Zenica sveta

34 Poslednje selo

Stigli su u Kerisford tek posle mraka. Randu se činilo da im je trebalo mnogo više vremena nego što im je gazda Kinč rekao kada su ga napustili. Pitao se da li mu se poremetio osećaj za vreme. Samo tri noći od Haualala Goda i Četiri Kralja, dve otkako ih je Paitr iznenadio u Market Šeranu. Jedva dan od kada je bezimena žena — Prijatelj Mraka, pokušala da ih ubije u štali Kraljičinog čoveka. Ali čak je i to delovalo kao da se odigralo pre godinu dana ili u prošlom životu.

Sita god da se dešavalo s vremenom, Kerisford je izgledao potpuno obično. Barem spolja. Uredne kuće od cigle, prekrivene puzavicama, i uske ulice, izuzev samog Kaemlinskog puta, tihe i naizgled mirne. Ali šta je ispod toga?, upita se Market Šeran takođe je naizgled bio miran, kao i selo gde je ona žena...

Nije ni znao ime tog sela, niti je želeo da razmišlja o njemu.

Svetlost se kroz prozore prolivala na ulice, gotovo prazne. To je odgovaralo Randu. Šunjajući se od ugla do ugla, izbegavao je ono malo ljudi koji su bili napolju. Met mu je bio uz rame i ukočio bi se na škripanje šljunka koje bi mu javilo da im prilazi neki seljanin. Preskakali su iz senke u senku kada bi neka nejasna prilika prošla pokraj njih.

Reka Keri bila je tu jedva trideset koraka široka, a crna voda tekla je lenjo, ali preko gaza je odavno bio sagrađen most. Vekovi kiše i vetra istrošili su potporne kamene stubove tako da su sada izgledali skoro kao prirodni oblici. Godine teretnih kola i trgovačkih karavana promenile su i debele drvene daske, koje su olabavljene, lupkale pod njihovim čizmama, glasno kao bubnjevi. Dugo nakon što su prošli kroz selo i zašli u okolne njive, Rand je očekivao da će ih zaustaviti neko i upitati ko su. Ili još gore, da će znati ko su.

Što su dalje išli, zemlja je bivala sve nastanjenija. Uvek su mogli da vide svetla farmi. Živice i ograde bile su svuda pored puta i polja. Njiva je bilo svuda, a nijedan šumarak nije bio blizu puta. Izgledalo je kao da su uvek na obodu nekog sela, čak i kada su bili satima udaljeni od najbližeg mesta. Uredno i mimo. Nigde nije bilo ni naznake da Prijatelji Mraka, ili nešto još goro, možda vreba u tami.

Odjednom, Met sede na put. Podiže šal navrh glave, sada kada je jedina svetlost bila mesečina. „Hvat je dva koraka“, promrmlja. „Milja je hiljadu hvatova liga je četiri milje... Neću da pređem ni deset koraka više, sem ako nakon toga nije mesto na kome mogu da prespavam. A ni nešto za jelo ne bi bilo na odmet. Da nisi možda sakrio nešto u džepovima? Možda jabuku? Ne bih ti zamerio ako jesi. Mogao bi barem da pogledaš.“

Rand osmotri put u oba smera. Oni su jedini išli kroz noć. Pogleda Meta, koji je skinuo jednu čizmu i trljao nogu. A sada više ni oni ne idu. I njega su bolele noge. Zadrhtale su mu, kao da mu kažu da nije povratio onoliko snage koliko je mislio.

Tamne mogile stajale su u poljima odmah ispred njih. Stogovi sena, smanjeni od zimskog prehranjivanja, ali ipak stogovi.

Gurnu Meta nogom. „Tamo ćemo prespavati.“

„Ponovo seno“, uzdahnu Met, ali navuče čizmu i ustade.

Vetar poče da duva, a noć je bivala sve hladnija. Popeli su se preko glatkih motki ograde i brzo se ukopali u seno. Navošteno platno čuvalo je seno od kiše, ali i od vetra.

Rand se okretao u udubljenju koje je načinio sve dok se nije udobno smestio. Seno ga je i dalje bockalo kroz odeću, ali navikao je na to. Pokušao je da prebroji senjake i stogove u kojima je spavao od Belog Mosta. Junaci u pričama nikada nisu morali da spavaju u senu ili pod živicama. Ali, više nije bilo lako da se pretvara da je junak iz priče, čak i nakratko. Uzdahnu i podiže okovratnik, u nadi da će tako sprečiti slamke sena da mu upadaju za vrat.

