Zenica sveta

39 Tkanje Mreže

Rand je posmatrao gomilu prolaznika visoko s prozora svoje sobe u Kraljičinom blagoslovu. Jurili su po ulicama i vikali, krećući se u istom pravcu uz mahanje barjacima i zastavama. Beli lav čuvao je stražu na hiljadu crvenih polja. Svi su trčali, i građani Kaemlina i došljaci, a, za promenu, niko nikome nije razbio glavu. Danas je, izgleda, postojala samo jedna frakcija.

Nasmejan, okrenu se od prozora. Možda je upravo ovaj dan najnestrpljivije iščekivao, izuzev onog kada će Egvena i Perin ući u gostionicu, kikoćući se svemu što su videli.

„Ideš li?“, ponovo upita.

Met ga prostreli pogledom ležeći na krevetu, sklupčan poput lopte. „Povedi onog Troloka s kojim si se sprijateljio.“

„Krv i pepeo, Mete, nije Trolok. Ponašaš se kao tvrdoglava budala. Koliko puta smo se raspravljali u vezi s tim? Svetlosti, zar nikada ranije nisi ni čuo za Ogiera?“

„Nikada nisam čuo da izgledaju kao Troloci.“ Met nabi lice u jastuk i još više se sklupča.

„Tvrdoglava budala“, promrmlja Rand. „Koliko ćeš još da se ovde kriješ? Neću ti večito donositi hranu uz one stepenice. A mogao bi i da se okupaš.“ Met se promeškolji na krevetu, kao da pokušava da se što bolje ukopa u njega. Rand uzdahnu i pođe ka vratima. „Ovo ti je poslednja prilika da odemo zajedno, Mete. Ja odlazim.“ Lagano zatvori vrata nadajući se da će se Met predomisliti, ali njegov prijatelj se nije ni pomerio.

Kada je izašao u hodnik, nasloni se na dovratak. Gazda Gil je rekao da postoji jedna starica dve ulice dalje, Majka Grab, koja prodaje bilje i meleme, pored toga što porađa žene, stara se o bolesnima i proriče budućnost. Sve to nije zvučalo kao da je Mudrost. Metu je bila potrebna Ninaeva ili možda Moiraina. Ali imao je samo Majku Grab. Ako bi uopšte i pristala da dođe, njen dolazak u Kraljičin blagoslov privukao bi nepoželjnu pažnju ne samo za Meta, već i za nju.

Vidari i nadrilekari u Kaemlinu su se sada pritajili. Optuživani su svi koji su lečili ili proricali. Svake noći Zmajev očnjak bio bi nažvrljan na nekim vratima, a nekada čak i po danu, a ljudi bi mogli da zaborave ko im je izlečio groznice i zubobolje kada neko uzviknue: „Prijatelj Mraka.“ U gradu je sada vladalo takvo raspoloženje.

Met zapravo nije bio bolestan. Jeo je sve što je Rand donosio iz kuhinje — ali nije hteo ništa da uzme od nekog drugog — i nikada se nije žalio na bolove ili groznicu. Samo je odbijao da napusti sobu. Ali Rand je bio siguran da će ga današnji dan izvući napolje.

Popravi ogrtač na ramenima i okrenu opasač s mačem i tako bolje prikri oružje i crvenu tkaninu kojom je bio obmotan.

U dnu stepeništa sreo je gazda Gila koji je krenuo na sprat. „Neko se raspitivao za vas u gradu“, reče gostioničar ne vadeći lulu iz usta. Rand oseti kako ga oblivaju talasi nade. „Raspitivao se za vas i one vaše prijatelje, i to po imenu. Pa, bar za vas mlađe. Izgleda da ste ga vas trojica najviše interesovali.“

Napetost zameni nadu. „Ko?“, upita Rand. Nije mogao a da ne pogleda po hodniku. Od izlaza prema uličici do ulaza u trpezariju nije bilo nikoga osim njih dvojice.

