Zenica sveta

46 Fal Dara

Zemlja oko Kapije bila je brdovita, sva ustalasana i pod šumama, ali, sem vrata, nije bilo ni traga od nekakvog ogierskog gaja. Stabla su uglavnom izgledala kao sivi kosturi koji su sezali ka nebu. Nije bilo onoliko četinara koliko je Rand navikao da vidi u šumi, a mnogi od njih bili su pokriveni mrtvim smeđim iglicama i lišćem. Loijal ništa nije rekao, samo tužno odmahnu glavom.

„Mrtvo kao Spaljene zemlje“, namršteno reče Ninaeva. Egvena se uvi u svoj plašt i strese se.

„Barem smo izašli“, reče Perin, a Met dodade: „Ali gde?“

„Šienar“, reče im Lan. „Nalazimo se u Krajinama.“ Nešto u njegovom oporom glasu govorilo je dom. Skoro.

Rand se uvi u ogrtač da bi se bolje zaštitio od hladnoće. Krajine. To znači da Pustoš nije daleko. Pustoš. Zenica sveta. I ono što su došli da urade.

„Blizu smo Fal Dare“, reče Moiraina. „Još samo nekoliko milja.“ Iznad krošnji, prema severu i istoku, uzdizale su se kule, tamne naspram jutarnjeg neba. Često su nestajale sa vidika između brda i šuma, i ponovo bi se pojavile kada bi oni stigli na vrh nakon nekog izuzetno strmog uspona.

Rand primeti da su gotovo sva stabla rascepljena, kao da ih je pogodio grom.

„Hladnoća“, odgovori Lan kada ga je Rand upitao za to. „Ponekad su zime ovde toliko hladne da se sok u drvetu sledi, i drvo se rascepi. Ima noći kada možeš da ih čuješ kako pucaju kao vatromet, a vazduh je tako oštar da misliš da će i on prasnuti. Ove zime toga je bilo više”no obično.“

Rand odmahnu glavom. Drveće puca? I to je uobičajeno u toku zime. Kakva li je ova zima bila? Svakako ni nalik nečemu što bi on mogao da zamisli.

„Ko kaže da je zima prošla?“, reče Met dok su mu zubi zveketali.

„Pa, ovo je lepo proleće, čobanine“, reče Lan. „Lepo je, jer si živ. Ali ako žudiš da se utopliš, pa, zagrejaćeš se u Pustoši.“

Met tiho promrmlja: „Krv i pepeo. Krv i prokleti pepeo!“ Rand ga je jedva čuo, ali činilo se da je Met to rekao od srca.

Uskoro su prolazili kraj farmi, ali iako je bilo vreme za podnevne obroke, dim se nije kovitlao iz visokih kamenih odžaka. Na poljima nije bilo ni ljudi ni stoke, mada bi ponekad naišli na neki plug ili na napuštena kola koja su izgledala kao da će se njihov vlasnik vratiti svakog trenutka.

Na farmi blizu puta samo jedno pile čeprkalo je po dvorištu. Krilo vrata na ambaru kloparalo je na vetru; drugo krilo je visilo, jer mu je donja šarka bila polomljena. Visoka kuća, koja je Randu iz Dve Reke izgledala neobično sa svojim šiljatim drvenim krovom što se spuštao skoro do zemlje, bila je mirna i tiha. Nije bilo pasa da laju na njih. Kosa je ležala nasred dvorišta; vedra su bila pobacana na gomilu pored bunara.

Moiraina se namršti gledajući kuću dok su prolazili kraj nje. Ona podignu Aldiebine uzde i bela kobila ubrza korak.

Mladići i devojke iz Emondovog Polja bili su se zbili oko Loijala, odmah iza Zaštitnika i Aes Sedai.

Rand odmahnu glavom. Nije mogao ni da zamisli da je ovde ikada nešto raslo. Ali nekada nije mogao da zamisli ni Puteve. Čak i sada, kada je prošao kroz njih, sećanje na njih je iščilelo.

„Mislim da ovo nije očekivala“, tiho reče Ninaeva, pokazujući rukom na prazne farme kraj kojih su prolazili.

„Kuda su svi otišli?“, reče Egvena. „Zašto? Nedavno su napustili kuće.“

„A kako ti znaš?“, upita Met. „Ona ambarska vrata izgledaju kao da možda čitave zime ovde nije bilo nikog.“ I Ninaeva i Egvena pogledaše ga kao da je sišao s uma.

„Zavese na prozorima“, strpljivo reče Egvena. „Suviše su tanke za zimske zavese, čak i ovde. S obzirom na hladnoću, nijedna žena ih ne bi stavila na prozore duže od nedelju ili dve, a možda i manje.“ Mudrost klimnu glavom.

„Zavese“, nasmeja se Perin. Kada ga obe žene pogledaše podignutih obrva, osmeh mu nestade s lica. „Oh, u pravu ste. Ona kosa nije dovoljno zarđala ako je stajala duže od nedelju dana napolju. Čak i ako nisi primetio zavese, Mete, to je trebalo da primetiš.“

Rand pogleda Perina ispod oka, pokušavajući da ne pilji u njega. Bolje je video od Perina — ili je to bilo nekada, kada su zajedno lovili zečeve — ali ni on nije mogao dovoljno dobro da vidi sečivo one kose da bi primetio rđu.

„Baš me briga kuda su otišli“, progunđa Met. „Želim samo da pronađem neko mesto da se zgrejem. I to što pre.“

„Ali zašto su otišli?“, promrmlja Rand sebi u bradu. Pustoš nije bila daleko odavde. Pustoš, u kojoj su bili svi Troloci i Seni — bar oni koji ih nisu jurili po Andora. U tu Pustoš su se oni zaputili.

