je podsećamo na njihove unuke. Hoćeš li prestati da brineš o njima? Trebalo bi da nas brine ono što je iza nas. Nadam se.“

„On nešto smera“, promrmlja Met.

Kada su završili, oprali su se kod valova ispred ambara, dok je sunce na zalasku izdužilo njihove senke. Rand se obrisa košuljom dok su išli ka kući. Farmer ih dočeka na dovratku; bio je naslonjen o svoj štap suviše opušteno. Iza njega, njegova žena stezala je kecelju i virila mu preko ramena grizući usne. Rand uzdahnu; izgleda da ih on i Met nisu više podsećali na unuke.

„Naši sinovi dolaze da nas posete večeras“, reče starac. „Sva četvorica, Zaboravio sam. Dolaze sva četvorica. Veliki momci. Jaki. Stići će svakog trenutka. Bojim se da nemamo krevet koji smo vam obećali.“

Njegova žena proturi mali zavežljaj umotan u maramicu. „Evo. Ima hleba, sira, krastavčića i jagnjetine. Trebalo bi da je dovoljno za dva obroka, možda. Evo.“ Njeno naborano lice molilo ih je da uzmu hranu i odu.

Rand uze zavežljaj. „Hvala vam. Razumem. Hajdemo, Mete.“

Met pođe za njim, gunđajući dok je oblačio košulju. Rand je mislio da bi bilo najbolje da odu što dalje pre no što stanu da jedu. Stari farmer imao je psa.

Pomisli da je moglo biti gore. Pre tri dana, nahuškali su pse na njih još dok su radili. Psi, farmer i njegova dva sina koji su mahali motkama jurili su ih sve do Kaemlinskog puta i pola milje niz njega pre no što su odustali. Jedva da su imali dovoljno vremena da zgrabe svoje stvari i pobegnu. Farmer je nosio luk sa zapetom strelom.

„I nemojte da se vraćate, čujete li!“, povika za njima. „Ne znam šta nameravate, ali nemojte da vidim te vaše prevrtljive oči ponovo!“

Met poče da se okreće, petljajući oko tobolca, ali Rand ga povuče. „Jesi li poludeo?“ Met ga pogleda natmureno, ali barem je nastavio da trči.

Rand se pitao ponekad da li je vredelo zaustavljati se na farmama. Što su dalje išli, Met je postajao sve sumnjičaviji prema strancima, i to je sve teže skrivao. Ili se trudio da sakrije. Obroci su bivali manji za isti rad, a ponekad im ne bi ponudili čak ni ambar da prespavaju. Ali onda se Rand dosetio rešenja svih njihovih nevolja, ili se barem tako činilo. Desilo se to na farmi Grinvelovih.

Gazda Grinvel i njegova žena imali su devetoro dece. Najstarija je bila ćerka, najviše godinu dana mlađa od Randa i Meta. Gazda Grinvel bio je čvrst čovek, i uz svu njegovu decu verovatno mu nije bila potrebna pomoć. Ipak, odmeri ih od glave do pete, primetivši njihovu odeću prljavu od puta i prašnjave čizme, i reče da bi možda mogao da pronađe posla za još ruku. Gazdarica Grinvel je rekla da neće za njenim stolom jesti u toj prljavoj odeći. Spremala se da opere veš, a nešto od stare odeće njenog muža odgovaraće im sasvim dok budu radili. Osmehnula se uz te reči, i na trenutak podsetila Randa na gazdaricu Al’Ver, iako je imala plavu kosu; nikada ranije nije video takvu boju kose. Čak je i Met postao nešto opušteniji kada ga je njen osmeh ogrejao. Najstarija ćurka bila je nešto drugo.

Tamnokosa, velikih očiju i lepa, Elsa im se cerila nestašno kad god njeni roditelji nisu gledali. Dok su radili, nosili burad i džakove žita u ambar, visila je kod stajskih vrata, pevušeći, i grickala kraj jedne od svojih dugih pletenica dok ih je posmatrala. Randa je naročito gledala. Pokušao je da ne obraća pažnju na nju, ali posle nekoliko minuta obukao je košulju koju mu je gazda Grinvel pozajmio. Bila mu je previše tesna na ramenima i prekratka, ali i to je bilo bolje no ništa. Elsa se nasmeja naglas kada ju je obukao. Pomisli da ovaj put neće luli Met kriv kada ih budu najurili.

