Zenica sveta

38 Bekstvo

Perin se promeškoljio i to je bilo najbolje što je mogao, s obzirom na to da su mu ruke bile vezane za leđima. Naposletku je odustao, uzdišući. Umesto svakog kamena koji bi uspeo da izbegne pojavila bi se dva nova. Ponovo nespretno pokuša da se pokrije ogrtačem. Noč je bila hladna, a činilo se da je zemlja ispila svu toplotu iz njega, baš kao i svake noći otkako su ih Beli plaštovi zarobili. Vojnici Dece nisu mislili da su zatvorenicima potrebna ćebad niti sklonište — pogotovu ne opasnim Prijateljima Mraka.

Egvena se sklupčala uz njegova leđa, ne bi li se zagrejala, u dubokom snu, potpuno iscrpljena. Nije čak ni promrmljala dok se Perin meškoljio. Sunce je davno zašlo, a svaka koščica gaje bolela posle čitavog dana hoda iza konja, s omčom oko vrata. Ali san nije dolazio.

Red nije baš brzo napredovao. Kako je u steddingu mnogo njihovih rezervnih konja pobeglo zbog vukova, Beli plaštovi nisu mogli da putuju onom brzinom kojom su nameravali. To odlaganje bilo je pridodato nizu optužbi ljudima iz Emondovog Polja. Ali krivudavi dvostruki niz i dalje se uporno kretao — lord Bornhald je nameravao da stigne u Kaemlin na vreme za nešto — a negde u Perinovoj svesti bio je stalno prisutan strah da Beli plašt koji je držao konop njegove omče neće stati ako on padne, bez obzira na naređenja gospodara kapetana Bornhalda da živi stignu do Ispitivača u Amadoru. Znao je da mu nema spasa ako padne. Ruke su mu bile slobodne samo dok su mu davali da jede i kada su ga vodili do poljskog klozeta. Omča je činila svaki korak sudbonosnim, a svaki kamen pod nogama smrtonosnim. Hodao je stegnuto, napeto posmatrajući tlo. Svaki put kada bi krajičkom oka osmotrio Egvenu, video bi da i ona to radi. Kad bi se pogledali, lice joj je bilo ukočeno i preplašeno. Uvek bi to bio samo letimičan pogled, jer se ni jedno ni drugo nisu usuđivali da pomno ne posmatraju tlo.

Obično bi pao kao isceđena krpa čim bi mu Beli plastovi dozvolili da se zaustavi, ali noćas, misli su mu grozničavo letele. Ježio se od strave koja se sakupljala već danima. Ako bi zatvorio oči, pred očima su mu iskrsavale scene onoga što je Bajar obećao da će im se desiti kada budu stigli u Amador.

Bio je siguran da Egvena i dalje ne veruje u ono što im je Bajar ravnodušno rekao. Da je poverovala, ne bi mogla da zaspi, ma koliko bila umorna. Najpre je i on mislio da Bajar laže. I dalje nije želeo da prihvati da je to istina — ljudi prosto ne rade tako nešto jedni drugima. Ali, zapravo, Bajar nije pretio: pričao je o usijanom gvožđu i kleštima, o noževima za dranje kože i dugim iglama kao da priča o nečemu veoma jednostavnom. U očima mu se nije ogledala ni trunka likovanja. Prosto nije mario da li su se plašili, da li će biti mučeni, da li će preživeti. Zbog toga je Perina oblivao znoj — kada je shvatio naposletku. To gaje konačno ubedilo da Bajar jednostavno govori istinu.

Plaštovi dvojice stražara sivkasto su svetlucali na nejasnoj mesečini. Nije mogao da im razazna lica, ali znao je da ga gledaju. Kao da su on i Egvena mogli da nešto učine dok su im ruke i noge onako vezane. Setio se kako je, u toku dana, u njihovim očima ugledao gađenje, dok su im lica bila skamenjena. Za stražare su oni bili pogana, smrdljiva i odvratna čudovišta, koja su oni čuvali. Tako su ih gledali svi Beli plaštovi. Taj pogled se nikada nije menjao. Svetlosti, kako da ih uverim da nismo Prijatelji Mraka, kada su već ubeđeni u to? Stomak mu se mučno uskomeša. Verovatno će naposletku priznati bilo šta, samo da bi Ispitivači prestali s mučenjem.

Neko je dolazio — bio je to Beli plašt s fenjerom. Čovek zastade da porazgovara sa stražarima, koji su mu odgovorili s poštovanjem. Perin nije mogao da čuje o čemu pričaju, ali prepoznao je visoku ispijenu figuru.

Zaškiljio je kada mu je pridošlica prineo fenjer licu. U drugoj ruci Bajar je držao Perinovu sekiru, kao da je prisvojio oružje. Barem ga Perin nikada nije video bez nje.

„Probudi se“, grubo izgovori Bajar, kao da je pomislio da Perin spava podignute glave. Propratio je te reči snažnim udarcem nogom u Perinova rebra.