Dovoljno glasno da bi ga ostali čuli reče: „Ninaeva, možda ti i Egvena ne morate da idete do Zenice s nama.“ Dve žene ga pogledaše kao da bunca, ali pošto je Pustoš bila tako blizu, morao je da pokuša bar još jednom. „Možda je dovoljno da samo budete blizu. Moiraina nije rekla da morate da pođete. Niti ti, Loijale. Mogli biste da ostanete u Fal Dari dok se mi ne vratimo. Ili biste mogli da krenete za Tar Valon. Možda će proći neki trgovački karavan, ili bi Moiraina čak mogla i da unajmi kočiju. Sreli bismo se u Tar Valonu, kada se sve ovo završi.“

„Ta ’veren Loijalov uzdah bio je poput udaljene grmljavine na obzorju. „Ti kovitlaš živote oko sebe, Rande al’Tor, ti i tvoji prijatelji. Tvoja sudbina određuje naše.“ Ogier sleže ramenima. Širok osmeh iznenada mu obasja lice. „Sem toga, susret sa Zelenim čovekom je događaj. Starešina Haman uvek priča o svom susretu s njim, kao i moj otac i većina Starešina.“

„Toliko njih?“, reče Perin. „Priče govore da je teško pronaći Zelenog čoveka, a niko ne može dvaput da ga nađe.“

„Dvaput ne“, složio se Loijal. „Ali opet, ja ga nikada nisam sreo, a niste ni vi. Izgleda da ne izbegava Ogiere koliko vas ljude. On zna toliko mnogo o drveću. Čak i Pesme drveća.“

Rand reče: „Pokušavam da kažem da...“

Mudrost ga preseče. „Ona kaže da smo i Egvena i ja deo Šare. Sve je prepleteno s vama trojicom. Rekla je da ima nečega u načinu na koji je taj deo Šare izatkan što bi moglo da zaustavi Mračnoga. I ja joj verujem. Suviše toga se desilo da joj ne bih verovala. Ali ako Egvena i ja odemo, da li ćemo promeniti nešto u Šari?“

„Pokušavam samo da...“

Ninaeva ga ponovo prekinu, ovog puta veoma oštro. „Znam šta pokušavaš.“ Gledala ga je sve dok nije počeo nelagodno da se meškolji u sedlu, a onda joj izraz na licu postade nešto blaži. „Znam šta pokušavaš, Rande. Ni najmanje ne, volim nijednu Aes Sedai, a ovu pogotovo ne. Još manje mi se sviđa odlazak u Pustoš, ali najmanje od svega volim Oca laži. Ako vi momci... vi ljudi, radite ono što se mora, a radije biste radili nešto sasvim drugo, zašto misliš da bih ja učinila nešto manje od toga? Ili Egvena?” Izgledalo je da nije očekivala odgovor. Podigavši uzde, ona se namršti gledajući prema Aes Sedai koja je jahala pred njima. „Pitam se da li ćemo uskoro stići u tu Fal Daru ili ona namerava da zanoćimo usred svega ovoga?”

Kada je ona poterala konja u kas prema Moiraini, Met reče: „Nazvala nas je ljudima. Koliko juče je govorila da nas ne bi trebalo puštati s povoca, a sada kaže da smo ljudi.“

„Tebe i dalje ne bi trebalo puštati s povoca”, reče Egvena, ali Rand nije bio uveren da to zaista misli. Ona primače Belu Randovom riđanu i progovori tiho, tako da niko od ostalih nije mogao da je čuje, iako je Met to pokušao. „Samo sam igrala s Aramom, Rande“, prošaputa. Nije ga gledala. „Nećeš mi zameriti što sam igrala s nekim koga nikada više neću videti?”

„Ne“, odgovori joj. Šta joj bi da sada priča o torne? „Naravno da ne.“ Ali iznenada se seti nečega što mu je Min rekla u Baerlonu. Činilo se da su prošle stotine godina od tada. Ona nije namenjena tebi, niti ti njoj, barem ne onako kako to oboje želite.

Grad Fal Dara bio je sagrađen na brdima koja su se uzdizala nad ostalim zemljištem. Nije bio ni izbliza veliki kao Kaemlin, ali gradske zidine su bile visoke poput kaemlinskih. Zemlja oko grada bila je očišćena, tako da na noj nije bilo ničega višeg od trave, a i ona je bila sasvim pokošena. Nije bilo moguće da se bilo ko primakne gradu, a da se to ne primeti s neke od mnogih visokih kula sa drvenim platformama na vrhu. Zidovi Kaemlina su na neki način bili skladni, ali izgleda da graditelje Fal Dare nije mnogo interesovalo da li će neko misliti da su njihovi zidovi lepi. Sivi kamen bio je strog i nepristupačan. Bilo je jasno da ima samo jednu svrhu: da brani. Zastave na platformama vijorile su se na vetru. Izgledalo je kao da crni soko u borbenom naletu, znak Šienara, preleće duž zidina.

Lan zabaci kapuljaču svog plašta i, uprkos hladnoći, pokaza da svi to učine. Moiraina je već smakla svoju. „To je zakon u Šienaru“, reče Zaštitnik. „U svim Krajinama. Lice ne može ostati sakriveno unutar gradskih zidina.“

„Zar su svi toliko lepi?“, nasmeja se Met.

„Polutan se neće sakriti ako mu je lice otkriveno“, hladno odgovori Zaštitnik.

Randov osmeh nestade s lica. Met žurno smače svoju kapuljaču.

Visoke kapije okovane crnim gvožđem bile su otvorene, ali desetak ljudi u oklopima čuvalo je stražu u zlatnožutim kaputima na kojima je bio crni soko. Balčaci dugih mačeva na njihovim leđima štrcali su im preko ramena, a široki mač, topuz ili sekira visili su za svakim pojasom. Nedaleko od njih konji su im bili sapeti. Izgledali su neobično zbog čeličnih oklopa na njihovim grudima, vratovima i glavama. Koplja su im stajala kod uzengija i svi su bili spremni u svakom trenutku da ih uzjašu. Stražari se nisu ni pomerili da zaustave Lana, Moirainu i ostale. Umesto toga, radosno su mahali i uzvikivali.

