Zenica sveta

15 Stranci i prijatelji

Sunčevi zraci iznad Randovog uskog kreveta konačno su ga probudili iz dubokog, mada nemirnog sna. Navuče jastuk preko glave, ali to nije zaista zaklonilo svetio, a i on nije zaista želeo da nastavi da spava. Bilo je još snova, ali on nije mogao da se seti nijednog sem prvog. Samo je znao da ne želi više da sanja.

Uzdahnuvši, bacio je jastuk i seo na krevet, trzajući se dok se istezao. Vratili su se svi bolovi za koje je u kadi mislio da su nestali. A glava ga je još uvek bolela. To ga nije iznenadilo. Takav san bi bio dovoljan da svako dobije glavobolju. Drugi su već izbledeli, ali ne i taj.

Ostali kreveti bili su prazni. Svetlost se prosipala kroz prozor pod oštrim uglom: sunce je bilo dobrano iznad obzorja. da je sada bio na farmi, već bi pripremio nešto za jelo i radio do ovog vremena. Iskoprcao se iz kreveta, mrmljajući, besan sam na sebe. Toliki grad je trebalo videti, a nisu ga čak ni probudili. Bar se neko postarao da u bokalu ima vode, i to još uvek tople.

Umio se i obukao brzo, oklevajući na trenutak nad Tamovim mačem. Naravno, Lan i Tom ostavili su bisage i ćebad u sobi, ali Zaštitnikovog mača nije bilo. Lan ga je nosio u Emondovom Polju i pre nego što su nevolje započele. Pomislio je kako bi trebalo da sledi primer zrelijeg čoveka. Ubeđujući sebe da to nije bilo zato što je često sanjario o šetanju ulicama pravog grada s mačem, opasao ga je i bacio ogrtač preko svog ramena poput vreće.

Preskačući po dva stepenika, žurio je prema kuhinji. Tu je sigurno mogao najpre da prezalogaji. Nije hteo da traći ni sekund u toku jedinog dana koji je trebalo da provede u Baerlonu. Krv i pepeo, mogli su da me probude, pomisli besno.

Gazda Fič je bio u kuhinji, u svađi s punačkom ženom čije su ruke bile brašnjave do laktova, očigledno kuvaricom. Tačnije, ona je bila u svađi s njim, budući da je tresla svojim prstom njemu ispred nosa. Služavke i radnici, momci koji su nosili noćne posude i oni zaduženi za pljuvaonice, užurbano su obavljali svoje poslove, primetno ne obraćajući pažnju na ono što se odigravalo pred njima.

„... moj Sirije dobra mačka“, govorila je kuvarica oštro, „i neću da čujem i reč drugačije, čuješ li? Žališ se što odlično radi svoj posao, to ti radiš, ako mene pitaš.“

„Žalili su mi se“, uspeo je gazda Fič da ubaci. „Žalili, gazdarice. Polovina gostiju...“

„Neću ni da čujem. Jednostavno neću ni da čujem. Ako hoće da se žale na moju mačku, neka oni kuvaju. Moj jadni stari mačor, koji samo radi svoj posao, i ja otići ćemo negde gde nas cene, samo gledaj.“ Odvezala je svoju kecelju i počela da je skida.

„Ne!“, ciknu gazda Fič i skoči da je zaustavi. Vrteli su se ukrug dok je kuvarica pokušavala da skine kecelju, a gostioničar pokušavao da je spreči. „Ne, Sara“, prodahtao je. „Nema potrebe za tim. Nema potrebe, kažem! Šta bih ja bez tebe? Siri je dobar mačor. Odličan mačor. On je najbolji mačor u Baerlonu. Ako se još neko žali, reći ću mu da bude zahvalan što mačor radi svoj posao. Da, zahvalan. Ne smeš da odeš. Sara? Sara!“

Kuvarica prekinu to kovitlanje i zgrabi svoju kecelju od njega. „Dobro, onda. Dobro.“ Dograbivši kecelju obema rukama, još uvek je nije vezivala. „Ali ako očekuješ da bilo Šta spremim za podne, bolje bi bilo da izađeš i pustiš me da radim svoj posao. Ovo je možda tvoja gostionica, ali kuhinja je moja. Sem ukoliko ti nećeš da kuvaš?“, i krenu da mu pruži kecelju.

Gazda Fič ustuknu široko raširivši ruke. Zausti nešto, a onda stade, i prvi put se obazre po kuhinji. Kuhinjsko osoblje još uvek je marljivo radilo i nije obraćalo pažnju na kuvaricu i gostioničara, a Rand je počeo da pretražuje pažljivo džepove svog kaputa, mada mu je u njemu bio samo novčić koji mu je Moiraina dala, nekoliko bakrenjaka i šačice još koječega. Njegov džepni nož i brus. Dve rezervne tetive i parče uzice za koje je mislio da bi mogle biti korisne.

„Siguran sam, Sara“, reče gazda Fič pažljivo, „da će sve biti izvrsno, kao i obično.“ Rekavši to, pogleda još jednom sumnjičavo prema kuhinjskom osoblju, a onda ode sa onoliko dostojanstva koliko mu je preostalo.

Sara je sačekala da on zamakne pre no što je ponovo odsečno vezala uzice svoje kecelje, a onda ugleda Randa. „Pretpostavljam da bi ti hteo nešto da pojedeš, a? Pa, uđi.“ Osmehnu mu se brzo. „Ja ne ujedam, ne ujedam, bez obzira što si video nešto što nije trebalo. Siel, daj momku hleba, sira i mleka. Samo to imamo. Sedi, dečko. Svi tvoji prijatelji su izašli, sem jednog dečka, koji se, kako čujem, ne oseća dobro, a pretpostavljam da si i ti krenuo napolje.“

Jedna od služavki donela je poslužavnik dok je Rand sedao za sto. Počeo je da jede, a kuvarica je nastavila da mesi hleb, ali nije završila s pričom.

„Pazi, nemoj ozbiljno da shvatiš ono što si video. Gazda Fič je dobar čovek, mada ni od najboljih vaše vrste nema neke vajde. Žalbe ljudi su ga isterale iz takta. A na Šta imaju da se žale? Da li bi radije da nađu žive pacove nego mrtve? Mada ne liči na Sirija da ostavi svoja dela za sobom. I to preko tuceta?! Siri ne bi pustio da ih toliko uđe u gostionicu, sigurno ne bi. Ovo je čisto mesto. Nema ovde ničeg sličnog. I to svi sa slomljenom kičmom.“ Odmahnula je glavom u čudu.

Hleb i sir izgubili su ukus u Randovim ustima. „Kičme su im bile slomljene?“

Kuvarica je mahnula brašnjavom šakom. „Misli na nešto lepše, tako ja razmišljam. Zabavljač je tu, znaš. Baš sada, u trpezariji. Ali, ti si stigao s njim, zar ne? Ti si jedan od onih što su došli sinoć s gazdaricom Alis, je 1’ tako? Tako sam i mislila. Čini mi se da ja neću uspeti da vidim zabavljača, ne kada je gostionica ovoliko puna, a većina njih je ološ iz rudnika.“ Tresnula je po testu izuzetno grubo. „Mi takve uglavnom ne puštamo, samo što je sada čitav grad preplavljen njima. Mada su, pretpostavljam, bolji od nekih. Ma, nisam videla zabavljača još od pre zime, i...“

Rand je jeo mehanički, ne osećajući ukus hrane, ne slušajući Šta kuvarica priča. Mrtvi pacovi sa slomljenim kičmama. Požurio je da završi svoj doručak, zahvalio se mucajući i izleteo napolje. Morao je da razgovara s nekim.

