Zenica sveta

20 Prašina na vetru

Dok su izlazili na svojim uznemirenim konjima iz bele kamene zgrade, naletao je ledeni vetar. Ječao je preko krovova, noseći ogrtače poput barjaka, goneći lake oblake preko tankog mesečevog odreska. Naredivši im tiho da se drže blizu njega, Lan ih je poveo niz ulicu. Konji su poigravali i cimali uzde, željni da krenu.

Lan je gledao zabrinuto zgrade pored kojih su prolazili. Izgledalo je da vrebaju u noći svojim praznim prozorima, nalik očnim dupljama. Senke kao da su se micale. Povremeno, čula se treska — vetar bi obrušio neki zid. Barem su oči nestale, pomisli Rand. Olakšanje je trajalo samo tren. Zašto su nestale?

Tom i Emondopoljci skupili su se oko njega. Bili su toliko blizu da su se dodirivali. Egvena je pogrbila ramena, kao da pokušava da utiša odjeke Belinih kopita po kaldrmi. Rand požele da ne mora da diše. Zvuk bi mogao da privuče pažnju.

Naglo shvati da se razdaljina između njih i Zaštitnika i Aes Sedai povećala. Oni su sada bili ispred njih dobranih trideset koraka, kao dva nerazgovetna oblika.

„Zaostajemo“, promrmlja i mamuznu Oblaka da hoda brže. Tanak pramen srebrnosive magle zaplovio je nisko preko ulice ispred njih.

„Stani! začu se prigušen Moirainin povik, oštar i užurban, ali izgovoren tako da se ne čuje daleko.

Nesigurno je stao. Pramen magle sada je potpuno pokrivao ulicu, polako postajući sve deblji, kao da je magla curila iz zgrada sa obe strane. Sloj je sada bio debeo kao čovečja ruka. Oblak je frknuo i pokušao da uzmakne magli kada su ga Egvena, Tom i ostali sustigli. I njihovi konji zabacivali su glave i borili se da joj se ne približe.

Lan i Moiraina uputili su se polako prema magli, koja je sada bila debela poput noge, i zastali sa suprotne strane, prilično udaljeni. Aes Sedai je pažljivo posmatrala maglenu granu koja ih je razdvojila. Rand je slegnuo remenima zbog iznenadnih žmaraca straha između plećki. Nejasno svetio je pratilo maglu i raslo dok je magleni pipak postajao sve deblji. Ta svetlost je bila samo malo sjajnija od mesečine. Konji su poigravali uznemireno, čak i Aldieb i Mandarb.

„Šta je to?“, upita Ninaeva.

„Zlo Šadar Logota“, odgovori joj Moiraina. „Mašadar. Kreće se kroz grad bez vida i razuma. Besciljno kao što crv rije kroz zemlju. Ako te dotakne, umrećeš.“ Rand i ostali dopustili su svojim konjima da ustuknu za nekoliko brzih koraka, ali ne predaleko. Bez obzira koliko bi Randu bilo drago da se oslobodi Aes Sedai, ona je predstavljala sigurnost u poređenju sa onim što ih je okruživalo.

„Kako onda da dođemo do vas?“, reče Egvena. „Možeš li da ga ubiješ... raščistiš put?“

Moiraina se nasmeja gorko i kratko. „Mašadar je ogroman, devojko, ogroman kao sam Šadar Logot. Čitava Bela kula ne bi mogla da ga ubije. Ako bih ga oštetila dovoljno da vi prođete, toliko Jedne moći privuklo bi Poluljude kao truba. A Mašadar bi nagrnuo da zaleči svaku štetu koju bih mu nanela, i možda bi nas i upleo u svoje mreže.“

Rand i Egvena se pogledaše, a on onda ponovi njeno pitanje. Moiraina je uzdahnula pre no što je odgovorila.

„Ne sviđa mi se, ali što se mora, mora se. Ova stvar neće biti svuda iznad tla. Druge ulice biće prazne. Vidite onu zvezdu?“ Okrenula se u sedlu da pokaže crvenu zvezdu koja je bila nisko na istočnom obzorju. „Idite prema toj zvezdi i stići ćete do reke. Šta god da se desi, nastavite prema reci. Idite najbrže što možete, ali nikako nemojte praviti buku. Zapamtite da su Troloci još uvek tu. I četiri Polutana.“

„Ali kako ćemo vas pronaći ponovo?“ upita Egvena protiveći se.