Perin zastenja kroz stisnute zube. Rebra su mu već bila prošarana mnoštvom modrica od Bajarovih čizama.

„Rekoh, probudi se.“ Noga ponovo krenu, i Perin brzo reče: „Budan sam.“ Bajaru je moralo da se odgovori ili bi on već pronašao neki način da privuče pažnju.

On postavi fenjer na zemlju i saže se da proveri kako je Perin vezan. Grubo ga povuče za zglob, izvivši mu ruke u ramenima. Kada se uverio da su čvorovi čvrsti kako ih je ostavio, Bajar povuče konopac kojim su Perinovi članci bili vezani, vukući mladića preko kamenjara. Bio je suviše mršav da bi neko i pretpostavio da u njemu ima imalo snage, ali Perin je bio kao dete u njegovim rukama. To se ponavljalo svake noći.

Kada se Bajar ispravi, Perin ugleda Egvenu koja je i dalje spavala. „Budi se!“, povika. „Egvena! Probudi se!“

„Št... šta?“ Egvena je bila prestravljena i još usporena od sna. Podigla je glavu i zatreptala na svetlosti fenjera.

Nije izgledalo da je Bajar razočaran što nije uspeo da je probudi udarcem noge. Nikada to nije činio. Povukao je samo konopce kojima je bila vezana, isto kao i Perinove, ne obazirući se na njene jauke. Nije ga potresalo to što je nanosio bol. Trudio se da povredi samo Perina. Iako se mladić nije sećao, Bajar nije zaboravljao da je on ubio dvoje Dece.

„Zašto bi Prijatelji Mraka spavali“, ravnodušno reče Bajar, „kada pošteni ljudi moraju da bdiju kako bi ih čuvali?“

„Po stoti put“, umorno prigovori Egvena, „mi nismo Prijatelji Mraka.“

Perin se skameni. Ovakva poricanja ponekad bi izazvala škrgutavi monolog o ispovesti i pokajanju, posle čega bi sledio opis metoda koje su Ispitivači primenjivali kako bi izvukli priznanje. A ponekad je uz predavanje išao i udarac nogom. Na njegovo iznenađenje, Bajar se ovoga puta nije obazirao.

Umesto toga, kleknu ispred Perina, sav koščat i upao, sa sekirom preko kolena. Zlatno sunce i dve zlatne zvezde ispod njega na levoj strani Bajarovog plašta svetlucale su na svetlosti fenjera. On skinu šlem i stavi ga pored fenjera. Za promenu, na licu mu se ogledalo još nešto sem prezira i mržnje, nešto napeto i nerazgovetno. Položio je ruke preko držalja sekire, posmatrajući ćutke Perina. Mladić pokuša da se ne meškolji pod tim šupljim pogledom.

„Usporavate nas, Prijatelju Mraka, vi i vaši vukovi. Savet posvećenih čuo je izveštaje o tome i žele da znaju više, tako da moramo da vas odvedemo u Amador i predamo Ispitivačima, ali usporavate nas. Nadao sam se da ćemo putovati dovoljno brzo čak i bez rezervnih konja, ali nisam bio u pravu.“ Zaćuta i namršteno ih pogleda.

Perin je čekao. Bajar će reći šta želi kada bude bio spreman.

„Gospodar kapetan je u dilemi“, naposletku progovori Bajar. „Zbog vukova mora da vas odvede pred Savet, ali mora i da stigne u Kaemlin. Nemamo rezervne konje na kojima biste jahali, ali ako nastavimo da vas i dalje gonimo, nećemo stići u Kaemlin na vreme. Gospodar kapetan drži do svojih dužnosti i namerava da vas odvede pred Savet.“

Egvena nešto uzviknu. Bajar i Perin su se netremice gledali, a Perin se gotovo plašio i da trepne. „Ne razumem“, lagano primeti.

„Nema šta da se ne razume“, odgovori Bajar. „Ovo je samo besposleno razglabanje o mogućnostima“, odgovori Bajar. „Ako biste pobegli, ne bismo imali vremena da vas jurimo. Ne smemo ni sat da izgubimo ako nameravamo da stignemo u Kaemlin na vreme. Ukoliko biste, recimo, presekli konopce o oštar kamen i izgubili se u mraku, dilema gospodara kapetana bila bi rešena.“ Netremice gledajući u Perina, posegao je za nečim ispod plašta i bacio to na zemlju.

Perin nehotice pogleda u tom pravcu. Kada je shvatio šta je to, iznenađeno uzdahnu. Kamen. Prelomljeni kamen s oštrom ivicom.

„Samo besposlena pretpostavka“, reče Bajar. „I vaši stražari će noćas pretpostavljati.“

Perinova usta bila su iznenada suva. Razmisli dobro o tome! Svetlost mi pomogla, dobro promisli i nemoj da pogrešiš!

