Zenica sveta

18 Put za Kaemlin

Kaemlinski put nije bio mnogo drukčiji od Severnog puta koji je prolazio kroz Dve Reke. Naravno, bio je znatno širi i moglo se primetiti da je bio i više korišćen, ali i dalje je to bila tvrdo nabijena zemlja. Bio je s obe strane oivičen drvećem, sličnim onom u Dve Reke, pogotovu što se zelenilo videlo samo na četinarima.

Doduše, okolina je bila drugačija. Do podneva put ih je odveo do niskih brda. Dva dana su prolazili tuda — ponekad pravo kroz brda, ako su bila dovoljno široka da put prođe, i ne toliko velika da bi kopanje kroz njih bilo preteško. Ugao pod kojim su videli sunce pomerao se pomalo svakoga dana, i bilo je jasno da se put, iako je naoko delovao pravo, savija polako prema jugoistoku. Rand je provodio vreme sanjareći iznad stare mape gazde al’Vera — polovina dečaka iz Emondovog Polja maštalo je iznad nje — i, kako se sećao, put je obilazio Apšerska brda i vodio ka Belom Mostu.

S vremena na vreme Lan ih je terao da sjašu na vrhu nekog brda, gde su imali dobar pregled puta i krajolika koji ih je okruživao. Zaštitnik bi proučavao vidik dok su se ostali šetali ili sedeli pod drvećem i jeli.

„Nekada sam volela sir“, reče Egvena trećeg dana po odlasku iz Baerlona. Sedela je naslonjena na deblo drveta, praveći grimase zbog kasnog ručka koji je ponovo bio isti kao doručak i večera. „Ništa od čaja. Lepog vrelog čaja.“ Privukla je svoj plašt čvršće i premestila se iza drveta, u bezuspešnom pokušaju da se skloni od vetra koji je duvao oko nje.

„Čaj od ravnog korena i koren andilaja“, reče Ninaeva Moiraini, „najbolji su za iscrpljenost. Pomažu da se razbistri glava i umanjuju bol u umornim mišićima.“

„Sigurno je tako“, promrmljala je Aes Sedai, pogledavši Ninaevu podozrivo.

Ninaeva stisnu zube, ali nastavi nepromenjeno. „Pazi, ako treba da ne spavaš...“

„Bez čaja!“, reče Lan Egveni oštro. „Bez vatre! Ne možemo još da ih vidimo, ali tamo su negde, iza nas. Sen ili dve i njihovi Troloci. Znaju da idemo ovim putem. Nema potrebe da objavimo svima gde smo.“

„Nisam pitala“, promrmljala je Egvena u svoj plašt. „Samo sam se žalila.“

„Ako znaju da smo na putu“, upita Perin, „zašto ne presečemo pravo do Belog Mosta?“

„Čak ni Lan ne može da putuje van puta i po njemu istom brzinom“, reče Moiraina, prekinuvši Ninaevu, „pogotovu ne kroz Apšerska brda.“ Mudrost je uzdahnula razdraženo. Rand se pitao Šta li je smerala. Prvoga dana uopšte nije obraćala pažnju na Aes Sedai, a poslednja dva je provela pokušavajući da priča sa njom o bilju. Moiraina se udalji od Mudrosti dok je pričala. „Šta misliš, zašto se put savija da ih izbegne? A i morali bismo jednom da se vratimo na njega. Zatekli bismo ih ispred nas, a ne iza.“

Rand je izgledao sumnjičavo, a Met promrmlja nešto u vezi sa „dugačkim zaobilaznicama“.

„Da li ste videli neku farmu ovoga jutra?“, upita Lan. „Ili makar dim iz odžaka? Niste, zato što je sve divljina od Baerlona do Belog Mosta, a Beli Most je mesto gde moramo da pređemo Arinel. Tamo je jedini most koji prelazi preko ove reke južno od Maradona u Saldeji.“

Tom reče odsečno, dunuvši kroz brkove: „Šta ih sprečava da već ne postave nekoga ili nešto kod Belog Mosta?“

Sa zapada se začu žalobni zov roga. Lan okrete glavu munjevito prema putu iza njih. Rand se naježi. Deo njega ostao je dovoljno smiren da pomisli: Deset milja, ne više.

„Ništa ih ne sprečava, zabavljaču“, odgovorio je Zaštitnik. „Verujemo Svetlosti i sreći. Ali sada znamo sigurno da su Troloci za nama.“

Moiraina je otresla šake. „Vreme je da krenemo.“ Aes Sedai je uzjahala svoju belu kobilu.

