Zenica sveta

23 Vučji brat

Od samog početka Perin je znao da putovanje za Kaemlin neće biti nimalo ugodno još od Egveninih upornih zahteva da se smenjuju u jahanju Bele. Ne znaju koliko ima do Kaemlina, rekla je, ali svakako je predaleko da samo ona jaše. Vilica joj je bila stisnuta i gledala ga je netremice.

„Ja sam isuviše veliki da bih jahao Belu“, reče on. „Navikao sam na hodanje i radije bih pešačio.“

„A ja nisam navikla na hodanje?“, reče Egvena oštro.

„Nisam to...“

„Znači, samo mene sedlo treba da žulja, je li tako? A kada budeš hodao sve dok ti noge ne otpadnu, ja treba da se brinem o tebi.“

„Ma pusti“, prodahtao je kada se činilo da će nastaviti. „U svakom slučaju, ti ćeš prva.“ Lice joj je postalo još tvrdoglavije, ali on ju je sprečio da izgovori makar i reč. „Ako nećeš sama da se popneš u sedlo, ja ću te staviti.“

Pogledala ga je iznenađeno, ali mali osmeh povi njene usne. „U tom slučaju...“ Izgledalo je kao da će se nasmejati, ali uzjahala je.

Gunđao je u sebi dok se udaljavao od reke. Vođe u pričama nikada nisu morale da trpe takve stvari.

Egvena je zaista bila uporna da se smenjuju u sedlu i kada god bi on pokušao da to izbegne, terala bi ga da uzjaše. Biti kovač nije podrazumevalo vitku građu, a Bela nije bila jak konj. Svaki put kada bi stavio nogu u uzengiju čupava kobila bi ga pogledala, bio je siguran, s prekorom. Bile su to sitnice, možda, ali one su ga nervirale. Uskoro se trzao svaki put kada bi Egvena rekla: „Na tebe je red, Perine.“

Vođe u pričama retko kada bi se trgle, a nikada ih niko nije prisiljavao ni na Šta. Ali, kada je malo bolje razmislio, oni nikada nisu ni morali da se sukobljavaju sa Egvenom.

Imali su vrlo malo zaliha hleba i sira, a ono što su imali, nestalo je do kraja prvoga dana. Perin je postavljao zamke duž zečjih tragova — izgledali su staro, ali vredelo je probati — dok bi Egvena počela da loži vatru. Kada je završio, odlučio je da se oproba s praćkom pre no što svetlost zgasne. Nije bilo ni znaka života, ali... Neočekivano, naleteo je gotovo odmah na jednog žgoljavog zeca. Bio je toliko iznenađen kada je zec iskočio iz žbuna odmah pored njegovih nogu, da mu je gotovo pobegao, ali pogodio ga je na četrdeset koraka, baš pre no što je zamakao za drvo.

Kada se vratio u logor sa zecom, Egvena je nalomila grane za vatru, ali klečala je pored gomile sklopljenih očiju. „Šta to radiš? Ne možeš da poželiš vatru.“ Egvena je poskočila na njegove reči. Okrenula se i pogledala ga, držeći se za vrat. „Ti... Uplašio si me.“

„Imao sam sreće“, reče, podigavši zeca. „Daj tvoj kremen i ocilo. Barem ćemo večeras jesti dobro.“

„Nemam kremen“, rekla je polako. „Bio je u mom džepu i izgubila sam ga“a reci.“

„Onda kako...“

„Bilo je tako lako tamo na obali, Perine. Baš kao što mi je Moiraina Sedai pokazala. Samo sam krenula ka I...“ Pokazala je rukom kao da hvata nešto, a onda joj je ruka mlitavo pala uz uzdah. „Ne mogu da je pronađem sada.“

Perin s nelagodnošću obliznu usne. „Moć?“ Klimnula je glavom i on se zablenu u nju. „Da li si poludela? Mislim... Jedna moć! Ne možeš tek tako da se igraš sa time.“

„Bilo je tako lako, Perine. Mogu to da uradim. Mogu da usmeravam Moć.“ Udahnuo je duboko. „Napraviću ognjilo, Egvena. Obećaj mi da nećeš pokušati tu... tu... stvar ponovo.“

„Neću to da obećam.“ Uzdahnuo je kada je video kako joj se vilica stegla. „Da li bi ti bacio tu tvoju sekiru, Perine Ajbara? Da li bi se šetao s jednom rukom vezanom za leđima? Neću!“

„Napraviću ognjilo“, rekao je umorno. „Ne pokušavaj, barem, večeras ponovo? Molim te!“

Pristala je nevoljno i, čak i dok se zec pekao na ražnju, imao je osećaj da je ona mislila da bi napravila bolje. A nije htela ni da odustane, i to svake noći, iako je najbolje što je mogla da uradi bilo da napravi oblačić dima koji bi nestao gotovo odmah. Njen pogled ga je molio da se usudi da kaže nešto, ali on je mudro ćutao.