Da li je to istina? Zar je potreba da Beli plastovi što pre stignu u Kaemlin mogla biti dovoljno važna za ovo? Dopustili bi da osumnjičeni Prijatelji Mraka pobegnu? Nije bilo svrhe da razmišlja na taj način; nije znao dovoljno. Bajar je bio jedini Beli plašt koji je hteo da razgovara s njima, izuzev gospodara kapetana Bornhalda, a nijedan ni drugi nisu se baš razbacivali podacima. Sem toga, ako je Bajar želeo da pobegnu, zašto im jednostavno ne bi presekao veze? Bajar želi da pobegnu? Bajar, koji je do srži bio ubeđen da oni jesu Prijatelji Mraka. Bajar, koji je tražio izgovor kako bi ih povredio zato što je Perin ubio dva Bela plašta. Bajar želi da pobegnu?

Ako mu se ranije činilo da mu misli grozničavo lete, to nije bilo ništa naspram prave lavine koja mu je sada divljala u glavi. Uprkos hladnoći, niz lice su mu se slivali potočići znoja. Osmotri stražare. Bile su to bledosive senke, ali znao je da su spremni. Čekali su. Ukoliko ubiju njega i Egvenu u pokušaju bekstva, a konopci su im presečeni kamenom koji se tu slučajno našao... Dilema gospodara kapetana zaista bi bila rešena. A Bajar bi ih video mrtve — baš kao što je i želeo.

Ispijeni čovek podiže šlem i poče da ustaje.

„Čekaj“, reče Perin promuklo. Misli su mu se sudarale dok je uzaludno tražio neki izlaz. „Stani, hoću da razgovaramo. Ja...“

Stiže pomoć!

Ta misao izniknu u njegovoj svesti kao jasan blesak svetlosti usred haosa. Bilo je to takvo iznenađenje da je na trenutak zaboravio sve ostalo, čak i gde se nalazi. Šarena je bila živa. Elijas, misao krenu ka vučici, pitajući bez reči da li je čovek u životu. Odgovor je bila slika. Elijas, na ležaju napravljenom od grana četinara pored slabe vatre u nekoj pećini, previjaja ranu na boku. Sve to trajalo je samo trenutak. Pogleda Bajara i bleskasto se nasmeši. Elijas je bio živ.

I Šarena. Pomoć stiže.

Bajar zastade i pogleda ga, i dalje pognut. „Nešto ti se javilo, Perine od Dve Reke, i ja želim da znam šta.“

Na tren, Perin pomisli da je Bajar mislio na poruku od Šarene. Perinovim licem prelete panika, a ubrzo i olakšanje. Nije bilo moguće da Bajar zna.

Bajar je posmatrao promenu izraza na Perinovom licu i Beli plašt prvi put pogleda ka kamenu koji je ležao na zemlji.

Predomišlja se, shvati Perin. Ako promeni odluku u vezi s kamenom, da li će se usuditi da ih ostavi u životu? Konopci bi mogli biti pokidani i nakon što vezani ljudi budu mrtvi, iako je to veći rizik. Pogleda Bajarove oči — zbog tamnih jama očnih duplji delovalo je kao da ga gledaju iz mračnih pećina — i ugleda odluku o smrti.

Bajar zausti, i dok je Perin čekao da objavi presudu, sve se odigralo brže od misli.

Jedan od stražara iznenada nestade. U trenutku tu su stajale dve nejasne figure, a u sledečem noć je progutala jednog od njih. Drugi stražar se okrenu, s krikom na usnama, ali pre no što išta izusti, čuo se tup udarac i on je pao kao pokošen.

Bajar se okrenu, hitro poput poskoka, tako brzo zavitlavši sekira da je zabrujala. Perin iskolači oči kada vide da je noć istupila na svetlost fenjera. Zaboravi na trenutak da je Bajar želeo da ih ubije. Beli plašt je ipak bio ljudsko biće, a noć je oživela kako bi ih sve odnela.

A onda se tama koja je napadala svetlost pretvorila u Lana. Dok se kretao, po plaštu su mu se komešale nijanse sivog i crnog. Sekira u Bajarovim rukama sevnula je poput munje... i Lan se lako izvi. Pustio je da sečivo prođe toliko blizu da je sigurno osetio strujanje vazduha kada je oružje prozujalo pored njega. Bajar razrogači oči, jer gaje silina Lanovog zamaha izbacila iz ravnoteže, a Zaštitnik poče da ga udara rakama i nogama, tako brzo i munjevito da Perin nije bio siguran šta je video. Bio je siguran samo u to da se Bajar srušio kao marioneta kojoj su posekli konce. Pre no što je Beli plašt dodirnuo zemlju, Zaštitnik je već klečao i gasio fenjer.

Perin obnevide kada se tama iznenada vratila. Činilo se da je Lan ponovo nestao.

„Da li si to zaista...“ Egvena priguši jecaj. „Mislili smo da si mrtav. Mislili smo da ste svi mrtvi.“

„Ne još.“ Zaštitnikov šapat bio je pomešan sa smehom.