„Rande?“, reče Met tiho. „Rande, misliš li da ćemo uspeti?“

„Da dođemo do Tar Valona? Ima još dosta do njega, ali...“

„Do Kaemlina. Misliš li da ćemo stići do Kaemlina?“ Rand podiže glavu, ali bilo je mračno u njihovoj jazbini; jedino je po glasu mogao da zaključi gde je Met. „Gazda Kinč reče dva dana. Prekosutra, ili sledećeg dana, bićemo tamo.“

„Ako nas niz put ne bude čekalo stotinak Prijatelja Mraka, ili Sen ili dve.“ Na trenutak je zavladala tišina, a onda Met reče: „Mislim da smo samo mi ostali, Rande.“ Zvučao je uplašeno. „Šta god da se desilo, ostali smo samo nas dvojica. Samo mi.“

Rand odmahnu glavom. Znao je da Met to nije mogao da vidi u tami, ali je ipak načinio taj pokret više zbog sebe no zbog njega. „Spavaj, Mete“, reče umorno. Ali dugo nije zaspao. Samo mi.

Probudilo ga je kukurikanje petlova. Isteturao se u praskozorje, čisteći seno s odeće. Uprkos njegovoj predostrožnosti, nešto vlati mu se ipak uvuklo za vrat. Slamke su ga grebuckale između plećki. Skinu kaput i izvuče košulju iz pantalona da bi ih izvadio. Shvati da je neko tu tek kada mu je jedna ruka bila iza vrata, a draga iza leđa.

Sunce nije još zaista izgrejalo, ali nekolicina ljudi već je išla ka Kaemlinu, sami ili u društvu. Neki su nosili torbe ili zavežljaje na leđima, a drugi samo štap za šetnju, ili ni to. Uglavnom su to bili momci, ali tu i tamo bilo je i devojaka, pa i poneko stariji. Svi su bili prašnjavi, kao da su prešli dug put. Neki su gledali pred noge, umorno pogrbljeni, iako je bilo tako rano. Drugi su gledali u nešto ispred, što se nije moglo videti. U nešto u pravcu svitanja.

Met se iskotrlja iz stoga sena, snažno se češući. Zastao je samo toliko da obmota šal oko glave. Ovoga jutra malo manje je zaklonio oči. „Misliš li da ćemo danas naći nešto za jelo?“

Randov stomak zakrča saosećajno. „Mislićemo o tome usput“, reče. Na brzinu popravivši svoju odeću, iskopa stvari iz plasta.

Kad su stigli do ograde, i Met primeti ljude. Namršti se i stade u polju dok se Rand peo preko ograde. Jedan mladić, ne mnogo stariji od njih, pogleda ka njima dok je prolazio. Odeća mu je bila prašnjava, kao i smotano ćebe preko leđa.

„Kuda si krenuo?“, uzviknu Met.

„Pa, u Kaemlin, da vidim Zmaja“, uzvrati momak bez zaustavljanja. Podiže obrvu kada je primetio ćebad i bisage koje su visile s njihovih ramena, i dodade: „Baš kao i vi.“ Nastavio je dalje smejući se, gledajući nestrpljivo napred.

Met je ponovio pitanje nekoliko puta tokom dana, a jedini ljudi koji mu nisu isto odgovorili bili su seljani. Oni bi samo pljuvati i zgađeno okretali leđa, ali su i motrili. Gledali su sve strance na isti način, krajičkom oka. Njihova lica govorila su jasno da su stranci u stanju da urade svašta ako se ne pazi na njih.

Starosedeoci u tom području nisu bili oprezni samo zbog nepoznatih ljudi. Činilo se da su bili poprilično besni. Mnogo ljudi je išlo putem, raštrkanih na sve strane. Kada bi se seljačke taljige i kola pojavili, sa suncem koje je virilo preko obzorja, oni bi im usporili njihovu ionako sporu vožnju. Niko nije bio raspoložen da im ponudi prevoz. Pre se mogao očekivati kiseli izraz lica i možda psovka zbog posla na koji nisu mogli da stignu.

Trgovačka kola jurila su putem bez mnogo ometanja, a iza njih su ostajale podignute pesnice, bez obzira da li su išli ka Kaemlinu ili iz njega. Kada se prvi trgovački karavan pojavio tog jutra, približavajući se brzim kasom dok se sunce još jedva videlo iza njih, Rand se skloni sa puta. Izgledalo je kao da uopšte nemaju nameru da uspore. Rand je video kako se i drugi ljudi sklanjaju. Pomerio se sve do ivice puta, ali nastavio je da hoda.

Kada su prvi put prolazila kola, jedino upozorenje bio mu je odblesak kretnje. Bacio se na zemlju u trenutku kada je vozarev bič pukao u vazduhu na mestu gde je bila Randova glava. Pogleda u vozara ležeći dok su kola prolazila pored njega. Tvrd pogled iznad iskrivljenih usana. Nije ga bilo briga što je nekome mogao da izbije oko i da ga okrvavi.