Posle tog vrućeg obroka, živeli su na presnom divljem korenju i nekoliko mladih izdanaka. S obzirom na to da još uvek nije bilo ni traga proleću, ni jednog ni drugog nije bilo u izobilju, a nije bilo ni ukusno. Nisu se žalili, ali nijedan obrok ne bi prošao a da neko od njih ne uzdahne tužno. Oboje su znali da čeznu za ukusom sira ili čak i mirisom hleba. Kada su pronašli pečurke — u najboljem slučaju kraljičine krune — u jednom senovitom delu šume, činilo im se da je to velika poslastica. Halapljivo su ih pojeli smejući se i pričajući priče o Emondovom Polju. Priče koje su počinjale sa: „Da li se sećaš kada...“, ali pečurke nisu trajale dugo, kao ni smeh. Bilo je malo veselja u gladi.

Nosili su praćku kud god su išli, spremni da gađaju čim bi videli zeca ili vevericu, ali bacali bi kamen samo u besu. Zamke koje su tako pažljivo postavljali svake večeri bile bi prazne u zoru, a nisu se usuđivali da ostanu čitav dan na jednom mestu da bi čekali na ulov u zamkama. Nisu znali koliko je Kaemlin daleko, i nisu mogli da se osećaju bezbedno sve dok ne stignu tamo, pa ni tada. Perin se zapita da li će mu se stomak skupiti toliko da pregrize rupu u njemu.

Brzo su napredovali, koliko je on mogao da proceni, ali kako su se udaljavali od Arinela, a nisu nailazili na selo ili makar farmu gde bi mogli da pitaju za pravac, sumnje u sopstveni plan počele su da rastu. Egvena je i dalje izgledala uvereno kao i kada su krenuli, ali bio je siguran da će pre ili posle reći da je bilo bolje da rizikuju susret s Trolocima nego da lutaju ostatak života. Nikada to nije rekla, ali on je to i dalje očekivao.

Posle dva dana hoda od reke zemlja se pretvorila u gusto pošumljena brda, sa zimom kao i svuda. Dan nakon toga brda su se ponovo pretvorila u ravnicu. Gustu šumu prekidale su livade, često i milju ili više široke. Sneg je još uvek ležao u skrivenim udolinama, vazduh je bio oštar izjutra, a vetar uvek hladan. Nigde nisu videli put, uzorano polje, zadimljeni odžak u daljini, niti bilo Šta drugo od ljudskih naseobina — barem ne onih koje nisu napuštene.

Jednom su naišli na ostatke visokih kamenih zidina koji su okruživali vrh jednog brda. Delovi kamenih kuća sa urušenim krovovima bili su unutar obrušenog kruga. Šuma je sve to odavno progutala; drveće je raslo posvuda, a mreže puzavica obmotavale su se oko velikih kamenih blokova. Drugi put, naišli su na kamenu kulu slomljenog vrha, smeđu od stare mahovine, koja se naslanjala na ogromni hrast. Debelo hrastovo korenje polako ju je rušilo. Ali nisu naišli ni na jedno mesto u kome su ljudi još uvek živeli i disali. Sećanje na Šadar Logot držalo ih je dalje od ruševina i požurivalo ih sve dok ne bi bili ponovo u šumi u koju nikada nije stupila ljudska noga.

Užasni snovi mučili su Perina. Sanjao je Ba’alzamona koji ga je jurio kroz lavirinte i tražio. Ali Perin se nikada nije suočio s njim. Barem koliko se sećao. Njihovo putovanje je svakako moglo da pobudi noćne more. Egvena se žalila da je muče košmari o Šadar Logotu, naročito one dve noći nakon što su našli porušenu tvrđavu i napuštenu kulu. Perin nije pričao o tome, čak i kada se budio u tami, znojav i u drhtavici. Ona je očekivala da ih on odvede bezbedno u Kaemlin, a ne da deli s njom brige koje nije mogla da reši.

Išao je ispred Bele, pitajući se da li će pronaći nešto za jelo ove večeri, kada je osetio miris. Kobila je raširila nozdrve i sledećeg trenutka zamahnula glavom. Uhvatio je njen oglav pre no što je mogla da ustukne.

„To je dim“, reče Egvena uzbuđeno. Nagnula se napred u sedlu i udahnula duboko. „Logorska vatra. Neko priprema večeru. Zeca.“

„Možda“, reče Perin oprezno i njen osmeh nestade. Zamenio je praćku zlokobnim polumesecom sekire. Šake su mu se otvarale i sklapale nesigurno oko debele držalje. Nosio je oružje, ali njegove tajne vežbe iza kovačnice i Lanovo podučavanje nisu ga zaista pripremili da je koristi. Čak i bitka pre Šadar Logota bila mu je isuviše nejasna u glavi da bi bio sigurniji. A nikad nije uspeo da postigne onu prazninu o kojoj su Rand i Zaštitnik pričali.

