Zenica sveta

33 Mrak čeka

Pod olovnim nebom kola s visokim točkovima truckala su se prema istoku duž Kaemlinskog puta. Rand se podiže iz slame da pogleda sa strano, Bilo mu je lakše no pre sat. Nije osećao ruku kada je pokušao da se pridigne, a glava kao da je htela da mu otpadne s ramena. Ali bilo je lakše. Prebaci laktove preko niskih stranica, posmatrajući zemlju koja promiče. Sunce je i dalje bilo skriveno sivim oblacima, ali stajalo je visoko. Kola su ukloparala u još jedno selo s kućama od crvene cigle prekrivenim puzavicama. Naselja su bila zbijenija kako su se udaljavali od Četiri Kralja.

Neki od seljana pozdravili su mahanjem ili uzvikom Hajama Kinča, farmera kome su kola pripadala. Gazda Kinč, čovek grube kože i vesele naravi, uzvratio bi nekoliko reči, svaki put s lulom u ustima. Govorio je nerazgovetno zbog stisnutih zuba, ali zvučalo je veselo i prikladno. Ljudi bi nastavili rad, ne gledajući više u kola. Niko izgleda nije obraćao pažnju na dva farmerova putnika Rand primeti seosku gostionicu. Bila je okrečena u belo, sa sivim drvenim krovom. Ljudi su ulazili i izlazili, pozdravljajući jedni druge opuštenim klimanjem glavom ili mahanjem. Neki od njih bi stali da popričaju. Poznavali su se, Bili su to uglavnom seljaci, sudeći po njihovoj odeći — čizme, pantalone i kaputi nisu se razlikovali mnogo od onoga što je i sam nosio, iako su voleli šarenuu odeću. Žene su nosile duboke kape koje su im skrivale lica i bele kecelje s prugama. Možda su svi bili seljani i ljudi s okolnih farmi. Da li je to bitno?

Legao je ponovo na slamu, posmatrajući kako se selo gubi i nestaje pored njegovih nogu. Ograđena polja i podsečene živice bile su uz put, kao i male farme s dimnjacima od crvene cigle, koji su se pušili. Jedine šume blizu puta bili su bagremari, posađeni za ogrev. Pitomi kao njive. Ali grane su stajale ogoljene nasuprot neba, kao u divljim šumama na zapadu.

Nasuprot njih, sredinom puta zatutnjao je karavan teških kola, odguravši manju zapregu do ivice. Gazda Kinč prebaci lulu u ugao usta i pijunu kroz zube.

Nastavi da vozi, posmatrajući usput i desni točak, kako se ne bi upetljao u živicu. Stisnuo je usne kada je pogledao ka trgovačkom karavanu.

Niko od vozara koji su pucali bičevima u vazduhu iznad zaprega od osam konja, niko od čuvara tvrdih lica koji su bili pogrbljeni u sedlima pored kola, nije pogledao ka taljigama. Rand ih je posmatrao kako prolaze, dok mu je nešto pritiskalo grudi. Ruka mu je bila pod ogrtačem, stežući balčak mača, sve dok i poslednja kola nisu prošla pored njih.

Kada su se otkotrljala prema selu koje su upravo napustili, Met se okrenu na sedištu pored farmera i nagnu, sve dok nije pogledao Randa u oči. Šal koji je trebalo da štiti od prašine pokrivao mu je oči, previjen u nekoliko redova i vezan nisko oko čela. Čak i tako, treptao je na sivoj svetlosti dana. „Vidiš li nešto tamo pozadi?“, upita tiho. „Šta je s kolima?“

Rand odmahnu glavom, a Met klimnu. Ni on nije video ništa.

Gazda Kinč pogleda ka njima krajičkom oka, a onda premesti lulu ponovo i ošinu konja dizginima. To je bilo sve, ali primetio je. Konj ubrza korak na trenutak.

„Da li te još uvek bole oči?“, upita Rand.

Met dodirnu šal na glavi. „Ne. Ne mnogo. Ne, sem ako ne gledam gotovo pravo u sunce, u svakom slučaju. A Šta je s tobom? Da li se ti osećaš bolje?“

„Malo.“ Zaista se osećao bolje, shvatio je. Bilo je pravo čudo što je ozdravio tako brzo. I više od toga, bio je to dar Svetlosti. Mora biti od Svetlosti. Mora.

Iznenada, družina konjanika i trgovačka kola projahaše pored taljiga, putujući prema zapadu. Dugi beli okovratnici visili su preko njihovih oklopnih prsnika i verižnjača, a plaštovi i košulje bili su im crveni, poput uniformi stražara u Belom Mostu, samo što su bili bolje skrojeni i bolje su im stajali. Njihovi okrugli šlemovi sijali su kao srebro. Sedeli su uspravno na konjima. Tanke crvene zastavice lepršale su ispod vrhova njihovih kopalja. Svako koplje bilo je pod istim uglom.

Neki od njih pogledaše ka malim kolima dok su prolazili u dva reda. Kavez od čeličnih prečki zaklanjao im je lica. Randu je bilo drago što mu je ogrtač skrivao mač. Nekoliko vojnika klimnuše gazda Kinču, ne kao poznaniku već da bi ga pozdravili. Gazda Kinč uzvrati pozdrav manje-više isto, ali uprkos nepromenjenom izrazu lica, bilo je naklonosti u njegovom pokretu.

Konji su lagano kaskali, ali taljige su tako išle da su ih ubrzo prestigli. Rand ih je brojao u sebi. Deset... dvadeset... trideset... trideset dvojica. Pridigao se da ih osmotri dok su išli niz Kaemlinski put.

„Ko su pa ovi?“, upita Met, napola radoznalo, napola sumnjičavo.

„Kraljičina garda“, reče gazda Kinč ne ispuštajući lulu. Gledao je na put ispred sebe. „Neće otići mnogo dalje od Brinovog Izvora, sem ako nema neke potrebe. Nije kao u starim vremenima.“ Zagrize lulu, a onda dodade: „Pretpostavljam da ima delova kraljevstva koji ne vide Gardu i po godinu dana, ili više. Nije kao u starim vremenima.“

„A šta oni rade?“, upita Rand.

Farmer ga pogleda. „Čuvaju kraljičin mir i primenjuju kraljičine zakone.“ Klimnu glavom za sebe, kao da mu se dopadalo kako to zvuči, i dodade: „Jure zločince i odvode ih pred magistrate. Mmmph!“ Ispusti veliki oblak dima. „Vas dvojica mora da ste izdaleka kada ne prepoznajete Kraljičinu gardu. Odakle ste?“

„Izdaleka“, reče Met u trenutku kada Rand odgovori: „Iz Dve Reke.“ Čim je to izgovorio, požele da može da povuče svoje reči. I dalje nije razmišljao jasno, Pokušavaju da se sakriju, a on spominje ime koje će Sen čuti poput zvona.

Gazda Kinč pogleda Meta krajičkom oka. Neko vreme je u tišini pućkao svoju lulu. „To je daleko, dabome“, reče naposletku. „Skoro na granici kraljevstva. Ali, mora da je gore no što sam mislio ako u kraljevstvu ima mesta gde ljudi čak : i ne prepoznaju Kraljičinu gardu. Uopšte nije kao u starim vremenima.“

Rand se zapita Šta bi gazda Al’Ver rekao na to da su Dve Reke deo neke kraljičine zemlje. Kraljice Andora, pretpostavljao je. Možda je to gradonačelniku i bilo poznato — znao je on mnogo toga što je za Randa bilo iznenađenje — a možda su i drugi znali. Ali nikada nije čuo da to neko spominje. Dve Reke bile su Dve Reke. Svako selo brinulo se o sopstvenim stvarima, a ako bi više sela imalo isti problem, onda bi gradonačelnici, i možda Seoski saveti, to rešavali.

Gazda Kinč povuče uzde, zaustavivši taljige. „Ja idem dovde.“ Uzak kolski put vodio je prema severu. U tom pravcu videlo se nekoliko kuća, preko pooranih njiva, ali bez poniklih useva. „Za dva dana bićete u Kaemlinu. Mogli biste, barem, kada bi noge držale tvog prijatelja.“

Met skoči i pokupi svoj luk i ostale stvari, a onda pomože Randu da siđe s malih kola. Randu su zavežljaji bili strašno teški, a kolena su mu klecala, ali odbio je ruku svog prijatelja i pokušao da načini sam nekoliko koraka. Još uvek se osećao slabo, ali noge su ga držale. Izgledalo mu je da su čak i snažnije što duže stoji na njima.