Na to svi pojuriše prema konjima, još brže nakon drugog oglašavanja roga. Ovoga puta i drugi su odgovorili: tanki zvuci čuli su se sa zapada kao žalopojka. Rand je bio spreman da smesta potera Oblaka u galop, a i ostali su držali uzde sa istom užurbanošću. Svi sem Lana i Moiraine. Zaštitnik i Aes Sedai izmenjaše duge poglede.

„Vodi ih napred, Moiraina Sedai“, reče Lan naposletku. „Vratiću se čim budem mogao. Znaćeš ako padnem.“ Stavivši ruku na Mandarbovo sedlo, bacio se na crnog pastuva i zagalopirao nizbrdo. Prema zapadu.

„Svetlost te pratila, poslednji gospodaru Sedam kula“, reče Moiraina tako tiho da Rand gotovo nije mogao da je čuje. Uzdahnuvši duboko, okrenula je Aldieb ka istoku. „Moramo da nastavimo“, rekla je i krenula laganim ravnomernim kasom. Ostali su je sledili zbijeni u nizu.

Rand se okrenuo jednom u svom sedlu da potraži Lana pogledom, ali Zaštitnik se već izgubio s vidika među niskim brdima i drvećem golih grana. Nazvala ga je poslednjim gospodarom Sedam kula. Pitao se Šta li je to značilo. Nije mislio da je još neko sem njega to čuo, ali Tom je zamišljeno grizao krajeve brkova. Zabavljač je izgleda znao mnogo toga.

Iza njih se još jednom začulo dozivanje i odgovor roga. Rand se promeškoljio u sedlu. Bili su bliže ovoga puta; bio je siguran u to. Osam milja. Možda sedam. Met i Egvena su se osvrnuli, a Perin se pogrbio kao da očekuje da ga nešto pogodi u leđa. Ninaeva je pojahala napred da porazgovara s Moirainom.

„Zar ne možemo brže?“, upita. „Zvuci roga se približavaju.“

Aes Sedai je odmahnula glavom. „A zašto nam dopuštaju da znamo gde su? Možda zato da bismo požurili, ne razmišljajući Šta nas čeka.“

Nastavili su istim ravnomernim korakom. Povremeno bi se čuli zvuci roga iza njih i svaki put su bili bliži. Rand je pokušao da ne razmišlja o tome koliko blizu, ali ta misao dolazila je sama sa svakim zvučnim zapevanjem. Pet milja, pomisli uznemireno. Iznenada, Lan izlete, zaobilazeći u galopu brda iza njih.

Došao je rame uz rame s Moirainom, zauzdavši pastuva. „Najmanje tri pesnice Troloka, svaku vodi Polutan. Možda pet.“

„Ako si bio dovoljno blizu da ih vidiš“, reče Egvena zabrinuto, „i oni su mogli da vide tebe. Možda su odmah iza tebe.“

„Nisu ga videli.“ Ninaeva se ispravila kada su je svi pogledali. „Pratila sam njegov trag, sećate se.“

„Tišina“, zapovedila je Moiraina. „Lan nam je upravo rekao da je možda pet stotina Troloka za nama.“ Svi su zaprepašćeno ćutali, a onda je Lan progovorio ponovo: „I približavaju se. Biće za nama za sat ili manje.“

Više za sebe, Aes Sedai reče: „Ako ih je bilo toliko mnogo ranije, zašto nisu svi upotrebljeni kod Emondovog Polja? Ako nije, kako su došli ovamo tako brzo?“

„Rašireni su tako da nas gone ispred sebe“, reče Lan, „sa izviđačima ispred glavnih družina.“

„Gone prema čemu?“, mislila se Moiraina. Kao da odgovara, rog se oglasio u daljini na zapadu. Bio je to jecaj kome su ovoga puta odgovorili drugi, svi ispred njih. Moiraina je zaustavila Aldieb; to učiniše i ostali. Tom i mladi iz Emondovog Polja prestrašeno su se osvrtali. Rogovi su se čuli i ispred i iza njih. Rand pomisli kako zvuče pobedonosno.

„Šta ćemo sada?“, upita Ninaeva gnevno. „Kuda ćemo?“

„Možemo samo prema severu ili jugu“, reče Moiraina, više razmišljajući naglas no što je odgovarala Mudrosti. „Na jugu su Apšerska brda, gola i mrtva, poput Tarena, bez gaza, koji može da se pređe samo čamcem. Prema severu, možemo da stignemo do reke Arinel pre no što padne mrak, a možda ćemo naići na trgovački brod. Ako je led popustio kod Maradona.“

„Postoji mesto kuda Troloci neće ići“, reče Lan, ali Moiraina okrete oštro glavu.

