Zenica sveta

51 Protiv Senke

Zemljište po kome je Rand trčao bilo je sve strmije, ali strah mu je dao novu snagu i nogama je proždirao tlo. Probijao se kroz rascvetalo žbunje i divlje ruže, kidajući latice. Nije pazio na to mu trnje cepa odeću ili razdire meso. Moirainin vrisak utihnu. Činilo se da su njeni krici trajali čitavu večnost, i da je svaki bio užasniji od prethodnog. Ipak, znao je da su oni trajali svega nekoliko trenutaka — posle čega će Aginor krenuti za njim. Znao je da će ga Aginor tražiti. To se jasno videlo u upalim očima Izgubljenog, u toj poslednjoj sekundi pre no što ga je užas naterao u bekstvo.

Zemljište je bivalo sve strmije, ali on je neprestano trčao. Uspinjao se hvatajući se za busenove. Pod nogama mu se odronjavalo kamenje, prašina i lišće. Na kraju je počeo da puzi, kada je tlo postalo suviše strmo. Dok je prelazio poslednjih nekoliko hvatova, jedva je stizao do daha. Uspravio se i stao, a onda požele da urlikne na sav glas.

Na deset koraka od njega brdo je prelazilo u oštru liticu. I pre no što je stigao do ivice, znao je šta će videti, ali ipak je krenuo. Svaki korak mu je bio teži od prethodnog. Nadao se da će možda ugledati neki putić, kozju stazu, bilo šta. Kada je prišao ivici, pogledao je niz liticu, visoku stotinu stopa. Kameni zid je bio gladak kao da je napravljen od dasaka.

Mora da postoji način. Vratiču se i pronaći neki zaobilazni put. Vratiču se...

Kada se Rand okrenu, Aginor je bio tu, uspinjući se prema vrhu. Izgubljeni se bez napora popeo na brdo. Prelazio je strmi uspon kao da je zaravan. Na suvom zategnutom licu nalik na pergament plamtele su upale oči koje su netremice gledale u Randa. Lice nije izgledalo ispijeno kao ranije. Činilo se da je punije, kao da se Aginor dobro najeo. Te oči su bile uprte u njega, ali opet, kada je Aginor prozborio, govorio je više za sebe.

„Ba’alzamon će nagraditi, više nego što smrtnik može da sanja, onoga koji te bude doveo u Šajol Gul. Ali opet, moji snovi su uvek nadmašivali želje običnih smrtnika, a ja to nisam već tri milenijuma. Zar je bitno da li ćeš služiti Velikog gospodara Mraka živ ili mrtav? Nije, važno je samo da se Senka širi. Zašto bismo nas dvojica delili moć? Zar da ja klečim pred tobom? Ja, koji sam se borio s Lijusom Terinom Telamonom u samoj Dvorani slugu. Ja, koji sam odmerio snagu s Gospodarom jutra i bio mu ravan. To se neće dogoditi.“

Randova usta su bila suva poput prašine. Osećao se kao da mu se jezik sparušio poput Aginora. Petama je dotakao ivicu padine i oseti kako se kamen odranja pod nogama. Nije se usuđivao da se osvrne, ali čuo je zvuk kamenja koje se kotrlja niz liticu. Upravo to bi se desilo i njemu ako bi se pomakao makar za jedan palac. Tada prvi put shvati da uzmiče od Izgubljenog. Koža mu se toliko naježi da je pomislio da će se izvitoperiti. Kad bi samo mogao da ga ne gleda! Mora da postoji neki način da pobegnem od njega. Neki način da pobegnem! Mora da postoji! Neki način!

Iznenada Rand nešto oseti — mogao je to da vidi, mada je znao da to ne postoji. Iza Aginora je bila bleštava vrpca, bela poput sunčeve svetlosti koja se probija kroz najčistiji oblak. Bila je deblja od kovačeve ruke, lakša od vazduha. To je povezivalo Izgubljenog sa nečim u neizmernoj daljini, a što je Randu bilo nadohvat ruke. Konopac je pulsirao, i sa svakim otkucajem Aginor je bivao sve jači i puniji. Postajao je visok i snažan kao i Rand, snažniji od Zaštitnika, smrtonosniji od Pustoši. Ali opet, bez te sjajne trake, Izgubljeni skoro da nije ni postojao. Vrpca je bila sve. Brujala je. Pevala. Dozivala je Randovu dušu. Od nje se odvoji jedan šljašteći pramen debljine prsta, dolebde do Randa i dotače ga. On duboko udahnu. Ispuni ga svetlost, a vrelina koja bi ga inače sagorela, samo ga je prijatno zagrevala i rasterivala mu grobnu hladnoću iz kostiju. Pramen postade deblji. Moram da pobegnem!