Ruke su dodirnule Perina i pronašle veze na njegovim rukama. Nož prođe jednim potezom kroz konopce i oslobodi ga. Bolni mišići se pobuniše kada se pridigao. Zagleda se u sivu gomilu Bajarovog tela dok je trljao zglobove. „Da li si... Da li je...“

„Ne“, odgovori tiho Lan iz tame. „Ja ne ubijam, sem ako to ne nameravam. Ali on neko vreme neće nikoga uznemiravati. Ne pitaj više i uzmi par njihovih plaštova. Nemamo mnogo vremena.“

Perin otpuza do mesta gde je Bajar pao. Morao je da se prisili kako bi ga dodirnuo, a kada oseti da se grudi Belog plašta dižu i spuštaju, gotovo da je trgnuo raku s njega. Primorao je sebe da mu otkopča i skine beli ogrtač; osetio je kako se ježi. Uprkos onome što je Lan rekao, mogao je da zamisli kako čovek s licem poput lobanje iznenada ustaje. Opipa užurbano zemlju tražeći svoju sekira, a onda otpuza do dragog stražara. Isprva mu je bilo neobično što mu nije smetalo da dodirne ovog čoveka koji je ležao u nesvesti, ali onda shvati razlog: Beli plaštovi su ga mrzeli, ali to je bilo ljudsko osećanje. Bajar nije osećao ništa sem potrebe da on umre; u tome nije bilo mržnje — nije bilo nikakvog osećanja.

Kada je poneo dva plašta, okrenu se — i uhvati ga panika. Iznenada izgubi svaki osećaj za prostor u tami i nije znao kako da se vrati do Lana i Egvene. Skamenio se, suviše uplašen da bi se i mrdnuo. Tama je prekrila čak i Bajara, koji je bio bez svog belog plašta. Nije imao prema čemu da se usmeri. Kuda god da krene, mogao bi da zaluta u logor.

„Ovamo.“

Teturao se voden Lanovim šapatom sve dok ga ruke nisu zaustavile. Egvena je bila tamna senka, a Lanovo lice samo mrlja. Ostatak Zaštitnikovog tela bio je nevidljiv. Mogao je da oseti da ga gledaju i nije znao da li treba da objasni šta se desilo.

„Ogrnite plastove“, reče Lan tiho. „Brzo. Pokupite svoje. I budite tihi. Još niste na sigurnom.“

Perin brzo dodade jedan od plaštova Egveni, osetivši olakšanje zato što ne mora da im ispriča kako se uplašio. Smota svoj ogrtač u zavežljaj kako bi mogao da ga nosi, a umesto njega preko ramena prebaci beli plašt. Oseti bockanje kada gaje plašt obavio — bio je to ujed brige među plećkama. Da lije završio s Bajarovim plastom? Učini mu se da gotovo oseća miris ispijenog čoveka na sebi.

Lan im naloži da se uhvate za ruke i Perin zgrabi svoju sekira, a dragom rukom uhvati Egvenu. Požele da što pre pobegnu sa Zaštitnikom, kako mu misli više ne bi divljale. Ali oni su samo stajali tu, okruženi šatorima Dece — dve siluete u belim ogrtačima i jedna koja je mogla da se oseti, ali ne i da se vidi.

„Uskoro“, šapnu Lan. „Vrlo brzo.“

Munja procepi noć iznad logora, tako blizu da je Perin osetio kako mu se kostreše rake i diže kosa na glavi. Tik iza šatora zemlja je bila razneta od udarca, a grmljavina na zemlji stapala se s onom na nebu. I pre no što se svetio izgubilo, Lan ih povede napred.

Samo što su načinili prvi korak još jedna munja rasekla je tminu. Munje su padale kao grad, tako da je noć treperila kao da je tama ta koja se pojavljuje samo na trenutak. Grmljavina je divlje tutnjala. Urlik se kotrljao za sledečim sve dok se to nije pretvorilo u jedan neprekidni pljusak gromova. Prestravljeni konji su njištali. Njihovo njištanje bilo je prigušeno, sem u trenucima kada bi grmljavina utihla. Ljudi su se teturali iz svojih šatora, neki u belim plastovima, neki samo upola odeveni. Neki su trčali tamo-amo, a neki su stajali kao ošamućeni.

Lan ih je trčeći vodio kroz sve to. Perin je išao poslednji. Beli plaštovi gledali su ih razrogačenih očiju dok su prolazili pored njih. Nekolicina uzviknu za njima — povici su bili izgubljeni u bubnjanju s nebesa, ali pošto su njihovi beli ogrtači bili obmotani oko njih, niko nije pokušao da ih zaustavi. Prošli su kroz šatore, iz logora pa u noč, a da niko nije ni podigao raku na njih.