„Ne!“, pokazala je rukom Zaštitniku i on joj se približio tako da njihov razgovor nije mogao da se čuje.

Začuše se rogovi i Randov konj uznemireno zaigra.

„Pokušavaju da nas prestrave“, zaškrguta Tom, pokušavajući da smiri svog konja. Zvučao je delom besno, a delom kao da su Troloci uspeli u tome. „Pokušavaju da nas uplaše toliko da se uspaničimo i pojurimo. Onda će nas uhvatiti.“

Egvenina glava okretala se na svaki jecaj roga. Gledala je najpre ispred, a onda iza, kao da očekuje prvog Troloka. I Rand se slično osećao, ali pokušao je da to prikrije. Doterao je Oblaka bliže njoj.

„Idemo na sever“, izjavila je Moiraina.

Rogovi su zapevali oštro dok su oni napuštali put i kasali u brda koja su ih okruživala.

Brda su bila niska, ali put je bio sav od uzbrdica i nizbrdica, bez ijednog ravnog dela ispod golih grana i kroz mrtvo rastinje. Konji su se naporno peli uz jednu padinu samo da bi kasali niz drugu. Lan je nametnuo žustar korak. Išli su brže nego na putu.

Grane su šibale Randa preko lica i grudi. Stare puzavice i loze kačile su se za njegove ruke, a ponekad bi mu čak i istrgle nogu iz uzengije. Zapevanje rogova približavalo se i čulo sve češće i češće.

Bez obzira na žurbu kojom ih je Lan vodio napred, nisu napredovali brzo. Prelazili su po dva koraka gore ili dole za svaki naporni, teturavi korak napred. A zvuk rogova je bio sve bliži. Dve milje, pomislio je. Možda manje.

Posle nekog vremena Lan osmotri prvo u jednom pravcu, a potom u drugom. Tvrde crte njegovog lica bile su zabrinutije nego što je Rand ikada video. Jednog trenutka Zaštitnik se uspravi u uzengijama i zagleda se u smeru iz koga su došli. Rand je mogao da vidi samo drveće. Lan se vrati u svoje sedlo i nesvesno zabaci svoj plašt kako bi mogao lakše da dohvati mač, dok je posmatrao šumu.

Rand pogleda Meta upitno, ali Met se samo namršti iza Zaštitnikovih leđa i slegnu ramenima bespomoćno.

Lan im reče tada preko ramena: „Troloci su u blizini.“ Stigli su na vrh brda i počeli da silaze na suprotnu stranu. „Deo isturene izvidnice. Verovatno. Ako naiđemo na njih, držite se mene po svaku cenu i radite isto što i ja. Moramo da nastavimo u ovom pravcu.“

„Krv i pepeo!“, promrmlja Tom. Ninaeva pokaza Egveni da bude blizu nje.

Raštrkani lugovi četinara pružali su jedini pravi zaklon, ali Rand je pokušavao da sve osmotri. Njegova mašta je pretvarala sivo drveće koje bi video krajičkom oka u Troloke. I zvuci roga bili su sve bliži. Odmah iza njih. Bio je siguran u to. Bili su iza njih i približavali su se.

Stigli su na vrh još jednog brda.

Ispod njih, tek što su krenuli uzbrdo, koračali su Troloci, noseći duge motke sa velikim omčama ili dugim kukama. Mnogo Troloka. Red se pružao daleko na obe strane; bio je beskonačan, ali u njegovom središtu, tačno naspram Lana, jahala je Sen.

Mirdraal kao da je oklevao kada su se ljudi pojavili na vrhu brda, ali već u sledećem trenutku mahao je iznad glave mačem sa crnim sečivom, koga se Rand sećao tako mučno. Red Troloka zatalasao se napred.

Čak i pre no što se Mirdraal pokrenuo, Lanov mač već je bio isukan. „Ostanite sa mnom!“, uzviknuo je, i Mandarb je jurnuo niz padinu prema Trolocima. „Za Sedam kula!“, povika.

Rand je progutao knedlu i mamuznuo zelenka da krene napred. Čitava njihova družina pojurila je za Zaštitnikom. Iznenadio se kada je shvatio da drži Tamov mač u ruci. Ponet Lanovim pokličem, pronašao je svoj: „Maneteren! Maneteren!“

Perin je ponovio: „Maneteren! Maneteren!“

Ali, Met je zavikao: „Carai an Caldazar! Carai an Ellisande! Al Ellisande!“

Glava Seni se od Troloka okrenula prema jahačima koji su jurili prema njoj. Crni mač zaledio se iznad njene glave. Otvor kapuljače pomerao se, tražeći nekoga među konjanicima koji su dolazili. A onda, Lan je bio pred Mirdraalom, dok su ostali napali red Troloka. Zaštitnikovo sečivo srelo se sa crnim čelikom iz kovačnica Takan’dara, uz zveket poput velikog zvona koji je odjekivao u udolini. Blesak plave svetlosti ispunio je vazduh poput munje.