Farmer nije odmah poterao konja. Gledao ih je neko vreme, pušeći lulu. „Možete da se odmorite dan ili dva kod mene, ako želite. Pretpostavljam da do tada nećete ništa propustiti. A što se tiče te tvoje bolesti, koja god da je, mladiću... Pa, moja matora i ja preležali smo već sve što bi moglo da ti padne na pamet još pre no što si se rodio. A i naša deca, takođe. U svakom slučaju, pretpostavljam da nisi više zarazan.“

Met skupi oči, a Rand primeti da se mršti. Nisu svi deo toga. Ne mogu biti.

„Hvala vam“, reče on, „ali dobro sam. Zaista. Koliko ima do sledećeg sela?“| „Kerisforda? Možete da stignete pre mraka, peške.“ Gazda Kinč izvadi lulu iz usta i zamišljeno napući usne pre no što je nastavio. „Mislio sam prvo da ste odbegli šegrti, ali sada mislim da bežite od nečeg malo ozbiljnijeg. Ne znani od čega. Nije me ni briga. Mogu da procenim ljude dovoljno dobro da znam da niste Prijatelji Mraka. Niti da ćete opljačkati ili povrediti bilo koga. Ne kao neki koji se ovih dana mogu sresti na putu. I ja sam upadao u nevolje nekoliko puta kada sam bio vaših godina. Treba vam mesto gde ćete se skloniti na nekoliko dana. Moja farma je pet milja u onom pravcu“, mahnu rukom prema kolskom putu, „i niko nikada ne dolazi tamo. Šta god da vas juri, nije verovatno da će vas tražiti tamo.“ Pročistio je grlo, kao da mu je bilo neprijatno što je izgovoreno toliko reči odjednom.

„Otkud vi znate kako izgledaju Prijatelji Mraka?“, upita Met ratoborno.

Odmače se od kola i zavuče ruku pod kaput. „Šta vi znate o Prijateljima Mraka?“

Lice gazda Kinča se ukoči. „Kako god hoćete“, reče i potera konja. Kola su krenla niz uski put, a on se nije ni osvrnuo.

Met pogleda Randa i prestade da se mršti. „Izvini, Rande. Potrebno ti je neko mesto gde možeš da se odmoriš. Možda ako pođemo za njim...“ Sleže ramenima. „Jednostavno, ne mogu da se oslobodim osećaja da nas svi jure. Svetlosti, želeo bih da znam zašto. Želeo bih da se sve završi. Želeo bih...“, izusti skrhano.

„Još ima dobrog sveta“, reče Rand. Met je pošao niz kolski put stisnutih vilica, i izgledao je kao da je to poslednje na svetu što želi da učini, ali Rand ga zaustavi. „Ne možemo da priuštimo sebi da stajemo samo zbog odmora. Mete. Sem toga, mislim da nemamo gde da se sakrijemo.“

Met klimnu glavom. Njegovo olakšanje bilo je očigledno. Pokušao je da uzme nešto od stvari koje je Rand nosio — bisage i Tomov plašt u kome je bila kutija s harfom, ali Rand mu nije dao. Noge su mu stvarno bile snažnije. Šta god da nas juri?, pomisli kada su krenuli niz put. Ne juri. Čeka.

Kiša je nastavila da pada čitave noći, dok su se teturali udaljavajući se od Kučijaša koji pleše. Tukla je u njih kao grom iz crnog neba ispresecanog munjama. Odeća im se ubrzo natopila. Posle sat, Rand je bio mokar do gole kože. Ali ostavili su Četiri Kralja iza sebe. Met je bio skoro slep u mraku. Mrštio se bolno kad god bi kratki bleskovi obasjali drveće na trenutak. Rand ga je vodio za ruku, ali Met je još uvek nesigurno opipavao oko sebe pred svaki korak. Randovo čelo bilo je izborano od brige. Ako Met ne bude povratio vid, biće usporeni toliko da će puziti. Nikada neće pobeći.

Met kao da mu je pročitao misli. Uprkos kapuljači njegovog ogrtača, kiša je slepila Metu kosu po licu. „Rande“, reče on, „nećeš da me ostaviš, zar ne? Ako ne budem mogao da izdržim?“ Glas mu se tresao.

„Neću da te ostavim.“ Rand stisnu čvršće ruku svog prijatelja. „Neću da te ostavim, bez obzira na sve.“ Svetlost nam pomogla! Grmljavina je odjeknula iznad njih, a Met se spotače i gotovo pade. Zamalo da je povukao i Randa sa sobom. „Moramo da stanemo, Mete. Ako nastavimo dalje, slomićeš nogu.“

„God.“ Munja pokida mrak pravo ispred njih u trenutku kada je Met progovorio, a grmljavina uguši svaki drugi zvuk. Ali, na svetlosti munje Rand je mogao da razazna ime na Metovim usnama.

„On je mrtav.“ Mora biti. Svetlosti, neka bude mrtav.

Poveo je Meta do nekog žbunja koje je video kada je munja blesnula. Na žbunju je bilo dovoljno lišća da pruži malo skloništa od kiše koja je lila kao iz kabla. Nije moglo da se poredi s dobrim drvetom, ali nije želeo da rizikuje još jedan udar munje. Sledećeg puta možda neće biti toliko srećni.

Skupivši se ispod žbunja, namestili su svoje ogrtače preko grana i napravili mali šator. Bilo je prekasno da se trude da ostanu suvi, ali dobro bi bilo makar zaustaviti neprekidno šibanje kišnih kapi. Zbili su se da podele ono malo preostale telesne toplote. Bili su mokri do gole kože, a još vode prodiralo je kroz ogrtače. Drhtali su sve dok nisu zaspali.

Rand je odmah znao da je to bio san. Bio je u Četiri Kralja, ali u gradu bio samo on. Kola su bila tu, ali ne i ljudi. Nije bilo ni konja ni pasa. Ničeg živog. Ali znao je da ga neko očekuje.

Dok je hodao niz raskopanu ulicu, zgrade su nestajale kako bi prolazio pored njih. Kada bi se osvrnuo, sve su bile tu, čvrste, ali krajičkom oka primećivao je kako postaju nejasne. Bilo je to kao da je zaista postojalo samo ono što je video i to samo dok je gledao u njih. Bio je siguran da bi, samo da se okrene dovoljno brzo, video... Nije bio siguran šta, ali bilo mu je nelagodno da razmišlja o tome.

Kočijaš koji pleše pojavi se ispred njega. Njegove jarke boje izgledale su nekako sivo i beživotno. Ušao je. God je bio tu, za stolom.

Prepoznao ga je samo po njegovoj odeći — svili i tamnom somotu. Godova koža bila je crvena, izgorela i ispucala. Gnoj je curio iz rana. Lice mu je ličilo na lobanju. Smežurane usne su otkrivale zube i desni. Dok je God pomerao glavu, nešto kose mu je otpalo, pretvarajući se u gar kada mu dotače ramena. Njegove oči bez kapaka gledale su Randa.

„Dakle, mrtav si“, reče Rand. Iznenadi ga što se nije plašio. Možda je to bilo zbog toga što je ovoga puta znao da sanja.

„Da“, reče Ba’alzamonov glas, „ali pronašao te je za mene. To zaslužuje neku nagradu, zar ne?“

Rand se okrenu i otkri da ipak može da se uplaši, iako je znao da sanja Ba’alzamonova odeća bila je boje usirene krvi, a bes, mržnja i likovanje borili su se na njegovom licu.

„Vidiš, mladiću, ne možeš da se kriješ od mene večito. Pre ili kasnije pronaći ću te. Ono što te štiti, čini te i ranjivim. Jednom se sakriješ, sledeći put zapališ signalnu vatru. Dođi k meni, dete.“ Ispruži ruku Randu. „Ako moji psi budu morali da te obore, možda neće biti nežni. Ljubomorni su na ono što ćeš postati kada jednom klekneš pred moje noge. To je tvoja sudbina. Ti pripadaš meni.“ Začulo se gnevno, ljutito krkljanje iz Godovog spaljenog grla.