Tlo pod Perinovim nogama blago se talasalo i grmlje gaje šibalo dok se vukao. Munje zatreptaše besno i nestadoše. Odjeci grmljavine kotrljali su se preko neba pre no što su i oni izbledeli. Perin se osvrnu. Šačica vatri gorela je iza njih, među šatorima. Neke od munja mora da su nešto pogodile ili su možda u panici ljudi oborili lampe. Čuli su se još uvek povici, nejasni glasovi u noći koji su pokušavali da povrate red, da saznaju šta se desilo. Tlo je bivalo sve strmije, a šatori, vatre i vika ostali su za njima.

Skoro da je pregazio Egvenu kada se Lan iznenada zaustavi. Ispred njih su na mesečini stajala tri konja.

Senka se pomakla i začu se Moirainin glas, ispunjen ljutnjom. „Ninaeva se nije vratila. Bojim se da je ta mlada žena učinila neku glupost.” Lan se okrenu na petama kao da hoće da se vrati, ali jedna Moirainina reč, nalik na pucanj biča, ukopa ga u mestu. „Ne!“ On stade i popreko je pogleda. Videle su mu se samo lice i šake, a i to je bilo poput zasenčenih mrlja. Nastavila je nežnije, ali podjednako odlučno: „Neke stvari su važnije od drugih. Znaš to.“ Zaštitnik se nije ni makao, a glas joj je ponovo postao strog. „Seti se zakletvi koje si dao, Al’Lane Mandragorane, gospodaru Sedam kula! Koliko vredi zakletva krunisanog Gospodara bitke Malkiera?“

Perin trepnu. Zarje Lan bio sve to? Egvena je mrmljala, ali on je pomno pratio ono što se dešavalo pred njim: Lan je bio nalik vuku iz čopora Šarene — i taj vuk je ustuknuo pred sićušnom Aes Sedai, bezuspešno pokušavajući da pobegne od usuda.

Tu scenu prekide lomljava grana u šumi. U dva duga koraka Lan se našao između Moiraine i mesta odakle je došao zvuk, dok se bleda mesečina talasala na sečivu njegovog mača. Par konja izjuri pored drveća lomeći grančice grmlja. Na jednom je bio i jahač.

„Bela!“, uzviknu Egvena, a Ninaeva uzviknu s leđa čupave kobile: „Pomislila sam da vas neću naći. Egvena! Hvala Svetlosti što si živa!“

Kliznula je s Bele, ali kada je krenula prema Egveni i Perinu, Lan je uhvati za ruku i ona stade, gledajući ga pažljivo.

„Moramo da pođemo, Lane“, ponovo smireno izgovori Moiraina, a Zaštitnik pusti Ninaevinu ruku.

Ona protrlja zglob trčeći da zagrli Egvenu, ali Perinu se učinilo da je čuo kako se i tiho nasmejala. To gaje zbunilo, jer mu se činilo da to nije samo zbog sreće što ih ponovo vidi.

„Gde su Rand i Met?“, upita Perin.

„Na nekom drugom mestu“, odgovori Moiraina, a Ninaeva promrmlja nešto oštro, zbog čega je Egvena zaprepašćeno uzdahnula. Perin trepnu; uhvatio je kraj kočijaške psovke, i to žestoke. „Svetlost poslala da su dobro“, nastavi Aes Sedai kao da nije ništa primetila.

„Nikome neće biti dobro“, reče Lan, „ako nas Beli plaštovi pronađu. Promenite ogrtače i na konje.“

Perin uzjaha konja koga je Ninaeva vodila iza Bele. Nije mu smetalo to što nije bilo sedla; nije jahao često dok je bio kod kuće, ali kada je jahao, to je najčešće bilo bez sedla. I dalje je nosio beli plašt, koji je sada umotao i vezao oko struka. Zaštitnik je rekao da paze i ostave što manje tragova koje Deca mogu da prate. Neprestano mu se pričinjavalo da plašt miriše na Bajara.

Dok je kolona predvođena Zaštitnikom na crnom pastuvu kretala, Perin još jednom oseti u svesti dodir Šarene. Jednog dana, ponovo. Bilo je to više osećanje no reči. Odisalo je obećanjem predskazanog susreta, očekivanjem onoga što će doći i pomirenost s tim. Sve je to bilo izmešano, u slojevima. Pokušao je da upita kada i zašto, nespretno zbog žurbe i iznenadnog straha. Trag vukova postajao je sve bleđi, gubio se. Njegova panična pitanja donela su mu samo isti slojeviti odgovor: Jednog dana, ponovo. Dugo je tumarao po umu nakon što su vukovi nestali iz njegove svesti.

Lan je napredovao ka jugu polako ali uporno. Bili su u divljini skrivenoj tamom, s neravnim tlom i neprimetnim žbunjem, koje bi se otkrilo tek kad bi se stalo na njega, i senovitim stablima koja su se ocrtavala nasuprot nebu. Nije bilo moguće da putuju nekom velikom brzinom. Dvaput ih je Zaštitnik ostavio, odjahavši nazad u pravcu mesečevog srpa, dok su se on i Mandarb stapali s tamom. Oba puta vratio se bez vesti o tome da je primetio poteru.