Perin bi znao kako da reši ovo, prođe mu kroz glavu. Napravio bi neku dosetku, i ona bi se ubrzo smejala njegovim šalama umesto što sanjari tamo gde otac može da je vidi. Samo što on nije mogao da se seti nikakve dosetke niti šale. Kad god bi pogledao prema njoj, ona bi mu se osmehnula tako da je njen otac mogao da nahuška pse na njih ako bi to video. U jednom trenutku rekla mu je da voli visoke muškarce. Svi momci na okolnim farmama bili su niski. Met se zacereka. Rand je poželeo da može da se našali i pokuša da se usredsredi na svoju vilu.

Barem su mlađa deca bila blagoslov, što se Randa tiče. Metova zabrinutost uvek je malo popuštala kada je bilo dece u blizini. Posle večere svi su se smestili ispred kamina. Gazda Grinvel je sedeo u svojoj omiljenoj stolici puneći lulu duvanom, a gazdarica Grinvel je petljala sa svojom kutijom za šivanje i njegovim i Metovim opranim košuljama. Met je pronašao Tomove obojene lopte i počeo da žonglira, i to samo ako su deca bila tu. Ona su se smejala kada sr pretvarao da je ispustio lopte, uhvativši ih u poslednjem trenutku, i tražila su da pravi fontane, osmice i krugove od šest loptica, koje su mu gotovo zaista popadale. Ali, svidelo im se. Gazda Grinvel i njegova žena oduševljeno su tapšali kao i njihova deca. Kada je Met završio klanjajući se po sobi kitnjasto kao što bi to i Tom učinio, Rand izvadi Tomovu flautu iz kutije.

Nikada nije uzeo instrument u ruke, a da nije osetio ujed tuge. Dodirnuli njene gravure od zlata i srebra bilo je kao da je dodirivao sećanje na Toma. Nikada nije uzimao harfu, sem da je osuši i proveri — Tom je uvek govorio da harfa ne odgovara nespretnim seljačkim prstima — ali kad god bi im neki farmer dozvolio da prenoće, uvek bi odsvirao neku melodiju na flauti posle večere. Bio je to još jedan način da se oduži farmeru, a možda i da sačuva sećanje na Toma.

Nakon što je Metovo žongliranje sve oraspoložilo, odsvirao je Tri devojke na livadi. Gazda i gazdarica Grinvel tapšali su rukama, a najmlađa deca igrala su na podu. Čak je i najmlađi dečak, koji jedva da je mogao da hoda, igrao u ritmu. Znao je da ne bi osvojio nagradu za Bel Tin, ali posle Tomovog podučavanja ne bi se ni obrukao.

Elsa je sedela prekrštenih nogu ispred vatre i nagnula se, duboko uzdahnuvši. Osmehnula mu se kada je on spustio flautu nakon poslednje note. „Sviraš divno. Nikada nisam čula nešto tako lepo.“

Gazdarica Grinvel zastade iznenada sa šivenjem i podiže obrvu gledajući ka svojoj kćeri, a onda pažljivo odmeri Randa.

Uzeo je kožnu kutiju da odloži flautu, ali skoro da je ispustio i kutiju i instrument zbog njenog pogleda. Ako bi ga optužila da se petlja s njenom ćerkom... Primaće u očajanju flautu ponovo do usana i poče da svira još jednu pesmu, pa još jednu, pa još jednu. Gazdarica Grinvel nastavila je da ga posmatra. Svirao je Vetar koji povija vrbe, i Povratak kući iz Tarvinovog klanca, i Pevac gazdarice Ajnore, i Stari crni medved. Svirao je sve čega je mogao da se seti, ali ona ga je neprestano gledala. Nije rekla ni reč, ali je posmatrala i odmeravala.

Bilo je kasno kada je gazda Grinvel ustao naposletku, smejući se i trljajući ruke. „Pa, to je bila retko dobra zabava, ali trebalo bi da smo odavno u krevetu. Vi momci putnici možete da putujete kad hoćete, ali jutro sviće rano na farmi. Da vam kažem, momci, plaćao sam dobre pare u gostionici za zabavu koja nije bila bolja od ove noćas. Pa i za goru.“

„Mislim da bi trebalo da ih nagradimo, oče“, reče gazdarica Grinvel podižući najmlađeg dečaka, koji je odavno zaspao ispred vatre. „Ambar nije mesto za spavanje. Mogu da spavaju večeras u Elsinoj sobi, a ona će spavati sa mnom.“

Elsa napravi grimasu. Pazila je da joj glava bude pognuta, ali Rand je to opazio. A mislio je i da je njena majka videla.