„Svetlost te oslepela!“, povika Met za kolima. „Ne možeš...“ Stražar na konju tresnu ga po ramenu krajem koplja i obori ga na zemlju pored Randa.

„Sklanjaj se s puta, ti prljavi Prijatelju Mraka!“, zareža stražar produživši dalje.

Posle toga sklanjali su se od kola. Bilo ih je svakako prilično. Tutnjava i treska jednog karavana jedva da bi utihnuli, a već bi čuli kako drugi dolazi. Za stražare i vozare putnici za Kaemlin bili su smeće koje hoda.

Rand je jednom pogrešio u proceni dužine vozarevog biča za samo palac. Stavio je ruku na plitku ranu iznad obrve. Morao je da proguta kako ne bi povratio na pomisao koliko je bila blizu njegovom oku. Vozar mu se nasmeja. Rand uhvati drugom rukom Meta kako bi ga sprečio da nategne luk.

„Pusti“, reče mu. Pokaza glavom ka stražarima koji su jahali pored kola. Neki od njih su se smejali, a drugi su mrko gledali Metov luk. „Ako budemo imali sreće, prebiće nas samo kopljima. Ako budemo imali sreće.“

Met zagunđa natmureno, ali pustio je da ga Rand odvuče dalje niz put.

Dvaput su čete Kraljičine garde projahale putem, dok su zastavice na njihovim kopljima lepršale na vetru. Neki od seljaka obratili su im se, tražeći tlu se uradi nešto sa strancima, a Garda bi uvek zastala da ih strpljivo sasluša. Negde oko podneva, Rand uspori da bi čuo jedan takav razgovor.

Kapetan Garde stisnu usne u tanku liniju iza prečki svog šlema. „Ako neko od njih ukrade nešto, ili upadne na tvoju zemlju bez odobrenja“, zaškrguta na visokog i mršavog seljaka kraj svojih uzengija, „odvući ću ga do magistrata, ali oni ne krše kraljičine zakone time što idu kraljičinim putem.“

„Ali, ima ih svuda“, pobuni se seljak. „Ko zna ko su ili šta su. Sva ta priča o Zmaju...“

„Svetlosti, čoveče! Ovde ih je samo šačica. Zidovi Kaemlina poći će koliko ih ima u gradu, a dolazi ih sve više svakog dana.“ Kapetan se jače namršti kada vide Randa i Meta kako stoje na putu, u blizini. Pokazao je niz put čeličnom rukavicom. „Mičite se, ili ću vas uhapsiti zbog ometanja saobraćaja.“

Nije im se obratio ništa grublje nego što je razgovarao sa seljakom, ali krenuli su ipak dalje. Kapetan ih je gledao neko vreme; Rand je mogao da oseti njegov pogled na leđima. Nije verovao da je Garda imala još mnogo strpljenja s lutalicama, a verovatno nisu ni saosećali s gladnim lopovima. Odlučio je da spreči Meta ako ponovo bude predložio da kradu jaja.

A opet, sva ova kola i ljudi na putu imali su i svoju dobru stranu, pogotovu svi ti mladići na putu za Kaemlin. Ako ih Prijatelji Mraka traže, to je slično pokušaju da uoče dva goluba u jatu. Ako Mirdraal nije znao koga tačno traži Zimske noći, možda njegov parnjak ovde neće proći bolje.

Stomak mu je često krčao, podsećajući ga da im je novac gotovo nestao. U okolini Kaemlina cene su bile takve da sigurno nisu imali dovoljno za obrok. Jednom je opazio da drži ruku na kutiji s flautom. Odlučno je zabacio kutiju na leđa. God je znao sve o flauti i žongliranju. Nije znao koliko je Ba’alzamon saznao od njega pre kraja, ako je ono što je Rand video bio kraj — ili koliko je rečeno drugim Prijateljima Mraka.

Žalosno pogleda farme kraj kojih su prolazili. Neki čovek je išao pored ograde s parom pasa koji su režali i otimali se. Izgledalo je da ovaj samo traži izgovor da ih pusti. Nisu na svakoj farmi puštali pse, ali niko nije nudio poslove putnicima.

Pre no što je sunce zašlo, on i Met prošli su kroz još dva sela. Seljani su stajali u grupama, razgovarajući i posmatrajući rečicu putnika kako prolazi. Nisu delovali ništa više prijateljski od farmera, vozara ili Kraljičine garde: svi ti stranci koji idu da vide lažnog Zmaja. Možda čak i Prijatelji Mraka. Ako uopšte ima razlike između njih.