Poluljudi sa zverskim njuškama nasrnuše na svako ljudsko stvorenje, vitlajući arkanima i kukama. Samo su Lana i Mirdraala izbegavali. Njih dvojica borili su se u jasno ocrtanom krugu. Crni konji isto su se kretali, mačevi su se sudarali. Vazduh je sijao i ključao.

Oblak je zakolutao očima i zanjištao, propevši se i udarajući kopitama oštrozuba lica koja su ga opkolila režeći. Teška tela gurala su se rame uz rame oko njega. Mamuzajući ga bespoštedno, Rand je poterao zelenka napred zamahujući svojim mačem, koristeći malo veštine koju je Lan pokušao da mu ulije. Zamahivao je kao da seče drva. Egvena! Tražio ju je očajnički dok je mamuzao zelenka, prosekavši putanju kroz dlakava tela kao da kosi korov.

Moirainina bela kobila izmicala se i izbegavala napadače na najmanji dodir šake Aes Sedai po uzdama. Bila je tvrda lica poput Lanovog dok je njen štap udarao. Plamen bi zahvatio Troloke, a onda bi buknuo uz urlik, tako da su samo iskrivljeni oblici ostajali da leže nepokretno na zemlji. Ninaeva i Egvena jahale su blizu Aes Sedai u paničnoj žurbi. Zubi su im bili žestoko iskeženi, gotovo kao troločki, a u šakama su držale male noževe. Ta kratka sečiva neće im biti ni od kakve koristi ako im se Trolok približi. Rand je pokušao da okrene Oblaka prema njima, ali zelenko je držao đem u zubima. Njišteći i udarajući nogama, Oblak se borio da ide napred, ma koliko jako Rand cimao uzde.

Oko tri žene raščistio se prostor dok su Troloci pokušavali da pobegnu od Moiraininog štapa. Oni su pokušavali da joj pobegnu dok ih je ona lovila. Plamenovi su urlali, a Troloci zavijali od muke i besa. Iznad urlika i zavijanja zvonili su udarci Zaštitnikovog i Mirdraalovog mača. Vazduh oko njih goreo je plavetnilom. Zaplamte još jednom, pa ponovo. Ponovo.

Omča na kraju dugačke motke posegla je za Randovom glavom. Nespretnim zamahom presekao je motku nadvoje, a onda sasekao jarcolikog Troloka koji ju je držao. Kuka ga je zakačila po ramenu otpozadi i zaplela se u njegov ogrtač povukavši ga unazad. Zgrabio je panično jabuku svog sedla kako bi se zadržao u njemu, gotovo ispustivši mač. Oblak se izvinuo njišteći. Rand se držao za sedlo i uzde očajnički. Osećao je kako klizi palac po palac, dok ga je kuka cimala. Oblak se izvio u stranu. Na trenutak, Rand je video Perina koji samo što nije pao iz sedla, kako se bori da otrgne svoju sekiru od tri Troloka. Držali su ga za ruku i noge. Oblak je jurnuo i Rand je video samo Troloke.

Trolok je skočio i zgrabio Randa za nogu, istrgnuvši je iz uzengije. Rand je pustio sedlo, dišući teško, da bi udario Troloka. U tom trenutku kuka ga je smakla sa sedla na Oblakove sapi. Jedino što ga je zadržalo da ne padne na tlo bilo je njegovo očajničko hvatanje za uzde. I tada, cimanje je prestalo. Trolok koji ga je držao za nogu podigao je ruke i vrisnuo. Zavijao je kao da su svi psi na svetu poludeli.

Svuda oko ljudi Troloci su padali na zemlju, trzajući se, čupajući dlake, grebući se po licu. Svi Troloci. Grizli su zemlju, režali ni na Šta, zavijali, zavijali, zavijali.

A onda je Rand video Mirdraala. Još uvek je sedeo pravo u sedlu svog konja koji je ludački skakao. Crni mač je i dalje mahao, ali jahač nije imao glavu.

„Neće umreti do sumraka!“ Tom je morao da viče, između teških udisaja, nadjačavajući vrisku koja nije popuštala. „Ne u potpunosti. Tako sam bar čuo.“

„Jašite!“, povika Lan besno. Zaštitnik je već okupio Moirainu i žene i odveo ih na pola puta preko sledećeg brda. „Ima ih još!“ I zaista, rogovi su zaplakali ponovo sa istoka, zapada i juga iznad vrisaka Troloka na zemlji.