Sunčeva svetlost probijala se kroz drveće iza njih, a šuma je još uvek bila mnoštvo šarenih senki. Nejasan miris dima bio je svuda oko njih, zaslađen aromom pečenog mesa. Mogao bi biti zec, pomisli, a stomak mu zakrča. A moglo bi biti i nešto drugo, podseti se. On i Egvena su se pogledali. Biti vođa podrazumevalo je odgovornost.

„Čekaj ovde“, reče on tiho. Namrštila se, ali presekao ju je još dok je otvarala usta. „I budi tiha! Još uvek ne znamo koje to tamo.“ Klimnula je glavom. Nevoljno, ali je klimnula. Perin se upita zašto to nije uspevalo kada je pokušavao da je natera da jaše umesto njega. Udahnuvši duboko, krenuo je prema izvoru dima.

Nije provodio vreme po šumama oko Emondovog Polja koliko Rand ili Met, ali ipak je dosta lovio zečeve. Šunjao se od drveta do drveta, a ne bi ni grančicu polomio. Nije prošlo mnogo pre no što je virio iza stabla visokog hrasta širokih vijugavih grana koje su se izvijale sve dok ne bi dotakle zemlju, a onda se dizale ponovo. Ispred njega bila je logorska vatra, a vitak čovek opaljen suncem ležao je nalakćen nedaleko od plamenova.

Nije bio Trolok, ali bio je to najčudniji čovek koga je Perin ikada video. Činilo se da je sva njegova odeća bila načinjena od životinjskih koža, koje su još uvek imale krzno. Čak i njegove čizme, kao i neobična ravna kapa na glavi. Ogrtač mu je bio suluda krpara od zečjih i veveričjih koža; pantalone su mu izgleda bile načinjene od dugodlake kože smeđe-belog jarca. Vezana uzicom na potiljku, njegova smeđa kosa koja je već počinjala da sedi padala mu je do pojasa. Gusta brada zaklanjala mu je polovinu grudi. Dug nož stajao mu je za pojasom, gotovo mač, a luk i tobolac bili su naslonjeni na granu blizu ruke.

Ležao je zavaljen sklopljenih očiju, očigledno u snu, ali Perin se nije ni makao iz svog zaklona. Šest ražnjeva bilo je nataknuto iznad vatre, a na svakom je bio nabijen zec, žutosmeđ od pečenja. S vremena na vreme mast je kapala u plamenove koji su šištali. Sam njihov miris, tako blizu, naterao mu je vodu na usta.

„Da li si završio sa balavljenjem?“ Čovek je otvorio jedno oko i pogledao ka Perinovom zaklonu. „Ti i tvoja prijateljica mogli biste i da sednete i prezalogajite malo. Nisam primetio da ste mnogo jeli poslednjih nekoliko dana.“

Perin je oklevao, a onda ustade polako, još uvek držeći čvrsto svoju sekiru. „Posmatrao si me dva dana?“

Čovek se nasmeja duboko i grleno. „Da, posmatrao sam te. I onu lepu devojku. Kljuca te kao kikirez, zar ne? Više sam vas čuo. Konj je jedini koji ne gazi toliko glasno da bi se čulo na pet milja. Hoćeš li da je pozoveš ili nameravaš da sam pojedeš svu ovu zečetinu?“

Perin se nakostrešio; znao je da nije napravio mnogo buke. Nisi mogao da se približiš zečevima u Vodenoj šumi dovoljno blizu da ih pogodiš praćkom ako si glasan. Ali miris zečetine podsetio ga je da je i Egvena bila gladna, pored toga što je čekala da otkrije da li su osetili troločku vatru.

Provuče držalje sekire kroz gajku na pojasu i povika: „Egvena! U redu je! Jeste zec!“ Ispruživši ruku prema čoveku, dodao je normalnim tonom: „Zovem se Perin. Perin Ajbara.“

Čovek je pogledao njegovu ruku pre no što ju je nespretno stisnuo, kao da nije navikao na rukovanje. „Ja sam Elijas“, rekao je, podigavši pogled. „Elijas Mačera.“ Perin udahnu iznenađeno i skoro pusti Elijasovu ruku. Čovek je imao žute oči, kao svetio, žeženo zlato. Neko sećanje zagolica Perinov um, a onda nestade. U tom trenutku mogao je da misli samo kako su oči svih Troloka koje je video bile gotovo crne.