„Ja ću pronaći vas“, reče Moiraina. „Budite sigurni — pronaći ću vas. Polazite sada. Ova stvar potpuno je bezumna, ali može da oseti hranu.“ I zaista, srebrnosive vrengije odvojile su se od većeg oblaka magle. Plutale su podrhtavajući, poput pipaka Storukog na dnu bare u Vodenoj šumi.

Kada je Rand digao pogled od širokog debla nejasne magle, Zaštitnik i Aes Sedai su nestali. Ovlaži usne i vide da ga njegovi saputnici gledaju. Bili su uznemireni koliko i on. I, što je bilo još gore, svi kao da su čekali ko će prvi da krene. Noć i ruševine bile su svuda oko njih. Seni su bile tamo negde, kao i Troloci. Možda iza sledećeg ugla. Pipci magle lebdeli su i prilazili sve bliže, već na pola puta do njih i nisu više podrhtavali. Odabrali su svoj plen. Odjednom, Moiraina mu je veoma nedostajala.

Svi su se još uvek gledali, pitajući se kuda da krenu. Okrenuo je Oblaka i zelenko je pošao sporim kasom, cimajući uzde da krene brže. Svi su pošli za njim, kao da ga je to što je pošao prvi učinilo vođom.

Budući da je Moiraina otišla, nije bilo nikoga da ih štiti ako se Mordet pojavi. I Troloci. I... Rand se natera da prestane da razmišlja o tim stvarima. Pratiće crvenu zvezdu. O tome je mogao da misli.

Tri puta su morali da se vraćaju iz ulica koje su preprečila brda kamena i cigle. Konji nikada ne bi mogli da pređu preko tih prepreka. Rand je mogao da čuje kako ostali dišu kratko i oštro, na ivici panike. Stisnuo je zube da bi prekinuo sopstveno teško disanje. Moraš barem da ih nateraš da pomisle kako se ti ne plašiš. Dobro si krenuo, praznoglavče! Izvući ćeš ih bezbedno.

Zašli su za sledeći ugao. Zid magle kupao je popucalu kaldrmu u svetlosti sjajnoj kao pun mesec. Magleni potoci visoki poput njihovih konja pošli su im u susret. Niko nije čekao. Okrenuvši konje, zagalopirali su dalje stisnuti jedni uz druge, ne obraćajući pažnju na topot kopita.

Na manje od deset hvatova dva Troloka iskoračiše na ulicu ispred njih.

Za trenutak, ljudi i Troloci samo su zurili jedni u druge. Nije se znalo koje bio više iznenađen. Još jedan par Troloka se pojavio, pa još jedan, pa još jedan, sudarajući se sa onima ispred, stapajući se u zaprepašćenu gomilu kada bi ugledali ljude. Ali bili su sleđeni samo na trenutak. Grleni urlici počeli su da odjekuju oko zgrada i Troloci su jurnuli. Ljudi se rastrčaše kao prepelice.

Randov zelenko je u tri koraka bio u punom galopu. „Ovamo!“, povika, ali začu to isto iz pet grla. Brz pogled preko ramena pokaza mu da su se njegovi saputnici rasturili svaki u svom pravcu, a Troloci su ih sve gonili.

Tri Troloka trčala su za njime, vitlajući arkanima u vazduhu. Naježio se kada je shvatio da jure podjednako brzo kao Oblak. Pognuo se nisko uz Oblakov vrat i poterao zelenka, dok su ga glasni krici jurili.

Ulica se suzila ispred njega; urušene zgrade pijano se su krivile. Prazni prozori ispunili su se srebrnkastim sjajem. Gusta magla curila je napolje. Mašadar.

Rand se brzo osvrnu. Troloci su još uvek trčali manje od pedeset koraka iza njega; svetlost koja je dolazila od magle bila je dovoljna da ih vidi jasno. Sen je sada jahala iza njih i činilo se kao da više beže od Polučoveka no što jure Randa. Ispred Randa pola tuceta sivih pipaka podrhtavalo je iz prozora. Tuce. Ispunili su vazduh. Oblak je zabacio glavu i zanjištao, ali Rand ga je mamuznuo okrutno i konj je divlje pojurio napred.

Pipci su se ukočili dok je Rand galopirao između njih, ali on se pognuo nisko duž Oblakovog vrata, ne želeći da ih gleda. Put ispred njega bio je čist. Ako me jedan od njih dodirne... Svetlosti! Mamuznuo je Oblaka jače i konj je skočio napred u gostoprimstvo senki. Dok je Oblak još uvek jurio, Rand se osvrnuo iza sebe čim je sjaj Mašadara počeo da popušta.