„Ne!“, povika Aginor. „Nećeš ga dobiti! Moj je!“

I Izgubljeni i Rand su nepomično stajali. Ali ipak, njihova borba je bila ravna rvanju u prašini. Znoj orosi Aginorovo lice, koje više nije bilo ispijeno i staro, već lice snažnog čoveka u naponu snage. Rand je pulsirao zajedno s vrpcom, kao da prati otkucaje srca sveta. Ona je ispunila njegovo biće. Svetlost mu je ispunila um, i na kraju je ostao samo jedan slobodan kutak u svesti. Rand obmota prazninu oko tog prostora, zaklanjajući se u ništavilo. Idi od mene!

„Moje!“, uzviknu Aginor. „Moje!“

U Randu se sakupi toplota, poput toplote sunca. Svetlost je zračila, kao da sunce zrači. Bio je ispunjen strašnim zračenjem Svetlosti. Idi od mene!

„Moje!“ Plamen suknu iz Aginorovih usta, a kroz očne duplje izbiše koplja ognja. On zavrišta.

Idi od mene! Rand sada više nije bio na vrhu brda. Drhtao je od Svetlosti koja ga je ispunila. Um je odbijao da radi; svetlost i toplota ga oslepeše. Svetlost. Svetlost mu zaslepi um usred praznine, i on oseti strahopoštovanje.

Stajao je u širokom planinskom prolazu, koji je bio okružen nejednakim crnim vrhovima, nalik na zube Mračnoga. To se zaista dešavalo — on je bio tamo. Osećao je kamen pod čizmama i ledeni povetarac na licu.

Bio je usred bitke ili na samoj ivici okršaja. Ljudi u oklopima jahali su konje. Sjajni čelik je prekrivala prašina. Sekli su i probadali Troloke koji su režali, vitlajući šiljatim sekirama i srpolikim mačevima. Neki od ljudi borili su se stojeći, zato što su im konji bili ubijeni. Konji u oklopima bez jahača galopirali su kroz bitku s praznim sedlima. U toj borbenoj larmi promicale su i Seni. Plaštovi crni poput noći mimo su visili, iako su njihovi tamni atovi galopirali, a gde god da su udarali mačevima koji su proždirali svetlost, ljudi su umirali. Zvuk je tukao u Randa, tukao i odbijao se o nešto čudnovato što ga je držalo za grlo. Čuo se zveket čelika, teško disanje i stenjanje ljudi i Troloka koji su se borili, vapaji ljudi i Troloka na samrti. Iznad svega toga, po vazduhu prepunom prašine vijorili su se barjaci: crni soko Fal Dare, beli jelen Šienara i drugi. I troločki baijaci. U tom stešnjenom prostoru bili su rogata lobanja Da’vola, krvavocrveni trozubac Ko’bala, gvozdena pesnica Dai’mona.

Ali to je zaista bio kraj bitke, predah, i ljudi i Troloci su se povlačili da prestroje redove. Izgleda da niko nije primetio Randa dok su zadavali poslednjih nekoliko udaraca jedni drugima, a potom uzmicali, galopirajući ili teturavo trčeći na kraj prolaza.

Rand postade svestan toga da gleda u prolaz gde su ljudi prestrojavali redove, Zastavice su lepršale ispod sjajnih vrhova kopalja. Ranjenici su se povijali u sedlima. Konji bez jahača su se propinjali i galopirali. Bilo je očigledno da nisu mogli da izdrže još jedan sukob, baš kao što je bilo i očigledno da su se pripremali za sledeći, poslednji napad. Neki od njih ga ugledaše; ljudi su se dizali u uzengijama i pokazivali ka njemu. Njihovi povici su mu izgledali kao slabašno pištanje.