Egvena se pojavila vodeći oprezno Belu za sobom. Vezala je kobiline uzde za jednu od manjih hrastovih grana i promrmljala nešto učtivo kada ju je Perin upoznao sa Elijasom, ali stalno je gledala ka zečevima. Izgleda da nije primetila oči ovog čoveka. Kada im je Elijas pokazao da se posluže, počela je da jede s apetitom. Perin je oklevao samo trenutak pre no što joj se pridružio.

Elijas ih je gledao ćutke dok su oni jeli. Perin je bio toliko gladan da je kidao vrele komade mesa i morao je da ih prebacuje iz ruke u ruku pre no što bi uopšte mogao da ih stavi u usta. Čak ni Egvena nije bila uredna kao obično; mast joj je curila niz bradu. Dan je počeo da se pretapa u sumrak pre no što su počeli da usporavaju. Tama bez mesečine sklopila se oko vatre, a onda je Elijas progovorio: „Šta vi tražite ovde? Nema kuće na pedeset milja odavde u bilo kom pravcu.“

„Idemo u Kaemlin“, reče Egvena. „Možda biste mogli...“ Podigla je hladno obrve kada je Elijas zabacio glavu i počeo da urla od smeha. Perin se zablenu u njega, držeći zečiju nogu na pola puta do ustiju.

„Kaemlin?“, prošišta Elijas kada je mogao ponovo da govori. „Ako nastavite putem kojim idete, u pravcu u kome ste išli poslednja dva dana, proći ćete stotinu milja ili više Severno od Kaemlina.“

„Nameravali smo da pitamo za pravac“, reče Egvena pravdajući se. „Samo nismo naišli ni na jedno selo ili farmu.“

„I nećete“, reče Elijas smejući se. „Kako ste krenuli, možete da putujete sve do Kičme sveta, a da ne vidite nijedno ljudsko biće. Naravno, ako biste uspeli da se popnete preko Kičme, što je moguće na nekim mestima. Pronašli biste ljude u Aijelskoj pustinji, ali ne bi vam se svidelo tamo. Kuvali biste se danju, a smrzavali noću. A umrli biste od žeđi svejedno. Samo Aijel može da pronađe vodu u Pustinji, a oni ne vole mnogo strance. Ne, uopšte ne, rekao bih.“ Počeo je da se smeje ponovo, još glasnije, i ovoga puta stvarno se valjao od smeha. „Ne uopšte“, uspeo je da izusti.

Perin se promeškolji s nelagodom. Da li mi to jedemo s luđakom?

Egvena se namrštila, ali sačekala je dok se Elijasov smeh nije malo stišao, pa onda reče: „Možda biste vi mogli da nam pokažete put. Izgleda da znate mnogo više o svetu od nas.“

Elijas je prestao da se smeje. Podigavši glavu, stavio je ponovo svoju krznenu kapu koja je spala dok se valjao i pogledao je Egvenu ispod skupljenih obrva. „Ne volim previše ljude“, rekao je mimo. „Gradovi su puni ljudi. Ne približavam se ni selima, čak često ni farmama. Seljani, farmeri, oni ne vole moje prijatelje. Ne bih ni vama pomogao da se niste teturali unaokolo bespomoćni i naivni kao novorođena štenad.“

„Ali barem možete da nam kažete kuda da idemo“, bila je uporna. „Ako nas uputite do najbližeg sela, pa makar bilo i pedeset milja daleko, oni će nam pokazati put do Kaemlina.“

„Budite mirni“, reče Elijas. „Moji prijatelji dolaze.“

Bela je iznenada zanjištala prestrašeno i počela da cima uzde ne bi li ih se oslobodila. Perin je krenuo da ustaje kada su se siluete pojavile svuda oko njih u sve mračnijoj šumi. Bela se propinjala i cimala njišteći.

„Smirite kobilu“, reče Elijas. „Neće je povrediti. Niti vas, ako budete mirni.“

Četiri vuka izašla su na svetlost koju je bacala vatra. Bile su to čupave, do struka visoke figure sa vilicama koje bi mogle da smrskaju ljudsku nogu. Kao da oni nisu ni bili tu, došetali su se do vatre i legli između nje i ljudi. U tami među drvećem svetlost vatre sijala je iz očiju još više vukova, sa svih strana.

Žute oči, pomislio je Perin. Kao Elijasove oči. Toga nije mogao da se seti. Posmatrajući oprezno vukove unaokolo, posegao je oprezno ka svojoj sekiri.

„Ja to ne bih radio“, reče Elijas. „Ako pomisle da smeraš nešto loše, neće više biti blagonakloni.“

Gledali su pravo u njega, ta četiri vuka, primetio je Perin. Imao je osećaj da svi vukovi, i oni među drvećem, gledaju pravo u njega. Naježio se zbog toga. Oprezno je udaljio ruke od sekire. Učinilo mu se da je mogao da oseti kako napetost popušta među vukovima. Seo je nazad lagano; ruke su mu drhtale sve dok nije obuhvatio kolena da ih smiri. Egvena je bila tako ukočena da je počela skoro da se trese. Jedan od vukova, skoro cm sa svetlijom sivom mrljom na licu, ležao je blizu nje, gotovo dodirujući je.