Vijugavi sivi pipci Mašadara preprečili su pola ulice i Troloci su ustuknuli, ali Sen je zgrabila bič iz svojih bisaga i počela da puca njime iznad troločkih glava, uz zvuk poput grmljavine i varnice u vazduhu. Pognuvši se, Troloci su se bacili za Random. Polutan je oklevao. Crna kapuljača pažljivo je gledala Mašadarove ispružene ruke pre no što je i on pojurio napred.

Sve deblji magleni pipci vijugali su nesigurno za trenutak, a onda suknuše napred poput otrovnica. Barem dva su se zakačila za svakog Troloka, kupajući ih u sivoj svetlosti. Glave s njuškama počele su da vrište, ali magla se prevukla preko otvorenih gubica i ušla u njih, proždirući urlike. Četiri pipka koji su bili debeli poput noge uviše se oko Seni i Polučovek i njegov crni konj stadoše da se trzaju kao da igraju sve dok kapuljača nije pala, otkrivši to bledo bezoko lice. Sen vrisnu.

Ni taj vrisak nije imao zvuk, ništa više no od Troloka, ali nešto se probilo — prodorno cviljenje tek iza granice sluha. Zvučalo je kao da svi stršljeni sveta zuje u Randovo uvo sav strah koji postoji. Oblak se stresao kao da je i on to čuo, i potrča brže no ikada. Rand se držao, dišući teško. Grlo mu je bilo suvo kao pesak.

Posle nekog vremena shvatio je da više ne čuje tihi vrisak umiruće Seni. Topot njegovog galopa zvučao je iznenada glasno kao dreka. Zauzdao je snažno Oblaka i stao pored ispucalog zida, tačno na raskršću. Bezimeni spomenik dizao se u tami ispred njega.

Slušao je mlitavo sedeći u sedlu, ali ništa nije mogao da čuje sem bubnjanja krvi u ušima. Hladni znoj orosio mu je lice i stresao se kada je vetar udario u njegov ogrtač.

Konačno se ispravio. Zvezde su bile posute po nebu tamo gde ih oblaci nisu pokrivali, ali crvenu zvezdu nisko na istoku bilo je lako primetiti. Da li je još neko živ da je vidi? Da li su slobodni, ili su u troločkim rukama? Egvena, Svetlost me oslepela, zašto me nisi sledila? Ako su živi i slobodni, pratiće tu zvezdu. Ako ne... Ruševine su bile ogromne. Mogao bi da traži danima a da ne pronađe nikoga, ako bi mogao da se drži dalje od Troloka. I Seni, Mordeta i Mašadara. Odluči nevoljno da pođe ka reci.

Sakupio je uzde. U ulici koja je sekla njegovu, kamenje udario o kamen uz oštar zvuk. Zaledio se. Nije čak ni disao. Bio je sakriven u senkama, korak od ugla. Počeo je panično da razmišlja o bežanju. Šta je bilo iza njega? Šta bi moglo da napravi buku i da ga oda? Nije mogao da se seti, a bojao se da skloni pogled sa ugla zgrade.

Taj ugao je bio u potpunoj tami, ali su se ipak videli još tamniji obrisi štapa. Arkan! Još dok je ta misao prolazila kroz Randovu glavu, zabio je pete u Oblakova rebra i njegov mač izleteo je iz kanija. Krik je pratio njegov juriš i zamahnuo je mačem svom svojom snagom. Samo je očajnički napor zaustavio sečivo. Uz povik, Met se povi nazad, gotovo pade s konja i ispusti svoj luk.

Rand udahnu duboko i spusti mač. Ruka mu se tresla. „Da li si video još nekoga?“, uspeo je da izgovori.

Met proguta knedlu pre no što se nespretno povukao nazad u sedlo. „Ja... ja... Samo Troloke.“ Podigao je šaku do grla i nakvasio usne. „Samo Troloke. Ti?“

Rand je odmahnuo glavom. „Mora da pokušavaju da stignu do reke. Bolje bi bilo da i mi to učinimo.“ Met je klimnuo ćutke, još uvek pipajući svoje grlo. Pošli su prema crvenoj zvezdi.

Pre no što su prešli stotinu hvatova, žalobni krik troločkog roga začuo se iz grada iza njih. Drugi je odgovorio sa one strane zidina.