Rand pokuša da ovlaži usne, ali usta su mu bila suva. „Ne“, uspe da izusti, a onda su ostale reči navrle lakše. „Ja pripadam samo sebi. Ne tebi. Nikada Sebi. Ako me tvoji Prijatelji Mraka ubiju, nećeš me nikada imati.“

Vatre Ba’alzamonovog lica zagrejale su sobu sve dok i vazduh nije počeo da ključa. „Živ ili mrtav, dete, ti si moj. Grob pripada meni. Lakše je kad si mrtav, ali bolje je da si živ. Bolje za tebe, dete. Živi mogu više toga da urade.“ God ponovo zakrklja. „Da, verno moje pseto. Evo tvoje nagrade.“

Rand pogleda Goda na vreme da vidi kako se njegovo telo raspalo u prašinu. Na trenutak, na izgorelom licu bio je izraz najvećeg zadovoljstva. Međutim u poslednjem trenutku delovao je potpuno užasnuto, kao da je video nešto što nije očekivao. Godova prazna somotska odeća pala je u pepeo po stolici i podu.

Kada se okrenuo nazad, Ba’alzamonova ispružena šaka stisnula se u pesnicu. „Ti si moj, dete, živ ili mrtav. Zenica sveta nikada ti neće služiti. Stavljam na tebe svoj žig.“ Njegova pesnica se otvori i plamena lopta izlete iz nje. Pogodi Randa pravo u lice, spaljujući i proždirući ga.

Rand se trže i probudi u mraku. Voda mu je kapala kroz ogrtače na lice. Ruke su mu drhtale kada je dodirnuo obraze. Koža je bila osetljiva na dodir, kao da je opaljena suncem.

Shvati odjednom da se Met prevrće i ječi u snu. Protrese ga i Met se probudi plačući.

„Moje oči! Oh, Svetlosti, moje oči! Uzeo mi je oči!“

Rand ga zagrli, ljuljajući ga kao da je mali. „Sve je u redu. Mete. Sve je u redu. Ne može da nas povredi. Nećemo da mu dopustimo.“ Osećao je kako se Met trese dok je plakao u njegov kaput. „Ne može da nas povredi“, prošaputa i požele da može da poveruje u to. Ono što te štiti, čini te ranjivim. Počinjem da ludim.

Provala oblaka stade malo pre prvih jutarnjih zraka. Poslednje kapi izgubile su se pred zoru. Oblaci su ostali, preteći novim pljuskom sve do sredine jutra. A onda je počeo da duva vetar, terajući oblake prema jugu i otkrivajući zubato sunce, dok je rezao kroz njihovu potpuno mokru odeću. Nisu ponovo zaspali, ali ogrnuli su svoje ogrtače mamurno i krenuli na istok. Rand je vodio Meta za ruku. Posle nekog vremena. Metu je bilo dovoljno dobro da se žali na to šta mu je kiša uradila s tetivom na luku. Rand nije dozvolio da se zaustavi i zameni je suvom iz džepa — ne još.

Došli su do drugog sela malo posle podneva. Rand je počeo da drhti još više kada je video udobne kuće od cigle i dim koji se dizao iz odžaka, ali izbegavao ih je, vodeći Meta južno kroz šume i polja. Usamljeni farmer koji je kopao u blatnjavom polju bio je jedina osoba koju su videli, a pazio je dobro da on ne vidi njih kako kleče među drvećem. Farmer je bio zadubljen u posao, ali Rand ga je gledao sve dok mu nije nestao s vidika. Ako je bilo ko od Godovih ljudi ostao u životu, možda će poverovati da su on i Met pošli južnim putem iz Četiri I Kralja, ukoliko ne budu mogli da pronađu nekoga ko ih je video u ovom selu.

Vratili su se na put kada nisu više mogli da vide mesto. Dok su hodali, odeća mu se bar prosušila, kad već nije mogla sasvim da se osuši.

Sat nakon što su prošli to mesto, povezao ih je jedan farmer u svojim polupraznim kolima za seno. Rand je bio iznenađen. Bio je izgubljen zbog brige za Meta. Ovaj je rukom zaklanjao oči od sunca. Iako je popodnevno svetio bilo slabo, on je škiljio i neprestano mrmljao kako je sunce jako. Kada je Rand čuo kotrljanje kola za seno, bilo je već prekasno. Nakvašeni put prigušio je zvuk, a zaprežna kola s dva konja bila su samo pedeset jardi iza njih. Vozač ih je već video.

Na Randovo iznenađenje, zaustavio je kola i ponudio im prevoz. Rand je oklevao, ali bilo je prekasno da se sklone, a ako bi odbili vožnju, farmer bi ih sigurno zapamtio. Pomogao je Metu da sedne pored farmera, a onda se pope pored njega.

Alpert Mul bio je stamen čovek, sa četvrtastim licem i četvrtastim šakama. I jedno i drugo bilo je istrošeno i izborano od napornog rada i brige. Želeo je da priča s nekim. Krave su mu pregorele, kokoške prestale da ležu jaja, a nigde nije bilo pašnjaka koji je mogao da se nazove tako. Prvi put od kada pamti morao je da kupi seno, a pola prikolice bilo je sve što je „matori Bejn“ hteo da mu proda. Pitao se da li ima nade da trava izbije na njegovoj zemlji ove godine, ili bilo šta drugo.

„Kraljica bi trebalo nešto da uradi, Svetlost je obasjala“, promrmlja podigavši ruku do čela s poštovanjem ali odsutno.

Jedva da je i pogledao Randa ili Meta, ali kada su silazili pored uskog putića koji je vodio ka njegovoj farmi, oklevao je, a onda reče, gotovo sebi: „Ne znam od čega bežite i ne želim da znam. Imam ženu i decu. Shvatate? Porodicu. Vremena su teška da bi se pomagalo strancima.“

Met pokuša da gume ruku pod kaput, ali Rand ga je držao za zglob i nije ga puštao. Stajao je na putu, gledajući čoveka ćuteći.

„Da sam dobar čovek“, reče Mul, „ponudio bih dvojici momaka mokrih do gole kože mesto da se osuše i zagreju ispred moje vatre. Ali teška su vremenu a stranci... Ne znam od čega bežite i ne želim da znam. Shvatate? Zbog moje porodice.“ Izvuče iznenada iz džepa kaputa dva duga vunena šala, tamna i debela. „Nije mnogo, ali evo. Pripadaju mojim momcima. Oni imaju druge. Ne znate me, shvatate? Vremena su teška.“

„Nismo vas ni videli“, saglasi se Rand uzimajući šalove. „Vi jeste dobar čovek. Najbolji koga smo sreli već danima.“

Farmer je izgledao iznenađeno, a onda zahvalno. Uhvativši dizgine, poterao je konje niz uzak putić. Pre no što je skrenuo kolima, Rand je već vodio Meta niz Kaemlinski put.

Kako se sumrak bližio, vetar je bivao sve hladniji. Met je počeo da zapitkuje buntovno kada će da stanu, ali Rand je išao dalje i vukao Meta za sobom, tražeći neko bolje sklonište od živice pored puta. Odeća im je bila još uvek vlažna, a vetar sve hladniji. Pretpostavljao je da ne bi mogli da prežive još jednu noć na otvorenom. Noć je pala, a on nije pronašao mesto gde bi mogli da se sklone. Vetar je postao kao led, i tukao je u njegov ogrtač. A onda je video svetla u tami pred njima. Selo.

Spusti šaku u džep, opipavajući novčiće. Bilo je tu više no dovoljno za obrok i sobu za njih dvojicu. Soba će im pružiti utočište od hladne noći. Ako budu ostali na otvorenom, na vetru i mrazu u vlažnoj odeći, ko god da ih nađe, pronaći će verovatno samo dva leša. Moraće jednostavno da paze da ne privlače pažnju više no što je to neophodno. Nema sviranja flaute, a Met svakako ne može da žonglira s očima u ovakvom stanju. Ponovo uhvati Meta za ruku i krenu prema svetlima koja su ga dozivala.

„Kada ćemo da stanemo?“, ponovo upita Met. Kako je škiljio napred, isturene glave, Rand nije bio siguran da li Met može da vidi i njega, a kamoli seoska svetla.

„Kada budemo negde gde je toplo“, odgovori.