„Ne znam kako se zove. Samo sam čuo za njega. Štošta dočujem od onoga što se dešava u Kaemlinu, pre ili kasnije. Prosjak“, progunđa gostioničar. „Upola lud, kako sam čuo. I pored toga, mogao je da uzme kraljičin dar u palati, bez obzira na to što su vremena ovako teška. Tokom Visokih dana, uručuje ga kraljica lično, a nikoga nisu odbili ni iz jednog razloga. Niko ne mora da prosi u Kaemlinu. Čak i neko s potemice ne može biti uhapšen dok prima kraljičin dar.“

„Prijatelj Mraka?“, jedva izgovori Rand. Ako Prijatelji Mraka znaju kako se zovemo...

„Tebi se samo Prijatelji Mraka vrte po glavi, mladiću. Sigurno je da ih ima, ali to što su Beli plaštovi podbunili svakoga nije razlog da pomisliš da ih je grad pun. Znaš li kakve glasine sada šire ti idioti? Čudne spodobe. Možeš li da poveruješ? Čudne spodobe koje se noću šunjaju gradom.“ Gostioničar se zasmeja toliko da mu se stomak tresao.

Randu to nije bilo smešno. Hajam Kinč pričao je o čudnim spodobama, a bilo je sasvim sigurno da je tamo bila Sen. „Kakve spodobe?“

„Kakve? Ne znam kakve. Čudne. Troloci, verovatno. Senoviti. Lijus Terin Rodoubica lično, pedeset stopa visok. Šta misliš kakve će kreature ljudi sada izmišljati, kada im je neko utuvio to u glavu? Ali o tome ne treba mi da brinemo.“ Gazda Gil ga odmeri na trenutak. „Izlaziš, zar ne? Pa, ne mislim da je to za mene, čak ni danas, ali ovde gotovo da nema nikoga. Tvoj prijatelj ne ide?“

„Met se ne oseća najbolje. Možda kasnije.“

„Pa, kako god. Ali, pazi se. Čak i danas ljudi naklonjeni našoj dobroj kraljici biće u manjini, Svetlost spalila dan kada se to desilo. Najbolje je da prođeš kroz uličicu. Dvojica tih izdajica proklete krvi sede preko ulice i posmatraju ulaz u moju gostionicu. Znaju oni s kim sam ja, tako mi Svetlosti!“

Rand promoli glavu i pogleda na obe strane pre no što se iskrao u uličicu. Stameni čovek koga je gazda Gil unajmio da stoji na uglu ulice bio je oslonjen na koplje i naizgled nezainteresovano je posmatrao kako ljudi prolaze kraj njega. Ali Rand je znao da to nije bilo tako. Čovek — zvao se Lamgvin — video je sve tim očima s teškim kapcima, i uprkos tome što je bio građen kao bik, kretao se kao mačka. I on je mislio da je kraljica Morgaza otelotvorena Svetlost, ili nešto blizu tome. Desetak ljudi sličnih njemu bilo je raštrkano oko Kraljičinog blagoslova.

Lamgvin mrdnu ušima kada je Rand stigao do ugla uličice, ali ni u jednom trenutku nije prestao da osmatra ulicu svojim nezainteresovanim pogledom. Rand je bio uveren da gaje čuo kako dolazi.

„Pazi se danas, dečko.“ Lamgvinov glas zvučao je poput šljunka u tiganju. „Bićeš korisniji ovde kada nevolja počne nego negde s nožem u leđima.“

Rand pogleda mišićavog čoveka, ali nije pokazao da je iznenađen. Uvek je pokušavao da prikrije mač, ali ovo nije bilo prvi put da je neko od oružnika gazda Gila pretpostavio da Rand zna kako da se snađe u borbi. Lamgvin ga nije pogledao. Njegov posao bio je da čuva gostionicu i on je to radio.

Gurnuvši mač pod ogrtač, Rand se pridruži reci ljudi. Primeti dva čoveka koje je gostioničar spomenuo. Stajali su na prevrnutoj buradi preko puta gostionice kako bi mogli da osmatraju iznad gužve. Pretpostavljao je da ga nisu primerili kada je izašao iz uličice. Oni su neskriveno pokazivali svoje opredeljenje. Ne samo da su im mačevi bili obmotani u belo i povezani crvenom vrpcom, već su nosili i bele poveze za ruke i bele značke na šeširima.