Rand se stresao, ali nastavio je sporim korakom, posmatrajući najmračnija mesta i izbegavajući ih kada je mogao. Posle jednog trzaja uzdama, kao da kreće u galop, Met je učinio isto. Nijedan rog nije se oglasio ponovo i u tišini su došli do otvora u bedemu koji je bio pokriven puzavicama, tamo gde je nekada bila kapija. Samo su stražare ostale. Njihovi obrušeni vrhovi ocrtavali su se, odudarajući od crnog neba.

Met je oklevao kod kapije, ali Rand tiho reče: „Da li je bezbednije ovde no napolju?“ Nije usporio zelenka i posle jednog trena Met je pošao za njim iz Šadar Logota, pokušavajući da osmatra u svim pravcima istovremeno. Rand je ispustio vazduh polako; usta su mu bila suva. Uspećemo. Svetlosti, uspećemo!

Zidine su nestale iza njih. Progutala ih je noć i šuma. Osluškujući i najmanji zvuk, Rand se držao crvene zvezde pravo ispred njih.

Odjednom, Tom je došao u galopu iza njih, usporivši samo da vikne: „Jašite, budale!“ Trenutak kasnije, povici hajke i kršenje žbunja iza njih otkrilo je Troloke na njihovom tragu.

Rand je mamuznuo Oblaka i konj pojuri za zabavljačevim uškopljenikom. Šta će biti kada stignemo do reke bez Moiraine? Svetlosti, Egvena!

Perin je zaustavio svog konja u senkama, posmatrajući otvorenu kapiju koja je bila na maloj udaljenosti od njega. Pređe odsutno palcem preko sečiva svoje sekire. Izgledalo je kao bezbedan izlaz iz grada u ruševinama, ipak, on je stajao tu već pet minuta posmatrajući ga. Vetar je mrsio njegove čupave kovrdže i pokušavao da oduva njegov ogrtač, ali on ga privuče sebi, i ne primetivši Šta radi.

Znao je da Met i skoro svi ostali u Emondovom Polju misle da je usporen. Bilo je to i zbog toga što je bio veliki i obično se kretao oprezno — uvek se plašio da će možda slučajno slomiti nešto ili povrediti nekoga, budući da je bio mnogo veći od dečaka s kojima je odrastao — ali zaista je više voleo da dobro razmisli, ako je mogao. Neobazrivost i brzopletost su Meta stalno dovodili u nevolje. Metova brzopletost obično bi uspela da dovede Randa ili njega, ili obojicu, u nevolje zajedno s Metom.

Grlo mu se steglo. Svetlosti, nemoj ni da razmišljaš o tome da si u nevolji. Pokušao je da uredi ponovo svoje misli. Trebalo je dobro da razmisli.

Nekada je ispred kapije bio neki trg s velikom fontanom u sredini. Deo fontane još uvek je bio tu: skup slomljenih statua koje su stajale u velikom okruglom bazenu, tako da ih je otvoreni prostor okruživao. Da bi stigao do kapije, moraće da jaše skoro stotinu hvatova, a jedini zaklon od radoznalih pogleda bio je mrak. To mu baš nije bilo milo. Predobro je pamtio one nevidljive posmatrače.

Pomislio je na zvuk rogova koji je čuo u gradu nešto ranije. Skoro da se okrenuo, misleći da je neko od ostalih zarobljen, pre no što je shvatio da ne bi mogao ništa da uradi, čak i da je tako. Ne protiv — Šta ono Lan reče — stotinu Troloka i četiri Seni. Moiraina Sedai je rekla da se ide ka reci.

Vratio se razmišljanju o kapiji. Pažljivo razmatranje nije mu mnogo pomoglo, ali doneo je odluku. Prešao je iz dubljih senki u osvetljeniji deo.

U tom trenutku još jedan konj pojavi se na drugoj strani trga i stade. I on se zaustavi i poseže za svojom sekirom. Nije mu pružala neku veliku utehu. Ako je taj tamni oblik bio Sen...

„Rande?“, začu se tih poziv pun oklevanja.

Dugo uzdahnu, ispunjen olakšanjem. „Perin je, Egvena“, uzvrati podjednako tiho. Ali i to je zvučalo preglasno u tami.

Konji su se sreli blizu fontane.

„Još neko?“, upitali su istovremeno i odgovorili odmahivanjem glave.