Začudo, jedino je Met bio zbačen s konja. Rand je pošao kasom prema njemu, ali Met je zbacio omču sa sebe slegnuvši ramenima, pokupio svoj luk i popeo se u sedlo bez pomoći, iako je trljao grlo.

Rogovi su lajali poput pasa kada namirišu jelena. Pasa koji se približavaju. Lan je ranije nametao žustar korak, a sada ga je udvostručio. Konji su se koprcali uzbrdo brže no što su ranije jurili nizbrdo, a onda bi skoro poleteli niz suprotnu stranu. Ali zvuk rogova je bio sve bliži i bliži, sve dok se grleni povici potere nisu čuli kad god bi rogovi zastali. Ljudi su dospeli na vrh u istom trenutku kada su se Troloci pojavili na susednom brdu. Vrh se cmeo od Troloka, čija su lica bila iskrivljena iskeženim njuškama. A tri Mirdraala zasenili su sve njih. Samo je stotinu hvatova delilo dve družine.

Randovo srce osušilo se poput starog grožđa. Tri!, užasnuto pomisli.

Crni mačevi Mirdraala digli su se kao jedan. Troloci su nagrnuli niz padinu. Pobedonosni krici i motke sa omčama dizali su se iznad njih dok su trčali.

Moiraina je sjahala sa Aldieb. Izvadila je smireno nešto iz svoje torbice i odmotala. Rand je krajičkom oka ugledao tamnu slonovaču. Angreal. Sa angrealom u jednoj ruci, a štapom u drugoj, Aes Sedai je razmakla stopala, sama protiv Troloka koji su jurili prema njoj, i crnih mačeva Seni. Podiže visoko svoj štap i zabode ga u zemlju.

Tlo je zazvonilo kao gvozdeni lonac po kome je udario malj. Šuplje zvečanje se stišalo, zamrlo. A onda, na trenutak, zavladala je tišina. Sve je bilo tiho. Vetar je zamro. Krici Troloka su umukli; čak se i njihov juriš zaustavio. U treptaju oka, sve je stajalo. Lagano, tupa zvonjava se vratila pretvarajući se u tihu grmljavinu, sve jače dok zemlja nije počela da ječi.

Tlo je zadrhtalo ispod Oblakovih kopita. Ovo je bilo delo Aes Sedai opisano u pričama. Rand je poželeo da je stotinu milja daleko. Drhtaji su prerasli u potrese od kojih se okolno drveće ljuljalo. Zelenko se spotakao i skoro pao. Čak su se i Mandarb i Aldieb, koja je bila bez konjanika, zateturali kao pijani, a jahači su morali da se drže za uzde i grive, bilo Šta, kako bi ostali u sedlu.

Aes Sedai se nije pomerila sve vreme, držeći angreal i štap zabijen u vrh brda. I ona i štap nisu se pomakli ni pedalj, iako se tlo treslo i drhtalo svuda oko nje. Sada se zemlja zatalasala, iskočivši ispred njenog štapa i zaplovivši prema Trolocima poput talasa u buri. Ti valovi zemlje su napredovali, prevrćući staro žbunje i bacajući uvelo lišće u vazduh, rasli i postali zemljana plima koja je jurila ka Trolocima. Drveće u udolini puklo je kao grančice u rukama dečaka. Na suprotnoj padini Troloci su padali u gomilama, nošeni podivljalom zemljom.

Ali, kao da tlo svuda oko njih nije divljalo, Mirdraali su pošli napred, jedan uz drugog. Njihovi kao mrtvilo crni konji nisu nijednom pogrešno koraknuli. Svaki udar kopita bio je usaglašen. Troloci su se kotrljali na tlu svuda oko crnih atova, zavijajući i grabeći brdo koje ih je gazilo, a Mirdraali su prilazili polako.

Moiraina je podigla svoj štap i zemlja se smirila, ali nije bilo gotovo. Pokazala je ka uvali između brda i plamen je poput fontane suknuo iz zemlje, dvadeset stopa visok. Raširila je ruke i vatra je pojurila nalevo i nadesno toliko daleko da se gubila sa vidika. Bio je načinjen zid koji je odvajao ljude i Troloke. Rand je, čak i na vrhu brda, morao da stavi ruke ispred lica da bi se zaštitio od vreline. Crni atovi Mirdraala, i pored svojih neobičnih moći, zanjištali su na vatru. Propinjali su se i otimali svojim jahačima, a Mirdraali su ih tukli, pokušavajući da ih nateraju da prođu kroz plamenove.