Svetlo koje je dopiralo iz prozora osvetljavalo je i gradske ulice, a ljudi koji su se šetali po njima nisu brinuli o tome šta bi moglo biti u mraku. Jedina gostionica bila je široka zgrada, prizemna. Izgledala je kao da su joj sobe dodavane tokom godina bez nekog naročitog plana. Prednja vrata otvorila su se da propuste nekog da izađe i talas smeha prošao je kroz njih.

Rand se zaledi na ulici dok mu je pijani smeh kod Kočijaša koji pleše odjekivao u glavi. Gledao je kako čovek odlazi niz ulicu ne baš sigurno, a onda udahnu duboko i otvori vrata. Pazio je da ogrtač bude prebačen preko mača. Smeh ga preli.

Soba je bila dobro osvetljena lampama koje su visile s visoke tavanice. Odmah se primetila razlika u odnosu na gostionicu Samla Hejka. Kao prvo, ovde nije bilo pijančenja. Prostorija je bila puna ljudi koji su izgledali kao seljani i farmeri. Ako baš i nisu bili potpuno trezni, nisu bili ni daleko od toga. Smeh je bio iskren, iako pomalo usiljen. Ljudi su se smejali da zaborave svoje nevolje, ali ipak s pravim veseljem. Sama trpezarija bila je uredna, čista i topla od vatre u velikom kaminu na suprotnom kraju. Osmesi služavki bili su topli poput vatre, a Rand vide da mu se iskreno osmehuju.

Gostioničar je bio uredan kao i njegova gostionica, sa sjajnom belom keceljom povezanom oko njegove telesine. Randu je bilo drago što je to bio krupan čovek; sumnjao je da će ikada više verovati žgoljavom gostioničaru. Zvao se Rulan Alvin — Rand pomisli kako je to dobro znamenje, budući da ga je toliko podsećalo na Emondovo Polje. Odmeri ih od glave do pete, a onda učtivo spomenu plaćanje unapred.

„Ne kažem da ste vi takvi, shvatate, ali ovih dana ima ljudi koje ujutru ne vole da plate račun. Izgleda da mnogo mladog sveta ide za Kaemlin.“

Rand se nije uvredio; bio je isuviše mokar i umoran. Ali kada gazda Alvin spomenu cenu, oči mu se razrogačiše, a Met je zvučao kao da se guši.

Gostioničar opusti vilicu i odmahnu glavom žalosno, ali izgledalo je kao da je navikao na to. „Vremena su teška“, reče sumorno. „Ima malo toga, a ono čega ima košta petostruko više no ranije. Sledećeg meseca biće i skuplje, zakleo bih se u to.“

Rand izvuče novac i pogleda Meta. Met tvrdoglavo stisnu usne. „Hoćeš da spavaš u jarku?“, upita Rand. Met uzdahnu i isprazni džep nevoljno. Kada su platili račun, Rand se namršti kada je video koliko je malo ostalo da podeli s Metom.

Ali deset minuta kasnije jeli su paprikaš za stolom u uglu blizu kamina. Gurali su ga na kašike komadima hleba. Porcije nisu bile velike koliko bi Rand želeo, ali bile su vruće i dobre. Toplota iz kamina kravila ga je polako. Pretvarao se da gleda samo u tanjir, ali, u stvari, napeto je posmatrao vrata. Ljudi koji su ulazili ili izlazili ličili su na farmere, ali to nije smirivalo njegova strahovanja.

Met je jeo polako, uživajući u svakom zalogaju, iako je mrmljao o prejakoj svetlosti lampi. Posle nekog vremena izvadio je šal koji mu je Alpert Mul dao i zavezao ga oko čela, navlačeći ga sve dok mu oči nisu bile gotovo pokrivene. Nekoliko ljudi ih je zbog toga pogledalo, a Rand požele da se to nije desilo. Žurno počisti tanjir terajući Meta da i on požuri, a onda zatraži od gazda Alvina da ih odvede u njihovu sobu.

Gostioničar je bio iznenađen zato što se povlače tako rano, ali ništa nije kazao. Uze sveću i provede ih kroz lavirint hodnika do sobice sa dva uska kreveta u najudaljenijem delu gostionice. Kada je otišao, Rand spusti svoje zavežljaje pored kreveta, prebaci ogrtač preko stolice i pade na prekrivač potpunu obučen. Odeća mu je i dalje bila mokra i neudobna, ali hteo je da bude spreman za slučaj da moraju da beže. Nije skinuo ni opasač s mačem. Spavao je sa šakom na balčaku.

Ujutru ga je probudilo kukurikanje petla. Ležao je posmatrajući svitanje kroz prozor. Nije znao da li sme da se usudi da odspava malo duže. Da li sme da spava tokom dana kada bi mogli da se kreću. Zevnu tako da su mu vilicu zakrckale.

„Hej“, uzviknu Met, „ja vidim!“ Sedeo je na krevetu i škiljio po sobi. „Bar malo, u svakom slučaju. Tvoje lice vidim još uvek pomalo maglovito, ali razaznajem te. Znam da ću biti dobro. Do večeras ću videti bolje od tebe. Ponovo.“

Rand skoči s kreveta. Češao se uzimajući ogrtač. Odeća mu je bila izgužvana zato što se osušila na njemu dok je spavao. Sve ga je svrbelo. „Prolazi nam dan“, reče. Met skoči s kreveta jednako brzo. I on se češao.

Rand se osećao dobro. Bili su za čitav dan hoda udaljeni od Četiri Kralja, a niko od Godovih ljudi nije se pojavio. Dan bliže Kaemlinu, gde ih je čekala Moiraina. Sigurno. Neće više morati da brinu o Prijateljima Mraka kada budu s Aes Sedai i Zaštitnikom. Bilo je neobično toliko priželjkivati susret s Aes Sedai. Svetlosti, kada ponovo budem video Moirainu, poljubiću je! Ta pomisao ga je terala na smeh. Osećao se toliko dobro da je potrošio nešto od njihove sve manje zalihe novčića da kupi doručak — veliku veknu hleba i bokal hladnog mleka iz ostave.

Jeli su u zadnjem delu trpezarije kada je mladić ušao unutra. Činilo se da je seljak. Šepurio se dok je hodao, vrteći na prstu kapu s perom. Pored njega u sobi je bio starac koji je čistio. On nije ni dizao pogled sa svoje metle. Mladić pogleda živahno po sobi, ali kada je ugledao Randa i Meta, kapa mu je sletela s prsta. Gledao ih je čitav minut pre no što je zgrabio kapu s poda, a onda ih je posmatrao još neko vreme, prolazeći prstima kroz guste tamne kovrdže. Naposletku se odvuče do njihovog stola.

Bio je stariji od Randa, ali stajao je gledajući ih pokorno. „Imate li nešto protiv da sednem?“, upita i smesta proguta pljuvačku, kao da je rekao nešto pogrešno.

Rand pomisli da se možda nada da će oni podeliti s njim doručak, iako je izgledao kao da može da ga priušti. Njegova košulja s plavim prugama bila je izvezena na okovratniku, a tamnoplavi plašt bio je obrubljen vezom. Njegove čizme nikada nisu ni bile blizu nekog posla koji bi mogao da ih pohaba, koliko je Rand mogao da vidi. Glavom mu je pokazao ka stolici.

Met se zagleda u mladića dok je on primicao stolicu ka stolu. Rand nije mogao da oceni da li je streljao pogledom, ili samo pokušavao da vidi jasnije. U svakom slučaju, izraz na Metovom licu imao je rezultata. Mladić se zaustavio na pola puta do stolice. Nije seo dok mu Rand nije ponovo klimnuo.

„Kako se zoveš?“, upita ga Rand.

„Zovem? Zovem. Ah... Zovite me Paitr.“ Nervozno je oborio pogled. „Ah...Ovo nije moja ideja, razumete. Moram to da uradim. Nisam želeo, ali naterali su me. Morate to da razumete. Ja ne...“

Rand se ukoči kada Met preteći reče: „Prijatelj Mraka.“

Paitr se trže i gotovo skoči sa stolice, gledajući divlje po sobi, kao da je u njoj bilo pedeset ljudi koji su to mogli da čuju. Starac je i dalje bio povijen nad metlom, gledajući prema podu. Paitr ponovo sede i nesigurno pogleda Randa i Meta. Znoj orosi njegovu gornju usnu. Ta optužba bi svakoga preznojila, ali nije poricao.