„Biće u redu“, promrmlja Egvena tapšući Belu po vratu. „Zar ne?“

„Moiraina Sedai i Lan brinuće se o njima“, odgovori Perin. „Brinuće se o svima nama kada stignemo do reke.“ Nadao se da je tako.

Osetio je veliko olakšanje kada su prošli kapiju, bez obzira da li je bilo Troloka u šumi. Ili Seni. Prestao je da razmišlja o tome. Gole grane nisu mogle da zaklone crvenu zvezdu, a sada su bili izvan Mordetovog dosega. Taj ga je prestravio više nego što su Troloci ikada.

Uskoro će stići do reke i sresti se s Moirainom. Ona će ih skloniti od Troloka. Verovao je u to zato što mu je bilo potrebno da veruje. Vetar je povijao gole grane i šuštao lišćem i iglicama četinara. Usamljeni krik noćnog jastreba sekao je mrak i on i Egvena približili su svoje konje, kao da se guraju kako bi im bilo toplije. Bili su veoma usamljeni.

Troločki rog oglasio se odnekud iza njih. Brzi žalobni jecaji koji su gonili lovce da požure, požure. A onda su se začuli duboki poluljudski urlici, izazvani rogom, još oštriji kada su Troloci namirisali ljude.

Perin je poterao konja u galop vičući: „Hajde!“ Egvena je pošla. Oboje su mamuzali svoje konje, ne obraćajući pažnju na buku koju su pravile grane dok su ih udarale.

Dok su jurili kroz šumu, vođeni više instinktom no svetlošću prigušene mesečine, Bela je zaostala. Perin se osvrnuo. Egvena je mamuzala kobilu i udarala je uzdama, ali ništa nije vredelo. Čulo se kako se Troloci približavaju. Usporio je da Egvena ne zaostane.

„Požuri!“, povika. Već je mogao da razazna Troloke — ogromne tamne oblike koji su jurili između drveća, zavijajući i režeći tako da se krv ledila u žilama. Stegao je dršku svoje sekire koja mu je visila o pojasu, sve dok ga zglobovi nisu zaboleli. „Požuri, Egvena! Požuri!“

Odjednom, njegov konj je zanjištao i Perin je shvatio da pada. Skotrljao se iz sedla dok je konj posustajao pod njime. Ispružio je ruke ispred sebe da se zaštiti, i uleteo u ledenu vodu. Sjurio se sa ivice litice pravo u Arinel.

Ledena voda mu je isterala dah i nagutao se prilično pre no što je uspeo da se izbori da dođe do površine. Više je osetio no što je čuo još jedan pljusak, i pomisli da Egvena mora da je pojurila odmah za njim. Dišući teško i odsečno, počeo je da pliva. Nije mu bilo lako da ostane na površini. Njegov kaput i ogrtač bili su već natopljeni, a čizme pune vode. Tražio je Egvenu pogledom, ali video je samo sjaj mesečine na crnoj vodi koja se talasala na vetru.

„Egvena? Egvena!“

Koplje je sevnulo tik ispred njegovih očiju i pljusnulo mu je vodu u lice. I druga koplja probadala su reku svuda oko njega. Grleni glasovi počeli su da se svađaju na obali i kiša troločkih kopalja je prestala. Ipak, nije je više dozivao.

Struja ga je nosila niz reku, ali duboki povici i režanje pratilo ga je obalom, ne zaostajući za njim. Otkopčao je svoj ogrtač i pustio reku da ga odnese. Malo manje težine da ga vuče nadole. Počeo je da pliva tvrdoglavo prema suprotnoj obali. Tamo nije bilo Troloka. Bar se nadao.

Plivao je kao što su plivali kod kuće, u barama Vodene šume, praveći zamahe obema rukama, veslajući obema nogama i držeći glavu iznad vode. Tačnije, pokušavao je da drži glavu iznad vode. To nije bilo lako. Čak i bez ogrtača, kaput i čizme kao da su bili teški koliko i on sam. A sekira o pojasu ga je vukla, preteći da ga prevrne ukoliko ga ne povuče na dno. Pomislio je, više no jednom, da i nju pusti u reku. Bilo bi to lako, lakše no da izuva čizme. Ali svaki put kada bi pomislio na to, setio bi se kako bi to bilo kada bi se iskoprcao na suprotnu obalu i otkrio da ga Troloci čekaju. Sekira mu ne bi koristila mnogo protiv pola tuceta Troloka — ili, možda, čak ni protiv jednog — ali bolje to nego prazne šake.