Kada je došlo veče, rečica ljudi počela je da presušuje kod drugog grada. Nekolicina onih koji su imali novac nestali su u gostionici, iako je izgledalo da su se prepirali da ih puste unutra. Drugi su počeli da traže zgodne živice ili polja bez pasa. Do sumraka on i Met bili su sami na Kaemlinskom putu. Met poče da priča o plastu, ali Rand je uporno tražio da nastave dalje.

„Sve dok možemo da vidimo put“, reče mu. „Što više pređemo, bez stajanja, to smo više ispred njih.“ Ako te jure. Zašto bi te jurili sada, kada su dosad čekali da ti dođeš k njima?

Bio je to dovoljno dobar razlog za Meta. Ubrza korak, često se osvrćući. Rand je morao da požuri kako ne bi zaostao za njim.

Noć je bivala sve gušća. Tamu je probijala samo nejasna mesečina. Nestalo je Metovog poleta, a žalbe su ponovo počele. Randa su zabolele butine. Ubeđivao je sebe da je više hodao radeći s Tamom na farmi, ali ma koliko puta to ponovio, nije mogao da se ubedi. Stegnuvši zube, zanemario je žiganje i bol i nije hteo da stane.

Dok se Met žalio, a on bio usredsređen na sledeći korak, nisu ni primetili seoska svetla, a već su ušli u mesto. Zatetura se i stade, odjednom svestan vreline koja se širila od njegovih stopala pa uz noge. Mislio je da ima žulj na desnom stopalu.

Kada su videli seoska svetla, Met se spusti na kolena i zaječa. „Možemo li sada da stanemo?“, prodahta. „Ili hoćeš da pronađeš gostionicu i okačiš znak za Prijatelje Mraka? Ili Sen.“

„Do druge strane gradića“, odgovori Rand, gledajući ka svetlima. Sa ove udaljenosti, u mraku, moglo je to biti Emondovo Polje. Šta nas tamo čeka? „Još jedna milja, to je sve.“

„Sve!? Neću da hodam više nijedan hvat!“

Rand se osećao kao da su mu noge bile u plamenu, ali natera se da učini još jedan korak, a onda još jedan. Nije mu bilo bolje, ali nastavio je dalje, korak po korak. Pre no što je prešao deset koraka, čuo je kako Met ustaje i polazi za njim, mrmljajući sebi u bradu. Pomisli kako je i bolje što ne može da čuje šta Met priča.

Bilo je prilično kasno i seoske ulice bile su prazne, iako se u većini kuća videlo svetio barem kroz jedan prozor. Gostionica u središtu gradića bila je jarko osvetljena i okružena zlatnim zidom koji je držao tamu na odstojanju. Muzika i smeh dopirali su iz zgrade, prigušeni debelim zidovima. Znak iznad vrata škriputao je na vetru. Ispred gostionice stajala su kola i konj na Kaemlinskom putu. Neki čovek proveravao je am. Dvojica su bila na samoj ivici zgrade, na samom obodu osvetljenog prostora.

Rand se zaustavi u senkama jedne kuće čiji prozori nisu bili osvetljeni. Bio je suviše umoran da traži po uličicama zaobilazni put. Trenutak odmora neće im škoditi. Samo trenutak. Samo dok ljudi ne odu. Met se dohvati zida zahvalno uzdahnuvši, naslonivši se kao da namerava da zaspi na licu mesta.

Nešto u vezi sa dvojicom na rubu senki Randu je stvaralo osećaj nelagodnosti. Isprva nije znao šta je to, ali shvatio je da čovek kod taljiga oseća isto. Detaljno je proverio kaiš, namestio bolje deo kod konjskih usta, a onda se vrati i počeo sve ponovo. Glava mu je bila sve vreme pognuta, a gledao je u ono što je radio, dalje od one dvojice. Bilo je moguće da on jednostavno nije bio svestan da su tu, iako su bili udaljeni manje od pedeset stopa. Ali njegovo ukočeno kretanje i ponekad nespretno okretanje, kako ne bi gledao prema njima, govorilo je da nije bilo tako.

Jedan od njih bio je samo crna silueta u senci, ali drugi je bio više osvetljen, okrenut leđima Randu. Svejedno, bilo je očigledno da nije bio oduševljen razgovorom. Kršio je ruke i gledao u zemlju, klimajući glavom povremeno na nešto što bi drugi rekao. Rand nije mogao da ih čuje, ali činilo mu se da je pričao jedino onaj u senkama. Nervozni čovek samo je slušao, klimao glavom i napeto kršio ruke.