Rand polako odmahnu glavom. Posle susreta sa Godom znao je da Prijatelji Mraka nemaju Zmajev očnjak iscrtan na čelu, ali ipak ovaj Paitr je izgledao kao da je iz Emondovog Polja, ako se izuzme odeća. Ništa na njemu nije govorilo da je ubica ili još gore od toga. Niko ga ne bi ni pogledao dvaput. God je barem bio... drugačiji.

„Ostavi nas na miru“, reče Rand. „I kaži svojim prijateljima da nas ostave na miru. Ne želimo ništa od njih, a oni neće dobiti ništa od nas.“

„A ako nećeš“, dodao je Met žestoko, „kazaću im šta si. Videćeš šta će tvoji prijatelji iz sela misliti o tome.“

Rand se nadao da on blefira. To bi donelo nevolje i njima i Paitru.

Paitr je izgleda ozbiljno shvatio pretnju. Preblede. „Ja... Čuo sam šta se desilo u Četiri Kralja. Deo, u svakom slučaju. Vesti se šire. Mi imamo sopstvene načine da saznajemo o događajima. Ali ovde nema zasede. Ja sam sam i... i samo želim da razgovaram.“

„O čemu?“, upita Met u trenu kada Rand reče: „Ne zanima nas.“ Pogledali su se, a Met sleže ramenima. „Ne zanima nas“, reče.

Rand sasu poslednje kapi mleka i gumu okrajak svoje polovine hleba u džep. S obzirom da im je novac gotovo nestao, možda će to biti njihov sledeći obrok.

Kako da napuste gostionicu? Ako Paitr otkrije da je Met skoro slep, reći će drugima... drugim Prijateljima Mraka. Rand je video jednom kako vuk odvaja ćopavu ovcu od stada; bilo je drugih vukova u blizini, a on nije mogao ni da ostavi stado ni da nacilja jasno lukom. Čim je ovca bila sama, blejeći prestravljeno, ćopajući panično na tri noge, jedan vuk koji ju je jurio pretvorio se u njih deset, kao magijom. Rand oseti kako mu se stomak prevrće sećajući se toga. Ni oni nisu mogli tu da ostanu. Čak i ako Paitr nije lagao da je sam, koliko dugo će to biti tako?

„Vreme je da krenemo, Mete“, reče i zadrža dah. Dok je Met ustajao, naterao je Paitra da ga gleda tako što se nagnuo i rekao: „Ostavi nas na miru, Prijatelju Mraka. Neću ti reći ponovo. Ostavi... nas... na... miru...“

Paitr proguta snažno i skupi se u svojoj stolici. Krv mu je potpuno nestala s lica. Podsećao je Randa na Mirdraala.

Kada je pogledao Meta, on je već bio na nogama. Njegova nesigurnost prošla je neprimećeno. Rand žurno podiže svoje bisage i ostale zavežljaje, pokušavajući da drži ogrtač prebačen preko mača. Možda je Paitr već znao za njega. Možda je God rekao Ba’alzamonu, a Ba’alzamon Paitru, ali Rand nije verovao u to. Delovalo je da je Paitr čuo samo deo od onoga što se desilo u Četiri Kralja. Zato je bio tako prestravljen.

Manje-više svetla vrata navodila su Meta da ide prema njima, ne baš brzo, ali ni toliko sporo da deluje neprirodno. Rand je bio odmah iza njega, moleći se da se Met ne spotakne. Bio je zahvalan što je put do vrata bio čist, bez stolova i stolica na putu.

Iznenada, iza njega Paitr skoči na noge. „Čekajte“, reče očajnički. „Morate da čekate.“

„Ostavi nas na miru“, reče Rand, ne osvrćući se. Stigli su gotovo do vratu, a Met se nije ni spotakao.

„Samo me saslušajte“, reče Paitr. Uhvati Randa za rame da ga zaustavi.

Odjednom, slike se pojaviše u njegovoj glavi. Trolok, Narg, kako skače na njega u njegovoj sopstvenoj kući. Mirdraal koji mu preti u gostionici Jelen i lav u Baerlonu. Polutani svuda. Seni koje ih jure do Šadar Logota, dolaze po njih u Belom Mostu. Prijatelji Mraka svuda. Okrenu se i šaka mu se stisnu u pesnicu. „Rekao sam da nas ostaviš na mim!“ Udario je Paitra pravo u nos.

Prijatelj Mraka seo je na pod od udarca, gledajući u Randa zapanjeno. Krv mu je curila iz nosa. „Nećete stići daleko“, ispljunu gnevno. „Bez obzira koliko ste jaki, Veliki gospodar Mraka je jači. Senka će vas progutati!“

Začu se zaprepašćeni uzdah s kraja trpezarije i tresak metle koja je pala nu pod. Stari čistač čuo je naposletku razgovor. Stajao je, gledajući Paitra razrogačenim očima. Sva boja izgubila se s njegovog naboranog lica, a usta su mu se pomerala, ali iz njih nije izlazio glas. Paitr ga pogleda na trenutak, a onda opsova divlje i skoči, izjurivši iz gostionice, i otrča niz ulicu, kao da su mu izgladneli vukovi bili za petama. Starac je sada gledao Randa i Meta. Nije delovao ništa manje prestravljeno.

Rand izgura Meta iz gostionice i iz sela najbrže što je mogao, pazeći sve vreme na krike i zvuke uzbune, kojih nije bilo, ali ih je on svejedno čuo.

„Krv i pepeo“, proškrguta Met, „uvek su tu, uvek za petama. Nikada nećemo uspeti da pobegnemo.“

„Ne, nisu“, reče Rand. „Da je Ba’alzamon znao da smo ovde, misliš da bi prepustio sve onome? Bio bi tu još jedan God i dvadeset ili trideset siledžija. Još uvek nas jure, ali ne znaju gde smo sve dok im Paitr ne kaže, a možda je on zaista sam. Možda će morati da ode sve do Četiri Kralja, samo toliko znamo.“

„Ali on je rekao...“

„Baš me briga.“ Nije bio siguran ko je on o kome je Met govorio, ali to nije menjalo ništa. „Nećemo da se predamo.“

Tog dana su šest puta različitim kolima prelazili kratke delove puta. Jedan farmer im je rekao da neki ludi starac u gostionici u Market Šeranu tvrdi da u selu ima Prijatelja Mraka. Farmer jedva da je mogao da priča od smeha. Stalno je brisao suze s obraza. Prijatelji Mraka u Market Šeranu! Bila je to najbolja priča koju je čuo otkad se Akli Faren napio i proveo noć na krovu gostionice.

Drugi čovek, kolar okruglog lica, čije su alatke visile sa stranica taljiga, a dva kolska točka pozadi, pričao je nešto drugo. Dvadeset Prijatelja Mraka okupilo se u Market Šeranu. Tela muškaraca bila su izopačena, a žene su bile još i gore. Svi su bili prljavi i u ritama. Ako bi samo nekog pogledali, kolena bi mu zaklecala, a stomak bi se prevrnuo. Kada bi se nasmejali, pogani smeh zvonio bi u ušima satima, sve dok glava ne bi počela da boli kao da će da se rasprsne. Video ih je i sam, samo s bezbedne udaljenosti. Ako kraljica neće da učini nešto, onda neko treba da pozove Decu Svetla u pomoć. Neko bi trebalo da uradi nešto.

Osetili su olakšanje kada ih je kolar pustio da odu.

Ušli su u seoce, veoma nalik na Market Šeran, kada im se sunce našlo nisko na leđima. Kaemlinski put delio je selo. Na obe strane širokog puta bili su redovi kućica od cigala sa slamnatim krovovima. Mreže puzavica koje su pokrivale cigle imale su samo nekoliko listova. U selu je bila jedna gostionica; malo mesto koje nije bilo veće od gostionice Kod Vinskog izvora, sa znakom koji je škriputao, ljuljajući se napred-nazad na vetru. Kraljičin čovek.

Neobično mu je bilo da razmišlja o gostionici Kod Vinskog izvora kao maloj.

Rand se sećao da je mislio da je to najveća zgrada na svetu. Sve veće od toga bilo bi palata. Ali sada je video nešto više, i shvatio je iznenada da ništa neće biti isto kada se bude vratio kući. Ako se ikada vratiš.