„Krv i pepeo“, reče Met slabašno. Rand tupo klimnu glavom.

Odjednom, Moiraina se zanese. Pala bi da Lan nije skočio sa svog konja da je uhvati. „Krećite“, reče ostalima. Oštrina njegovog glasa odudarala je od nežnosti s kojom je vratio Aes Sedai u sedlo. „Ta vatra neće goreti večito. Požurite! Svaki trenutak je bitan!“

Zid od plamena buktao je kao da će zaista goreti večito, ali Rand se nije protivio. Galopirali su prema severu najbrže što su mogli. Rogovi u daljini zapevali su razočarano, kao da su već znali Šta se odigralo, a onda zamuknuše.

Lan i Moiraina ubrzo su sustigli ostale, iako je Lan vodio Aldieb za uzde dok se Aes Sedai nesigurno ljuljala i držala za jabuku svog sedla obema rukama. „Biću dobro uskoro“, rekla je na njihove zabrinute poglede. Zvučala je umorno, a opet samouvereno, a njen pogled bio je zapovednički kao i uvek. „Zemlja i Vatra nisu moja jača strana. Sitnica.“

Njih dvoje stali su ponovo na čelo i produžili brzim hodom. Rand pomisli kako Moiraina ne bi ostala u sedlu da su išli brže. Ninaeva je dojahala do Aes Sedai i pridržavala je jednom rukom. Neko vreme, dok je družina išla preko brda, dve žene su šaputale, a onda je Mudrost posegla za nečim ispod svog plašta i dala mali smotuljak Moiraini. Ova ga je odmotala i progutala sadržinu. Ninaeva je nešto rekla, a onda se pridružila ostalima, ne obraćajući pažnju na njihove upitne poglede. Uprkos svemu, Randu se učinilo da ima blago zadovoljni izraz.

Nije ga zaista zanimalo Šta je Mudrost smerala. Trljao je balčak svog mača neprestano i pogledao bi ga zaprepašćeno kad god bi shvatio Šta radi. Dakle, tako izgleda bitka. Nije se najbolje sećao bitke niti nekog trenutka u toku nje. Sve mu se ispremetalo u glavi, stopila se masa dlakavih lica i strah. Strah i vrelina. Činilo se da je bilo vrelo kao letnje podne dok je sukob trajao. To nije mogao da shvati. Ledeni vetar pokušavao je da zaledi graške znoja svuda po njegovom licu i telu.

Pogledao je ka svojim prijateljima. Met je brisao znoj s lica ivicom svog ogrtača. Perin, koji kao da je gledao nešto u daljini što mu se nije dopadalo, nije izgleda bio svestan grašaka koje su sjale na njegovom čelu.

Brda su postajala sve manja i zemlja je bivala ravnija ali, umesto da nastavi, Lan je stao. Ninaeva je pošla, kao da hoće da se pridruži Moiraini, ali Zaštitnikov pogled je zadrža. On i Aes Sedai pojahali su napred, nagnuti jedno prema drugome. Po Moiraininim pokretima bilo je očigledno da se raspravljaju. Ninaeva i Tom su ih gledali. Mudrost se zabrinuto mrštila, zabavljač mrmljao sebi u bradu, zastajkujući samo da se osvrne u smeru iz koga su došli. Ostali su izbegavali da ih pogledaju. Ko zna Šta bi moglo da se izrodi iz rasprave između Aes Sedai i Zaštitnika?

Posle nekoliko trenutaka, pogledavši s nelagodom u dvoje koji su se i dalje raspravljali, Egvena tiho reče Randu: „Ono što si vikao protiv Troloka...“ Stala je kao da nije bila sigurna kako da nastavi.

„Šta s tim?“, upita Rand. Osećao se pomalo neprijatno — bojni pokliči bili su prirodni za Zaštitnike. Narod iz Dve Reke nije radio takve stvari, Šta god Moiraina pričala — ali ako ga bude ismevala... „Met mora da je ispričao to deset puta.“

„I to loše“, dodade Tom. Met se pobuni uz gunđanje.