„Dai Šan!“, povika jedan od njih, mašući pesnicom u čeličnoj rukavici dok su oni prolazili pored njega. „Dai Šan!“

Neki su uzvikivali i: „Slava Graditeljima!“, i „Kiserai ti Wansho!“ Loijal je bio iznenađen, a onda širok osmeh obasja njegovo lice i Ogier mahnu stražarima.

Jedan od ljudi neko vreme je trčao pored Lanovog konja, kao da nije u teškom oklopu. „Da li će zlatni ždral ponovo leteti, Dai Šane?“

„Mir, Ragane“, bilo je sve što je Zaštitnik rekao i čovek odstupi. Lan otpozdravi stražarima, ali iznenada je postao još ozbiljniji.

Rand se zabrinuto namršti dok su jahali kaldrmisanim ulicama koje su bile prepune ljudi i kola. Fal Dara je bila krcata svetom, ali ovdašnji narod nije bio ni nalik na razdragane gomile Kaemlina koje su uživale u veličanstvu grada čak i dok su se svađali, niti spora baerlonska masa. Zbijeni, ovi ljudi su posmatrali olovnim očima družinu koja je projahala pored njih. Ništa nije moglo da se pročita na njihovim licima. U svakoj uličici su se tiskali taljige i kola, natovareni nabacanim nameštajem i izrezbarenim kovčezima, natrpanim toliko da je odeća ispadala. Na vrhu tih gomila sedela su deca. Odrasli su pomno pazili na mladež i nisu im dopuštali da se šetaju, čak ni da se igraju. Deca su bila još tiša od odraslih. Njihove oči bile su krupnije, pogledi su im bili još ispijeniji. Između kola stajala je čupava stoka i crne svinje u sklepanim oborima. Galama koju su pravila pilad, plovke i guske bila je jadna zamena za ćutanje ljudi. Randu je sada bilo jasno kuda su svi farmeri otišli.

Lan ih povede do tvrđave u središtu grada. Bila je to masivna kamena gomila na najvišem brdu. Bedemi tog utvrđenja, načičkani kulama, bili su okruženi suvim jarkom, dubokim i širokim. Bio je pokriven šumom oštrih čeličnih kočeva, visokim poput čoveka, s ivicama nalik na noževe. Tuje bila mrtva straža, ukoliko bi grad bio osvojen. Sa jedne kule na kapiji oklopnik povika: „Dobro došao, Dai Šane.“ Još jedan dojavi u tvrđavu: „Zlatni ždral! Zlatni ždral!“

Kopita njihovih konja bubnjala su po teškim daskama spuštenog pokretnog mosta dok su prelazili preko šanca i jahali ispod oštrih vrhova teške rešetke koja se spuštala pred kapijom. Kada su prošli kroz kapiju, Lan sjaha i povede Mandarba, pokazavši i ostalima da sjašu.

Ogromno četvorougaono dvorište bilo je popločano velikim kamenim blokovima, okruženo kulama i masivnim bedemima. Sve je bilo nalik spoljnim zidinama. I pored toga što je bilo ogromno, dvorište je delovalo natrpano kao i ulice. Svuda je bio isti metež, iako je ovde ipak bilo nekog poretka. Svuda su se mogli videti ljudi i konji u oklopima. U pola tuceta kovačnica oko dvorišta odzvanjali su čekići, a veliki mehovi, koje su pritiskala po dva čoveka u kožnim keceljama, održavali su buktave vatre u pećima. Reke dečaka su neprestano jurile sa tek napravljenim potkovicama za potkivače. Streličari su sedeli i pravili strele. Svaki put kada bijedan od njih napunio košaru, bila bi odneta i zamenjena praznom.

Dotrčaše ljubazni i nasmešeni livrejisani konjušari u crnom i zlatnom. Rand hitro odveza svoje stvari iza sedla i pruži riđanove uzde jednom od konjušara. U tom trenutku se čovek u oklopu od čeličnih ploča, verižnjače i kože svečano nakloni. Nosio je jarkožuti plašt sa crvenim rubom preko svog oklopa, sa crnim sokolom na grudima i žuti kaput na kome je bila siva sova. Nije nosio šlem i bio je zaista gologlav, jer mu je glava bila obrijana, izuzev perčina koji je bio uvezan kožnom trakom. „Nije te dugo bilo, Moiraina Aes Sedai. Radujem se susretu, Dai Šane. Veoma.“ Ponovo se nakloni, ovoga puta Loijalu, i promrmlja: „Slava Graditeljima. Kiserai ti Wansho.“

„Nisam dostojan“, svečano odgovori Loijal, „a malo se radilo. Tsingu ma choba.“

„Počašćeni smo, Graditelju“, reče čovek. „Kiserai ti Wansho.“ Okrenu se ka Lanu. „Javili smo lordu Agelmaru, Dai Šane, čim smo primetili da dolaziš. Očekuje te. Ovuda, molim te.“

Dok su ga sledili u tvrđavu duž kamenih hodnika kroz koje je duvala promaja, ukrašenih šarenim tapiserijama i dugim svilenim prikazima scena iz lova i rata, nastavi: „Drago mi je stoje poziv stigao do tebe, Dai Sane. Hoćeš li ponovo podići barjak zlatnog ždrala?“ U hodnicima su bile samo tapiserije, a i na njima je bilo veoma malo likova. Sve je bilo prikazano vrlo jednostavno, sa što manje linija, tek da prenesu značenje, iako u jarkim bojama.

„Zar je zaista toliko loše koliko izgleda, Ingtare?“, tiho izgovori Lan. Rand se upita da li i on trza ušima kao Loijal.