Onaj umotan u tamu naposletku se okrenu, a nervozni čovek izađe na svetio. Uprkos hladnoći, brisao je lice dugom keceljom koju je nosio, kao da je bio u goloj vodi.

Rand je posmatrao pojavu koja je nestajala u noći, dok mu je koža bridela. Nije znao zašto, ali činilo mu se kao da je taj čovek kriv za nelagodnost koju je osećao. Osetio je nejasno bockanje na vratu i ruke su mu se naježile, kao da je iznenada shvatio da mu se nešto prikrada. Postaješ budalast kao Met, zar ne?

U tom trenutku silueta je kliznula preko ivice svetla s prozora — samo po rubu — i Rand se naježi. Znak gostionice čuo se kao škriiip-škriiip-škriiip na vetru, ali tamni ogrtač nije se ni pomerio.

„Sen“, prošaputa. Met skoči kao da je Rand povikao.

„Šta...“

Stavio je ruku preko Metovih usta. „Tiho.“ Mračna figura izgubi se u tami. Gde? „Otišao je sada. Mislim. Nadam se.“ Sklonio je ruku; jedino što je Met izustio bio je dug i dubok uzdah.

Nervozni čovek došao je skoro do vrata gostionice. Zaustavi se i popravi svoju kecelju, smirujući se očigledno pre no što uđe unutra.

„Čudne prijatelje imaš, Raimune Holdvine“, reče čovek kraj taljiga iznenada. Bio je to starački glas, ali snažan. Govornik se ispravi, odmahnuvši glavom. „Čudni prijatelji u mraku, za gostioničara.“

Nervozni poskoči kada je ovaj drugi progovorio, osvrćući se okolo kao da do tada nije primetio ni taljige ni čoveka. Udahnu duboko i smiri se, a onda oštro upita: „A šta hoćeš da kažeš, Almene Bante?“

„Baš ono što sam i rekao, Holdvine. Čudne prijatelje. Taj nije odavde, zar ne? Mnogo čudnog sveta prolazi ovuda poslednjih nekoliko nedelja. Strašno mnogo čudnog sveta.“

„To ti kažeš.“ Holdvin prevrnu očima ka čoveku pored taljiga. „Znam mnogo ljudi, čak i ljude iz Kaemlina. Nisam kao ti, zatvoren na onoj tvojoj farmi.“ Zastade, a onda nastavi kao da je pomislio da mora da objasni. „On je iz Četiri Kralja. Traži dva lopova. Mlade ljude. Ukrali su mu mač sa znakom čaplje.“

Rand zaustavi dah kada čovek spomenu Četiri Kralja. Kada su počeli da pričaju o maču, pogleda Meta. Njegov prijatelj bio je prislonjen uza zid i gledao je u tamu tako raširenih očiju da je izgledalo kao da nema zenice. I Rand je želeo da se zapilji u noć — Polučovek bi mogao biti bilo gde — ali ipak nastavi da gleda dvojicu ispred gostionice.

„Mač sa čapljom!“, uzviknu Bant. „Nije ni čudo što želi da ga vrati.“

Holdvin klimnu glavom. „Da, a i njih. Moj prijatelj je bogat čovek. On je... on je trgovac, a oni su pravili nevolje ljudima koji rade za njega. Pričali su neke strašne priče i uznemiravali ljude. Oni su Prijatelji Mraka, a i Loganovi sledbenici.“

„Prijatelji Mraka i sledbenici lažnog Zmaja? I pričaju strašne priče? Dosta su toga postigli za tako mlade ljude. Ti, beše, reče da su mladi?“ Bant je zvučao podsmešljivo, ali gostioničar to nije primetio.

„Da. Nemaju još ni dvadeset godina. Raspisana je nagrada — stotinu kruna u zlatu — za njih dvojicu.“ Holdvin je oklevao na trenutak, a onda dodade: „Slatkorečivi su, ta dvojica. Svetlost zna kakve bi priče ispričali, pokušavajući da zavade ljude. A i opasni su, iako ne deluju tako. Zlobni. Najbolje je da ih se čuvaš, ako ti se učini da si ih video. Dva mladića, jedan s mačem, a obojica se stalno osvrću. Ako budu oni pravi, moj... moj prijatelj će ih pokupiti čim budu pronađeni.“

„Zvučiš gotovo kao da ih znaš.“

„Prepoznaću ih kada ih budem video“, reče Holdvin samouvereno. „Samo nemoj da pokušaš da ih uhvatiš sam. Dođi da mi kažeš ako ih budeš video. Moj... prijatelj postaraće se za njih. Stotinu kruna za njih, ali želi ih obojicu.“

„Stotinu kruna za njih“, reče Bant zamišljeno. „A koliko daje za taj mač koji toliko želi?“