Veoma brzo je saznao da u Kaemlinu mač umotan u crveno, crveni povez ili značka, znače podršku kraljice Morgaze. Belo znači da je kraljica i njena povezanost s Aes Sedai i Tar Valonom odgovorna za to što sve ide loše: i za vreme i za useve koji ne niču. Možda čak i za lažnog Zmaja.

Nije želeo da se meša u politiku Kaemlina. Ipak, sada je bilo prekasno. To nije bilo stoga što je on već izabrao svoju stranu — što je bilo čista slučajnost, ali, opet, desilo se. Događanja u gradu toliko su se zakomplikovala da niko nije mogao da ostane po strani. Čak su i došljaci nosili značke i poveze ili umotavali svoje mačeve, ali su uglavnom nosili belo. Možda neki nisu tako mislili, ali bili su daleko od kuće, a ta grupa je u Kaemlinu prevagnula. Ljudi koji su podržavali kraljicu nikada nisu izlazili sami zbog sopstvene sigurnosti, ako su uopšte i izlazili.

Ali sada je bilo drugačije — barem je tako izgledalo. Kaemlin je danas slavio pobedu Svetlosti nad Senkom. Danas će lažni Zmaj biti doveden u grad, da ga pokažu kraljici pre no što ga odvedu na sever, u Tar Valon. Svi su izbegavali da pominju taj deo ovog događaja. Naravno da su samo Aes Sedai mogle da se suprotstave čoveku koji je zaista bio u stanju da upravlja Jednom moći, ali niko nije želeo da priča o tome. Svetlost je pobedila Šenku, a vojnici iz Andora bili su na čelu bitke. Danas je samo to bilo važno. Danas se moglo zaboraviti na sve ostalo.

Da li je tako, zapita se Rand. Nasmejana gomila ljudi je trčala, pevajući i mašući barjacima. Ali ljudi koji su nosili crveno bili su u grupama po desetak ili dvadesetak, i s njima nije bilo ni žena ni dece. Rand primeti kako je najmanje deset ljudi u belom na svakog ko je bio odan kraljici. Poželeo je da je bela tkanina bila jevtinija, i to ne prvi put. Ali, da li bi ti gazda Gil pomogao da si nosio belo?

Gužva je bila tolika da je tiskanje bilo neizbežno. Čak i Beli plastovi danas nisu uživali u svojim malim čistinama u gomili. Rand pusti da ga masa nosi ka Unutrašnjem gradu i shvati da nisu zauzdana sva neprijateljstva. Video je kako je neko udario jednog od trojice pripadnika Dece Svetla tako jako da on umalo nije pao. Beli plašt se jedva zaustavi i gnevno opsova čoveka koji gaje gurnuo, a u tom trenutku se neko drugi namerno spotače i grunu u njega ramenom. Pre no što je sve moglo da izmakne kontroli, drugovi Belog plašta odvukli su ga sa strane i pronašli sklonište u jednom dovratku. Bili su zatečeni između svog uobičajenog streljanja pogledom i neverice. Gomila je prolazila pored njih, kao da niko ništa nije ni primetio, a možda je tako i bilo.

Pre samo dva dana niko se ne bi usudio da uradi nešto slično. Štaviše, shvati Rand, ljudi koji su se gurali nosili su bele značke na svojim šeširima. Verovalo se da Beli plastovi podržavaju protivnike kraljice i njene savetnice Aes Sedai, ali to nije bilo važno. Ljudi su danas činili ono na šta nikada ranije nisu ni pomišljali. Danas su gurali Belog plašta, možda će sutra krenuti protiv kraljice? Odjednom požele da ga okružuje više ljudi u crvenom; opkoljen belim značkama i povezima, iznenada se oseti tako usamljen.

Beli plaštovi primetiše da ih gleda i uzvratiše mu pogled kao da prihvataju izazov. Rand pusti da ga sakrije raspevana gomila i pridruži se pesmi.