Bela je prestala da njišti i da se propinje. Umesto toga, stajala je drhteći i premeštajući se, pokušavajući da drži sve vukove na vidiku. Kopala je kopitima povremeno da bi pokazala vukovima šta može, nameravajući da skupo proda svoju kožu. Vukovi izgleda nisu obraćali pažnju na nju, niti na bilo koga drugog. Čekali su smireno dok su im jezici visili iz čeljusti.

„Tako“, reče Elijas. „To je bolje.“

„Da li su pitomi?“, upitala je Egvena slabašno, puna nade. „Oni su... ljubimci?“

Elijas prezrivo dunu. „Vukovi ne mogu da se pripitome, devojko, ni približno koliko ljudi. Oni su moji prijatelji. Pravimo društvo jedni drugima, lovimo zajedno, razgovaramo — na neki način. Kao bilo koji drugi prijatelji. Je li tako, Šarena?“ Vuk sa krznom koje je imalo tuce nijansi sive, svetlih i tamnih, okrenuo je glavu da ga pogleda.

„Pričaš sa njima?“, začudi se Perin.

„Nije to baš pričanje“, odgovori Elijas polako. „Reči nisu bitne, nisu baš ni precizne. Njeno ime nije Šarena. U pitanju je nešto što označava način na koji se senke igraju na šumskom jezeru u zimsku zoru, dok povetarac mreška površinu, i ujed leda kada voda dotakne jezik, nagoveštaj snega u vazduhu pred sumrak. Ali ni to nije to. To se ne može iskazati rečima. To je više osećaj. Tako vukovi pričaju. Ostali su Opečeni, Skakač i Vetar.“ Opečeni je imao stari ožiljak na ramenu koji je objašnjavao njegovo ime, ali na druga dva vuka nije bilo ničeg što bi moglo da pruži bilo kakve naznake šta njihova imena znače.

Uprkos Elijasovoj grubosti, Perin je mislio da je njemu drago zbog toga što razgovara sa drugim ljudskim bićem. Izgledao je, barem, željan da to čini. Perin je pogledao krajičkom oka vučje zube koji su se presijavali na vatri i pomislio da bi bilo pametno da nastavi da priča. „Kako... Kako si naučio da pričaš sa vukovima, Elijase?“

„Oni su otkrili“, odgovorio je Elijas, „ne ja. Ne u početku. Koliko sam shvatio, to je uvek tako. Vukovi pronađu tebe, a ne ti njih. Neki ljudi su mislili da me je Mračni dotakao, budući da su vukovi počeli da se pojavljuju svuda kuda bih pošao. I ja sam ponekad tako mislio. Većina pristojnog sveta počela je da me izbegava, a oni koji su me tražili nisu bili oni koje bih ja voleo da poznajem. A onda sam primetio da ponekad izgleda da vukovi znaju Šta mislim, da odgovaraju na ono što je u mojoj glavi. To je bio pravi početak. Bili su radoznali u vezi sa mnom. Vukovi obično mogu da osete ljude, ali ne ovako. Bilo im je drago što su me pronašli. Kažu da je prošlo mnogo vremena otkako su lovili s ljudima, a kada kažu mnogo vremena, dobijem osećaj kao da hladan vetar zavija još od Prvog dana.“

„Nikada nisam čula da ljudi love s vukovima“, reče Egvena. Nije govorila sasvim smireno, ali činjenica da su vukovi samo ležali tu kao da ju je ohrabrila.

Ako ju je Elijas čuo, nije to pokazao. „Vukovi pamte stvari drugačije od ljudi“, rekao je. Izgledalo je da su se njegove neobične oči zagledale, kao da je i sam plovio po reci uspomena. „Svaki vuk pamti istoriju svih vukova, ili barem njen oblik. Kao što rekoh, reči nisu dovoljno precizne. Pamte da su obarali plen rame uz rame s ljudima, ali bilo je to tako davno da je više senka senke nego sećanje.“

„To je vrlo zanimljivo“, rekla je Egvena, a Elijas ju je oštro pogledao. „Ne, zaista to mislim. Jeste.“ Ovlažila je usne. „Da li biste... ah... mogli da nas naučite da pričamo sa njima?“

Elijas odseče ponovo. „To ne može da se nauči. Neki mogu, neki ne mogu. Kažu da on može.“ Pokazao je na Perina.

Perin je pogledao Elijasov prst kao da je bio nož. Stvarno je lud. Vukovi su ga ponovo gledali. Promeškolji se s nelagodom.