Holdvin je izgleda iznenada shvatio da ga drugi čovek ismeva. „Ne znam ni zašto ti pričam“, odseče. „Vidim da još hoćeš da ostvariš onaj svoj glupi plan.“

„Ne tako glup“, odgovori Bant smireno. „Možda ne bude drugog lažnog Zmaja koga ću moći da vidim pre no što umrem — Svetlost poslala da je tako! A suviše sam star da se gušim u prašini za nekim trgovcem sve do Kaemlina. Biću sam na putu, a stići ću u Kaemlin rano ujutru.“

„Sam?“, gostioničarev glas podrhtavao je pakosno. „Nikada ne znaš šta može da vreba u noći, Almene Bante. Potpuno sam na putu, u mraku. Ako neko i čuje tvoje vrištanje, niko neće skloniti zasun s vrata da izađe i da ti pomogne, pogotovo ne u ovim vremenima, Bante. Ni tvoj najbliži komšija.“

Ništa od toga nije izgleda dotaklo starog farmera. Odgovorio je smireno kao i pre: „Ako Kraljičina garda ne može da osigura put ovako blizu Kaemlinu, onda niko od nas nije bezbedan ni u sopstvenom krevetu. Ako mene pitaš, jedino što bi Garda trebalo da uradi pa da bude sigurna da su putevi bezbedni, jeste da baci tog tvog prijatelja u lance. Šunja se po mraku; plaši se da ga bilo ko pogleda. Nemoj mi reći da ne sprema neko zlodelo.“

Plaši!“ uzviknu Holdvin. „Ti matora budalo, da samo znaš...“ Zatvori usta tako naglo da su mu zubi zveknuli. Stresao se. „Ne znam zašto gubim vreme s tobom. Odlazi više! Prekini da čangrljaš ispred moje radnje.“ Vrata gostionice zalupila su se iza njega.

Mrmljajući sebi u bradu, Bant se uhvati za ivicu sedišta i podiže nogu na osovinu.

Rand je oklevao samo na trenutak. Met ga uhvati za ruku dok je kretao napred.

„Da li si poludeo, Rande? Prepoznaće nas sigurno!“

„Ti bi radije ostao ovde? Sa Seni koja se muva okolo? Šta misliš, koliko daleko bismo stigli pešice pre no što nas pronađe?“ Pokušao je da ne razmišlja o tome koliko daleko bi stigli u taljigama dok ih ne pronađe. Ote se od Meta i potrča niz put. Držao je brižljivo prikupljen ogrtač, tako da je mač bio skriven. Vetar i hladnoća bili su dovoljno dobar izgovor za to.

„Nisam mogao a da ne čujem da idete u Kaemlin“, reče.

Bant se trže, vadeći brzo štap iz taljiga. Njegovo grubo lice bilo je mreža bora, nije imao polovinu zuba, ali čvornovate ruke držale su štap čvrsto. Posle nekog vremena, spusti kraj štapa na zemlju i nasloni se na njega. „Dakle, vas dvojica idete u Kaemlin. Da vidite Zmaja, a?“

Rand nije shvatio da je Met pošao za njim. Doduše, Met je poprilično zaostao, posmatrajući gostionicu i starog farmera podjednako sumnjičavo kao i noć.

„Lažnog Zmaja“, naglasi Rand.

Bant klimnu. „Naravno. Naravno.“ Pogleda popreko u gostionicu, a onda gumu naglo štap ispod sedišta taljiga. „Pa, ako hoćete prevoz, penjite se. Protraćio sam dovoljno vremena.“ Već se peo u sedište.

Rand se pope pozadi kada je farmer šibnuo konja dizginima. Met potrča da ih stigne dok su taljige polazile. Rand ga uhvati za ruke i povuče ga gore.

Bant je vozio tako da je selo brzo nestalo u noći. Rand je ležao pozadi na golim daskama, boreći se da ne zaspi, jer gaje škriputanje točkova mamilo u san. Met priguši zevanje pesnicom, posmatrajući oprezno okolinu. Tama je polegla po poljima i farmama, posuta svetlima kuća, koja su izgledala udaljeno, kao da se bezuspešno bore protiv noći. Sova zahukta, plač žalopojke, a vetar zaječa kao duše izgubljene u Senci.

Mogao bi da bude bilo gde, pomisli Rand.