Dobro se znalo kuda će lažni Zmaj ići kroz Kaemlin. Gusti redovi Kraljičine garde i kopljanika u crvenim plaštovima raščistili su te ulice, ali ljudi su se zbili rame uz rame s obe strane puta; bilo ih je čak i na prozorima i krovovima. Rand se progura u Unutrašnji grad, pokušavajući da se približi palati. Nadao se da će moći da vidi Logana kad stane pred kraljicu. Gledaće u isti mah i lažnog Zmaja i kraljicu... U Emondovom Polju nije ni sanjao da će prisustvovati takvom događaju.

Unutrašnji grad je bio sagrađen na brdima i uglavnom se sačuvalo ono što su Ogieri sazidali. Dok su ulice u Novom gradu ponajviše građene bez plana, stvarajući zamršenu mrežu, ovde su one pratile padine brda, kao da su bile u skladu s tlom. Sa vrhova i padina brda na svakom koraku su se otvarali novi zadivljujući vidici. Parkovi su mogli da se vide iz različitih uglova, čak i s visine, sa šetalištima i spomenicima. Prijali su oku uprkos tome što jedva da je bilo nešto zelenila. Sasvim neočekivano su nicale kule sa svojim popločanim zidovima koji su svetlucali na suncu u stotinu različitih boja. Bilo je tu i iznenadnih uzvisina odakle se mogao videti čitav grad, sve do ustalasane ravnice i šuma izvan njega. Sasvim sigurno, to je trebalo videti, samo da nije bilo gomile koja gaje nosila pre no što je stigao da pogleda nešto od svega toga. A sve te krivudave ulice sprečavale su ga da vidi bilo šta pred sobom.

Gomila ga naglo gumu u krivini — i tu je bila palata. Ulice, čak i one koje su pratile prirodan oblik zemljišta, pravile su spiralu koja se završavala ovom zabavljačevom bajkom od bledih kula, zlatnih kupola i složenih rezbarija u kamenu, s barjakom Andora koji se vijorio sa svakog vrha, središte za koje su svi oni vidikovci bili načinjeni. Izgledala je više kao skulptura nekog umetnika nego kao obična zgrada.

Bilo je dovoljno da osmotri i shvati da neće moći više da se približi. Nikome nije bilo dozvoljeno da se primakne palati. Deset redova Kraljičine garde branili su prilaz kapijama dvorca. Na vrhu belih zidina, na visokim balkonima i kulama, još gardista stajalo je nepokretno i pravo, dok su im lukovi bili prebačeni preko grudi u oklopnim prsnicima. I oni su izgledali kao da su izašli iz zabavljačeve priče, kao počasna straža, ali Rand nije bio ubeđen da su zato tu. Glasna gomila koja je punila ulice belela se od mačeva povezanih u svetlu tkaninu, poveza i značaka. Mestimično je beli zid bio prekinut crvenom mrljom. Gardisti u crvenim uniformama izgledali su kao tanka prepreka nasuprot svoj toj belini.

Odustavši od namere da se približi palati, Rand potraži neko mesto na kome bi mogao da iskoristi svoju visinu. Nije morao da bude u prvom redu da bi video sve. Gomila se stalno komešala. Ljudi su se tiskali kako bi se približili što više prednjim redovima i hitali su tamo gde su mislili da imaju bolji vidik. Nakon jednog od tih komešanja samo tri čoveka delila su ga od prazne ulice, a svi ispred njega bili su niži od njega, uključujući i kopljanike. Skoro svi su bili niži od njega. Ljudi su se zbijali uz njega sa svih strana i znojili su se od pritiska tolikih tela. Oni iza njega mrmljali su kako ne mogu da vide i pokušavali su da se proguraju napred. On je nepomično stajao, praveći neprobojni zid s ljudima pored njega. Bio je zadovoljan. Kada lažni Zmaj bude prošao, moći će jasno da mu vidi lice.

Odjednom, kroz gusto nabijenu gomilu na ulici i prema kapiji koja je vodila u Novi grad prođe talas; ljudi koji su stajali na krivini povlačili su se da propuste nešto. To nije bilo nalik čistini koja samo danas nije pratila Bele plastove. Ovi ljudi su se trzali iznenađeno, a potom zgađeno. Okretali su se od toga, šta god da je to bilo, sklanjajući se s puta, ali posmatrali su krajičkom oka dok ne bi prošlo.