Egvena je jahala blizu Ninaeve. Tihi odlomci uzbuđenog razgovora plovili su do Perina. Bile su vesele kao da su se vratile kući. On je visio na začelju njihove male kolone. Mudrost bi se ponekad okrenula u sedlu kako bi ga pogledala, a on bi joj svaki put mahnuo, kao da je hteo da joj pokaže da je dobro, i ostao bi tamo gde je i bio.Trebalo je da razmisli o mnogo čemu, iako ništa nije mogao da razabere. Ono što će doći. Šta će to doći?

Perin pomisli da nije ostalo mnogo do zore kada Moiraina primeti da konačno mogu da se zaustave. Lan pronađe jarugu u kojoj je mogao da založi vatru koju niko neće primetiti.

Bilo im je konačno dopušteno da se otarase belih plaštova i da ih zakopaju u jamu koju su iskopali u blizini vatre. Bacajući plašt koji je koristio, primeti zlatno sunce na ogrtaču i dve zlatne zvezde ispod njega. Ispusti ogrtač kao da ga je opekao i udalji se od njega, obrisavši ruke o kaput. Hteo je da bude sam.

„Sada“, reče Egvena dok je Lan zatrpavao jamu, „hoće li mi neko konačno reći gde su Rand i Met?“

„Verujem da su u Kaemlinu“, oprezno reče Moiraina, „ili na putu ka njemu.“ Ninaeva glasno i prezrivo zagunđa, ali Aes Sedai nastavi kao da nije ni bila prekinuta. „Ukoliko nisu, pronaći ću ih. To obećavam.“

U tišini su jeli hleb, sir i vreo čaj. Čak se i Egvenin polet pokorio umoru. Mudrost je iz torbe izvadila melem za otoke od konopaca na Egveninim zglobovima, ijedan za preostale modrice. Kada je došla do Perina koji je sedeo na rubu svetlosti vatre, on nije podigao glavu.

Stajala je neko vreme posmatrajući ga bez reči, a onda je klekla pored njega s torbom i strogo izgovorila: „Skini kaput i košulju, Perine. Kažu mi da se nisi svideo jednom od Belih plaštova.“

Perin je polako posluša, i dalje upola izgubljen u poruci Šarene, sve dok Ninaeva nije zaprepašćeno udahnula. Iznenađeno se zagledao u nju, a onda je pogledao u svoje gole grudi. Bile su sasvim šarene. Novije, purpurne modrice pokrivale su stare, koje su već bledele u nijanse smeđeg i žutog. Samo su ga debele ploče mišića, koje je stekao provodeći sate u kovačnici gazda Luhana, spasle od slomljenih rebara. Uspeo je da zaboravi na bol dok je mislio samo na vukove. Sada ga se priseti i on je jedva dočekao da se vrati. I protiv svoje volje duboko udahnu i stisnu usne kako ne bi zajecao.

„Kako je mogao da te toliko mrzi?“, začuđeno upita Ninaeva.

Zato što sam ubio dvojicu. Međutim, izgovori samo: „Ne znam.“

Potražila je nešto u svojoj torbi i on se trže kada je počela da mu maže masni melem preko modrica. „Samleveni bršljan, petoprsnik i koren sunčanika“, rekla je.

Činilo se da je mast bila u istom trenu i vruća i hladna, i drhtao je preznojavajući se, ali nije se bunio. Već je imao iskustva s Ninaevinim melemima i oblozima. Dok su njeni prsti nežno utrljavali melem, vrelina i hladnoća nestadoše, odnoseći bol. Purpurne modrice pretvoriše se u smeđe, a smeđe i žute izbledeše, dok su neke sasvim iščilele. Perin pokuša da duboko uzdahne; jedva da je išta osećao.

„Iznenađen si“, reče Ninaeva. Izgledalo je da je i ona pomalo iznenađena, i, začudo, preplašena. „Sledeći put možeš da ideš kod nje.“

„Nisam iznenađen“, reče kako bi je smirio, „samo mi je drago.“ Ninaevini melemi delovali su ponekad brzo, a ponekad sporo, ali uvek su bili delotvomi. „Šta... šta se desilo s Random i Metom?“

Ninaeva je trpala svoje bočice i čančiće u torbu, gurajući ih kao da savladava neku prepreku. „Ona kaže da su dobro. Ona kaže da ćemo ih pronaći. U Kaemlinu, kaže ona. Ona kaže da je to isuviše važno za nas, da ne smemo da ih ne pronađemo, šta god to značilo. Ona mnogo priča.“

Perin se isceri i protiv svoje volje. Bez obzira na sve što se promenilo, Mudrost je ipak bila ona stara, a ona i Aes Sedai i dalje su bile sve, samo ne prijatelji.