Izgleda da je i Bant osećao pritisak noći, jer iznenada progovori: „Da li ste vas dvojica bili u Kaemlinu ranije?“ Kratko se nasmeja. „Pretpostavljam da niste. Najveći grad na svetu. Oh, čuo sam sve o Ilijanu, Ebou Daru i Tiru i svemu tome — ima uvek budala koje misle da je nešto veće ili bolje samo zato što je negde preko obzorja — ali što se mene tiče, Kaemlin je najlepši. Ne bi mogao biti lepši. Ne, ne bi. Sem, možda, ako se kraljica Morgaza, Svetlost je osvetlila, ne otarasi one veštice iz Tar Valona.“

Rand je ležao, a umesto jastuka stavio je svoje ćebe preko zavežljaja od Tomovog plašta, i posmatrao kako noćne senke promiču, puštajući da ga farmerove reči preplave. Ljudski glas razgonio je tamu i prigušio žalopojku vetra. Okrenu se da pogleda tamnu masu Bantovih leđa. „Mislite na Aes Sedai?“ „Na šta drugo bih mogao da mislim? Sedi tamo u palati kao pauk. Ja sam dobar kraljičin podanik, niko ne može reči da nisam, ali to jednostavno nije u redu. Nisam ja jedan od onih što pričaju da Elaida isuviše utiče na kraljicu. Ne ja. A što se tiče budala koji tvrde da je Elaida u stvari kraljica po svemu, sem po tituli..Pijunu u noć. „Toliko o njima. Morgaza nije nikakva lutka da igra na koncima veštica iz Tar Valona.“

Još jedna Aes Sedai. Ako... Kada Moiraina stigne u Kaemlin, mogla bi i da ode kod sestre Aes Sedai. Ako se dogodilo ono najgore, ta Elaida mogla bi da im pomogne da stignu do Tar Valona. Pogleda Meta, a on odmahnu glavom kao da je Rand govorio naglas. Nije mogao da vidi Meta, ali znao je da bi ugledao kako ga odbija.

Bant nastavi s pričom, šibajući dizginima kad god bi konj usporio. Ali, sem toga, ruke su mu bile oslonjene na kolena. „Ja sam dobar kraljičin podanik, kao što rekoh, ali čak i budale kažu nešto pametno tu i tamo. Čak i ćorava koka pronađe zrno. Nešto mora da se promeni. Ovo vreme, usevi koji ne niču, krave koje pregorevaju, mrtvorođena ili dvoglava telad i jagnjad. Prokleti gavranovi neće više ni da čekaju da neko umre. Ljudi su uplašeni. Traže nekoga da ga okrive. Zmajevi očnjaci pojavljuju se na vratima. Spodobe se šunjaju u noći. Ambari se spaljuju. Onakvi kao onaj Holdvinov prijatelj plaše narod. Kraljica mora da uradi nešto pre no što bude prekasno. Shvatate to, zar ne?“ Rand izusti nešto neodređeno. Izgleda da su imali više sreće no što je mislio kada su naleteli na ovog starca s taljigama. Da su sačekali zoru, ne bi verovatno otišli dalje od onog sela. Spodobe koje se šunjaju u noći. Pridigao se da pogleda preko stranica taljiga u tamu. Senke i oblici kao da su igrali u crnilu. Spustio se pre no što je počelo da mu se privida da tamo ima nečega.

Bant to shvati kao slaganje. „Dabome. Ja sam dobar kraljičin podanik i stajaću protiv svakoga ko pokuša da joj naškodi, ali sam u pravu. Evo sad, ledi Elena i lord Gavin. Tu ne bi bilo loše da se nešto malo promeni, a možda bi moglo i da se postigne nešto dobro. Naravno, znam da smo uvek tako radili u Andora. Slali su kćer naslednicu u Tar Valon da uči s Aes Sedai, a najstarijeg sina da uči sa Zaštitnicima. Ja verujem u tradiciju, verujem, ali gledajte do čega je to dovelo poslednji put. Luk je pronađen mrtav u Pustoši pre no što je i proglašen Prvim princem od mača, a Tigraina je nestala — pobegla ili poginula kada je došlo vreme da sedne na presto. To nas još uvek muči.

Neki govore da je još uvek živa, znate, da Morgaza nije prava kraljica. Proklete budale. Ja se sećam šta se desilo. Kao da je bilo juče. Nije bilo kćeri naslednice kada je stara kraljica umrla, a svaka Kuća u Andora spletkarila je i borila se za to pravo. I Taringail Damodred. Ponašao se kao da nije izgubio ženu; bio je sav zagrejan da otkrije koja će Kuća pobediti, tako da može da se ponovo oženi i postane Princ supružnik naposletku. Pa, uspelo mu je, mada, zašto je Morgaza izabrala... Ah, nijedan muškarac ne zna kako radi ženski um, a kraljica je dvostruko žena — udata za čoveka i za zemlju. Dobio je ono što je želeo, u svakom slučaju, ako ne baš i onako kako je želeo.