Čovekov perčin se zatrese kada je odmahnuo glavom, ali oklevao je pre no što se osmehnuo. „Ništa nikada nije tako loše kao što izgleda, Dai Šane. Samo je malo gore ove godine nego inače, to je sve. Napadali su i u toku zime, čak i kad je bilo najhladnije. Ali ti napadi nisu bili ništa žešći no drugde duž Granice. I dalje se prikradaju po noći, ali šta se drugo može očekivati u proleće, ako se ovo može nazvati prolećem. Izviđači, oni koji se vrate, dolaze iz Pustoši s vestima o troločkim logorima. Svaki put javljaju o novim logorima. Ali presrešćemo ih kod Tarvinovog procepa, Dai Šane, i odbićemo ih kao i ranije.“

„Naravno“, reče Lan, ali nije zvučao uvereno.

Ingtar prestade da se osmehuje, ali smešak mu se ubrzo vrati na lice. Nečujno ih je uveo u radnu sobu lorda Agelmara, a onda se izvini zbog svojih mnogobrojnih dužnosti i ode.

Ta soba je očito bila građena s istim ciljem kao i sve u gradu. U zidu su bili napravljeni prorezi za strelce, a kod čvrstih vrata nalazio se debeli zasun. Na vratima su bili prorezi za strelce i bila su okovana kaiševima gvožđa. Ovde je visila samo jedna tapiserija. Pokrivala je čitav zid i na njoj su bili prikazani ljudi, u oklopima poput oklopnika iz Fal Dare, kako se bore protiv Mirdraala i Troloka u planinskom prolazu.

Sto, jedan kovčeg i nekoliko stolica bili su jedini nameštaj u sobi, pored dv;i držača na zidu. Oni su privlačili Randovu pažnju koliko i tapiserija. Najednom je bio teški mač, viši od čoveka, jedan široki mač koji je izgledao sasvim obično, i ispod njih buzdovan i veliki štit na kome su bile prikazane tri lisice. Na drugom držaču visio je oklop, u punoj ratnoj opremi. Stajao je uspravno, kao da ga neko nosi. Uz njega je bio i šlem s perjanicom i podignutim vizirom, verižna košulja za jahanje i kožni potkaput, izlizan od nošenja, grudni oklop, čelične rukavice, štitnici za kolena i laktove i poluoklop za ramena, ruke i noge. Čak i ovde, u srcu utvrde, izgledalo je da su oružje i oklop pripremljeni da se upravu sada obuku. Bili su jednostavni, kao i sve u sobi, sa strogim zlatnim ukrasima.

Agelmar ustade kada su ušli i obiđe svoj sto, koji je bio pokriven mapama, listovima papira i perima u mastionicama. Na prvi pogled delovao je u toj sobi isuviše miroljubivo, u kaputu od plavog somota s visokim i širokim okovratnikom i mekim kožnim čizmama, ali kada je Rand pažljivije pogledao, otkri mu se sasvim drugačija slika. Kao i kod svih ostalih ratnika koje je do sada video, i Agelmarova glava bila je obrijana, izuzev potpuno sedog perčina. Izgledao je ozbiljno poput Lana. Jedine linije na licu bile su sitne bore u uglovima očiju, a oči su bile nalik smeđem kamenu, iako su se sada smejale.

„Mir, ali radujem se susretu, Dai Šane“, reče lord od Fal Dare. „I s tobom, Moiraina Aes Sedai, možda čak i više. Tvoje prisustvo greje moje srce, Aes Sedai.“

„Ninte calichniye no domashita, Agelmar Dai Shan“, odgovori svečano Moiraina, ali po glasu se videlo da su stari prijatelji. „Tvoja dobrodošlica greje moje srce, lorde Agelmare.“

„Kodome calichniye ga ni Aes Sedai hei. Aes Sedai ovde je uvek dobrodošla.“ Okrenuo se ka Loijalu. „Daleko si od steddinga, Ogieru, ali Fal Dara je počastvovana. Uvek slava Graditeljima. Kiserai ti Wansho hei.“

„Nisam dostojan“, reče Loijal dok se klanjao. „Ja sam taj koji je počastvovan.“ Pogleda gole kamene zidove i izgledalo je da se jedva suzdržava. Randu je bilo drago što Ogier nije više ništa komentarisao.

Sluge obučene u crno i zlatno tiho su se pojavile u mekim papučama. Neki su doneli na srebrnim poslužavnicima savijene peškire, vlažne i vruće, da gosti obrisu prašinu s lica i šaka. Drugi su nosili kuvano vino i srebrne posude pune suvih šljiva i kajsija. Lord Agelmar naredi da se pripreme sobe i kupke.

„Dugo se putuje od Tar Valona“, rekao je. „Mora da ste umorni.“

„Ne putuje se dugo stazama kojima smo mi išli“, reče Lan, „ali nas je to putovanje više zamorilo.“

Agelmar se zbuni kada je shvatio da Zaštitnik ništa više neće reći, ali odgovori samo: „Nekoliko dana odmora i oporavićete se.“

„Tražim sklonište za jednu noč, lorde Agelmare“, reče Moiraina, „za nas i naše konje. I sveže zalihe ujutru, ako možete da ih odvojite. Rano ujutru ćemo vas napustiti.“ Agelmar se namršti. „Ali ja sam mislio... Moiraina Sedai, nemani nikakvog prava da to tražim od tebe, ali ti bi vredela kao hiljadu kopalja u Tarvinovom procepu. A ti, Dai Šane, hiljadu ljudi bi došlo kada bi čuli da zlatni ždral ponovo leti.“

„Sedam kula je srušeno“, Lan odsečno reče, „a Malkier je mrtav. Malo je od njegovog naroda ostalo, raštrkano zemljom. Ja sam Zaštitnik, Agelmare, zaklet Plamenu Tar Valona i idem u Pustoš.“