„Rekoste da idete za Kaemlin“, reče Elijas, „ali niste još uvek objasnili Šta tražite ovde, danima udaljeni od svega.“ Zbacio je krzneni ogrtač i legao na bok, oslonjen na lakat, posmatrajući ih u iščekivanju.

Perin pogleda ka Egveni. Još kada su krenuli smislili su priču za priliku kada budu naišli na ljude da bi objasnili kuda idu, a da ne upadnu u nevolje. I da pri lom ne otkriju odakle su zaista, i kuda zaista idu. Ko zna koja neoprezna reč može doći do Seni. Svakog dana su je doterivali, sklapajući je zajedno i bruseći. Odlučili su da Egvena treba da je ispriča. Pričala je bolje od njega, a i tvrdila je da je uvek mogla da vidi kada on laže po izrazu njegovog lica.

Egvena ju je odmah započela i to vešto. Bili su sa severa, iz Saldeje, sa farmi izvan malog sela. Niko od njih nije bio više od dvadeset milja dalje od kuće do sada, pre ovoga. Ali čuli su pripovesti zabavljača i trgovačke priče i poželeli su da vide malo sveta, Kaemlin i Ilijan. Olujno more, pa možda čak i bajkovita ostrva Morskog naroda.

Perin je zadovoljno slušao. Čak i Tom Merilin ne bi mogao da sklopi bolju priču od onih trunčica koje su znali o svetu van Dve Reke, ili neku koja bi više odgovarala svojoj nameni.

„Iz Saldeje, a?“, reče Elijas kada je završila.

Perin klimnu glavom. „Jeste. Hteli smo da vidimo prvo Maradon. Hteo bih svakako da vidim kralja, ali naši očevi bi nas tražili najpre u prestonici.“

To je bio njegov deo priče, da istakne da nikada nisu bili u Maradonu. Tako niko ne bi očekivao od njih da znaju bilo Šta o gradu, za slučaj da nalete na nekoga koje zaista bio tamo. Sve to odvlačilo je od Emondovog Polja i onoga što se desilo na Zimsku noć. Niko ko bi čuo tu priču ne bi imao razloga da pomisli na Tar Valon, ili na Aes Sedai.

„Lepa priča“, zaklimao je glavom Elijas. „Da, lepa priča. Nedostaje joj nekoliko stvari, ali glavno je što Šarena kaže da je sve to hrpa laži. Sve do poslednje reči.“

„Laži!“, uzviknu Egvena. „Zašto bismo lagali?“ Četiri vuka nisu se ni pomakla, ali nije se više činilo da samo leže kraj vatre; izgledalo je kao da vrebaju, a njihove žute oči gledale su ljude iz Emondovog Polje netremice.

Perin ništa nije rekao, ali ruka mu je odlutala do sekire za njegovim pojasom. Četiri vuka digla su se na noge jednim brzim pokretom i ruka mu se sledila. Nisu se javili, ali gusto krzno na njihovim vratovima bilo je nakostrešeno. Jedan od vukova pod drvećem počeo je da zavija u mraku. Drugi su mu odgovorili — pet, deset, dvadeset, sve dok tama nije odzvanjala od njih. Odjednom, i oni su se smirili. Hladni znoj curio je niz Perinovo lice.

„Ako mislite...“ Egvena je zastala da proguta pljuvačku. Uprkos hladnom vazduhu, i njeno lice bilo je znojavo. „Ako mislite da lažemo, onda biste verovatno više voleli da napravimo noćas sopstveni logor, dalje od vašeg.“

„Obično bih, devojko. Ali ovog trenutka želeo bih da čujem nešto o Trolocima. I Polutanima.“ Perin se trudio da mu lice ostane mimo. Nadao se da mu uspeva bolje no Egveni. Elijas je nastavio normalnim glasom: „Šarena kaže da je namirisala Polutane i Troloke u vašim umovima dok ste pričali tu budalastu priču. Svi su to namirisali. Povezani ste nekako s Trolocima i Bezokima. Vukovi mrze Troloke i Poluljude gore no šumski požar, više od bilo čega drugog, kao i ja.

Opečeni želi da završi s vama. Taj ožiljak je dobio od Troloka kada je imao godinu dana. Kaže da je divljač retka, a ti si deblji od bilo kog jelena koga je video mesecima, i da treba da okončamo s vama. Ali Opečeni je uvek nestrpljiv. Zašto mi ne ispričate sve? Nadam se da niste Prijatelji Mraka. Ne volim da ubijam ljude pošto sam ih nahranio. Samo, zapamtite: oni će znati ako lažete, a čak je i Šarena već uznemirena gotovo koliko i Opečeni.“

Njegove oči, žute kao vučje, gledale su ih netremice. To jesu vučje oči, pomisli Perin.