Trpezarija Jelena i lava ličila je samo po svojoj nameni na istoimenu prostoriju u gostionici Kod Vinskog izvora. Bila je dvostruko šira i trostruko duža, a visoko na zidovima bile su naslikane šarene slike velelepnih zgrada s baštama punim visokog drveća i cveća jarkih boja. Umesto jednog ogromnog kamina, postojalo je ognjište u svakom zidu, a prostorija je bila popunjena desetinama stolova. Skoro svaka stolica, klupa ili tronožac bili su zauzeti.

Svi u gomili mušterija, s lulom među zubima i krčagom u ruci, bili su nagnuti, pomno gledajući samo u Toma, koji je stajao na stolu u sredini sobe, dok je njegov mnogobojni plašt bio prebačen preko obližnje stolice. Čak je i gazda Fič držao srebrnu kriglu i krpu za čišćenje, ne pomičući se.

„... razigrana srebrna kopita i ponosni vitki vratovi“, govorio je Tom, uspevši nekako da predstavi kako ne samo jaše konja, već i da je deo duge povorke jahača. „Srebrne grive vijore se. Hiljadu barjaka stvaraju dugu preko beskrajnog neba. Zvuk stotinu grlatih truba potresa vazduh, a bubnjevi tutnje kao grmljavina. Gomila, na hiljadu njih, pozdravlja ih klicanjem, koje se u talasima kotrlja preko krovova i kula Ilijana i udara i lomi, ali to ne stiže do ušiju hiljadu jahača, čije oči i srca sijaju svetim pohodom. Veliki lov na Rog krenuo je, krenuo da pronađe Rog Valera koji će dozvati junake svih Doba iz grobova da se bore za Svetio...“

Taj način pripovedanja zabavljač je, u noćima pored vatre dok su jahali na sever zvao niskim govorom. Priče, rekao je, pričaju se u tri glasa: visokom, niskom i običnom, jednostavnom, onako kako bi pričao svom susedu o letini. Tom je pričao priče običnim stilom, ali nije se trudio da sakrije svoj prezir prema tom načinu.

Rand ne uđe, već zatvori vrata i nasloni se na zid. Neće dobiti savet od Toma. Moiraina — šta bi ona uradila da zna?

Shvati da ga ljudi u prolazu posmatraju i da mrmlja sebi u bradu. Ispravio se, poravnavši svoj kaput. Morao je da priča s nekim. Kuvarica je rekla da neko od družine nije izašao. Morao je da se potrudi da ne potrči.

Zakuca na vrata sobe u kojoj su ostali momci spavali i promoli glavu unutra; samo je Perin bio tu. Ležao je na krevetu i još uvek se nije obukao. Pomeri glavu na jastuku da pogleda Randa, a onda ponovo sklopi oči. Metov luk i tobolac bili su naslonjeni u uglu.

„Čuo sam da ti nije dobro“, reče Rand. Ušao je i seo na slobodan krevet. „Hteo sam samo da pričamo. Ja...“ Shvati da ne zna kako to da spomene. „Ako si bolestan“, reče ustajući, „možda bi trebalo da spavaš. Mogu da odem.“

„Ne znam da li ću ikada više zaspati“, uzdahnu Perin. „Loše sam sanjao, ako baš hoćeš da znaš, i nisam mogao ponovo da zaspim. Met će ti ubrzo ispričati sve o tome. Smejao se jutros kada sam mu rekao zašto sam suviše umoran da izađem s njim, ali i on je loše sanjao. Slušao sam ga kako se prevrće i mrmlja u toku noći, i ne može da me ubedi da se dobro naspavao.“ Prebacio je mišićavu ruku preko očiju. „Svetlosti, kako sam umoran, možda ću moći da ustanem ako ostanem ovde još sat ili dva. Met me nikada neće ostaviti na miru ako zbog spavanja propustim da vidim Baerlon.“

Rand se polako ponovo spustio na krevet. Ovlaži usne, a onda brzo reče: „Da li je ubio pacova?“

Perin spusti ruku i zapilji se u njega. „Šta, i ti?“, reče konačno. Kada je Rand klimnuo, on dodade: „Želim da sam kod kuće. Rekao mi je... Rekao je... Šta ćemo da radimo? Jesi li rekao Moiraini?“

„Ne. Ne još. Možda i neću. Ne znam. A ti?“

„Rekao je... Krv i pepeo, Rande, ne znam.“ Perin se naglo nalakti. „Misliš li da je Met sanjao isti san? Smejao se, ali usiljeno, a izgledao je neobično kada sam rekao da nisam mogao da spavam zbog noćne more.“

„Možda i jeste“, reče Rand. Osetio je krivicu zbog olakšanja što nije jedini. „Hteo sam da pitam Toma Šta da radim. On je video dosta sveta. Ti... Ti ne misliš da bi trebalo da kažemo Moiraini, zar ne?“

Perin ponovo pade na jastuk. „Čuo si priče o Aes Sedai. Misliš li da možemo da verujemo Tomu? Ako možemo uopšte ikome da verujemo. Rande, ako se izvučemo iz ovoga živi, ako se ikada vratimo kući, i ako me čuješ kako samo pominjem napuštanje Emondovog Polja, makar i do Stražarskog Brda, šutni me. U redu?“

„Nemoj tako da pričaš“, reče Rand. Pokuša da se veselo nasmeši. „Naravno da ćemo se vratiti kući. Hajde, ustani. U gradu smo i imamo čitav dan za razgledanje. Gde ti je odeća?“

„Ti idi. Ja samo želim da ležim ovde neko vreme.“ Perin je stavio ponovo ruku preko očiju. „Idi ti. Naći ću te za sat ili dva.“

„Grešiš“, reče Rand dok je ustajao. „Pomisli Šta propuštaš.“ Zastao je kod vrata. „Baerlon. Koliko puta smo pričali da ćemo da vidimo Baerlon jednog dana?“ Perin je ležao pokrivenih očiju i nije rekao ni reči. Posle nekoliko trenutaka Rand je izašao i zatvorio vrata za sobom.

Naslonio se na zid hodnika, pustivši da mu osmeh izbledi. Glava ga je još uvek bolela; glavobolja se pogoršala umesto da se stiša. Ni on nije mogao da se raduje što je u Baerlonu, ne sada. Nije mogao da se raduje više ničemu.

Sobarica je prošla noseći pune ruke čaršava i zabrinuto ga pogledala. Pre no što je stigla i da progovori, on je pošao niz hodnik, oblačeći ogrtač. Tom neće završiti svoj nastup u trpezariji još satima. Mogao bi i da krene u razgledanje. Možda bi mogao da pronađe Meta i proveri da li je i on sanjao Ba’alzamona. Spustio se niz stepenice sporije ovoga puta, trljajući slepoočnice.