„Naravno, Dai Ša... Lane. Naravno. Ali nekoliko dana, najviše nekoliko nedelja neće ništa promeniti. Trebaš nam. Ti i Moiraina Sedai.“

Moiraina prihvati srebrni pehar od sluge. „Ingtar izgleda veruje da pete poraziti ovu nevolju koja vam preti, kao što ste tokom godina porazili mnoge.“

„Aes Sedai“, hladno reče Agelmar, „ako bi Ingtar morao sam da jaše za Tarvinov procep, prešao bi čitav put pričajući da će Troloci biti ponovo odbijeni. Gotovo da je toliko ponosan da veruje da bi mogao i sam to da učini.“

„Ovog puta nije toliko siguran koliko ti misliš, Agelmare.“ Zaštitnik uze pehar, ali nije otpio. „Koliko je loše?“

Agelmar je oklevao, izvukavši mapu iz gomile papira na stolu. Zagleda se u nju, a onda je baci. „Kada krenemo prema Procepu“, tiho reče, „poslaćemo narod južno, u Fal Moran. Možda će prestonica odoleti. Mir, mora. Nešto će se ipak odupreti.“

„Zar je tako?“, reče Lan, a Agelmar umorno klimnu glavom.

Met, Perin i Rand se zabrinuto pogledaše. Bilo je lako poverovati da se Troloci sakupljaju u Pustoši zbog njega, zbog njih. Agelmar sumorno nastavi: „Kandor, Arafel, Saldeja — Troloci su čitave zime napadali sve njih. Tako nešto nije se desilo još od Troločkih ratova. Napadi nikada nisu bili tako žestoki, tako veliki, niti su bili tako uspešni. Svi kraljevi i saveti sigurni su da veliki napad dolazi iz Pustoši, a svaka od Krajina veruje da je usmeren na nju. Niko od njihovih izviđača i Zaštitnika ne javlja da se Troloci skupljaju na njihovim granicama, kao kod nas, ali oni veruju i plaše se da pošalju borce na neko drugo mesto. Ljudi šapuću da dolazi kraj sveta, da je Mračni ponovo slobodan. Šienar će jahati na Tarvinov procep sam, i bićemo nadjačani deset prema jedan. Najmanje. To će možda biti poslednje Okupljanje kopalja.

Lane... Ne! Dai Šane, jer ti jesi krunisani gospodar bitke Malkiera, bez obzira šta pričaš. Dai Šane, barjak sa zlatnim ždralom na čelu ulio bi hrabrost ljudima koji znaju da jašu na sever u smrt. Glas će se raširiti poput šumskog požara i čak i ako su im njihovi kraljevi rekli da ostanu gde su, koplja će doći iz Arafela i Kandora, pa čak i iz Saldeje. Mada ne mogu da stignu na vreme da nam se pridruže u Procepu, mogu da spasu Šienar.“

Lan se zagleda u svoje vino. Izraz mu se nije promenio, ali vino mu se preli preko ruke. Srebrni pehar smrvi se u njegovoj šaci. Jedan od slugu uze uništeni pehar i obrisa Zaštitnikovu šaku peškirom; drugi mu stavi novi pehar u ruke, a onaj stari odneše. Izgledalo je kao da Lan nije ništa primetio od svegu što se dešavalo. „Ne mogu!“, promuklo prošaputa. Kada podiže glavu, plave oči su mu gorele žestinom, ali glas mu je ponovo bio smiren i nije pokazivao šta oseća. „Ja sam Zaštitnik, Agelmare.“ Njegov oštar pogled išao je od Randa, Meta i Perina do Moiraine. „Sutra u zoru jašem u Pustoš.“

Agelmar duboko uzdahnu. „Moiraina Sedai, da li ćeš bar ti poći? Bilo bi drugačije ako bi nam se pridružila jedna Aes Sedai.“

„Ne mogu, lorde Agelmare.“ Moiraina je delovala uznemireno. „Zaista dolazi bitka u kojoj se treba boriti, i nije slučajno što se Troloci okupljaju protiv Šienara, ali naša bitka, istinska bitka s Mračnim, odigraće se u Pustoši, kod Zenice sveta. Vi morate da se borite u vašoj bici, a mi u našoj.“

„Ne kažeš, valjda, da je on na slobodi?!“ Stameni Agelmar izgledao je potreseno, a Moiraina brzo odmahnu glavom.

„Ne još. Ako pobedimo kod Zenice sveta, možda nikada neće ni biti.“

„Da li možeš da pronađeš Zenicu, Aes Sedai? Ako naša odbrana od Mračnog zavisi od toga, onda smo svi mrtvi. Mnogi su pokušali, ali nisu uspeli.“

„Mogu da je pronađem, lorde Agelmare. I dalje se nadamo.“

Agelmar se zagleda u nju, a onda i u ostale. Izgledao je kao da su ga zbu nj i vale Ninaeva i Egvena; njihova farmerska odeća oštro je odskakala od Moirainine svilene haljine, iako su svi bili prljavi od puta. „One su takođe Aes Sedai?“, sumnjičavo upita. Kada Moiraina odmahnu glavom, izgledao je još zbunjenije. Gledao je mladiće iz Emondovog Polja i zaustavi pogled na Randu, kratko osmotrivši mač umotan u crvenu tkaninu za njegovim pojasom. „Čudnu gardu vodiš sa sobom, Aes Sedai. Samo jedan borac.“ Pogleda ka Perinu i sekiri koja je visila sa pojasa. „Možda dvojica. Ali obojica su jedva stariji od dečaka. Pusti da pošaljem borce s tobom. Stotinu kopalja manje ili više u Procepu neće ništa promeniti, ali tebi će biti potrebno više od jednog Zaštitnika i tri mladića. A i dve žene ti neće pomoći, sem ako nisu prerušeni Aijeli. Ove godine je Pustoš gora no obično. Ona se... pomera.“