Napravio je spletke u Kairhienu pre no što je završio, a znate kako se to okončalo — drvo je isečeno, a Aijeli u crnim velovima došli su preko Zmajevog zida. Pa, poginuo je pošteno nakon što je izrodio Elenu i Gavina, tako da je to gotovo, pretpostavljam. Ali, zašto ih poslati u Tar Valon? Vreme je da ljudi odustanu od spajanja prestola Andora i Aes Sedai. Ako treba da odu negde drugde da nauče šta im treba, pa Ilijan ima biblioteke isto tako dobre kao i one u Tar Valonu, a naučiće ledi Egvenu isto toliko o vladanju i spletkarenju koliko i veštice. Niko ne zna više o spletkama od Ilijanaca. A ako Garda ne može da nauči lorda Gavina vojevanju, pa imaju vojnike i u Ilijanu. A zapravo, i u Šienaru i Tiru. Ja sam dobar kraljičin podanik, ali mislim da je vreme da se prekine sve ovo natezanje s Tar Valonom. Tri hiljade godina dovoljno je dugo. Predugo. Kraljica Morgaza može da nas vodi i da popravi stvari i bez pomoći Bele kule. Kažem vam, to je žena pred kojom je ponos kleknuti za blagoslov. Ma, jednom...“

Rand se borio protiv sna za kojim mu je telo vapilo, ali ravnomerno škriputanje i ljuljanje taljiga uspavalo gaje i on je utonuo u san, slušajući Bantov glas. Sanjao je Tama. Bili su isprva za velikim hrastovim stolom na farmi i pili čaj dok mu je Tam pričao o prinčevima supružnicima, kćerima naslednicama, Zmajevom zidu i Aijelima s crnim velovima. Mač sa znakom čaplje ležao je na stolu između njih, ali nijedan ni drugi nije ga gledao. Našao se iznenada u Zapadnoj šumi. Vukao je sklepanu nosiljku kroz noć osvetljenu mesečinom. Kada se osvrnuo, Tom je bio na nosilima, a ne njegov otac. Sedeo je prekrštenih nogu i žonglirao na mesečini.

„Kraljica je udata za zemlju“, reče Tom dok su loptice jarkih boja igrale u krug, „ali Zmaj... Zmaj je jedno sa zemljom, a zemlja je jedno sa Zmajem.“

Nakon toga, Rand vide Sen kako dolazi. Vetar nije pomerao crni plašt, a konj je jurio između drveća tiho kao duh. Dve odsečene glave visile su na jabuci Mirdraalovog sedla. Krv je kapala i tekla u tamnim potocima niz sapi njegovog pastuva, crna kao ugalj. Lan i Moiraina, lica iskrivljenih od bola. Sen je u šaci držala povoce, jašući. Svaki povodac vodio je do vezanih ruku jednog od onih koji su trčali iza bešumnih kopita, a lica su im bila puna očajanja. Met i Perin. I Egvena.

„Ne ona!“, povika Rand. „Svetlost te ubila, mene hoćeš, a ne nju!“

Polučovek mahnu rukom, a plamenovi proždraše Egvenu. Meso se pretvorilo u pepeo, kost počrnela i smrvila se.

„Zmaj je jedno sa zemljom“, reče Tom. Žonglirao je još uvek, kao da ga se to ne tiče. „A zemlja je jedno sa Zmajem.“

Rand zavrišta... i otvori oči.

Taljige su škriputale niz Kaemlinski put, ispunjene tamom i slatkastim mirisom sena koje odavno nije bilo tu, kao i nejasnim mirisom konja. Stvorenje crnje od noći ležalo mu je na grudima, a oči crnje od smrti gledale su njegove.

„Ti si moj“, reče gavran i zabi mu oštar kljun u oko. Zavrišta kada mu kljun iskopa oko.

Trgao se uz krik koji mu je kidao grlo, uhvativši se za lice obema rukama.

Svetlost ranog jutra kupala je taljige. Zagledao se ošamućeno u svoje šake. Nije bilo krvi. Nije bilo bola. Ostatak sna već se gubio, ali to... Opipao je lice bojažljivo i stresao se.

„Barem...“, zevnu Met tako da su vilice počele da mu pucketaju. „Barem si malo odspavao.“ Bilo je nešto saosećanja u njegovom krmeljivom pogledu. Skupio se pod svoj ogrtač, dok mu je savijeno ćebe bilo pod glavom. „On je pričao čitave proklete noći.“

„Jesi li potpuno budan?“, reče Bant sa sedišta. „Uplašio si me, jesi, kada si onako dreknuo. Pa, stigli smo.“ Mahnu rukom pred sobom svečano. „Kaemlin, najlepši grad na svetu.“