Stepenište se završavalo blizu kuhinje, tako da je tuda prošao, klimajući glavom Sari, ali ubrza kada mu se učinilo da ona ima nameru da nastavi započetu priču. U dvorištu ispred štale nije bilo nikoga sem Muča koji je stajao pored stajskih vrata, i još jednog od konjušara koji je na remenima nosio vreću u štalu. Rand je klimnuo i Muču, ali konjušar ga prkosno pogleda i uđe. Nadao se da su ostali u gradu bili više nalik Sari, a ne Muču. Spreman da vidi kako grad izgleda, ubrzao je korak.

Stao je na otvorenoj kapiji i zablenuo se. Ljudi su se gurali na ulici kao ovce u oboru, potpuno umotani u ogrtače i kapute, sa šeširima nabijenim zbog hladnoće. Krivudali su brzim korakom kroz gužvu, kao da ih nosi vetar koji je duvao preko krovova, i gurali se laktovima, jedva razmenivši reč ili pogled. Sve stranci, pomislio je. Uopšte se ne poznaju.

I mirisalo je neobično. Oštro, kiselo i slatko, sve pomešano tako da je morao da protrlja nos. Čak i na vrhuncu proslave u svom mestu nije video takvu gužvu. Ni upola toliku. A ovo je bila samo jedna ulica. Gazda Fič i kuvar rekli su da je čitav grad bio pun. Čitav grad... takav?

Udaljio se lagano od kapije, što dalje od ulice pune ljudi. Zaista nije bilo u redu da ostavi Perina bolesnog u krevetu. A Šta ako Tom završi sa svojom pričom dok on bude bio u gradu? Možda zabavljač i sam izađe, a Randu je bilo potrebno da priča sa nekim. Bilo je mnogo bolje da sačeka malo. Uzdahnuo je s olakšanjem kada se okrenuo od uzavrele ulice.

Povratak u gostionicu mu doduše ne bi prijao, ne s njegovom glavoboljom. Seo je na prevrnuto bure iza gostionice i nadao se da će hladan vazduh smanjiti bol.

Muč je s vremena na vreme dolazio do stajskih vrata i zurio u njega. Mogao je da razazna čak i preko dvorišta kako se razdraženo mršti. Da li on to nije voleo ljude sa sela? Ili je bio posramljen zato što ih je gazda Fič pozdravio nakon što je on pokušao da ih otera kad su ušli kroz zadnju kapiju? Možda je Prijatelj Mraka, pomisli, očekujući da će ga ta pomisao nasmejati, ali nije mu bilo smešno. Prošao je šakom duž balčaka Tamovog mača. Nije ostalo mnogo toga čemu je mogao da se smeje.

„Čobanin s mačem označenim čapljom“, začu nizak ženski glas. „To je gotovo dovoljno da poverujem u sve. U kakvoj si to nevolji, momče sa sela?“

Iznenađen, Rand je skočio. Bila je to kratko ošišana mlada žena koju je video s Moirainom kada je izašao iz kupatila. Bila je još uvek odevena u dečački kaput i pantalone. Bila je malo starija od njega, pomislio je, tamnih očiju, koje su bile krupnije čak i od Egveninih, i neobično ispitivačke.

„Ti si Rand, zar ne?“, reče i nastavi: „Ja sam Min.“

„Nisam u nevolji“, odgovori Rand. Nije znao Šta joj je Moiraina rekla, ali setio se Lanovog naređenja da ne privlače pažnju. „Zašto misliš da sam u nevolji? Dve Reke su mirno mesto, a i mi smo takvi. Nije to mesto za nevolje, sem ako su u pitanju usevi ili ovce.“

„Mirno?“, reče Min uz blagi osmeh. „Čula sam Šta se priča o narodu iz Dve Reke. Čula sam šale o čobanima drvenih glava, i to od ljudi koji su bili na selu.“

„Drvene glave?“, reče Rand, namrštivši se. „Kakve šale?“

„Oni koji to znaju“, nastavila je kao da on nije ni progovorio, „kažu da se vi šetate unaokolo ljubazno i osmehujući se, meki i ponizni kao puter. To je spolja, u svakom slučaju. A ispod toga, kažu, tvrdi ste kao staro hrastovo korenje. Kopaj dovoljno duboko, kažu, i iskopaćeš kamen. Ali kamen nije zakopan previše duboko u tebi, ili u tvojim prijateljima. Kao da je oluja odnela skoro sve naslage s njega. Moiraina mi nije sve rekla, ali vidim i sama.“

Staro hrastovo korenje? Kamen? Teško da je to bilo ono što bi trgovci ili njihovi ljudi rekli. Ovo poslednje, doduše, nateralo ga je da poskoči.

Osvrnuo se brzo oko sebe. Dvorište je bilo prazno, a najbliži prozor zatvoren. „Ne znam nikoga ko se zove... Kako ono reče?“

„Gazdarica Alis, onda, ako ti se to više sviđa“, reče Min, gledajući ga tako da je bilo jasno da se zabavlja. To ga natera da pocrveni. „Nema nikoga da sluša.“

„Zašto misliš da se gazdarica Alis drugačije zove?“

„Zato što mi je rekla“, reče Min tako strpljivo da je ponovo pocrveneo. „Nije imala drugog izbora, pretpostavljam. Videla sam da je... drugačija... Odmah. Još kada je odsela ovde ranije, na putu za selo. Znala je za mene. Pričala sam sa... drugima kao što je ona ranije.“

„ Videla?“, reče Rand.

„Pa, pretpostavljam da nećeš da otrčiš kod Dece. Ako se zaboravi s kime putuješ. Belim plaštovima se ovo što ja radim ništa više ne bi svidelo od onoga što ona radi.“

„Ne razumem.“

„Ona kaže da vidim deliće Šare.“ Min se kratko nasmeja i odmahnu glavom. „Meni to zvuči previše značajno. Jednostavno, vidim nešto kad pogledam ljude i ponekad znam Šta to znači. Vidim čoveka i ženu koji su se tek upoznali i znam da će se uzeti. I tako i bude. Takve stvari. Želela je da vas pogledam. Sve vas.“

Rand se stresao. „I Šta si videla?“

„Kada ste svi zajedno? Varnice koje se kovitlaju oko vas, hiljade njih, i veliku senku, mračniju od ponoći. Tako je snažno da mi gotovo nije jasno zašto to svi ne vide. Varnice pokušavaju da ispune senku, a senka pokušava da proguta varnice.“ Slegla je ramenima. „Svi ste povezani u nečemu opasnom, ali ne mogu da razaznam više od toga.“

„Svi mi?“, promrmlja Rand. „I Egvena? Ali oni nisu nju... Hoću da kažem...“

Izgledalo je da Min nije primetila da se izlanuo. „Devojka? Ona je deo toga. I zabavljač. Svi vi. Ti si zaljubljen u nju.“ Pogledao ju je iznenađeno. „To se vidi i bez vizija. I ona voli tebe, ali nije ti suđena, niti ti njoj. Ne onako kako to oboje želite.“

„Šta bi to trebalo da znači?“

„Kada je pogledam, vidim isto kao i kad pogledam... gazdaricu Alis. I druge stvari, koje ne razumem, ali ovo razumem. Ona neće to odbiti.“

„To su sve budalaštine“, reče Rand s nelagodom. Njegova glavobolja prelazila je u otupljenost; osećao se kao da mu je glava prazna. Želeo je da pobegne od te devojke i od toga što je videla. Ali opet... „Šta vidiš kada pogledaš... ostale?“