Gazda Grinvel klimnu. „Da, da, mnogo bolje od ambara. To jest, ako vam ne smeta da spavate zajedno u krevetu.“ Rand se zacrvene; gazdarica Grinvel ga je još uvek gledala. „Voleo bih, doduše, da čujem više te tvoje svirke na flauti. I da vidim tvoje žongliranje, takođe. Sviđa mi se to. Znate, imam jedan poslić oko koga bi mi bila potrebna pomoć sutra i...“

„Sigurno žele da krenu rano ujutru, oče“, preseče ga gazdarica Grinvel. Arijen je sledeće selo u pravcu kuda idu, a ako imaju nameru da okušaju sreću u tamošnjoj gostionici, moraće da pešače čitavog dana kako bi tamo stigli pre mraka.“

„Da, gazdarice“, reče Rand. „Hoćemo. I hvala vam.“

Tanko mu se osmehnula, kao da je vrlo dobro znala da joj je zahvalio za više od saveta, ili večere i toplog kreveta.

Čitavog sledećeg dana Met ga je zadirkivao zbog Else dok su išli niz put. Pokušavao je da promeni temu, a mislio je na predlog Grinvelovih da nastupaju u gostionicama. Razmišljao je o tome ujutru, dok se Elsa durila kada su odlazili, a gazdarica Grinvel ih oštro posmatrala pogledom koji je govorio „Daleko bilo“ i „Bolje sprečiti nego lečiti“. To je bila ideja kojom je sprečavao Meta da on priča. Ali čim su stigli do sledećeg sela, postala je nešto drugo.

Dok je sumrak padao, ušli su u jedinu gostionicu u Arijenu, a Rand je razgovarao sa gostioničarem. Svirao je Reka Feri O ’er — što je punački gostioničar uporno zvao Draga Sara — i deo Puta za Dun Aren, a Met je malo žonglirao. Završilo se tako što su spavali u krevetu te noći i jeli pržene krompire i vrelu govedinu. Bila je to svakako najmanja soba u gostionici pod krovnim gredama u zadnjem delu zgrade, a obrok je stigao u toku duge noći sviranja i žongliranja. Ipak, bio je to krevet u kući. Što se Randa ticalo, tako je bilo dobro: svaki sat dnevne svetlosti proveli su na putu. A gostima u gostionici nije bilo bitno ako ih je Met gledao sumnjičavo. Neki od njih gledali su popreko čak i jedni druge. Vremena su učinila da je sumnja prema strancima uobičajena, a uvek je bilo stranaca u gostionici.

Rand je spavao bolje no ijednom otkako su napustili Beli Most, uprkos tome što je delio krevet s Metom i njegovim noćnim mrmljanjima. Gostioničar pokuša ujutru da ih nagovori da ostanu još dan ili dva, ali kada mu to nije uspelo, pozvao je krmeljivog farmera koji je prethodne večeri popio suviše da bi se vratio kući kolima. Sat kasnije bili su pet milja dalje prema istoku, ispruženi na slami u kolima Eazila Forneja.

To je postalo način na koji su putovali. Uz malo sreće, i možda malo prevoza, skoro uvek bi uspeli da stignu u sledeće selo pre mraka. Ako je bilo više od jedne gostionice u selu, gostioničari bi se nadmetali za njih kada bi čuli Randovu flautu i videli Meta kako žonglira. Njih dvojica još uvek nisu bili umešni poput zabavljača, ali bili su više no što je većina sela videla za godinu. Dve ili tri gostionice u gradu značile su bolju sobu, s dva kreveta i porciju kvalitetnijeg mesa, a ponekad i nekoliko bakrenjaka u džepovima na odlasku. Ujutru skoro bi im uvek neko ponudio prevoz: neki farmer koji je ostao prekasno ili popio previše, ili trgovac kome se njihova predstava dopala dovoljno da mu ne smeta da uskoče u neka od njegovih kola. Rand pomisli da je s njihovim nevolja ma gotovo dok ne stignu u Kaemlin. Ali onda su došli u Četiri Kralja.