Posle nekog vremena nije bio siguran da će moći da zamahne sekirom ako Troloci budu tamo. Ruke i noge postale su mu teške kao olovo; predstavljalo je napor da ih pokreće, a njegovo lice nije se više dizalo visoko iznad reke sa svakim zamahom. Iskašljavao je vodu koja mu je ulazila u nos. Dan u kovačnici ne može se ni porediti sa ovim, pomislio je umorno i baš u tom trenutku, stopalo mu je zakačilo nešto. Sve dok nije ponovo zamahnuo nogama, nije shvatio Šta je to bilo. Dno. Bio je u plićaku. Prešao je preko reke.

Gutajući vazduh ustao je, pljuskajući okolo dok ga noge nisu gotovo izdale. Izvukao je nespretno sekiru iz petlje i zateturao se ka obali, tresući se na vetru. Nije video nijednog Troloka ni Egvenu. Samo nekoliko stabala raštrkanih duž rečne obale i traku mesečine na vodi.

Kada je došao do vrha, dozivao ih je bez prekida. Odgovorili su mu nejasni povici sa suprotne strane. Čak i na toj udaljenosti mogao je da prepozna grube troločke glasove. Ali njegovi prijatelji nisu odgovarali.

Vetar je počeo da duva, njegovo ječanje ugušilo je povike Troloka, a on se stresao. Nije bilo dovoljno hladno da se zamrzne voda koja mu se cedila iz odeće, ali izgledalo je kao da jeste. Vetar je sekao do kosti ledenim sečivom. Skupio se, ali to je bio samo pokret koji nije zaustavio drhtanje. Sam, popeo se umorno uz obalu da pronađe zaklon od vetra.

Rand je potapšao Oblaka po vratu, smirujući zelenka šapatom. Konj je zabacio glavu i počeo da poigrava. Troloci su ostali za njima — ili se tako činilo — ali Oblak ih je osećao u nozdrvama. Met je jahao sa zapetim lukom, pazeći da ih nešto ne iznenadi u noći, dok su Rand i Tom gledali kroz grane, tražeći crvenu zvezdu koja im je bila vodilja. Bilo je prilično lako da gledaju u nju, čak i iza tog granja iznad njih, sve dok su jahali pravo ka njoj. Ali onda se još Troloka pojavilo ispred i morali su da odgalopiraju na stranu, dok su oba čopora zavijala za njima. Troloci su mogli da jure za konjem, ali samo stotinak koraka, ili manje, tako da su konačno ostavili i hajku i zavijanja iza sebe. Ali sa svim tim okretanjima i izbegavanjima, izgubili su zvezdu vodilju.

„Još uvek tvrdim da je tamo“, reče Met, pokazujući udesno. „Na kraju smo išli prema severu, a to znači da je istok ovamo.“

„Eno je“, reče Tom odjednom. Pokazivao je kroz isprepletane grane levo od njih, pravo ka crvenoj zvezdi. Met je zamumlao nešto sebi u bradu.

Krajičkom oka Rand je primetio Troloka koji je nečujno iskočio iza drveta i zamahnuo svojim arkanom. Rand mamuznu konja i zelenko skoči napred u trenutku kada su još dvojica skočila iz senki, sledeći prvog. Omča je očešala Randov vrat i izazvala mu žmarce niz kičmu.

Strela je pogodila jedno od zverskih lica u oko, a onda je Met dojurio do njega, dok su njihovi konji tutnjali između drveća. Shvatio je da su jurili prema reci, ali nije bio siguran da će im to mnogo značiti. Troloci su bili za njima, skoro dovoljno blizu da podignu ruku i zgrabe repove njihovih konja. Još pola koraka i arkani bi ih skinuli iz sedla.

Pripio se uz zelenkov vrat kako bi se udaljio od omči. Metovo lice bilo je skoro zakopano u grivu. Ali Rand se pitao gde je Tom. Da li je zabavljač odlučio da mu je bolje da nastavi sam, budući da su sva tri Troloka pošla za momcima?

Tomov uškopljenik izjurio je iznenada iz noći, odmah iza Troloka. Troloci su imali vremena samo da se osvrnu iznenađeno pre no što su se zabavljačeve ruke podigle i spustile. Mesečina je blesnula o čelik. Jedan Trolok pao je napred, dok je drugi pao na kolena uz vrisak, grebući obema šakama po leđima. Treći je zarežao, otkrivši gubicu punu oštrih zuba, ali dok su njegovi drugovi padali, on se okrenuo i jurnuo u tamu. Tamove ruke ponovo su pale poput biča i Trolok je vrisnuo, ali krici su se izgubili u daljini dok je trčao.