„Svakakve stvari“, reče Min, smejući se kao da zna Šta je zaista hteo da pita. „Zaš... ah... Gazda Andra nosi sedam porušenih kula oko glave, dete u kolevci koje drži mač i...“ Odmahnula je glavom. „Ljudi poput njega... Razumeš? Takvi ljudi uvek imaju previše slika i one smetaju jedna drugoj. Najjasnija slika u vezi sa zabavljačem jeste neki čovek, ali ne on, koji žonglira vatrom, i Bela kula, a to nema nikakvog smisla. Najjasnije vizija u vezi s velikim kovrdžavim momkom je vuk, slomljena kruna i drveće koje cveta svuda oko njega. A što se drugog tiče — crveni orao, oko na terazijama, bodež s rubinom i lice koje se smeje. Ima i drugih stvari, ali... Shvataš li šta hoću da kažem? Ovo ne mogu da protumačim.“ A onda je zastala, još uvek se osmehujući, sve dok on nije konačno pročistio grlo i upitao: „Šta je sa mnom?“

Njen osmeh skoro da se pretvori u grleni smeh. „Isto što i kod ostalih. Mač koji nije mač, zlatna kruna od lovorovog lišća, prosjački štap, ti sipaš vodu na pesak, krvava šaka i usijano gvožđe, tri žene koje što je iznad tvog odra, crna stena mokra od krvi...“

„Dobro“, prekinuo ju je s nelagodom. „Ne moraš sve da izređaš.“

„Oko tebe su najizrazitije munje. Neke te udaraju, neke ti šalješ. Ne razumem ništa od toga, sem jednog: ti i ja ćemo se ponovo sresti.“ Pogledala ga je upitno, kao da ni to nije umela da protumači.

„Zašto se ne bismo sreli?“, upita je. „Proći ću ovuda na povratku kući.“

„Pretpostavljam da hoćeš.“ Iznenada se ponovo osmehivala, suvo i tajanstveno. Potapšala ga je po obrazu. „Ali da sam ti rekla sve što sam videla, ukovrdžao bi se kao tvoj prijatelj sa širokim ramenima.“

Trgnuo se od njene ruke kao da je bila usijana. „Na Šta misliš? Da li si videla nešto o pacovima? Ili o snovima?“

„Pacovi! Ne, bez pacova. A što se snova tiče, možda ih ti tako zamišljaš, ali ja ne.“

Rand se upita da li je luda kad se tako ceri. „Moram da idem“, rekao je udaljavajući se od nje. „Moram... moram da se nađem sa svojim prijateljima.“

„Idi, onda. Ali nećeš pobeći.“

Nije baš potrčao, ali svaki njegov sledeći korak bio je brži od prethodnog.

„Trči, ako želiš“, uzviknula je za njim. „Ne možeš pobeći od mene.“

Njen smeh ga je naterao da požuri preko dvorišta i izleti na ulicu, u gužvu. Njene poslednje reči isuviše su ličile na ono što je Ba’alzamon rekao. Sudarao se s ljudima dok je žurio kroz gomilu, uz njihove prekorne poglede i reči, ali nije usporio sve dok nije bio udaljen nekoliko ulica od gostionice.

Posle nekog vremena počeo je da primećuje gde se nalazi. Osećao je da mu je glava kao bundeva, ali svejedno je gledao i uživao. Mislio je da je Baerlon bajan grad, iako ne kao gradovi u Tomovim pričama. Lutao je duž širokih ulica koje su bile uglavnom popločane rečnim kamenom, i uskim vijugavim alejama, gde god su ga slučaj i strujanje gomile vodili. Tokom noći je pala kiša, pa je gomila već pretvorila ulice koje nisu bile popločane u blato, ali to nije bilo novo za njega. Nijedna ulica u Emondovom Polju nije bila popločana.

Svakako, nije bilo palata i samo je nekoliko kuća bilo mnogo više od onih kuća u Emondovom Polju, ali sve su imale krov od crepova ili ploča, fin poput krova gostionice Kod Vinskog izvora. Pretpostavljao je da će u Kaemlinu biti palata ili dve. Izbrojao je devet gostionica, od kojih nijedna nije bila manja od Kod Vinskog izvora, a većina je bila velika kao Jelen i lav, a bilo je još mnogo ulica koje još uvek nije video.

Bilo je radnji u svakoj ulici s nadstrešnicama od platna koje su zaklanjale stolove pokrivene svakojakom robom, od tkanina do knjiga, i lonaca, i čizama. Izgledalo je kao da se stotinu torbarevih kola prosulo. Piljio je toliko da je više no jednom morao da požuri dalje zbog sumnjičavog pogleda trgovca. Nije razumeo pogled prvog vlasnika radnje. Kada je shvatio, počeo je da besni, sve dok se nije setio da je on bio stranac. U svakom slučaju, nije mogao da kupi mnogo. Dahnuo je iznenađeno kada je video koliko je bakrenjaka bilo dato za tuce požutelih jabuka ili šačicu osušene repe, kakvima hrane konje u Dve Reke, ali ljudi su izgleda bili voljni da plate.

Pomislio je kako ima i previše ljudi. Jedno vreme poražavala ga je samo njihova brojnost. Neki su nosili odeću finiju no bilo ko u Dve Reke, skoro kao Moiraina, a veliki broj njih nosio je duge kapute postavljene krznom, koji su lelujali oko njihovih članaka. Što se tiče rudara o kojima su svi u gostionici pričali, oni su izgledali pogrbljeno, kao i svi ljudi koji kopaju pod zemljom. Ali ostali nisu bili drugačiji od onih sa kojima je odrastao, i po odeći i po izgledu. A očekivao je da budu. Neki od njih toliko su ličili na ljude u Dve Reke, da je mogao da zamisli kako pripadaju nekoj od porodica koje je znao oko Emondovog Polja. Bezubi osedeli čovek sa ušima poput drški krčaga, koji je sedeo na klupi izvan jedne od gostionica i gvirio žalosno u praznu kriglu, mogao je lako biti bliski rođak Bilija Kongara. Krojač s vilicom kao ašov, koji je šio ispred svoje radnje, bio je nalik kao brat Džonu Tenu, sve do istovetnog ćelavog kruga na potiljku. Pljunuta slika Samela Kravija progurala se pored Randa dok je on zamicao za ugao, a...

Zapiljio se s nevericom u koščatog malog čoveka dugih ruku i velikog nosa, koji se gurao užurbano kroz gomilu, u iscepanoj odeći. Njegove oči bile su upale, a njegovo prljavo lice ispošćeno, kao da nije ni jeo ni spavao danima, ali Rand je mogao da se zakune... Otrcani čovek tek tada ga je ugledao i zaledio se u raskoraku, ne obraćajući pažnju na ljude koji su se skoro spotakli preko njega. Nestao je i poslednji tračak sumnje u Randu.

„Gazda Fejne!“, povika. „Svi smo mislili da ste...“

Brzo poput treptaja oka, torbar poče da beži, ali Rand je potrčao za njim, izvinjavajući se ljudima s kojima se sudarao. Video je kroz gužvu kako Fejn utrčava u uličicu, i pošao je za njim.