„Šta god da je vikao“, reče Rand, „čuli smo mnogo puta. Sem toga, morali smo da vičemo nešto. Mislim, to se radi u takvim prilikama. Čula si Lana.“

„A to je i naše pravo“, dodade Perin zamišljeno. „Moiraina kaže da smo svi potomci iz Maneterena. Oni su se borili protiv Mračnoga i mi se borimo protiv Mračnoga. To nam da je pravo.“

Egvena je šmrknula kao da hoće da pokaže Šta misli o tome. „Nisam pričala o tome. Šta... Šta si to ti vikao, Mete?“

Met je slegnuo ramenima s nelagodom. „Ne sećam se.“ Pogleda ih kao da se brani. „Pa, ne znam. Sve je maglovito. Ne znam Šta je to bilo, ili odakle je došlo, niti Šta znači.“ Nasmejao se podsmešljivo. „Pretpostavljam da ne znači ništa.“

„Ja... Ja mislim da znači nešto“, reče Egvena polako. „Kada si povikao, učinilo mi se — samo na trenutak — učinilo mi se da te razumem. Ali sada je sve nestalo.“ Uzdahnula je i odmahnula glavom. „Možda si u pravu. Neobično je Šta ti se sve može učiniti u takvom trenutku, zar ne?“

„Carai an Caldazar“, reče Moiraina. Svi su se okrenuli i pogledali je zapanjeno. „Carai an Ellisande. Al Ellisande. Za čast Crvenog orla. Za čast Ruže Sunca. Ruža Sunca. Drevni ratni uzvik Maneterena i bojni poklič njegovog poslednjeg kralja. Eldrenu su zvali Ruža Sunca.“ Moirainin osmeh bio je upućen Egveni i Metu, mada se njen pogled možda na trenutak duže zadržao na njemu no na njoj. „Krv Aradove loze još uvek je jaka u Dve Reke. Stara krv još uvek peva.“

Met i Egvena su se pogledali, dok su svi ostali pogledali njih. Egvena je širom otvorila oči, a njena usta krivila su se u smeh, koji bi svakoga puta ugušila, kao da nije bila sigurna kako da razume svu tu priču o staroj krvi. Met je znao, sudeći po tome kako se njegovo lice namrštilo.

Rand pomisli da zna o čemu Met razmišlja. O onome o čemu je i on razmišljao. Ako je Met potomak drevnih kraljeva Maneterena, možda Troloci traže samo njega, a ne svu trojicu. Ta misao ga je posramila. Obrazi su mu se zacrveneli, a kada primeti izraz pun krivice na Perinovom licu, znao je da i Perin to misli.

„Nikada nisam čuo nešto slično“, reče Tom posle nekog vremena. Stresao se i postao odsečan. „Da je neka druga prilika, možda bih i napravio priču od toga, ali sada... Da li nameravate da ovde provedemo ostatak dana, Aes Sedai?“

„Ne“, odgovori Moiraina, uzimajući uzde.

Troločki rog zaplakao je na jugu, kao da naglašava njene reči. Još rogova odgovorilo je sa istoka i zapada. Konji su njištali i poskakivali uznemireno.

„Prošli su vatru“, reče Lan mimo. Okrenuo se ka Moiraini. „Nisi jaka dovoljno za ono što nameravaš, bar ne još i ne bez odmora. A i Mirdraali i Troloci neće ući u to mesto.“

Moiraina je podigla ruku kao da je htela da ga prekine, a onda uzdahnu i pusti je da padne. „Vrlo dobro“, rekla je razdraženo. „Pretpostavljam da si u pravu, ali više bih volela da imamo neki drugi izbor.“ Izvukla je svoj štap ispod kolana njenog sedla. „Sakupite se svi oko mene. Što bliže možete. Bliže.“

Rand je poterao Oblaka bliže kobili Aes Sedai. Moiraina je zahtevala da se stisnu u krug oko nje, sve dok se glava svakog konja nije nadnela nad sapima ili vratom ostalih. Tek tada je Aes Sedai bila zadovoljna. A onda je, ne progovorivši ni reč, ustala u uzengijama i zamahala štapom iznad njihovih glava, istegavši se tako da je bila sigurna da ih je sve pokrila.

Rand bi se presekao svaki put kada je štap prešao iznad njega. Osećao je kako se ježi. Mogao je da ga prati i bez gledanja, samo po tome kako su se ljudi stresali dok se kretao iznad njih. Nije ga iznenadilo to što je Lan bio jedini koji to nije radio.

Odjednom, Moiraina je mahnula štapom ka zapadu. Opalo lišće zakovitlalo se po vazduhu i grane su se povile kao da je vihor proleteo u tom pravcu. Dok je nevidljivi vihor nestajao, ona se uz uzdah spustila u sedlo.

„Trolocima“, rekla je, „naši tragovi i naš miris vodiće ih na onu stranu. Mirdraal će prozreti to za neko vreme, ali, do tada...“

„Do tada“, reče Lan, „mi ćemo nestati.“

„Tvoj štap je veoma moćan“, rekla je Egvena, a Ninaeva šmrknu.