I drugi oko njega primetili su nemir. Očekujući dolazak Zmaja, ali prinuđeni na strpljenje, nisu birali temu za razgovor. Čuo je opaske u vezi s Aes Sedai pa sve do Logana, kao i nekoliko slobodnijih pretpostavki koje su izazvale grub smeh muškaraca i prezrive poglede žena.

Masa se ustalasa približavajući se ivici ulice. Izgleda da niko nije oklevao da napravi prolaz za nešto, iako je to značilo da će izgubiti dobro mesto kada se gomila bude vratila. Naposletku, tačno nasuprot Randa, narod provali na ulicu, odgurnuvši kopljanike u crvenim plaštovima koji su se trudili da ih potisnu, i masa se razmaknu. Oklevajući, pogurena pojava šepajući izađe na otvoren prostor. Više je ličio na gomilu prljavih prnja nego na čoveka. Rand začu zgađeno mrmljanje svuda oko sebe.

Čovek u dronjcima zastade na suprotnoj strani ulice. Njegova kapuljača, pocepana i sva očvrsla od prljavštine, ljuljala se tamo-amo, kao da nešto traži ili osluškuje. Odjednom, kriknu i zamahnu rukom koja je bila nalik na prljavu kandžu, uperivši je pravo ka Randu. U trenu krenu da gmiže preko ulice kao buba.

Prosjak. Bez obzira na zlu sreću koja je naterala tog čoveka da ga tako presreće, Rand shvati da, bio taj Prijatelj Mraka ili ne, nije želeo susret s njim. Osećao je da ga prosjak gleda, i to mu je delovalo kao da dodiruje vodu prepunu masnoće. A pogotovu nije želeo da mu se taj čovek približi ovde, dok ga okružuju ovi polurazdraženi ljudi. Isti oni glasovi koji su se ranije smejali, sada su ga psovali dok se probijao kroz masu, pokušavajući da se udalji od ulice.

Hitao je, znajući da će se zbijena ljudska telesa u masi kroz koju on mora da se progura i migolji razmaknuti pred prljavim čovekom. Napregnu se da se provuče kroz gomilu, zatetura se i skoro pade kada se iznenada našao na otvorenom. Uzmahujući rukama kako bi održao ravnotežu, nakon nekoliko nesigurnih koraka poče da trči. Ljudi su pokazivali ka njemu; jedino on se probijao u tom smeru. Pratili su ga povici. Ogrtač mu zaleprša, otkrivajući mač obmotan u crveno. Kada je to shvatio, on još brže potrča. Ukoliko rulja s belim značkama primeti usamljenog kraljičinog pristalicu u trku, to bi moglo da ih nagna u poteru, čak i danas. Trčao je, dok je kaldrma nestajala pod njegovim dugim nogama. Tek kada su povici ostali daleko iza njega, mogao je da se zadihano sruči uz neki zid.

Nije znao gde se nalazi, sem da nije napustio Unutrašnji grad. Bilo je nemoguće da se priseti za koliko je uglova zamakao duž tih vijugavih ulica. Spreman da ponovo krene u trk, osvrnu se u smeru odakle je došao. Na ulici je bila samo jedna osoba, neka žena koja je mimo išla noseći korpu. Skoro svi u gradu okupili su se kako bi videli lažnog Zmaja. Nije mogao da me prati. Izgleda sam mu umakao.

Ali bio je siguran da prosjak neće odustati, iako nije znao zašto tako čvrsto veruje u to. Ovog časa ta dronjava osoba luta kroz gomilu u potrazi za njim i ako se Rand bude vratio da vidi Logana, rizikovaće da se sretne s njim. Na trenutak pomisli da se vrati u Kraljičin blagoslov, ali znao je da je ovo poslednja prilika da vidi kraljicu, a i nadao se da nikada više neće biti Lažnog zmaja. Učini mu se kukavički to što je pobegao od pogurenog prosjaka, pa makar taj bio i Prijatelj Mraka.