Nekoliko koraka unutar uskog prolaza između dve ulice torbar je stao. Visoka ograda pretvorila je uličicu u ćorsokak. Dok se Rand zaustavljao, Fejn se okrenuo prema njemu, skupivši se zabrinuto i pokušavajući da se udalji od njega. Odmahnuo je prljavim rukama da pokaže Randu da se drži podalje. Kaput mu je bio pocepan na više mesta, a ogrtač pohaban i poderan kao da je bio upotrebljavan u mnogo teže svrhe no što je bilo predviđeno.

„Gazda Fejne?“, uz oklevanje reče Rand. „Šta se desilo? To sam ja, Rand al’Tor, iz Emondovog Polja. Svi smo mislili da su vas Troloci uhvatili.“

Fejn odmahnu oštro i, još uvek skupljen, potrča nekoliko teturavih koraka prema ulazu u ulicu. Nije pokušao da prođe pored Randa, ili čak da mu se približi. „Nemoj!“, reče hrapavo. Pomerao je stalno glavu, kao da pokušava da vidi sve što se događa u ulici iza Randa. „Ne pominji“, glas mu se spustio do promuklog šapata i okrenuo je glavu u stranu, gledajući Randa kratko ispod oka, „njih. Beli plaštovi su u gradu.“

„Oni nemaju nikakvog razloga da nam prave nevolje“, reče Rand. „Pođite sa mnom kod Jelena i lava. Odseo sam tamo s nekim prijateljima. Poznajete većinu njih. Biće im drago da vas vide. Svi smo mislili da ste mrtvi.“

„Mrtav?“, odsečno reče torbar ogorčeno. „Ne Padan Fejn. Padan Fejn zna kuda da skoči i gde da se dočeka.“ Ispravio je svoje prnje kao da su bile svečana odeća. „Uvek je znao i uvek će znati. Živeću ja dugo. Duže nego...“ Odjednom, lice mu se ukočilo, a šake stegle oko kaputa. „Spalili su moja kola i svu moju robu. Nije bilo potrebe za time, zar ne? Nisam mogao da dođem do mojih konja. Mojih konja — onaj debeli matori gostioničar zaključao ih je u svoju štalu. Morao sam da budem brz da ne bih bio preklan, i Šta mi je to donelo? Ostalo mi je samo ovo što imam na sebi. Je li to pošteno? Je li?“

„Vaši konji su bezbedni u gazda al’Verovoj štali. Možete ih dobiti bilo kad. Ako pođete sa mnom u gostionicu, siguran sam da će vam Moiraina pomoći da se vratite u Dve Reke.

„Aaaaah! Ona je... Ona je Aes Sedai, zar ne?“ Fejnovo lice postalo je oprezno. „Možda, mada...“ Zastao je, obliznuvši usne nervozno. „Koliko dugo ćete biti u toj... Kako ono beše? Kako si rekao... Jelen i lav?“

„Polazimo sutra“, reče Rand. „Ali kakve to veze ima...“

„Ti jednostavno ne znaš“, zacvile Fejn. „Stojiš tu s punim trbuhom. Proveo si noć u mekom krevetu. Ja jedva da sam sklopio oči od one noći. Moje čizme su izlizane od bežanja, a ono što sam jeo...“ Namršti se zgađeno. „Ne želim da budem i milju blizu Aes Sedai“, ispljunu poslednje dve reči. „Ni miljama i miljama, ali možda ću morati. Nemam izbora, zar ne? Sama pomisao da me gleda, ili čak i da zna gde sam...“ Posegao je rukom prema Randu, kao da je želeo da ga zgrabi za kaput, ali ruka mu se tresući zaustavila i, umesto toga, on ustuknu. „Obećaj mi da joj nećeš reći da si me video. Ona me užasno plaši. Nema potrebe da joj se kaže, nema razloga da Aes Sedai zna da sam ja uopšte živ. Moraš da mi obećaš. Moraš!“

„Obećavam“, reče Rand, smirujući ga. „Ali nema razloga da se plašite nje. Pođite sa mnom. Bar ćete dobiti vruć obrok.“

„Možda. Možda.“ Fejn protrlja svoju bradu zamišljeno. „Kažeš, sutra? Do tog vremena... Nećeš zaboraviti Šta si obećao? Nećeš dozvoliti da...“

„Neću joj dozvoliti da vas povredi“, reče Rand, pitajući se kako bi mogao da spreči Aes Sedai da uradi Šta god hoće.

„Neće me ona povrediti“, reče Fejn. „Ne, neće. Neću da joj dozvolim.“ Proleteo je poput bleska pored Randa u gomilu.

„Gazda Fejne!“, povika Rand. „Čekajte!“

Istrčao je iz uličice i stigao da vidi kako poderani kaput zamiče za sledeći ugao. Potrča za njime, još uvek vičući, i pojuri iza ugla. Uspeo je da vidi samo nečija leđa pre no što se sudario. Obojica su pala u blato.

„Što ne paziš kuda ideš?“, začu se gunđanje ispod njega i Rand se podiže iznenađeno.

„Mete?“

Met je seo, i ljutito ga gledajući, počeo da otresa blato sa svog ogrtača. „Izgleda da postaješ gradski čovek. Prespavaš čitavo jutro i gaziš ljude.“ Ustade, zapilji se u blatnjave šake, a onda promrmlja nešto i obrisa ih o svoj ogrtač. „Slušaj, nećeš pogoditi koga mislim da sam upravo video.“

„Padana Fejna“, reče Rand.

„Padana Fej... Kako si znao?“

„Pričao sam s njim, ali je pobegao.“

„Dakle Tro...“ Met je zastao i zabrinuto se osvrnuo, ali gomila ljudi prolazila je pored njih, ne gledajući ih. Randu je bilo drago što je Met konačno naučio da bude malo oprezan. „Dakle, nisu ga se dočepali. Pitam se zašto je onda napustio Emondovo Polje bez ijedne reči? Verovatno od tada beži, sve dok nije stigao ovde. Ali zašto je sada pobegao?“

Rand odmahnu glavom i tog trenutka zažali zbog toga. Osećao se kao da je svakog časa mogla da otpadne. „Ne znam, sem da se bojao Mo... gazdarice Alis.“ Nije bilo lako paziti šta pričaš. „Ne želi da ona zna da je on ovde. Naterao me je da obećam da joj neću reći.“

„Pa, ja ću čuvati njegovu tajnu“, reče Met. „Voleo bih da ona ne zna ni gde sam ja.“

„Mete?“ Ljudi su još uvek prolazili i nisu obraćali pažnju na njih, ali Rand je za svaki slučaj spustio glas i približio se. „Mete, da li si sinoć imao noćnu moru? O čoveku koji je ubio pacova?“

Met se zapiljio u njega, ne trepćući. „I ti?“, reče naposletku. „I Perin, pretpostavljam. Gotovo da sam ga pitao jutros, ali... Mora da jeste. Krv i pepeo! Sada zbog nekoga sanjamo takve stvari. Rande, želeo bih da niko ne zna gde sam.“

„Mrtvi pacovi bili su jutros svuda po gostionici.“ Kada je to rekao, nije osećao strah kao ranije. U stvari, nije osećao ništa. „Kičme su im bile slomljene.“ Sopstveni glas odzvanjao mu je u ušima. Ako se bude razboleo, moraće da ode kod Moiraine. Bio je iznenađen što ga čak ni pomisao da se Jedna moć koristi na njemu nije mučila.