Rand se okrenu i zatetura. Snage Mračnoga ispunile su drugi kraj prolaza. Nakostrešeni crni džiliti i koplja pokrivali su planinske padine, koje su zbog toga izgledale još tamnije. Pred moćnim hordama Troloka ogromna vojska Šienara bila je sićušna. Stotine Seni jahalo je ispred troločke vojske. Okrutna lica s gubicama zastrašeno su se okretala dok su oni prolazili. Ogromne telesine su uzmicale da im naprave prolaz. Iznad glava su im preletali Draghkari na kožnatim krilima. Njihovi krici izazivali su vetar. Sada ga i Polutani ugledaše. Pokazivali su ka njemu, a Draghkari se okrenuše i krenuše da poniru. Dvojica... trojica.... šestorica njih. Dok su leteli u sunovrat prema njemu, ispuštali su snažne krike.

Pomno je gledao u njih. Ispunila ga je plamteća vrelina sunca. Mogao je jasno da vidi Draghkare i njihove bezdušne oči na bledim ljudskim licima, na krilatim telima koja nisu imala ničeg ljudskog. Užasna vrelina. Plamteća vrelina.

Munje sevnuše preko neba bez oblačka. Oštre i jasne, plamtele su mu u očima. Svaka od njih pogodi po jednu krilatu crnu spodobu. Krici lovaca postadoše vapaj umirućih, a spaljena čudovišta padoše na zemlju. Nebo je bilo čisto.

Rand je osećao užasnu vrelinu Svetlosti.

On pade na kolena. Učinilo mu se da može da čuje kako mu se niz obraze slivaju suze od vreline. „Ne!“ Zgrabi žilave busenove da bi sačuvao neki dodir sa stvarnošću. Trava buknu. „Molim te, neeeeeee!“

Sa njegovim krikom zaurla vetar. Zajedno zatutnjaše niz prolaz, razbuktavši plamenove u vatreni zid koji se širio od njega i išao prema troločkoj vojsci brže od konjskog galopa. Oganj pogodi Troloke, a planine zadrhtaše od njihovih vrisaka. Ti urlici gotovo nadjačaše tutnjavu vetra i Randov krik.

„Ovo mora da se okonča!“ Rand poče pesnicama da udara po tlu, a zemlja je odzvanjala poput gonga. Šake mu se izranjaviše tukući o stenje, a zemlja se zatrese. Tlo oko njega zadrhta, a potom se ti drhtaji pretvoriše u talase. Ti valovi zemlje i stenja nadneše se nad Troloke i Seni i sručiše se preko njih, dok su se planine mrvile pod njihovim nogama i kopitima. Proključala masa mesa i krša žarila je preko troločke vojske. Oni koji su uspeli da se zadrže na nogama i dalje su bili moćna vojna, ali sada samo dvostruko brojnija od ljudske vojske. Ti razbijeni ostaci su se prestravljeno i zbunjeno razmileli.

Vetar je zamro. Krici zamukoše. Zemlja se smiri. Prašina i dim se zakovitlaše, vraćajući se niz prolaz, i okružiše ga.

„Svetlost te oslepela, Ba’alzamone! Ovo mora da se završi!“

NE OVDE.

To nije bila Randova misao. Čitava lobanja mu se potresla od nje.

NEĆU UČESTVOVATI. SAMO IZABRANI MOŽE DA URADI ONO ŠTO MORA, AKO TO ŽELI.

„Gde?“ Nije želeo da izgovori tu reč, ali nije mogao da se zaustavi. „Gde?“

Magla koja ga je okruživala poče da se razmiče, otkrivajući kupolu od čistog vazduha. Bila je visoka bar deset hvatova, ograđena dimom i prašinom. Pred njim su se pojavili stepenici, a svaki je stajao sam, bez oslonca, pružajući se prema oblaku koji je zaklanjao sunce.

NE OVDE.

Kroz izmaglicu se začu krik koji kao da je dolazio sa drugog kraja zemlje. „Svetlost tako hoće!“ Zemlja se zatrese od grmljavine kopita, a vojska ljudi krenu u svoj poslednji juriš.