Zamišljeno se osvrnu. U Unutrašnjem gradu bilo je malo zgrada, a i one su bile niske, tako da je sve bilo kao na dlanu. Sigurno je mogao da pronađe mesto odakle bi mogao da vidi kako prolazi povorka s lažnim Zmajem. Čak i ako ne bude mogao da vidi kraljicu, Logan mu neće promaći. Krenuo je s iznenadnom odlučnošću.

Narednog sata pronašao je nekoliko takvih mesta tik uz ljude koji su izbegavali gužvu duž puta predviđenom za prolazak povorke. Svi su nosili bele značke i poveze. Nije bilo ni traga crvenim oznakama. On se brzo i oprezno udalji, shvativši kako bi se takva gomila ponašala ukoliko bi ugledala njegov mač.

Iz Novog grada su se začuli povici, praćeni zvukom truba i borbenim ritmom bubnjeva. Logan i njegova pratnja su već stigli u Kaemlin, i bili su na putu ka palati. Obeshrabreno je lutao gotovo praznim ulicama, nadajući se i dalje da će otkriti neki način da vidi Logana. Primeti padinu bez zgrada iznad ulice kojom je išao. Da je proleće, kao što bi trebalo da bude, zemlja na brdu bila bi potpuno pod cvećem i travom, ali sada je smeđe bilje prekrivalo sve do visokog zida duž vrha padine, koju su nadvisili vrhovi drveća.

Ovaj deo ulice nije bio izgrađen tako da može da pruži lep vidik, ali odmah ispred sebe, iznad krovova, ugleda neke od kula palate, na kojima su lepršale zastave s belim lavom. Nije bio siguran kuda vodi krivudava ulica koja se zakučasto kretala za brdo, ali iznenada se seti onog zida na vrhu uzvisine.

Zvuci bubnjeva i truba bili su sve bliži, a vika je bivala sve glasnija. Brzo se uspentrao uz padinu. Strmina nije bila podesna za prolazak, ali Rand se uspinjao zabijajući čizme u mrtvu travu i hvatajući se za ogolelo žbunje. Onih nekoliko jardi koje su ga delile do zida prešao je zadihan koliko od napora, toliko i od želje. Pred Random se uzdizao zid, bar dvostruko viši od njega. Već su se posvuda gromovito razlegali zvuci bubnjeva, trube su zvonile.

Zid je bio izgrađen tako da se utapao u kameno tlo. Spojevi ogromnih blokova bili su gotovo nevidljivi, jer su kamene stene dobro nalegale jedna na drugu. Zid je izgledao skoro kao prava litica zbog načina na koji je obrađen. Rand se isceri. Kamenjari s one strane Peščanih brda bili su viši, a čak je i Perin uspeo da ih pređe. Opipao je izbočine na kamenu, a čizmama je pronašao ulegnuća. Bubnjevi su se utrkivali s njim dok se peo. Odbijao je da im prepusti pobedu. Stići će do vrha pre no što oni stignu do palate. Uspinjao se toliko hitro da je izgrebao šake o kamen i nažuljao kolena kroz pantalone, ali uspeo je da prebaci ruke preko vrha i pobednički se uzdigne na zidu.

Brzo se okrenu kako bi seo na ravnu i usku ploču. Iznad njega širile su se lisnate grane visokog drveta, mada se on na to nije obazirao. Gledao je preko krovova od crepa, ali sa zida se sve jasno videlo. Rand se sasvim blago nagnu, i ugleda kapiju palate, Kraljičinu gardu u stavu mimo i gomilu koja je iščekivala. Iščekivala! Povici su zaglušili grmljavinu bubnjeva i truba, ali i dalje su čekali. Pobedio sam.

Još dok je sedao, prethodnica povorke prošla je poslednju krivinu pre palate. Napred je stupalo dvadeset redova trubača, koji su kidali vazduh trijumfalnim zvukom — fanfarom pobede. Iza njih je grmelo isto toliko bubnjara. A onda su usledili konjanici koji su nosili barjake Kaemlina, bele lavove na crvenoj pozadini. Vojnici Kaemlina su ih pratili. Nizali su se redovi konjanika u sjajnim oklopima i ponosnim kopljima na kojima su lepršale grimizne zastavice. Prolazili su trostruki odredi kopljanika i strelaca u beskrajnim redovima kao prethodnica konjanicima, koji stupiše među špalir vojnika Garde i krenuše kroz kapiju palate.