„Stotinu kopalja bilo bi previše“, reče Lan, „a hiljadu ne bi bilo dovoljno. Sto veću družinu povedemo u Pustoš, veća je mogućnost da nas primete. Moramo da dođemo do Zenice bez borbe ako budemo mogli. Znaš da je ishod gotovo siguran kada u Pustoši moraš da se boriš s Trolocima.“

Agelmar sumorno klimnu glavom, ali nije odustajao. „Manje, onda. Pre bi mogao da provedeš Moirainu i ove dve žene do Zelenog čoveka s desetoricom dobrih boraca nego s ovim mladićima.“

Rand odjednom shvati da je gospodar Fal Dare pretpostavio da su Ninaeva i Egvena te koje idu s Moirainom da se bore protiv Mračnoga. To je bilo razumljivo. Ta vrsta bitke podrazumevala je upotrebu Jedne moći, a to je značilo — žene. U toj bici se koristi Moć. Zadenu palčeve za opasač s mačem i snažno stegnu kopču da bi sprečio ruke da se tresu.

„Bez ljudi“, reče Moiraina. Agelmar ponovo zinu, ali ona nastavi pre no što je on mogao da progovori. „Takva je Zenica i Zeleni čovek. Da li je neko iz Fal Dare ikada uspeo da pronađe Zelenog čoveka i Zenicu?“

„Ikada?“ Agelmar slegnu ramenima. „Od Stogodišnjeg rata, mogu da se izbroje na prstima jedne ruke. Iz svih Krajina zajedno, možda ga je video samo jedan za pet godina.“

„Niko ne može da pronađe Zenicu sveta“, reče Moiraina, „sem ako Zeleni čovek ne želi da je pronađu. Potreba i namera je ključ. Znam kuda da idem — bila sam tamo i ranije.“ Rand iznenađeno okrete glavu; on nije bio jedini među onima iz Emondovog Polja, ali Aes Sedai to izgleda nije primetila. „Ali ako samo jedan želi da postane slavan, da pridoda svoje ime uz ta četiri, možda je nikada nećemo pronaći, iako ću ići pravo ka mestu koga se sećam.“

„Videla si Zelenog čoveka, Moiraina Sedai?“ Gospodar Fal Dare zvučao je impresionirano, ali već sledećeg trena bio je namršten. „Ali ako si ga već jednom srela...“

„Potreba je ključ“, tiho reče Moiraina, „a meni treba ono što je najhitnije u ovom trenutku. Nama. A sem toga, sa mnom je neko ko nije bio uz one koji su tražili Zelenog čoveka.“

Njen pogled jedva da se pomerio s Agelmarovog lica, ali Rand je bio siguran da je ipak pogledala u Loijala, bar na trenutak. Rand i Ogier se pogledaše, a Loijal slegnu ramenima.

„Ta ’veren prošaputa Ogier.

Agelmar diže ruke. „Biče kako ti kažeš, Aes Sedai. Mir, ukoliko će prava bitka biti kod Zenice sveta, u iskušenju sam da povedem barjak sa crnim sokolom za vama, umesto ka Procepu. Mogao bih da vam raščistim put...“

„To bi bila katastrofa, lorde Agelmare. I kod Tarvinovog procepa i kod Zenice. Ti vodiš svoju bitku, a mi našu.“

„Mir! Kako kažeš, Aes Sedai.“

Nakon takve odluke, ma koliko da mu se nije sviđala, obrijani gospodar Fal Dare kao da je zaboravio na to. Pozva ih za sto s njim, pričajući sve vreme o sokolima, konj ima i psima, ali ne pominjući Troloke, Tarvinov procep ili Zenicu sveta.

Odaja u kojoj su jeli bila je poluprazna i jednostavna poput radne sobe lorda Agelmara. Pored stola i stolica, nije bilo mnogo nameštaja, a i oni su bili strogih linija i oblika, lepih ali svedenih. Sobu je grejao veliki kamin, ali ne toliko da čovek koji bi izjurio iz nje u žurbi bude ošamućen hladnoćom napolju. Livrejisane sluge donele su supu, hleb i sir, a razgovarali su o knjigama i muzici, sve dok lord Agelmar ne primeti da omladina iz Emondovog polja ne učestvuje u razgovoru. Kao dobar domaćin, pažljivo se postarao da izabere temu koja će ih uključiti u razgovor.

Uskoro je Rand postao svestan toga da se nadmeće s ostalima da priča o Emondovom Polju i Dve Reke. Bilo je naporno paziti da se ne kaže suviše. Nadao se da i ostali paze šta pričaju, a pogotovu Met. Jedino je Ninaeva bila uzdržana. Jela je i pila u tišini.

„Postoji pesma u Dve Reke“, reče Met. Povratak kući iz Tarvinovog procepa. Zastade oklevajući, kao da je iznenada shvatio da je pomenuo temu koja se izbegavala, ali Agelmar je to rešio veoma vešto.