Iznenada, Ninaeva se skameni i zagleda mu se u lice. Hitnula je svoju torbu i pritisla mu obema nadlanicama obraze i čelo. Pokušao je da se izmakne, ali ona gaje čvrsto držala za glavu. Podigla mu je palčevima kapke, zagledavši mu se u oči, mrmljajući u bradu. Bez obzira na krhku građu, s lakoćom mu je držala lice; nikada nije bilo lako pobeći od Ninaeve kada ona nije htela da te pusti.

„Ne razumem“, reče naposletku, oslobodivši ga stiska. Ninaeva se odmaknu od njega i kleknu. „Da je to žutooka groznica, ne bi mogao da stojiš. Ali ti nemaš groznicu, a tvoje beonjače nisu žute, već samo dužice.“

„Žute?“, ponovi Moiraina. I Perin i Ninaeva poskočiše. Aes Sedai im je nečujno prišla. Perin primeti da Egvena spava pored vatre, umotana u svoj plašt. Oči su mu se same sklapale.

„Nije to ništa“, progovori, ali Moiraina mu podiže glavu hvatajući je za bradu kako bi mogla da mu se zagleda u oči kao što je to Ninaeva učinila. On se otrgnu, ljutit. Ponašale su se prema njemu kao da je dete. „Rekao sam već da to nije ništa.“

„Ovo se nije moglo predvideti.“ Delovalo je kao da Moiraina govori sama sebi. Činilo se da je zamišljeno gledala u nešto iza njega. „Da lije ovo nešto čemu je suđeno da bude izatkano ili je to samo promena Šare? Ako je pramena, koju je izazvao? Točak tka kako Točak želi. Mora biti to.“

„Znaš li šta se dešava?“, nevoljno upita Ninaeva, a onda oklevajući dodade: „Možeš li da učiniš nešto za njega? Tvojim Lečenjem?“ Molba za pomoć i priznanje da je nemoćna bili su kao kleštima izvučeni iz nje.

Perin ih obe prostreli pogledom. „Ako ćete da pričate o meni, obratite mi se. Ovde sam.“ Ni jedna ni druga nisu ga ni pogledale.

„Lečenje?“, odvrati Moiraina sa smeškom. „Lečenje ovde ne može da pomogne. To nije bolest, i neće...“ Zastade nakratko. Tada osmotri Perina. Bio je to brz pogled koji je žalio za mnogo čime. Ali taj pogled nije bio upućen njemu, i on nadureno promrmlja nešto, kada se ona ponovo okrenu Ninaevi. „Htela sam da kažem da mu to neće naškoditi, ali ko zna šta će biti na kraju? Barem mogu reći da mu neće direktno naškoditi.“

Ninaeva ustade, otrese prašinu s kolena i pogleda Aes Sedai pravo u oči. „Nisam zadovoljna time. Ako nešto ne valja sa...“

„Ono što postoji, postoji. Ono što je već izatkano, ne može se menjati.“ Moiraina se okrete i naglo udalji. „Hajde da spavamo dok još možemo i da krenemo s prvim svetlom. Ako ruka Mračnoga postane suviše duga... Moramo da stignemo što pre u Kaemlin.“

Ninaeva besno zgrabi torbu i ode pre no što je Perin mogao išta da kaže. Zaškrgutao je psovku, ali priseti se nečega što gaje ošamutilo. Sedeo je zapanjen, širom otvorenih usta. Moiraina je znala. Aes Sedai je znala za vukove. I pomislila je da bi to mogao biti dodir Mračnoga. Stresao se. Hitro navuče košulju nespretno je naguravši u pantalone i ponovo obuče kaput i ogrtač. Odeća mu nije puno pomogla. Osećao se kao da je izmrzao do srži, kao da mu se kičma sledila.

Lan sede pored njega prekrstivši noge i zabaci plašt. Perinu je bilo drago zbog toga. Bilo je neprijatno gledati Zaštitnika, a videti kroz njega.

Neko vreme su se gledali. Ništa se nije dalo pročitati s odlučnog Zaštitnikovog lica, ali u očima mu je Perin video... nešto. Saosećanje? Radoznalost? Oboje?

„Ti znaš?“, reče, a Lan klimnu glavom.

„Ponešto, ne sve. Da li ti je došlo samo ili si sreo vodiča, posrednika?“

„Bio je neki čovek“, reče Perin polako. On zna, ali da li misli kao i Moiraina? „Rekao je da se zove Elijas. Elijas Mačera.“ Lan teško uzdahnu, a Perin ga podozrivo pogleda. „Poznaješ ga?“

„Poznavao sam ga. Naučio me je mnogo, o Pustoši i o ovome.“ Lan dodirnu balčak svog mača. „Bio je Zaštitnik, pre... pre onoga što se dogodilo. Crveni Ađah...“ Pogleda ka Moiraini koja je ležala pored vatre.

Prvi put je Perin video da je Zaštitnik u nečemu nesiguran. U Šadar Logotu Lan je bio siguran i jak, kao i kada se suočio sa Senima i Trolocima. Ni sada nije bio uplašen — Perin je bio ubeđen u to — ali bio je oprezan, kao da je možda previše rekao. Izgledalo je da je ono što je rekao moglo biti opasno.