Oklevao je na vratima gostionice, ali iako je bilo jeftinije u gostionici Kraljičin čovek nego u Market Šeranu, nisu mogli da priušte ni obrok ni sobu.

Met vide u kom pravcu gleda i potapša džep u kome je držao Tomove šarene lopte. „Vidim dovoljno dobro, samo neću moći da izvodim nešto previše složeno.“ Sve bolje je video, iako je još uvek nosio šal oko čela i škiljio kad god bi pogledao u nebo tokom dana. Kada Rand nije rekao ništa, Met nastavi: „Prijatelji Mraka ne mogu biti u svakoj gostionici odavde do Kaemlina. Sem toga, ne želim da spavam ispod žbunja, ako mogu da spavam u krevetu.“ Ipak, nije se ni pomerio ka gostionici. Samo je stajao i čekao na Randa.

Posle nekog vremena, Rand klimnu glavom. Bio je najumorniji od kada su otišli od kuće. Kosti su ga bolele i na samu pomisao da noć provedu pod vedrim nebom. Sve me stiže, sve bežanje i osvrtanje.

„Nemoguće je da su svuda“, složio se. Čim je kročio u trpezariju, zapita se da li je pogrešio. Bilo je to uredno mesto, ali prepuno ljudi. Svaki sto bio je zauzet, a bilo je i ljudi koji su stajali oslonjeni o zidove, jer nije bilo mesta da sednu. Izmučene služavke letele su oko stolova, a i gazda, i videlo se da je gužva bila veća od one na koju su navikli, prevelika za ovako malo mesto. Ljudi koji nisu bili odavde jasno su se izdvajali. Bili su obučeni kao i svi ostali, ali gledali su samo u svoju hranu i piće. Domaći su motrili na strance više no na bilo šta drugo.

Mrmor razgovora brujao je u vazduhu, dovoljno bučan da je gostioničar morao da ih povede u kuhinju kada mu Rand objasni da žele da razgovaraju s njim. Buka je i tu bila gotovo podjednaka, budući da su kuvarica i njeni pomagači lupali šerpama i jurili okolo.

Gostioničar obrisa lice velikom maramicom. „Pretpostavljam da idete u Kaemlin da vidite lažnog Zmaja, kao i svaka druga budala u kraljevstvu. Pa, šestorica spavaju u sobi, a dvojica ili trojica u krevetu. Ako vam to ne odgovara, nemam onda ništa za vas.“

Rand ispriča svoju priču osećajući mučninu. Budući da je toliko ljudi putovalo, svaki drugi mogao bi biti Prijatelj Mraka, a nije bilo načina da ih razlikuju od drugih. Met je pokazao kako žonglira — samo sa tri lopte, a i s njima je bio oprezan — a Rand uze Tomovu flautu. Posle nekoliko nota Starog crnog medveda, gostioničar nestrpljivo klimnu glavom.

„Poslužićete. Potrebno mi je nešto da ovi idioti malo zaborave na tog Loga! na. Bile su već tri tuče oko toga da li je on zaista Zmaj. Gurnite stvari u ćošak, a ja idem da raščistim mesto za vas. Ako ga ima u nekoj sobi. Budale. Svet je pun budala koje ne znaju da treba da ostanu tamo gde pripadaju. To je ono što izaziva sve ove nevolje. Ljudi koji neće da ostanu tamo gde treba.“ Obrisavši lice ponovo, izlete iz kuhinje, mrmljajući sebi u bradu.

Kuvarica i njeni pomagači nisu obraćali pažnju na Randa i Meta. Met je stalno nameštao šal oko glave. Gurao ga je gore, a onda škiljio zbog svetlosti i ponovo ga navlačio. Rand nije bio siguran da Met može da vidi dovoljno dobro da uradi nešto složenije od žongliranja trima loptama. A što se njega tiče... Mučnina u stomaku bivala je sve jača. Seo je na jednu nisku stolicu i obuhvatio glavu. Kuhinja je bila hladna. Stresao se. Vazduh je bio pun pare; peći i rerne pucketale su od vreline. Počeo je da drhti sve jače; cvokotao je zubi ma. Obavio je ruke oko sebe, ali nije mu pomoglo. Osećao se kao da mu se kosti smrzavaju.

Kroz maglu je čuo da ga Met nešto pita drmajući ga za rame. Neko opsova i izjuri iz sobe. A onda je gostioničar bio tu, sa namrštenom kuvaricom, a Met se glasno raspravljao s njima. Nije mogao da razazna šta su pričali; reči su mu zujale u ušima i uopšte nije mogao da misli.

Met ga iznenada uhvati za ruku i podiže. Nosio je sve njihove stvari — bisage, ćebad, zavežljaj od Tomovog plašta i kutije s instrumentima — okačene na ramenima, zajedno s njegovim lukom. Gostioničar ih je posmatrao, napeto brišući lice. Met je gotovo nosio Randa, koji se teturao. Pustio je svog prijatelja da ga vodi polako ka stražnjim vratima.

„I-i-izvini, M-M-Mete“, uspe da izusti. Nije mogao da zaustavi cvokotanje. „M-m-mora da je... t-to o-od... kiše. J-još j-jedna... noć napolju... n-neće d-da nam škodi... Valjda.“ Sumrak je već pomračio nebo s kojeg je sijala šačica zvezda.

„Nimalo“, reče Met. Pokušavao je da zvuči veselo, ali Rand je čuo prikrivenu brigu. „Bio je uplašen da će drugi ljudi saznati da je neko bolestan u njegovoj gostionici. Rekao sam mu da ću te odvesti u trpezariju ako pokuša da nas izbaci napolje. To bi mu ispraznilo polovinu soba za deset minuta. A on to nimalo ne želi, uprkos sve priče o budalama.“

„G-de onda?“

„Ovde“, reče Met, otvorivši stajska vrata uz glasno škripanje šarki. Bilo je mračnije unutra no napolju. Osećalo se na seno, zob i konje. I jak miris balege. Kada ga Met spusti na pod pokriven slamom, on skupi kolena sve do grudi, obgrlivši ih. Tresao se od glave do pete. Činilo mu se da je sva njegova snaga otišla na drhtaje. Čuo je kada se Met spotače, opsova i spotače ponovo, a onda zazveketa metal. Svetlost iznenada sinu. Met podiže izanđali stari fenjer.

Ako je gostionica bila puna, ni u štali nije bila manja gužva. U svakom boksu bio je konj. Neki su podigli glave i zatreptali ka svetlu. Met odmeri lestvice ka senjaku, a onda pogleda Randa koji se tresao na podu i odmahnu glavom.

„Nikada neću uspeti da te popnem tamo“, promrmlja. Okačivši fenjer, jurnu uz lestvice i poče da baca naramke sena. Sišao je brzo, napravio ležaj na kraju štale i tu smestio Randa. Met ga je pokrio s oba njihova ogrtača, ali Rand ih je gotovo odmah smakao.

„Vruće“, promrmlja. Maglovito se priseti da mu je do malopre bilo hladno, ali sada se osećao kao da je u rerni. Povuče se za okovratnik, bacakajući se glavom. „Vruće.“ Osetio je Metovu šaku na čelu.

„Vratiću se odmah“, reče Met pre no što je nestao.

Okretao se nemirno na senu, nije znao koliko dugo, sve dok se Met nije vratio s prepunim tanjirom i bokalom i dve bele šolje koje su visile okačene o drške.

„Ovde nema Mudrosti“, reče, kleknuvši pored Randa. Napunio je solju i prineo je Randovim ustima. Rand halapljivo ispi vodu, kao da danima nije ništa pio — tako se i osećao. „Ne znaju čak ni šta je Mudrost. Ovde imaju neku ženu koju zovu Majka Brun, ali ona porađa neku ženu, a niko ne zna kada će se vratiti. Doduše, doneo sam malo hleba, sira i kobasica. Dobri gazda Inlou daće nam sve samo da nas njegovi gosti ne vide. Evo, probaj malo.“

Rand skloni glavu od hrane. Stomak mu se prevrnuo čim ju je video, čim je pomislio na nju. Posle nekog vremena, Met uzdahnu i poče da jede. Rand je gledao u stranu, pokušavajući da ga ne sluša.