„To je pravo čudo. Malo je zemalja koje nisu poslale ljude da spreče napredovanje Pustoši tokom godina.“

Rand pogleda Meta i Perina. Na Metovim usnama pročita reč Maneteren. Agelmar nešto prošaputa jednom od slugu i, dok su ostali čistili sto, taj čovek nestade i vrati se s kutijom i zemljanim lulama za Lana, Loijala i lorda Agelmara. „Duvan iz Dve Reke“, reče gospodar Fal Dare dok su punili svoje lule. „Ovde je teško doći do njega, ali vredi truda.“

Dok su Loijal i dva starija čoveka zadovoljno povlačili dimove, Agelmar pogleda Ogiera. „Izgledaš kao da te nešto muči, Graditelju. Nadam se da te nije uhvatila Čežnja. Koliko dugo si van steddinga?“

„Nije Čežnja. Nisam napustio stedding pre toliko vremena.“ Loijal slegnu ramenima, a plavosivi dim koji se dizao iz njegove lule zakoluta iznad stola kada on mahnu rukom. „Očekivao sam, nadao se, da gaj još postoji. Barem neki ostatak Mafal Dadaranela.“

„Kiserai ti Wansho“, promrmlja Agelmar. „Troločki ratovi nisu ostavili ništa sem uspomena, Loijale, sine Arentov. Ljude grade po njima. Nisu mogli da ponove ono što su stvarali Graditelji, kao što ni ja to ne bih mogao. Te složene krive i šare koje tvoj narod stvara ljudske oči i ruke ne mogu da stvore. Možda nismo želeli da sve izgleda kao bedna kopija koja bi nas samo večno podsećala na ono što smo izgubili. Postoji u jednostavnosti jedna drugačija lepota, u liniji koja je postavljena baš kako treba, usamljenom cvetu medu kamenjem. Surovost kamena ističe dragocenost cveta. Pokušavamo da suviše ne razmišljamo o onome što je nestalo. I najjače srce bi se slomilo pod takvim teretom.“

„Ružine latice plove po vodi“, Lan je tiho izgovarao stihove. „Orao ribar nadleće jezero. Život i lepota kovitlaju se usred smrti.“

„Da“, reče Agelmar. „Da. Razumeli smo pesmu na isti način.“ Dva čoveka se nakloniše jedan drugome.

Lan i poezija? Taj čovek je bio kao crni luk; svaki put kada bi Rand pomislio da zna nešto o Zaštitniku, otkrio bi još jedan sloj ispod toga.

Loijal polako klimnu. „Možda i ja suviše mislim na ono čega više nema. Ali opet, gajevi su bili prelepi.“ Ali sada je gledao jednostavnu sobu kao da je vidi prvi put. Činilo se da je iznenada otkrio da je vredi gledati.

Ingtar se pojavi i nakloni lordu Agelmaru. „Oprostite, lorde, ali rekli ste da vas obavestimo ukoliko se desi nešto neobično, ma koliko nebitno bilo.“

„Da, šta je?“

„Nije to toliko važno, gospodaru. Stranac je pokušao da uđe u grad. Nije iz Šienara. Po njegovom naglasku bi se reklo da je iz Lugarda. Barem je bio. Kada su stražari na južnoj kapiji pokušali da ga ispitaju, pobegao je. Videli su ga kako ulazi u šumu, ali odmah nakon toga su ga pronašli kako se vere po gradskim zidinama.“

„I to nije važno!“ Agelmarova stolica zaškripa po podu dok je ustajao. „Mir! Straža na kulama je toliko neoprezna da čovek može da stigne do zidina a da ne bude primećen, i to je tebi nevažno?“

„On je luđak, lorde.“ U Ingtarovom glasu začu se strahopoštovanje. „Svetlost čuva luđake. Možda je Svetlost zasenila oči stražarima na kulama i dozvolila mu da stigne do zidina. Svakako da jedan jadni luđak ne može nikom da naudi.“

„Da li je doveden u utvrdu? Dobro. Dovedi mi ga ovde. Smesta.“ Ingtar se nakloni i izađe, a Agelmar se okrenu ka Moiraini. „Oprosti, Aes Sedai, ali moram da se pobrinem za ovo. Možda on i jeste samo neki jadni bednik čiji je um oslepila Svetlost, ali... Pre dva dana otkrili su petoricu naših ljudi kako u toku noći pokušavaju da prerežu šarke na kapiji za prolaz konja. Ona je mala, ali dovoljna da Troloci uđu.“ Lice mu se iskrivi. „Prijatelji Mraka, pretpostavljam, iako mrzim i pomisao da je to neko iz Šienara. Narod ih je raskomadao pre no što ih je straža uhvatila, tako da nikada neću saznati. Ako ljudi iz Šienara mogu da budu Prijatelji Mraka, onda sa strancima pogotovo moram biti oprezan. Ako želite da se povučete, narediću da vam pokažu vaše sobe.“

„Prijatelj Mraka ne zna ni za zemlju ni za krv“, reče Moiraina. „Ima ih u svim zemljama, a ne pripadaju nijednoj. I mene zanima taj čovek. Šara obrazuje Mrežu, lorde Agelmare, ali konačni oblik Mreže još nije određen. Mogla bi tek da uplete čitav svet, ili da se rasplete i potera Točak da započne novo tkanje. U ovom trenutku, čak bi i sitnice mogle da promene tkanje Mreže. U ovom trenutku moram paziti na te neobične detalje.“

Agelmar pogleda ka Ninaevi i Egveni. „Kako želiš, Aes Sedai.“

Ingtar se vratio s dvojicom stražara koji su nosili dve duge halebarde i pratili čoveka koji je izgledao kao istreseni džak. Lice, kao i njegova čupava kosa i brada, bili su potpuno umašćeni. Došljak se pogrbi kada je ušao u sobu. Njegove upale oči lutale su po njoj. Svuda oko njega širio se kiseli smrad.

Rand se nagnu napeto u stolici, pokušavajući da razazna nešto kroz svu tu prljavštinu.

„Nemate razloga da me držite ovako“, zacvile prljavi čovek. „Ja sam samo jadna lutalica koga je napustila Svetlost i koji, kao i svi ostali, traži mesto da se skloni od Senke.“

„Krajine su neobično mesto za...“, poče Agelmar, kada ga Met preseče:

„Torbar!“

„Padan Fejn“, izgovori Perin, klimnuvši glavom.

„Prosjak“, reče Rand. On iznenada zamuknu. Ustuknuo je od iznenadne mržnje koja zasja u Fejnovim očima. „On je čovek koji se raspitivao za nas u Kaemlinu. Sigurno je on.“

„Dakle, ovo se ipak tiče vas, Moiraina Sedai“, polako izgovori Agelmar.