Poslednji vojnici zašli su za krivinu i iza njih se pojaviše ogromna kola. Vuklo ih je šesnaest konja raspoređenih u četiri reda. Na ravnoj ploči zaprege stajao je ogroman kavez od gvozdenih šipaka, a u svakom uglu kola sedele su po dve žene. Tako pomno su posmatrale kavez, da se činilo da i ne primećuju gomilu. Rand je bio siguran da su to Aes Sedai. Desetak Zaštitinika je jahalo između kola i vojnika, potpuno opkolivši zapregu. Njihovi plaštovi lepršali su i varali oko posmatrača. Ako se Aes Sedai nisu obazirale na masu, Zaštitnici su je pažljivo posmatrali, kao da su oni jedina straža.

Uprkos svemu tome, Randovu pažnju je privukao čovek u kavezu. Nije uspeo da se približi kao što je nameravao kako bi video Loganovo lice, ali iznenada pomisli kako je bio isuviše blizu. Lažni Zmaj bio je visok čovek, s dugom tamnom kosom koja mu je u kovrdžama padala po širokim ramenima. Uprkos ljuljanju kola stajao je uspravno, držeći se rukom za šipke iznad glave. Odeća mu je bila sasvim obična: nešto slično njegovom ogrtaču, kaputu i pantalonama nosilo se i u nekom selu. Ali kako ih je nosio! Kako se samo držao! Sve na Loganu izgledalo je kraljevski. Kao da kaveza nije ni bilo. Uspravnog držanja, podignute glave, prelazio je pogledom preko gomile kao da su došli da mu odaju počast. Pred tim očima ljudi bi utihnuli, gledajući ga s poštovanjem. Čim bi Logan pogledao na drugu stranu, zavrištali bi s udvostručenim besom kao da hoće da se iskupe za svoj pređašnji muk, ali to nije promenilo njegovo držanje niti tišinu koja gaje pratila. Dok su kola prolazila kroz kapiju palate, okrenu se da još jednom pogleda okupljenu masu. Zavijali su za njim, ne dobacujući. Bio je to talas čiste životinjske mržnje i straha. A Logan zabaci glavu i nasmeja se u času kada gaje palata progutala.

Drugi odredi sledili su kola, s barjacima onih koji su se borili i pobedili lažnog Zmaja. Zlatne pčele Ilijana, tri bela polumeseca Tira, izlazeće sunce Kairhiena i svi ostali. Bilo ih je mnogo. Stupali su narodi, gradovi i značajni ljudi sa sopstvenim trubama i sopstvenim bubnjevima da objave svoju slavu. Nakon Logana, sve je to bilo slabo.

Rand se malo nagnu, ne bi li poslednji put video čoveka u kavezu. On jeste pobeđen, zar ne? Svetlosti, ne bi bio u prokletom kavezu da nije pobeđen.

Kako se previse nagnuo, on se okliznu. Uspeo je da zgrabi ivicu zida i da se ponovo popne na nešto sigurnije mesto. Kada je Logan nestao, oseti kako ga peku dlanovi i prsti koje je odrao na litici. Ali ipak nije mogao da se otme onome što je video. Kavez i Aes Sedai. Logan, neporažen. Iako su ga zatvorili u kavez, to nije bio njegov poraz. Strese se i protrlja bolne šake o pantalone.

„Zašto li ga Aes Sedai čuvaju?“, naglas se zapita.

„Sprečavaju ga da dodirne Istinski izvor, ludice.“

Trgnu se i pogleda gore, odakle je dopro taj devojački glas. U tom trenutku, njegov oslonac je nestao. Imao je taman toliko vremena da shvati da se prevrnuo i da pada. Nešto ga tresnu po glavi i nasmejani Logan otera ga u tamu.