Drhtavica i groznica naizmenično su se smenjivale. Met ga je pokrivao kada se tresao i pojio vodom kada se žalio na žeđ. Noć je bivala sve dublja, a izgled štale se menjao na treperavoj svetlosti fenjera. Senke su postajale oblici i počele su da se kreću po svojoj volji. A onda je video Ba’alzamona kako korača niz štalu dok mu oči plamte. Mirdraali su ga pratili s obe strane, lica skrivenih u dubinama crnih kapuljača.

Zgrabivši balčak, pokuša da se digne, vičući: „Mete! Mete, ovde su! Svetlosti, ovde su!“

Met se trže iz sna tamo gde je sedeo naslonivši se na zid, prekrštenih nogu „Šta? Prijatelji Mraka? Gde?“

Podrhtavajući na nogama, Rand pokaza panično niz štalu... i udahnu zaprepašćeno. Senke su igrale, konji su udarali kopitima u snu. Ništa više. Pao je ponovo na slamu.

„Samo smo mi tu“, reče Met. „Evo, daj mi to.“ Posegao je za Randovim opasačem s mačem, ali on steže balčak.

„Ne. Ne. Moram da ga sačuvam. On je moj otac. Razumeš? On je m-moj o-otac!“ Ponovo je počeo da drhti, ali držao se mača kao davljenik za konopac. „M-moj o-otac!“ Met je odustao od pokušaja da ga uzme i ponovo ga prekrio.

Bilo je i drugih posetilaca te noći dok je Met dremao.

Rand nije bio siguran da li su zaista bili tu ili ne. Ponekad bi pogledao Meta, kome je glava pala na grudi, pitajući se da li bi ih i on video da se probudi.

Egvena je iskoračila iz senki. Kosa joj je bila upletena u dugu tamnu pletenicu, kao u Emondovom Polju, a bila je bolna i žalosna. „Zašto si nas ostavio?“, upita ga. „Mrtvi smo zato što si nas napustio.“

Rand slabašno odmahnu glavom na senu. „Ne, Egvena. Nisam želeo da vas ostavim. Molim te.“

„Svi smo mrtvi“, reče mu tužno, „a smrt je kraljevstvo Mračnoga. Mračni nas sada ima, zato što si nas ti napustio.“

„Ne. Nisam imao izbora, Egvena. Molim te. Egvena, nemoj da ideš. Vrati se, Egvena!“

Ali, ona se vratila u senke i postala deo njih.

Moirainin izraz bio je produhovljen, ali bila je mrtvački bleda. Njen plašt je ličio na pokrov, a glas joj je bio kao bič. „Tako je, Rande al’Tor. Nemaš izbora. Moraš da odeš u Tar Valon ili ćeš pripasti Mračnom. Bićeš okovan za čitavu večnost u Senci. Samo te Aes Sedai mogu spasti sada. Samo Aes Sedai.“

Tom mu se cinično iskezi. Zabavljačeva odeća visila je u nagorelim krpama, od kojih ga kroz blesak ponovo ugleda kako se rve sa Seni kako bi mogli da pobegnu. Meso ispod krpa bilo je čađavo i nagorelo. „Veruj Aes Sedai, dečka i poželećeš da si mrtav. Zapamti, cena za pomoć Aes Sedai uvek je manja no šlo veruješ, uvek veća no što možeš da zamisliš. A koji će te Ađah pronaći prvi, eh? Crveni? Možda Crni. Najbolje je da bežiš, dečko. Beži.“

Lanov pogled bio je tvrd kao granit, a lice mu je bilo prekriveno krvlju. Neobično je videti sečivo sa znakom čaplje u rukama čobanina. Da li si ga vredan? Bolje bi bilo da jesi. Sada si sam. Ništa te ne vezuje, ali i nema nikoga da te štiti, a svako može biti Prijatelj Mraka.“ Osmehnu se kao vuk i krv mu zalipta iz usta. „Svako.“

Došao je i Perin, optuživao ga, preklinjao za pomoć. Gazdarica Al’Ver plakala je za svojom kćerkom, a Bejl Domon ga je psovao zato što je navukao Seni na njegov brod. Gazda Fič je lomio ruke nad pepelom svoje gostionice, a Min je vrištala u troločkim kandžama. Ljudi koje je poznavao. Ljudi koje je samo sreo. Ali najgori je bio Tam. Stajao je iznad njega, mršteći se i odmahujući glavom. Nije rekao ni reč.

„Moraš da mi kažeš“, molio je Rand. „Ko sam ja? Reci mi, molim te. Ko samja? Ko sam ja?“, povika.

„Polako, Rande.“

Pomisli na trenutak da mu to Tam odgovara, ali onda Tam nestade. Met se naginjao nad njim, držeći mu šolju vode prislonjenu uz usne.

„Samo se odmaraj. Ti si Rand al’Tor, eto ko si, s najružnijim licem i najtvrđom glavom u Dve Reke. Hej, pa ti se znojiš! Groznica je prestala.“

„Rand al’Tor?“, prošaputa Rand. Met klimnu glavom. Bilo je nečeg toliko utešnog u tome da je Rand zaspao bez gutljaja vode.

Koliko je mogao da se seti, dok je spavao nisu ga mučili košmari. Ipak, bio je to toliko lak san da je otvarao oči kad god bi Met proveravao kako mu je. Zapitao se jednom da li je Met uopšte spavao, ali utonuo je u san pre no što je ta misao nestala.

Razbudio se kada je čuo škripanje vrata, ali samo je ležao na trenutak u senu, poželevši da još spava. Ne bi bio svestan svog tela da spava. Mišići su ga boleli kao isceđene krpe, a toliko je i bilo snage u njemu. Slabašno je pokušao da podigne glavu; uspelo mu je pri drugom pokušaju.

Met je sedeo na svom uobičajenom mestu pored zida, nadomak Randa. Brada mu je bila na grudima koje su se ravnomerno dizale i spuštale, kao u dubokom snu. Šal mu kliznu preko očiju.

Rand pogleda ka vratima.

Tamo je stajala žena, držeći otvorena vrata. Bila je na trenutak samo tamna silueta u haljini, oivičena bledom svetlošću ranog jutra, a onda je zakoračila unutra, dopustivši da se vrata zatvore za njom. Na svetlosti fenjera mogao je da je vidi jasnije. Bila je otprilike istog godišta kao i Ninaeva, pomisli, ali sasvim sigurno nije bila seljanka. Bleda zelena svila njene haljine presijavala se pri kretanju. Plašt joj je bio bogato, meko sivilo, a kosa joj je bila pokupljena u čipkanu mrežu. Igrala se teškom zlatnom ogrlicom dok je zamišljeno gledala Meta i njega.

„Mete“, pozva ga Rand, a onda glasnije: „Mete!“

Met hrknu i skoro se preturio kada se probudio. Trljajući pospano oči, zagleda se u ženu.

„Došla sam da proverim svog konja“, rekla je, pokazavši neodređeno kn pregradama. Neprekidno ih je gledala. „Da li si bolestan?“

„Dobro je“, reče Met ukočeno. „Samo se prehladio na kiši. To je sve.“

„Možda bi trebalo da ga pogledam“, primeti ona. „Znam nešto malo o tim stvarima...“

Rand se upita da li je ona Aes Sedai. Nije pripadala ovde, ne samo po odeći, već više po svom samouverenom ponašanju, načinu na koji je držala glavu uzdignutom, kao da će svakog trenutka da izusti zapovest. A ako jeste Aes Sedai, iz kog je Ađaha?

„Sada mi je dobro“, odgovori joj. „Nema potrebe, zaista.“

Ali ona je prešla štalu, pridigavši suknju, pazeći gde gazi svojim sivim papučicama. Namrštivši se zbog slame, kleknu pored njega i dotače mu čelo.

„Nema groznice“, reče, posmatrajući ga namršteno. Bila je lepa na neki oštar način, ali nije bilo toplote na njenom licu. Nije bilo ni hladno; više je delovalo bezosećajno. „Doduše, bio si bolestan. Da. Da. I još uvek slab kao mače. Mislim...“ Zavuče ruku pod svoj plašt. Odjednom, sve se odigra isuviše brzo, Rand nije mogao da učini ništa drago sem da prigušeno uzvikne.