Moiraina je coknula jezikom. „Rekla sam ti, dete, da stvari nemaju moć. Jedna moć dolazi iz Istinskog izvora i samo živi um može da je koristi. Ovo nije čak učinio ni angreal, već puka koncentracija.“ Ostavila je umorno štap pod kolan. „Lane?“

„Pratite me“, reče Zaštitnik, „i budite tihi. Sve će propasti ako nas Troloci čuju.“

Poveo ih je ponovo prema severu. Ne sumanutim korakom kojim su išli do tad, već kasom kojim su putovali po Kaemlinskom putu. Zemlja je bivala sve ravnija, mada je šuma i dalje bila gusta.

Nisu išli pravo kao ranije, jer Lan je izabrao putanju koja je krivudala preko tvrdog zemljišta i stenovitih platoa. Nije ih više terao da se probijaju kroz spletove žbunja, već su ih lagano zaobilazili. Povremeno bi se našao na začelju, proučavajući pomno trag iza njih. Ako bi se neko makar i zakašljao, bio bi opomenut njegovim oštrim gunđanjem.

Ninaeva je jahala iza Aes Sedai, dok su se briga i nedopadanje borili na njenom licu. A Randu se činilo da je tu bilo još nečega. Gotovo je delovalo kao da je Mudrost imala neki cilj. Moirainina ramena bila su opuštena i držala se obema rukama za sedlo i uzde, zanoseći se sa svakim Aldiebinim korakom. Bilo je očevidno da joj je zavaravanje traga, ma koliko se to činilo nebitnim u odnosu na zemljotres i stvaranje vatrenog zida, oduzelo mnogo snage, koju više nije imala.

Rand gotovo da požele da se rogovi oglase ponovo. Barem bi tako znali koliko su Troloci daleko. I Seni.

Nastavio je da se osvrće, tako da nije bio prvi koji je video Šta je ispred njih. Kada je video, zagleda se zbunjeno. Ogromna nepravilna masa pružala se sa obe strane i bilo ju je nemoguće sagledati. Na nekim mestima bila je visoka poput drveća koje je raslo odmah pored, dok su tu i tamo štrcali čak i viši šiljci. Litica? Penjanje će biti lako zbog puzavica, ali konji tuda neće nikako moći da se popnu, prošlo mu je kroz glavu.

Odjednom, kako su dojahali malo bliže, video je kulu. To je očigledno bila kula, ne neka vrsta stenovitog oblika, sa čudnom šiljatom kupolom na vrhu. „Grad!“, reče. Bile su to gradske zidine, a šiljci su bili stražarske kule na zidu. Rand zinu. Mora da je bio deset puta veći od Baerlona. Pedeset puta veći.

Met je klimnuo glavom. „Grad“, složio se. „Ali otkud grad usred ovakve šume?“

„I to bez ljudi“, reče Perin. Pogledaše ga i on im pokaza zid. „Da li bi ljudi dozvolili da sve tako zaraste u lozu? Znate da puzavice mogu da sruše zid. Pogledajte kako je pao.“

Ono što je Rand video dopunilo je njegov prvi utisak. Bilo je kao što je Perin rekao. Ispod skoro svakog donjeg dela zida bilo je brdašce pokriveno žbunjem — kamen koji se odronio sa zida. Nijedna stražarska kula nije bila iste visine.

„Pitam se koji je to grad bio“, mislila se Egvena. „I Šta mu se desilo. Ne sećam ga se sa tatine mape.“

„Zvao se Aridhol“, reče Moiraina. „U vreme Troločkih ratova bio je saveznik Maneterena.“ Zagledana u debele zidine, izgledala je kao da nije bila sve-sna ostalih, čak ni Ninaeve, koja ju je držala u sedlu stežući joj ruku. „Kasnije je Aridhol umro i ovo mesto nazvano je drugim imenom.“

„Kojim imenom?“, upita Met.

„Ovde“, reče Lan. Zaustavio je Mandarba ispred onoga što je nekada bila kapija, široka dovoljno da pedeset ljudi prođe rame uz rame. Ostale su samo obrušene kule stražare obrasle lozom; od vratnica nije bilo ni traga. „Ući ćemo ovde.“ Troločki rogovi zakreštali su u daljini. Lan se zagledao u pravcu zvuka, a onda pogledao ka suncu, koje je već bilo na pola puta ka krošnjama na zapadu. „Otkrili su da je ono lažni trag. Hajde, moramo da pronađemo sklonište pre mraka.“

„Koje ime?“, ponovi Met pitanje.

Moiraina je odgovorila dok su jašući ulazili u grad: „Šadar Logot“, rekla je. „Zove se Šadar Logot.“