Unutar praznine, Rand na tren oseti paniku. Konjanici koji su jurišali nisu mogli da ga vide kroz prašinu; njihov nalet bi ga pregazio. Ipak, prevlada onaj deo njegove svesti koji se nije obazirao na tlo koje se treslo, kao da to nije zavređivalo njegovu pažnju. Pope se na prvi stepenik. Vodio ga je tupi bes. Ovo mora da se okonča!

Okruži ga potpuna tama sveopšteg ništavila. Stepenice su i dalje bile tu. Visile su u tami pod njegovim nogama i pred njim. Kada se Rand osvrnuo, video je da su one iza njega nestajale, bledeći u ništavilu kojim je bio okružen. Ali vrpca je i dalje bila tu, iza njega — sjajna linija koja se gubila i nestajala u daljini. Nije bila tako puna kao ranije, ali ipak je pulsirala, dajući mu snagu, i život, i Svetlost. Peo se dalje.

Izgledalo je kao da se uspinjao čitavu večnost. Bilo je to i duže od večnosti. U ništavilu je vreme mirovalo. Vreme je išlo brže. Peo se, a onda se iznenada pred njim pojaviše vrata. Bila su gruba, izgrebana i stara. Njih se dobro sećao. On ih dodirnu i ona se razleteše u komade. Ušao je u prostoriju još dok su se vrata raspadala. Iverje mu je padalo sa ramena.

I odaja je ostala ista: spektar boja gnevnog neba iznad balkona, topljeni zidovi, izglačani sto i užasni kamin s vatrom koja je buktala bez toplote. Neka od lica na kaminu bila su iskrivljena, u mukama, i vrištala su nemo. Neka su mu delovala poznato, kao da ih je poznavao. Ipak, on se čvrsto držao praznine. Lebdeo je svom sopstvenom ništavilu. Bio je sam. Kada je pogledao u ogledalo na zidu, mogao je jasno da vidi svoj odraz, kao da je to bio on. U praznini je smirenost.

„Da“, reče Ba’alzamon, stojeći ispred kamina, „i mislio sam da će Aginora nadvladati njegova sopstvena pohlepa. Ali to sada nije bitno. Dugo se tragalo, ali sada je to završeno. Ti si ovde i ja te znam.“

U središtu Svetlosti lebdela je praznina, a usred nje Rand. On posegnu ka tlu svog doma i oseti tvrdu stenu, suvu i nepobedivu, kamen bez milosti. Tu su mogli da prežive samo jaki, snažni poput planina. „Umoran sam od bežanja.“ Iznenadila ga je smirenost sopstvenog glasa. „Umoran sam od tvojih pretnji mojim prijateljima. Neću više bežati.“ Tek sada vide da i Ba’alzamon ima svoju vrpcu: crnu, daleko deblju od njegove. Bila je toliko široka, da se činilo da je veća i od ljudskog tela, ali ipak nije bila velika koliko Ba’alzamon. Svaki otkucaj te crne vene proždirao je svetlost.

„Zar zaista veruješ da je bitno šta si ti odlučio?“ Oganj Ba’alzamonovih usta se zacereka. Lica na ognjištu su jecala zbog veselja svog gospodara. „Toliko puta si bežao od mene, a ja sam te svaki put stizao i naterao da progutaš svoj ponos, začinjavajući sve cmizdravim suzama. Mnogo puta si ustajao i borio se, a onda si, poražen, puzao pred mojim nogama, moleći za milost. Samo jedno možeš da biraš, crve, i to ovo: klekni pred moja stopala i verno mi služi, a ja ću ti dati moć nad prestolima, ili budi glupa lutka Tar Valona i vrišti dok te budu mleli u prašini vremena.“

Rand se promeškolji, pogledavši kroz vrata kao da traži izlaz. Neka Mračni poveruje da je tako. Napolju je i dalje bila tmina ništavila, prosečena njegovom sjajnom niti. A tamo je lebdela i Ba’alzamonova vrpca, puna i tako crna da je odskakala od spoljne tmine kao od snega. Dve vrpce su kucale poput srčanih vena, jedna naspram druge. Svetlost se jedva odupirala talasima mraka.