Nešto u njenoj ruci blesnu ispod plašta. Zasijalo je kada je zamahnula ka Metu preko Randa. Met se munjevito prevrnu postrance i začu se čvrsto tunk metal se zabi u drvo. Sve se dogodi za trenutak, a onda se smiri.

Met je ležao polupridignut. Stezao je njen zglob odmah iznad bodeža kop je zarila u zid, tamo gde je on sedeo, u visini gradi. Dragom rakom držao je sečivo iz Šadar Logota uz njeno grlo.

Pokušala je da vidi bodež koji je Met držao, pomerajući samo oči. Udahnu isprekidano, razrogačenih očiju, i pokuša da se odvoji od njega, ali Met je držao oštricu tik uz njenu kožu. Nakon toga, bila je nepomična kao kamen.

Navlaživši usne, Rand je posmatrao gredu iznad sebe. I da nije bio tako slab, verovatno ne bi stigao ni da se pomakne. A onda pogleda njen bodež i usta mu se osušiše. Drvo oko sečiva počelo je da crni; tanki pramenovi dima uzdigli su se iz gareži.

„Mete! Mete, njen bodež!“

Met pogleda ka bodežu, a onda ponovo ženu, ali nije se ni makla. Nervozno je oblizivala usne. Met odvoji grubo njenu raku od balčaka noža i odgurnu je, Prevrnula se unazad, dalje od njih, dočekavši se na ruke. Još uvek je gledali sečivo u njegovoj šaci. „Ne mrdaj“, upozorio je. „Upotrebiću ovo ako samo mrdneš. Hoću, veruj mi.“ Lagano je klimnula glavom. Sve vreme je netremice posmatrala Metov bodež. „Pazi na nju, Rande.“

Rand nije znao Šta da uradi ako bude pokušala nešto — da vrisne, na primer. Svkako nije mogao da juri za njom ako bude pokušala da utekne. Ali ona je samo sedela tu, ne pomerajući se, dok je Met vadio njen bodež iz zida. Crna mrlja se nije širila, iako se još uvek pomalo pušila.

Met se osvrnu oko sebe, tražeći neko mesto da spusti bodež, a onda ga pruži Randu. Ovaj ga uze oprezno, kao da hvata živu otrovnicu. Bodež je izgledao obično, iako ukrašen, s balčakom od blede slonovače i uskim sjajnim sečivom koje nije bilo duže od njegovog dlana. Bodež kao i svaki drugi. Ali on je video što to sečivo može da uradi. Balčak nije čak bio ni topao, ali šaka je počela da mu se znoji. Nadao se da ga neće ispustiti u seno.

Žena se nije ni pomerila s mesta na koje je pala, posmatrajući kako se Met polako okreće ka njoj. Gledala ga je, kao da se pita šta će učiniti sledeće. Rand primeti kako su se Metove oči iznenadno skupile. Šake mu se stegnu oko bodeža. „Mete, ne!“

..Pokušala je da me ubije, Rande. I tebe bi ubila. Ona je Prijatelj Mraka.“ Met ispljunu tu reč.

„Ali mi nismo“, reče Rand. Žena prestravljeno uzdahnu, kao da je tek sada shvatila šta je Met nameravao. „Mi nismo, Mete.“

Na trenutak, Met se zaledi. Sečivo u njegovoj ruci presijavalo se na svetlosti fenjera. A onda klimnu glavom. „Pređi tamo“, reče ženi, pokazavši bodežom prema vratima sobe s konjskom opremom.

Ustala je polako, zastavši da otrese slamu s haljine. I dok je išla u pravcu koji je Met pokazao, kretala se kao da nije bilo razloga za žurbu. Ali Rand primeti da je zabrinuto gledala bodež s rubinom u balčaku u Metovoj ruci. „Trebalo bi zaista da prestanete da se borite“, reče. „Na kraju, to bi bilo najbolje. Videćete.“ „Najbolje?“, reče Met suvo, protrljavši grudi tamo gde bi ga sečivo pogodilo da se nije sklonio. „Miči se tamo.“

Sleže ramenima opušteno dok je radila kako joj je kazao. „Greška. Zavladala je poprilična... zbrka otkako se desilo ono s onom uobraženom budalom, Godom. A da ne spominjemo idiota koji je sve uspaničio u Market Šeranu. Niko ne zna šta se tamo dogodilo i kako. To je još opasnije za vas, zar ne vidite? Imačete počasna mesta ako svojevoljno priđete Velikom gospodaru, ali dok god bežite, bićete progonjeni, a ko zna šta će biti onda.“

Rand se stresao. Moji psi su ljubomorni i možda neće biti nežni.

„Dakle, imate problema s dvojicom seljačića.“ Met se nasmeja sumorno. Možda vi, Prijatelji Mraka, niste toliko opasni koliko sam čuo.“ Otvori širom vrata sobe s opremom i koraknu unazad.

Zastala je na dovratku, pogledavši ga preko ramena. Njen pogled bio je kao led, a glas još hladniji. „Otkrićeš koliko smo opasni. Kada Mirdraal stigne ovamo...“ Met prekinu njenu priču zalupivši vrata i navuče zasun. Kada se okrenuo, pogleda zabrinuto u Randa. „Sen“, reče napeto vraćajući bodež pod kaput. „Kaže da dolazi ovamo. Kako te noge služe?“

„Ne bih mogao da plešem“, promrmlja Rand, „ali, ako mi pomogneš da ustanem, moći ću da hodam.“ Pogleda nož u ruci i strese se. „Krv i pepeo, mogu I da trčim.“

Met povuče Randa da ustane, užurbano tovareći njihove stvari. Randu su noge podrhtavale i morao je da se nasloni na svog prijatelja kako bi ostao uspravan, ali trudio se da ne zadržava Meta. Držao je njen bodež podalje od sebe. Napolju je bilo vedro vode. Bacio ga je unutra dok su prolazili. Kada je sečivo dotaklo vodu, začulo se šištanje; para se digla iz vedra. Namršti se i pokuša da hoda brže.

U zoru je već mnogo ljudi bilo na ulici, bez obzira što je tako rano. Ali svi su gledali svoja posla i niko nije ni pogledao dvojicu mladića koji su napuštali selo, pogotovo kada se toliko stranaca muvalo okolo. Ali ipak, Rand steže svaki mišić, pokušavajući da stoji pravo. Sa svakim korakom pitao se da li je neko od ljudi koji su žurili pored njega bio Prijatelj Mraka. Da li neko od njih čeka ženu s bodežom? Ili Sen?

Milju van sela izdala ga je snaga. Jednog trenutka hodao je i dahtao, oslonjen o Meta; sledećeg trenutka obojica su bili na zemlji. Met ga odvuče na stranu.

„Moramo da nastavimo dalje“, reče Met. Prođe prstima kroz kosu, a onda navuče šal preko očiju. „Ranije ili kasnije, neko će je pustiti, a onda će nas juriti ponovo.“

„Znam“, prodahta Rand. „Znam. Pomozi mi.“

Met ga ponovo povuče, ali on se zaljulja. Znao je da je uzalud. Čim bude pokušao da zakorači, opet će pasti pravo na nos.

Dok je držao Randa, Met je čekao nestrpljivo da taljige koje su dolazile iz sela prođu pored njih. Zagunđa iznenađeno kada su usporile i zaustavile se pored njih. Čovek grubog lica pogledao ih je sa sedišta.

„Nešto nije u redu s njim?“, upita čovek ne vadeći lulu iz usta.

„Samo je umoran“, reče Met.

Rand vide da sve to ne ide na dobro. Naročito ako se bude oslanjao na Meta kao u tom trenutku. Pusti ga i odmaknu se za korak. Noge su mu drhtale, ali natera se da stoji i dalje. „Nisam spavao dva dana“, reče. „Pojeo sam nešto od čega sam se razboleo. Sada mi je bolje, ali nisam spavao.“

Čovek dunu oblak dima krajem usta. „Idete u Kaemlin, zar ne? Da sam vaših godina, pretpostavljam da bih i ja otišao da vidim tog lažnog Zmaja.“

„Da“, Met klimnu glavom. „Tako je. Idemo da vidimo lažnog Zmaja.“

„Pa, penjite se, onda. Tvoj prijatelj neka se popne pozadi. Ako mu pozli ponovo, najbolje da bude na slami, a ne ovde. Zovem se Hajam Kinč.“