Rand i Met zauzdali su konje i zapiljili se u zabavljača.

„Moji najbolji noževi“, promrmlja Tom, ali nije se ni pomerio da siđe s konja i pokupi ih. „Onaj će dovesti druge. Nadam se da reka nije predaleko. Nadam se...“ Umesto da kaže čemu se nada, odmahnu glavom i potera konja u brzi kas. Rand i Met išli su za njim.

Stigli su uskoro do niske obale gde je drveće raslo odmah uz ivicu vode crne kao noć. Njena površina prošarana mesečinom talasala se na vetru. Rand nije mogao da vidi suprotnu obalu. Nije mu se sviđalo da pređe reku splavom po mraku, ali nije mu se ništa više sviđala ni zamisao da ostane tu. Plivaću ako treba.

Negde u daljini, troločki rog zableja oštro, brzo i žurno u tami. Bilo je to prvo javljanje rogova otkako su napustili ruševine. Rand se zapita da li je to značilo da je neko od ostalih zarobljen.

„Nema svrhe da se zadržavamo ovde čitavu noć“, reče Tom. „Odaberite kuda: uz reku ili niz nju?“

„Ali Moiraina i ostali mogli bi biti bilo gde“, pobunio se Met. „Šta god da odaberemo, samo bismo se još više udaljili od njih.“

„Tako bi i bilo.“ Cokćući svom uškopljeniku, Tom je krenuo niz reku, držeći se obale. „Tako bi i bilo.“ Rand pogleda Meta koji sleže ramenima i onda su obojica krenuli za zabavljačem.

Neko vreme ništa se nije promenilo. Obala je na nekim mestima bila viša, na nekim niža. Drveće je bilo gušće ili rede na malim čistinama, ali noć, reka i vetar bili su isti — hladni i crni. I bez Troloka. To je bila promena koja je radovala Randa.

A onda je video svetio ispred, samo jednu tačku. Dok su se približavali, mogao je da vidi da je svetio bilo prilično iznad reke, kao da je visilo na drvetu. Tom ubrza korak i poče da pevuši sebi u bradu.

Konačno su mogli da razaznaju Šta je bilo izvor svetla: fenjer na vrhu jednog od jarbola velikog trgovačkog broda, vezanog preko noći pored male čistine među drvećem. Brod, dobrih osamdeset stopa dug, ljuljao se malo na struji i cimao konopce kojima je bio vezan za drveće. Užad koja su držala jedra škripala su na vetru. Fenjer je osvetljavao palubu, ali nikoga nije bilo na vidiku.

„E, sad“, reče Tom dok je silazio s konja, „to je bolje od bilo kog splava Aes Sedai, zar ne?“ Stao je sa rukama na kukovima. I u tami je bilo očigledno da je nešto lukavo smislio. „Ne izgleda kao da je ovo plovilo napravljeno da nosi konje, ali ako se uzme opasnost u kojoj se nalazi, a na koju ćemo ga mi upozoriti, kapetan će možda biti razuman. Samo pustite mene da pričam i ponesite svoju ćebad i bisage za svaki slučaj.“

Rand je sjahao i počeo da odvezuje stvari koje su bile spakovane iza sedla. „Ne nameravaš da odemo bez ostalih, zar ne?“

Tom nije imao prilike da odgovori. Na čistinu su iskočila dva Troloka, zavijajući i vitlajući svojim arkanima, dok su još četvorica bila odmah iza njih. Konji su se propeli i zanjištali. Povici u daljini govorili su da ih je stizalo još.

„Na brod!“, povika Tom. „Brzo! Ostavite sve to! Trčite!“ I kao da želi da postupi po svom savetu, potrčao je prema brodu dok su zakrpe na njegovom plaštu lepršale, a kutije sa instrumentima na leđima su se sudarale. „Vi na brodu!“, povika. „Probudite se, budale! Troloci!“

Rand je u poslednjem trenutku raspetljao svoje ćebe i bisage i potrčao odmah za zabavljačem. Bacivši svoj teret preko ograde, skočio je za njim. Jedva da je imao vremena da vidi čoveka sklupčanog na palubi koji je tek ustajao, kao da se tog trenutka probudio, kada je naskočio pravo na njega. Začuo se glasan jauk. Rand se sapleo i kuka se zabila u ogradu na mestu gde je on skočio. Povici su se začuli svuda po brodu, a stopala su tutnjala po palubi.