Met uzdahnu duboko, povuče ogrtač i osvrnu se oko sebe, kao da traži neko mesto kuda bi mogao da ode. „Šta nam se to dešava, Rande? Šta?“

„Ne znam. Pitaću Toma za savet. Da li da kažem... nekom drugom?“

„Ne! Ne njoj. Možda njemu, ali ne njoj.“

Rand se iznenadio zbog oštrine kojom je Met to rekao. „Znači, poverovao si mu?“ Nije morao da kaže na koga je mislio. Izraz Metovog lica govorio je da je razumeo.

„Ne“, polako reče Met. „U pitanju su mogućnosti, to je sve. Ako joj kažemo, a on je lagao, onda se možda ništa neće desiti. Možda. Ali možda je to što je on bio u našim snovima dovoljno da... Ne znam.“ Zastao je da proguta pljuvačku. „Ako joj ne kažemo, možda ćemo ponovo sanjati. Pacovi ili ne, snovi su bolje od... Sećaš li se skele? Ja mislim da bi trebalo da ćutimo.“

„Dobro.“ Rand se sećao skele, kao i Moirainine pretnje, ali sve to činilo se nekako davno. „Dobro.“

„Perin ništa neće reći, zar ne?“, nastavi Met pocupkujući. „Moramo da se vratimo do njega. Ako joj on kaže, ona će se sama dosetiti. Možeš da se kladiš u to. Hajde.“ Počeo je žustro da se probija kroz svetinu.

Rand je stajao gledajući za njim, sve dok se Met nije vratio i zgrabio ga. Trepnuo je kada mu je Met dotakao ruku, a onda je pošao za svojim prijateljem.

„Šta je s tobom?“, upita Met. „Ponovo spavaš?“

„Mislim da sam se prehladio“, reče Rand. Glava mu je bila kao bubanj, a i tako je zvečalo u njoj.

„Možeš da pojedeš malo pileće supe kada se vratimo u gostionicu“, reče Met. Nastavio je da priča dok su jurili kroz prepune ulice. Rand se trudio da ga sluša i, s vremena na vreme, kaže nešto, ali trebalo je truda. Nije bio umoran; nije mu se spavalo. Samo se osećao kao da pluta. Posle nekog vremena, shvati da priča Metu za Min.

„Bodež sa rubinom, a?“, reče Met. „To mi se sviđa. Doduše, ne znam za to oko. Jesi li siguran da nije jednostavno izmišljala? Trebalo bi da zna Šta sve to znači ako je zaista proročica.“

„Nije rekla da je proročica“, reče Rand. „Verujem da vidi stvari. Sećaš se da je Moiraina razgovarala s njom kada smo završili s kupanjem. A i zna koje Moiraina.“ Met ga pogleda namršteno. „Mislio sam da ne bi trebalo da koristimo to ime.“

„Ne“, promrmljao je Rand. Protrljao je glavu obema šakama. Bilo je tako teško da se usredsredi na bilo Šta.

„Mislim da si zaista bolestan“, reče Met, još uvek namršten. Iznenada, on povuče Randa za rukav. „Pogledaj ih.“

Trojica ljudi s grudnim oklopima i okruglim čeličnim šlemovima, izglačanim tako da su sijali kao srebro, išli su niz ulicu prema Randu i Metu. Čak je i verižnjača na njihovim rukama sijala. Njihovi beli, uzvišeno dugi plaštevi, na kojima je bilo izvezeno zlatno sunce na levoj strani grudi, jednostavno su brisali blato i bare s ulice. Njihove šake počivale su na balčacima i posmatrali su oko sebe kao da vide nešto što je izmilelo ispod trulog panja. Doduše, niko ih nije gledao. Kao da ih niko nije ni primećivao. Ali opet, ta trojica nisu morali da se guraju kroz gomilu. Gužva se, kao slučajno, prosto razdvajala pred ljudima u belim plaštovima, ostavljajući im prazan prostor koji se pomerao s njima.

„Da li misliš da su to Deca Svetla?“, upita Met glasno. Prolaznik ga prostreli pogledom, a onda ubrza korak.

Rand je klimnuo. Deca Svetla. Beli plaštovi. Ljudi koji mrze Aes Sedai. Ljudi koji govore drugima kako da žive i prave nevolje onima koji odbiju da im se pokore. Ako su spaljene farme i još gore stvari mogle da se nazovu tako blago. Trebalo bi da sam uplašen, pomislio je. Ili radoznao. U svakom slučaju, nešto bi trebalo da oseća. Umesto toga, samo ih je posmatrao ravnodušno.

„Nisu ništa posebno“, reče Met. „Doduše, puni su sebe, zar ne?“

„Oni nisu bitni“, reče Rand. „Gostionica. Moramo da pričamo s Perinom.“

„Kao Evard Kongar. I on je uvek išao podignuta nosa.“ Iznenada, Met se iscerio sa sjajem u očima. „Sećaš se kada je pao s Kolskog mosta i morao da šljapka do kuće potpuno mokar? To ga je držalo na zemlji gotovo mesec dana.“

„Kakve to veze ima s Perinom?“

„Vidiš ono?“ Met je pokazao na kola koja su bila naslonjena na svoje rukanice u uličici, odmah ispred Dece Svetla. Jedan kolac pridržavao je tuce buradi koja su bila napakovana na ravna kola. „Gledaj.“ Pojurio je uz smeh u nožarsku radnju s njihove leve strane.

Rand je gledao za njim. Znao je da bi trebalo da učini nešto. Taj pogled u Metovim očima uvek je značio da sledi neki od njegovih trikova. Ali, začudo, uhvatio je sebe kako jedva čeka to što će Met da uradi. Nešto mu je govorilo da je to pogrešno, da je opasno, ali, svejedno, nasmešio se u iščekivanju sledećeg trena, Met se pojavi iznad njega. Bio se napola popeo kroz prozor na tavanu, na krovu radnje načinjenom od crepa. Njegova praćka bila mu je u ruci i već ju je zavitlao iznad glave. Rand pogleda ponovo u kola. Gotovo istovremeno začuo se oštar pucanj i kolac koji je držao burad polomio se tačno kada su se Beli plaštovi našli ispred uličice. Ljudi su skočili s puta buradi koja su se kotrljala niz rukanice uz šuplju tutnjavu i tumbala niz ulicu, prskajući blato i prljavu vodu u svim pravcima. Trojica pripadnika Dece Svetla skočili su brzo koliko i svi ostali, a njihovi nadmoćni pogledi sada su bili iznenađeni. Neko od prolaznika je pao, uz ponovno prskanje, ali njih trojica su se pomerili, spretno izbegavajući burad, s lakoćom. Doduše, nisu mogli da izbegnu blato koje je poprskalo njihove bele plašteve.

Bradati čovek u dugoj kecelji izleteo je iz male ulice, mašući rukama i vičući gnevno, ali jedan pogled na njih trojicu kako pokušavaju bezuspešno da otresu blato sa svojih plašteva bio je dovoljan da nestane u uličici brže no što je došao. Rand pogleda ka krovu radnje; Met je nestao. Bio je to lak pogodak za bilo kog dečka iz Dve Reke. Nije mogao a da se ne nasmeje. Sala je bila pomalo praznoglava, ali ipak, bilo je smešno. Kada se okrenuo nazad ka ulici, trojica Belih plaštova stajali su tačno ispred njega.