„Čuo sam za Crveni Ađah“, odvratio je Perin.

„I ono što si čuo uglavnom verovatno nije tačno. Moraš da razumeš, postoje... frakcije unutar Tar Valona. Neki bi se borili protiv Mračnoga na jedan način, neki na drugi. Cilj je isti, ali razlike... razlike su promenile ili okončale živote. Živote ljudi ili naroda. Elijas je dobro?“

„Mislim da jeste. Beli plaštovi su rekli da su ga ubili, ali Šarena...“ Perin pogleda Zaštitnika snebivajući se. „Ne znam.“ Lan je izgleda prihvatio da zaista ne zna, mada nevoljno, i to ga ohrabri da nastavi. „Ova veza s vukovima... Moiraina izgleda misli da je to nešto što je... nešto što je Mračni učinio. Greši, zar ne?“ Nije hteo da poveruje da je Elijas bio Prijatelj Mraka.

Ali Lan je oklevao. Perinovo lice orosi se znojem; noć je hladne kapljice učinila još hladnijim. Počele su da mu klize niz obraze pre no što je Zaštitnik progovorio.

„Samo po sebi — ne. Neki veruju da jeste, ali nisu u pravu. To je nešto staro i izgubljeno davno pre no što je Mračni pronađen. Ali šta je s verovatnoćom da se to desi, kovaču? Šara ponekad može delovati nasumično — barem u našim očima — ali da li je slučajnost da ćeš sresti čoveka koji može da te povede ka ovome, a da si ti u stanju da ga pratiš dok te vodi? Šara obrazuje Veliku mrežu, ono što neki zovu Čipka doba, a vi momci ste u njenom središtu. Mislim da je malo toga slučajno u vašim životima. Da li ste onda izabrani? I, ako je tako, od koga — Svetlosti ili Senke?“

„Mračni ne može da nas dodirne, sem ako ga ne imenujemo.“ Perin se istog trena seti snova o Ba’alzamonu, koji nisu bili samo to. Obrisa znoj s lica. „Ne može.“

„Tvrdoglav kao kamen“, zamišljeno primeti Zaštitnik. „Možda si dovoljno tvrdoglav da se naposletku spasiš. Seti se u kakvim vremenima živimo, kovaču. Seti se šta ti je Moiraina Sedai ispričala. U ovakvim vremenima mnogo toga se razlaže i lomi. Stare prepreke slabe, stari zidovi pretvaraju se u prah. To su prepreke između onoga što jeste i onoga što je bilo, onoga što jeste i što će biti.“ Zvučao je sumorno. „Židovi zatvora Mračnog. Ovo može biti kraj Doba. Možda vidimo rođenje novog Doba pre naše smrti. Ili je možda ovo kraj svih Doba, kraj vremena samog. Kraj sveta.“ Iznenada se nasmeja, ali osmeh mu je bio mračan poput noći; oči su mu veselo svetlucale, osmehnute u podnožju vešala. „Ali nije na nama da brinemo o tome, eh, kovaču? Borićemo se protiv Senke do poslednjeg daha, ali ako nas pregazi, pašćemo boreći se svim silama. Vi iz Dve Reke tvrdoglavi ste suviše da biste se predali. Nemoj da brineš da li se Mračni umešao u tvoj život. Sada si među prijateljima. Zapamti, Točak tka kako Točak želi. To čak ni Mračni ne može da promeni, ne kada Moiraina pazi na tebe. Ali bolje bi nam bilo da što pre pronađemo tvoje prijatelje.“

„Šta hoćeš da kažeš?“

„Uz njih nije Aes Sedai koja dodiruje Istinski izvor da bi ih zaštitila. Kovaču, možda su zidovi dovoljno oslabili da sam Mračni utiče na događaje. Ne sasvim, budući da bi to već učinio da može, ali možda tek malo pomera niti. Slučajno skretanje najednom uglu, umesto na drugom, slučajan susret ili reč, ili nešto što samo podseća na slučajnost, i oni bi već mogli da budu toliko duboko pod Senkom da čak i Moiraina ne bi mogla da ih vrati.“

„Moramo da ih pronađemo“, reče Perin, a Zaštitnik se podsmehnu.

„A šta ja sve vreme pričam? Odspavaj malo, kovaču.“ Plašt ga ponovo obavi dok je ustajao. Pri bledoj svetlosti vatre i meseca gotovo je izgledao kao deo senki u tami. „Očekuje nas nekoliko napornih dana na putu do Kaemlina. Ostaje ti da se moliš da ih tamo i pronađemo.“

„Ali Moiraina... ona može da ih pronađe gde god da su, zar ne? Rekla je da može.“

„Ali, da li će ih pronaći na vreme? Ako je Mračni dovoljno snažan da utiče na događaje, nemamo mnogo vremena. Moli se da ih pronađemo u Kaemlinu, kovaču, inače je sve izgubljeno.“