Egvena ga je gledala, shvatio je, čekajući da on odluči Šta da rade. Svetlosti, odjednom sam ja ponovo vođa. Odlučili su još kada su krenuli da ne smeju da ispričaju pravu priču nikome, ali nije video kako bi mogli da uteknu čak i ako bude uspeo da dohvati sekiru pre...

Šarena je zarežala duboko u grlu. Ostala tri vuka pored vatre ponovila su njeno režanje, a potom i vukovi u šumi. Zlokobno režanje ispunilo je noć.

„Dobro“, reče Perin brzo. „Dobro!“ Režanje je iznenada prestalo. Egvena je opustila stisnute šake i klimnula. „Sve je počelo nekoliko dana pre Zimske noći“, počeo je Perin, „kada je naš prijatelj Met video čoveka u crnom plaštu...“ Elijas nije promenio izraz lica ili položaj u kome je ležao, ali bilo je nečeg u načinu kako je držao glavu, a kao da je načuljio uši. Četiri vuka su sela dok je Perin pričao; imao je utisak da i oni slušaju. Priča je bila duga, a on ju je ispričao skoro čitavu. Ali nije pričao o snu koji su u Baerlonu sanjali on i njegovi prijatelji. Čekao je da vukovi pokažu da su primetili deo koji nedostaje, ali oni su samo gledali. Šarena je izgledala prijateljski, a Opečeni besan. Kad je završio, bio je potpuno promukao.

„... a ako nas ne pronađe u Kaemlinu, nastavićemo za Tar Valon. Nemamo izbora sem da potražimo pomoć od Aes Sedai.“

„Troloci i Polutani ovako daleko na jugu“, mrmljao je Elijas. „Pa, to je nešto o čemu treba razmisliti.“ Počeo je da traži nešto iza sebe i dobacio Perinu mešinu s vodom, ne pogledavši ga. Izgledalo je kao da razmišlja o nečemu. Sačekao je dok se Perin nije napio i zatvorio mešinu pre no što je progovorio ponovo: „Ne slažem se sa Aes Sedai. Crveni Ađah, one što love ljude koji se petljaju sa Jednom moći, želele su da me smire, jednom. Rekao sam im u lice da su Crni Ađah, da služe Mračnoga. Rekao sam i to im se nije nimalo svidelo. Nisu mogle da me uhvate kada sam zašao u šumu, ali jesu pokušale. Da, jesu. Kad smo već kod toga, sumnjam da će bilo koja Aes Sedai biti blagonaklona prema meni posle toga. Morao sam da ubijem nekoliko Zaštitnika. To je loše, ubijanje Zaštitnika. Ne sviđa mi se.“

„Ova priča s vukovima“, reče Perin s nelagodom. „To... to ima neke veze sa Moći?“

„Naravno da ne“, zaškrguta Elijas. „Ne bi smirivanje delovalo na mene, ali razbesnelo me je to što su želele da pokušaju. Ovo je nešto drevno, momče. Starije od Aes Sedai. Starije od bilo koga ko koristi Jednu moć. Staro kao ljudski rod. Staro kao vukovi. A ne sviđa se ni njima, Aes Sedai. Staro se vraća. Ja nisam jedini. Ima i drugih stvari, drugih ljudi. Sve to uznemirava Aes Sedai, zbog toga mrmljaju kako drevne prepreke slabe. Stvari se raspadaju, kažu. Boje se da će se Mračni osloboditi, u tome je stvar. Dalo bi se pomisliti da sam ja kriv, kako su me neke gledale. Crveni Ađah, u svakom slučaju, ali i neke druge, takođe. Amirlin... Aaaah! Ja se, uglavnom, držim dalje od njih. A i vi ćete, ako ste pametni.“

„Ne bih voleo ništa više no da se držim dalje od Aes Sedai“, reče Perin. Egvena ga je prostrelila pogledom. Nadao se da se neće izleteti s tim da želi da postane Aes Sedai. Ali nije rekla ništa, iako su joj se usne stisle, i Perin je nastavio.

„Nemamo izbor. Jurili su nas Troloci, Seni i Draghkar. Sve sami Prijatelji Mraka. Ne možemo da se sakrijemo, niti možemo da se borimo sami. Ko će nam onda pomoći? koje drugi dovoljno jak, sem Aes Sedai?“

Elijas je ćutao neko vreme gledajući vukove, najčešće Šarenu ili Opečenog. Perin se meškoljio nervozno i pokušavao da ih ne gleda. Kada je gledao u njih, imao je osećaj da skoro može da čuje Šta Elijas i vukovi razgovaraju. Čak i ako to nije imalo nikakve veze sa Moći, nije želeo da bude upetljan. On mora da je napravio neku ludu šalu. Ja ne mogu da pričam s vukovima. Jedan od vukova Skakač, pomisli — pogledao ga je i učinilo mu se da se iskezio. Pitao se kako li mu je pogodio ime.