„Nešto ti je smešno, da?“ Onaj koji je govorio bio je malo ispred ostalih. Izgledao je nadmeno. U očima koje nisu treptale bilo je svetlosti, kao da zna nešto važno, nešto što niko drugi ne zna.

Randov smeh nestade. Nije bilo nikog osim njega i Dece Svetla usred blata i buradi. Gomila koja je bila svuda oko njih, odjednom se setila hitnih poslova uz ulicu i niz nju.

„Da li ti je strah od Svetla svezao jezik?“ Gnev je činio da usko lice Belog plašta izgleda još više stegnuto. Pogleda balčak mača koji je štrčao ispod Randovog ogrtača kao da nije bitan. „Možda si ti ovo učinio, da?“ Za razliku od ostalih, on je imao zlatni čvor ispod sunca na svom plaštu.

Rand se pomeri da prekrije mač, ali umesto toga, prebaci ogrtač preko ramena. Negde u dubini njegove svesti bilo je paničnog čuđenja što to radi, ali ta misao bila je daleka. „Nezgode se dešavaju“, rekao je. „Čak i Deci Svetla.“

Čovek uskog lica podigao je obrvu. „Toliko si opasan, mladiću?“ Nije bio mnogo stariji od Randa.

„Znak čaplje, gospodaru Bornhalde“, rekao je jedan od ostalih, upozoravajući.

Čovek uskog lica ponovo pogleda ka balčaku Randovog mača; bronzana čaplja jasno se videla, i oči mu se tog trenutka razrogačiše. A onda ponovo pogleda u Randa i šmrknu kao da to nije bitno. „Premlad je. Ti nisi odavde, da?“, reče hladno Randu. „Dolaziš odakle?“

„Tek sam stigao u Baerlon.“ Golicavo uzbuđenje širilo se duž Randovih ruku i nogu. Osećao je uzbuđenje, gotovo ga je grejalo. „Ne znate za neku dobru gostionicu, zar ne?“

„Izbegavaš moja pitanja“, reče Bornhald odsečno. „Kakvo zlo je u tebi pa mi ne odgovaraš?“ Njegovi pratioci stali su pored njega, tvrdih i bezizražajnih lica. Uprkos mrljama od blata na plaštevima, sada nisu bili nimalo smešni.

Golicavo osećanje ispunilo je Randa u potpunosti. Toplina je prerasla u groznicu. Osećao se tako dobro da je želeo da se nasmeje. Udaljeni glas unutar njegove glave povika da nešto nije bilo u redu, ali on je mogao samo da misli o tome kako je pun snage, skoro je mogao da pukne. Ljuljao se, nasmešen, i čekao Šta će da se dogodi. Bledo, udaljeno, pitao se Šta će to biti.

Vođino lice se smračilo. Jedan od pratilaca izvukao je mač iz kanija dovoljno da se vidi palac čelika i progovorio glasom koji se tresao od besa: „Kada Deca Svetla postavljaju pitanja, ti sivooka seljačino, očekujemo odgovore, ili...“ Prekinuo je kada je čovek uskog lica podigao ruku do njegovih grudi. Bornhald je pokazao glavom uz ulicu.

Gradska straža je stigla, tuce ljudi u okruglastim čeličnim šlemovima i prslucima od kože i metala. Nosili su debele štapove kao da su znali kako da ih koriste. Stali su na deset koraka, gledajući ćutke.

„Ovaj grad izgubio je Svetio“, zarežao je čovek koji je skoro isukao svoj mač. Povikao je na stražu: „Baerlon stoji u Senci Mračnog!“ Na Bornhaldov pokret, zabio je svoje sečivo natrag u kanije.

Bornhald ponovo pogleda Randa. Svetlost saznanja gorela je u njegovim očima. „Prijatelji Mraka nam nikada ne umaknu, mladiću, čak ni u gradu koji stoji u Senci. Srešćemo se ponovo. U to možeš biti siguran!“

Okrenuo se na petama i udaljio, a njegova dva pratioca bili su odmah iza njega, kao da je Rand prestao da postoji. Barem na neko vreme. Kada su stigli do zakrčenog dela ulice, ponovo se pred njima naizgled slučajno otvorio džep praznine, kao i ranije. Stražari su oklevali na trenutak, odmeravajući Randa, a onda su stavili svoje štapove na ramena i pošli za trojkom u belim plaštovima. Morali su da se probijaju kroz gomilu vičući: „Prolaz za stražu!“ Malo njih se pomaklo, a i oni nevoljno.

Rand se još uvek ljuljao na petama, iščekujući. Golicanje je bilo tako snažno da se skoro tresao; osećao se kao da izgara.

Met je izašao iz radnje, gledajući ga zapanjeno. „Ti nisi bolestan“, reče naposletku. „Ti si lud!“

Rand je udahnuo duboko i, odjednom, sve je nestalo kao balon od sapunice. Zateturao se kada ga je sve to napustilo. Preplavilo ga je saznanje Šta je upravo uradio. Ovlaživši usne, sreo je Metov pogled. „Mislim da bi najbolje bilo da se sada vratimo u gostionicu“, reče nesigurno.

„Da“, reče Met. „Da, mislim da bi trebalo.“

Ulica je počela ponovo da se puni, a više prolaznika piljilo je u dva momka i mrmljalo nešto svojim pratiocima. Rand je bio siguran da će se priča raširiti. Ludak koji je pokušao da zametne borbu sa trojicom Dece Svetla. To je bilo nešto o čemu vredi pričati. Možda me snovi zaista dovode do ludila.

Izgubili su se nekoliko puta u raznim ulicama, ali posle nekog vremena naleteli su na Toma Merilina, koji je pravio paradu u masi. Zabavljač je rekao da je izašao samo da ispruži noge i udahne malo svežeg vazduha, ali kad god bi neko pogledao pažljivije njegov raznobojni plašt, objavio bi zvučno: „Ja sam u Jelenu i lavu, samo večeras.“

Met je prvi Tomu počeo nepovezano da priča o snu i njihovoj nedoumici da li da kažu Moiraini ili ne, ali Rand se pridružio, jer bilo je razlika u opisu sna. Ili, je možda, svaki san bio malo drugačiji, pomisli. Doduše, glavni deo snova bio je isti.

Vrlo brzo su potpuno zaokupili Tomovu pažnju. Kada je Rand spomenuo Ba’alzamona, zabavljač ih je zgrabio obojicu za rame i naredio da ućute. Podiže se na prste da pogleda iznad gomile, a onda ih izgura iz mase u ćorsokak prazne uličice, u kojoj je bilo samo nekoliko sanduka i žuti pas ispalih rebara koji se krio od hladnoće.

Tom je napeto posmatrao gomilu, gledajući da li je neko zastao da sluša pre no što se okrenuo ka Randu i Metu. Njegove plave oči prikovale su njihove poglede, i samo na mahove je posmatrao početak uličice. „Nemojte nikada da izgovorite to ime tamo gde stranci mogu da čuju.“ Njegov glas bio je tih, ali užurban. „Čak ni gde stranac možda može da čuje. To je veoma opasno ime, čak i tamo gde Deca Svetla ne lutaju ulicama.“

Met reče odsečno. „Mogao bih da ti ispričam svašta o Deci Svetla“, rekao je i pogledao suvo u Randa.