Moiraina klimnu. „Bojim se da je tako.“

„Nisam to hteo.“ Fejn se zaplaka. Krupne suze prosekle su prolaze u prljavštini na njegovim obrazima, ali nisu bile u stanju da stignu do kože. „Zbog njega sam ovakav! On i njegove plamteće oči.“ Rand se trgnu. Met je držao ruku pod kaputom i nije bilo sumnje da steže bodež iz Šadar Logota. „Napravio je od mene svog psa! Svog psa, koji vreba i prati i nikada nema odmora. Ja sam samo njegov pas, čak i nakon toga što me je odbacio.“

„Ovo se tiče svih nas“, ozbiljno reče Moiraina. „Da li ovde negde mogu mogu nasamo da pričam s njim, lorde Agelmare?“ Prezrivo je stisnula zube. J najpre ga operite. Možda ću morati da ga dodirnem.“ Agelmar klimnu glavom i obrati se tiho Ingtaru, koji se nakloni i izgubi kroz vrata.

„Nećete me naterati!“ Glas je bio Fejnov, ali nije više plakao, a cviljenje je zamenilo arogantno režanje. Sada se sasvim ispravio. Nije bio nimalo pogrbljen. On podiže glavu i povika ka tavanici. „Nikada više! Neću!“ Stao je nasu prot Agelmaru, kao da su ljudi pored njega bili njegovi sopstveni telohranilelji, a gospodar Fal Dare ravan njemu, a ne čovek koji ga je držao u zatvoreništvu. Njegov glas postade ljubazan i prepreden. „Došlo je do nesporazuma, veliki gospodaru. Ponekad me uhvate napadi, ali to će brzo proći. Da, uskoro ću ili se otarasiti.“ Prezrivo pređe prstima preko prnja koje je nosio. „Nemojte da vas ovo zavara, veliki gospodara. Morao sam da se prerušim kako bih umakao onima koji su pokušavali da me zaustave, a moje putovanje bilo je dugo i teško. Ali stigao sam napokon do zemalja gde ljudi još pamte koliko je Ba’alzamon opasan, gde se ljudi i dalje bore protiv Mračnoga.“

Rand ga zgranuto pogleda. To je bio Fejnov glas, ali reči nisu bile ni nalik torbarevim.

„Dakle, došao si ovamo zato što se borimo protiv Troloka“, reče Agelmar. „I toliko si važan da je neko pokušao da te zaustavi. Ovi ljudi kažu da si ti torbar po imenu Padan Fejn i da ih pratiš.“

Fejn je oklevao. Pogleda ka Moiraini i potom hitro okrenu glavu od Aes Sedai. Osmotri družinu iz Emondovog Polja, a onda ponovo pogleda Agelmara. Rand oseti mržnju u tom pogledu, kao i strah. Ali, kada je Fejn ponovo progovorio, zvučao je staloženo. „Padan Fejn je samo jedna od mnogih maski koje sam bio primoran da nosim tokom godina. Prijatelji Mraka me gone, jer sam saznao kako može da se pobedi Senka. Mogu da vam pokažem kako da ga pobedite, veliki gospodaru.“

„Činimo koliko je to u ljudskoj moći“, hladno reče Agelmar. „Točak tka kako Točak želi, ali mi smo se borili protiv Mračnoga skoro od Slamanja sveta i bez torbarevih uputstava.“

„Veliki gospodaru, ne sumnjam u vašu moć, ali da li ćete moći da se večito odupirete Mračnome? Nije li tačno da ste često pritisnuti? Oprostite na mojoj smelosti, veliki gospodaru, ali on će vas na kraju smrviti. Ja znam, verujte mi, ja znam. Ali mogu da vam pokažem kako da očistite zemlju od Senke, veliki gospodaru.“ Pričao je sve tiše, iako i dalje s visine. „Videćete, veliki gospodaru, ako samo pokušate ono što vam savetujem. Očistićete zemlju. Vi, veliki gospodaru, možete to da uradite, ako pravilno usmerite svoju moć. Izbegnite da vas Tar Valon uplete u svoje zamke i moći ćete da spasete svet. Veliki gospodaru, vi ćete biti čovek u istoriji upamćen kao onaj koji je doneo konačnu pobedu Svetla.“ Stražari su mimo stajali, ali pomerili su šake na dugim držaljima halebardi, kao da su mislili da će morati da ih upotrebe.

„Ima visoko mišljenje o sebi za jednog torbara“, reče Agelmar Lanu preko ramena. „Mislim da je Ingtar u pravu. On jeste lud.“

Fejn besno skupi oči, ali i dalje je zvučao ljubazno. „Veliki gospodaru, znam da ono što pričam možda velelepno zvuči, ali ako biste samo...“ Naglo ućuta i ustuknu kada Moiraina ustade i poče polako da obilazi sto. Samo su stražarske spuštene halebarde zaustavile Fejna da ne pobegne iz sobe.

Zaustavivši se iza Metove stolice, Moiraina mu spusti ruku na rame i nagnu se da mu nešto šapne. Šta god da mu je rekla, on više nije bio uznemiren i izvuče ruku ispod kaputa. Aes Sedai nastavi dalje do Agelmara, stojeći nasuprot Fejnu. Kada je stala, torbar se ponovo pogrbi.

„Mrzim ga“, zacvile. „Želim da ga se oslobodim. Želim da ponovo hodam u Svetlosti.“ Njegova ramena su opet zadrhtala, a suze mu pođoše niz lice jače no ranije. „On me je naterao.“

„Bojim se da je on više od torbara, lorde Agelmare“, reče Moiraina. „Manje od ljudskog bića, gore od zla, opasniji no što možeš da zamisliš. Može da se okupa tek kad završim s njim. Ne smem da čekam. Hajde, Lane.“