„To nije jedini izbor“, reče Rand. „Točak tka Šaru, a ne ti. Pobegao sam iz svake zamke koju si mi postavio. Pobegao sam od tvojih Seni i Troloka, umakao sam tvojim Prijateljima Mraka. Ovde sam te pronašao i usput uništio tvoju vojsku. Ti ne tkaš Šaru.“ Ba’alzamonove oči buktale su poput dva ložišta. Usne su mu bile nepomične, ali Randu se učini da je čuo vrisak kletve upućen Aginoru. A onda je oganj zamro, i to obično ljudsko lice osmehnu se tako da se sledio, čak i pored toplote Svetlosti.

„Mogu se sakupiti i druge vojske, budalo. Tek će doći armije o kojima nisi ni sanjao. I ti si pronašao mene? Ti, puž ispod kamena, pronašao si mene? Od časa tvog rođenja ja sam ti određivao put. On te je vodio ili do groba ili ovamo. Aijeli su pušteni da pobegnu i da jedan od njih preživi, izgovarajući reči koje će godinama odjekivati. Džain Lakonogi, heroj“, izgovori tu reč rugajući se, „od koga sam napravio budalu, što i jeste, i poslao ga Ogierima, mislio je da me se oslobodio. Crni Ađah gmizale su poput crva po čitavom svetu da te pronađu. Ja povlačim konce, a Amirlin je obična marioneta, mada misli da ona upravlja događajima.“

Praznina zadrhta; Rand požuri da je ponovo učvrsti. On sve zna. Mogao je to da uradi. Zaista se možda sve tako i dogodilo. Svetlost zagreja prazninu. Sumnja je zavrištala i utihnula, ostavljajući samo seme. Borio se sa sobom, ne znajući da li da zakopa to seme ili da ga pusti da raste. Praznina se primiri, manja no ranije, i on je lebdeo u spokoju.

Činilo se da Ba’alzamon ništa nije primetio. „Nije bitno da li ćeš mi pripasti živ ili mrtav; to je bitno za tebe i onu moć koju bih ti dao. Služićeš me ti ili tvoja duša. Ali radije bih da klečiš preda mnom živ no mrtav. Poslata je jedna pesnica Troloka u tvoje selo, a mogao sam da pošaljem hiljadu. Sreo si jednog Prijatelja Mraka tamo gde je stotinu njih moglo da te napadne u snu. A ti ih, budalo, čak sve i ne poznaješ; niti one ispred tebe, niti one iza. Ne poznaješ čak ni one koji su pored tebe. Ti si moj. Uvek si mi pripadao i bio moj pas na povocu. Ja sam te doveo ovamo da klekneš pred svoga gospodara ili da umreš i da se tvoja duša pokori.“

„Poričem te. Nemaš nikakvu moć nada mnom, i nikada neću kleknuti pred tebe, živ ili mrtav.“

„Gledaj“, reče Ba’alzamon. „Gledaj.“ I protiv svoje volje, Rand okrenu glavu.

Tamo su stajale Egvena i Ninaeva, blede i prestravljene, sa cvećem u kosi. Pored njih je bila još jedna žena, malo starija od Mudrosti, tamnih očiju i prelepa. Nosila je haljinu iz Dve Reke. Jarko cveće joj je bilo izvezeno oko vrata.

„Majko?“, prodahta Rand, a ona se nasmeši. Bio je to osmeh bez nade. Osmeh njegove majke. „Ne! Moja majka je mrtva, a devojke su na bezbednom, daleko odavde. Poričem te!“ Egvena i Ninaeva se više nisu jasno videle, već se pretvoriše u maglu i rasuše. Kari al’Tor je i dalje stajala. Oči su joj bile raširene od straha.