Tom nije obraćao pažnju na njega. „Da je samo jedan od vas sanjao taj san...“ Besno povuče brkove. „Ispričaj mi sve čega možeš da se setiš. Svaku sitnicu.“ Dok je slušao nastavio je da oprezno posmatra.

„... i rekao je kako se zovu ljudi koji su bili iskorišćeni“, rekao je Rand na kraju. Mislio je da je rekao sve. „Gver Amalasan. Raolin Protivmračni.“

„Davian“, dodao je Met pre no što je Rand mogao da nastavi. „I Jurijan Kamenoluki.“

„I Logan“, završio je Rand.

„Opasna imena“, promrmlja Tom. Njegove oči kao da su ih streljale još pomnije no pre toga. „Skoro opasna kao i ono drugo, ovako ili onako. Svi su mrtvi sada, sem Logana. Neki su već dugo mrtvi. Raulin Protivmračni skoro dve hiljade godina. Ali, svejedno, opasna. Većina ljudi ne bi ih prepoznala, ali ako pogrešna osoba čuje...“

„Ali, ko su oni bili?“, upita Rand.

„Muškarci“, promrmlja Tom. „Muškarci koji su zadrmali stubove neba i potresli svet iz temelja.“ Odmahnuo je glavom. „Nije bitno. Zaboravite na njih. Oni su sada samo prašina.“

„Da li su... bili iskorišćeni, kako je on rekao?“, upita Met. „I ubijeni?“

„Moglo bi da se kaže da ih je Bela kula ubila. Moglo bi tako da se kaže.“ Tomove usne skupile su se na trenutak, a onda je ponovo odmahnuo glavom.

„Ali iskorišćeni... Ne, ne verujem. Svetlost zna da Amirlin ima dovoljno spletki, ali u to ne verujem.“

Met se stresao. „Rekao je toliko toga. Toliko ludosti. Sve ono o Lijusu Terinu Rodoubici i Arturu Hokvingu. I Zenici sveta. Šta bi to, pod Svetlošću, trebalo da bude?“

„Legenda“, reče zabavljač polako. „Možda. Legenda velika koliko Rog Valero, barem u Krajinama. Tamo gore, mladići polaze u lov na Zenicu sveta onako kao što mladići iz Ilijana love Rog. Možda legenda.“

„Šta da radimo, Tome?“, reče Rand. „Da li da joj kažemo? Ne želim više takve snove. Možda može da uradi nešto.“

„Možda nam se neće svideti to što bude uradila“, besno reče Met.

Tom ih je pažljivo posmatrao, razmišljao i gladio brkove. „Kažem da ćutite“, reče na kraju. „Ne pričajte nikome, bar za neko vreme. Uvek možete da se predomislite, ako morate, ali kada jednom kažete — rečeno je, i vezani ste još više uz... nju.“ Iznenada se ispravi. Njegove pogrbljenosti skoro da je nestalo. „Onaj drugi momak! Kažete da je isto sanjao? Da li ima dovoljno pameti da drži jezik za zubima?“

„Mislim da ima“, reče Rand u isto vreme kad je i Met rekao: „Krenuli smo nazad u gostionicu da ga upozorimo.“

„Svetlost dala da nismo zakasnili!“ Tom je izjurio iz ulice, dok je njegov plašt lepršao oko članaka, a zakrpe lelujale na vetru. Osvrnuo se bez zaustavljanja. „Pa? Da li su vam noge prikovane za zemlju?“ Rand i Met požuriše za njim, ali on nije čekao da ga sustignu. Ovog puta nije zastajkivao zbog ljudi koji su gledali njegov plašt ili onih koji su ga pozdravljali kao zabavljača. Plovio je kroz krcate ulice kao da su bile prazne, a Rand i Met morali su skoro da trče da bi ga pratili. Mnogo brže no što je Rand očekivao, našli su se ispred Jelena i lava.

Dok su oni utrčavali, Perin je izleteo napolje, pokušavajući da prebaci svoj ogrtač preko ramena dok je trčao. Skoro je pao pokušavajući da se ne sudari s njima. „Pošao sam da potražim vas dvojicu“, prodahtao je kada je povratio ravnotežu.

Rand ga je zgrabio za ruku. „Da li si rekao nekome za san?“

„Kaži da nisi“, zahtevao je Met.

„Vrlo je važno“, reče Tom.

Perin ih je pogledao zbunjeno. „Ne, nisam. Ustao sam iz kreveta pre manje od sata.“ Povio je ramena. „Glava me je zabolela dok sam pokušavao da ne mislim o tome, a kamoli da pričam. Zašto ste rekli njemu?“ Pokaza glavom prema zabavljaču.

„Morali smo nekome da kažemo ili bismo poludeli“, reče Rand.

„Objasniću kasnije“, dodade Tom gledajući značajno prema ljudima koji su ulazili i izlazili iz Jelena i lava.

„U redu“, odgovori Perin polako, delujući još uvek zbunjeno. Odjednom se lupi po glavi. „Skoro da sam zbog vas zaboravio zašto sam vas i tražio — a sigurno i ne želite da znate. Ninaeva je unutra.“

„Krv i pepeo!“, uzviknu Met. „Kako je stigla ovamo? Moiraina... Skela...“

Perin odseče: „Misliš da sitnica kao što je potopljena skela može nju da zaustavi? Pronašla je Kulu, ne znam kako se vratio preko reke, ali rekla je da se krio u svojoj spavaćoj sobi i nije želeo ni da priđe reci. U svakom slučaju, naterala ga je da pronađe čamac dovoljno veliki za nju i njenog konja i da je preveze preko. On lično. Dala mu je vremena samo toliko da pronađe jednog od svojih radnika zbog drugog para vesala.“

„Svetlosti!“, prodahta Met.

„Šta uopšte traži ovde?“, zapita se Rand. I Met i Perin pogledali su ga prekorno.

„Pošla je za nama“, rekao je Perin. „Sada je sa... s gazdaricom Alis i unutra je toliko hladno da bi mogao sneg da padne.“

„Zar ne bismo mogli da se sklonimo negde na neko vreme?“, upita Met. „Moj tata kaže da samo budala gura ruku u gnezdo stršljenova, sem ako to baš ne mora.“

Rand se ubaci: „Ne može da nas natera da se vratimo. Trebalo bi da je Zimska noć bila dovoljna da je natera da to shvati. Ako ne shvata, moraćemo mi da je primoramo.“

Metove obrve podizale su se sve više sa svakom rečju i kada je Rand završio, on tiho zviznu. „Da li si ikada pokušao da nateraš Ninaevu da shvati nešto što ne želi da shvati? Ja jesam. Predlažem da ostanemo napolju dok ne padne mrak, a onda da se ušunjamo unutra.“

„Koliko sam ja primetio posmatrajući tu mladu ženu“, reče Tom, „mislim da neće stati dok ne kaže šta ima. A ako to ne kaže uskoro, uporno će tražiti da to uradi, dok ne privuče pažnju koju niko od nas ne želi.“

To ih je prekinulo. Zgledali su se, udahnuli duboko i ušli kao da će se suočiti s Trolocima.