„Možete da ostanete sa mnom“, reče Elijas naposletku. „S nama.“ Egvena podiže obrve skoro do korena kose, a Perin zinu. „Pa, Šta bi moglo biti bezbednije?“, izazivački ih upita Elijas. „Troloci će pokušati da ubiju usamljenog vuka kako god mogu, ali skretaće miljama sa svog puta kako bi izbegli čopor. A nećete morati ni da brinete za Aes Sedai. One ne zalaze često u ove šume.“

„Ne znam.“ Perin je izbegavao da gleda u vukove oko njega. Jedan je bio Šarena i mogao je da oseti kako ga gleda. „Kao prvo, nisu samo Troloci u pitanju.“

Elijas se nasmeja hladno. „Video sam kako čopor obara i jednog od Bezokih. Izgubili su pola čopora, ali nisu hteli da odustanu dok god su osećali njihov miris. Troloci, Mirdraali, vukovima je svejedno. U stvari, tebe oni žele, dečko. Čuli su za druge ljude koji mogu da pričaju s vukovima, ali ti si prvi koga su sreli, pored mene. Prihvatiće te kao prijatelja. Bićeš bezbedniji ovde nego u bilo kom gradu. U gradovima ima Prijatelja Mraka.“

„Slušaj“, reče Perin žurno, „želeo bih da prestaneš da tako pričaš. Ja ne mogu da radim... to što ti radiš, to što ti pričaš.“

„Kako hoćeš, dečko. Pravi se blesav, ako hoćeš. Zar ne želiš da budeš bezbedan?“

„Ne zavaravam se. Nema oko čega da se zavaravam. Sve što hoćemo je...“

„Idemo za Kaemlin“, progovorila je Egvena odlučno. „A onda, za Tar Valon.“ Zatvorivši usta, Perin je presreo njen gnevni pogled. Znao je da se ona prepuštala njegovom vodstvu samo kada je htela. Ipak, mogla je barem da ga pusti da govori u svoje ime. „Šta je s tobom, Perine?“, reče i sam odgovori: „Ja? Pa, samo da razmislim. Da. Da, mislim da ću nastaviti.“ Osmehnuo joj se blago. „Pa, Egvena, dvoje nas je. Izgleda da idem s tobom. Baš je dobro porazgovarati pre no što se donese odluka, zar ne?“ Pocrvenela je, ali njena stisnuta vilica nije popuštala.

Elijas je zagunđao. „Šarena je rekla da ćete tako odlučiti. Rekla je da je devojka čvrsto vezana za ljudski svet, dok ti“ — klimnu glavom ka Perinu — „ti si između. Pod ovim okolnostima, pretpostavljam da je najbolje da pođemo na jug sa vama. U suprotnom, verovatno ćete umreti od gladi, ili se izgubiti, ili...“ Odjednom, Opečeni je ustao i Elijas je okrenuo glavu prema velikom vuku. Trenutak kasnije, i Šarena je ustala. Približila se Elijasu tako da je mogla da pogleda Opečenog u oči. Svi su stajali ukočeno neko vreme, a onda se Opečeni okrenuo i nestao u noći. Šarena se stresla, a onda vratila na svoje mesto, legajući kao da se ništa nije ni dogodilo.

Elijas je sreo Perinov upitni pogled. „Šarena vodi čopor“, objasnio je. „Neki od mužjaka mogli bi da je pobede ako mi je izazvali, ali ona je pametnija od svih njih, i svi to znaju. Spasla je čopor više no jednom. Ali Opečeni misli da čopor gubi vreme sa vas troje. Mržnja prema Trolocima za njega je sve, i ako ima Troloka ovako daleko prema jugu, želi da ih ubija.“

„Razumemo potpuno“, reče Egvena glasom punim olakšanja. „Zaista možemo sami da pronađemo put... uz malo pomoći, naravno, ako ste voljni da nam je pružite.“

Elijas je odmahnuo rukom. „Rekoh da Šarena vodi čopor, zar ne? Ujutru ću poći s vama prema jugu, kao i oni.“ Egvena ga je pogledala kao da to nisu baš najbolje vesti koje je mogla da čuje.

Perin je sedeo zadubljen, u tišini. Mogao je da oseti kako Opečeni odlazi. A mužjak s ožiljkom nije bio jedini; desetak ostalih, sve mladi mužjaci, pošli su za njim. Želeo je da veruje da se to Elijas igra s njegovom maštom, ali nije mogao. Trenutak pre no što su vukovi koji su otišli izbledeli iz njegovog uma, osetio je misao koja je, znao je, došla od Opečenog, oštro i jasno kao da je bila njegova. Mržnja. Mržnja i ukus krvi.