„Barem mi ona pripada“, reče Ba’alzamon, „i mogu da radim s njom šta hoću.“

Rand odmahnu glavom. „Poričem te.“ Prisili se da izusti te reči. „Ona je mrtva i bezbedna od tebe u Svetlosti.“

Usne njegove majke zadrhtaše. Suze joj krenuše niz obraze; svaka od njih pekla ga je poput kiseline. „Gospodar groba jači je no što je nekada bio, sine moj“, reče mu. „Njegova ruka je duža. Otac laži govori medenim jezikom za neoprezne duše. Sine moj. Moj jedini, dragi sine. Poštedela bih te da mogu, ali on je sada moj gospodar. Njegov hir je zakon mog postojanja. Nemam izbora no da mu se pokoravam i da puzim za njegovu naklonost. Samo me ti možeš osloboditi. Molim te, sine moj. Pomozi mi, molim te. Pomozi mi. Pomozi mi! MOLIM TE!“

Otrže joj se jecaj kada se gologlave Seni, blede i bezoke, pojaviše oko nje. Počepali su joj odeću svojim mrtvačkim šakama, vitlajući kleštima, stegama, svime što je ubadalo, peklo i udaralo njeno nago telo. Nije prestajala da vrišti.

Randov vrisak bio je odjek majčinih. Praznina mu proključa u umu, a mač mu se pojavi u ruci. To nije bilo sečivo sa znakom čaplje, već sečivo od svetlosti, sečivo Svetlosti. Još dok ga je podizao, vatrena bela munja suknu iz njegovog vrha, kao da se sečivo kretalo samo. Oštrica se spusti na najbližu Sen i zaslepljujuća svetlost ispuni odaju. Sijala je kroz Poluljude kao sveća kroz papir, gorela je kroz njih, čineći ga slepim za sve oko sebe.

Iz središta sveg tog sjaja, začu šapat: „Hvala ti, sine moj. Svetlost. Blagoslovena Svetlost.“

Blesak utrnu i on ostade sam u odaji s Ba’alzamonom. Ba’alzamonove oči plamtele su kao Jama prokletstva, ali on ustuknu od mača, kao da je sečivo zaista bilo od same Svetlosti. „Budalo! Uništićeš se! Ne možeš da je koristiš tako, ne još! Ne dok te ne naučim!“

„Završeno je“, reče Rand i zamahnu mačem ka Ba’alzamonovoj crnoj traci.

Ba’alzamon zavrišta dok se mač spuštao, urličući sve dok kameni zidovi nisu počeli da se tresu. Beskrajno zavijanje postade još jače kada sečivo Svetlosti preseče vrpcu. Krajevi se rastaviše uz trzaj, kao da su bili zategnuti. Deo koji je dolazio iz ništavila, spolja, poče da kopni, skupljajući se; drugi udari u Ba’alzamona i odgurnu ga svom silinom na kamin. Začu se nečujni smeh u bezglasnim vriskovima izmučenih lica. Zidovi su se stresli i počeli da pucaju; pod se zaljulja, a komadi kamena padali su na njega s tavanice.

Dok se sve raspadalo oko njega, Rand usmeri mač ka Ba’alzamonovom srcu. „Završeno je!“

Svetlost suknu iz sečiva, raspršivši se u kišu ognjenih varnica nalik na kapljice istopljenog belog usijanog metala. Ba’alzamon podiže ruke jecajući, u uzaludnom pokušaju da se zaštiti. Oganj je vrištao u njegovim očima, pridruživši se drugim plamenovima, dok je kamen počinjao da gori — kamen ispucalih zidova, kamen nakrivljenog poda, kamen koji je padao poput kiše s tavanice. Rand oseti kako se sjajna nit koja je bila vezana za njega tanji sve više, sve dok nije samo sjaj ostao, ali još jače se napregnu. Nije znao šta čini, niti kako. Znao je samo da to mora da se okonča. To mora da se okonča!

Plamen ispuni odaju. Čvrsti plamen. Mogao je da vidi kako Ba’alzamon gori poput lista. Čuo je njegovo zavijanje, osećao kako ga Ba’alzamonovi krici grebu po kostima. Plamen postade čista, bela svetlost, svetlija od sunca. A onda je i poslednji treptaj niti nestao i on je počeo da pada kroz beskrajno crnilo i Ba’alzamonov krik koji se gubio.

Nešto ga udari neverovatnom silinom. Bio je samleven, a samlevena masa se zatresla i zavrištala od ognja koji je besneo u njoj, od gnevne studeni koja je gorela bez kraja.