Dlakave šake zgrabile su ogradu pored kuke i rogata glava se podigla iznad njih. Iako nije čvrsto stajao već se teturao, Rand je ipak uspeo da isuče mač i zamahne. Trolok je uz vrisak pao.

Ljudi su trčali svuda po brodu, vičući. Sekirama su sekli konopce koji su ih vezivali za obalu. Brod se zaljulja i nagnu kao da mu je drago da krene. Na pramcu su se trojica ljudi borila sa Trolokom. Neko je zamahnuo kopljem preko ograde, mada Rand nije mogao da vidi u Šta. Tetiva luka zapevala je i zapevala. Čovek na koga je Rand skočio ustuknu od njega puzeći, a onda podiže ruke kada vide da ga Rand gleda.

„Poštedi me!“, povika. „Uzmi Šta god želiš, uzmi brod, uzmi sve, ali poštedi me!“

Nešto je udarilo iznenada Randa preko leđa, oborivši ga na palubu. Njegov mač izleteo je iz ispružene ruke. Otvorenih usta, boreći se za dah do koga nije mogao da dođe, pokušao je da dohvati sečivo. Njegovi mišići pokretali su se bolnom sporošću; uvijao se kao puž. Čovek koji je tražio da ga poštedi pogleda prestravljeno, ispod oka ka maču, a onda nesta u senkama.

Rand je uspeo da se uz bol osvrne i znao je da ga je sreća napustila. Trolok sa vučjom gubicom stajao je na ogradi, gledajući ga, držeći polomljeni kraj motke kojom ga je oborio. Rand se trudio da dohvati mač, da se pomakne, da pobegne, ali njegove ruke i noge pokretale su se drhtavo i samo upola onako kako je želeo. Tresle su se i išle svaka na svoju stranu. Osećao se kao da su mu grudi okovane gvozdenim trakama; srebrne tačke kovitlale su se ispred njegovih očiju. Tražio je panično neki način da pobegne. Vreme kao da se usporilo dok je Trolok dizao iskrzanu motku, nameravajući da ga probode njome. Randu se činilo da se stvorenje kreće kao u nekom snu. Gledao je kako se debela ruka diže; mogao je već da oseti kako slomljena motka kida njegovu kičmu, da oseti bol te rane. Mislio je da će mu pluća pući. Umreću! Svetlost mi pomogla, umre... Trolokova ruka sunula je napred sa iskrzalom motkom i Rand je pronašao dah za jedan uzvik: „Ne!“

Brod se iznenada nagnuo. Prečaga je izletela iz senke i tresnula Troloka preko grudi uz zvuk mrvljenja kostiju i oduvala ga preko ograde.

Za trenutak, Rand je samo ležao dišući teško i gledajući prečagu koja se ljuljala iznad njega. To mora da je istrošilo svu moju sreću, pomislio je. Sigurno je nemam više posle ovoga.

Ustao je drhtavo i podigao svoj mač, držeći ga prvi put obema šakama, onako kako ga je Lan učio, ali nije bilo ničega na čemu bi mogao da ga upotrebi. Površina crne vode između broda i obale povećavala se brzo; povici Troloka gubili su se u noći iza njih.

Dok je vraćao mač u kanije i oslanjao se o ogradu, stamen čovek u kaputu koji mu je dopirao do kolena došao je na palubu i prostrelio ga pogledom. Duga kosa koja je padala do njegovih mišićavih ramena, i brada sa golom gornjom usnom uokvirivale u okruglo, ali ne i meko lice. Prečaga se zaljuljala ponovo i bradati čovek je pogleda svojim prekim pogledom dok ju je hvatao; čulo se jedno oštro pljes kada je udarila o njegov široki dlan.

„Gelbe!“, prodra se. „Sreće mi! Di si, Gelbe?“ Govorio je tako brzo da su se sve reči stapale. Rand je jedva mogao da ga razume. „Od mene ne se možeš da kriješ na mojemu brodu! Dovedite mi Florana Gelba ovdenaka!“

Jedan od članova posade pojavi se sa fenjerom, a druga dvojica gurnuše čoveka uskog lica u svetlost koju je fenjer bacao. Rand je prepoznao onoga koji mu je ponudio brod. Njegove oči išle su od jednog kraja ka drugom. Nijednom nije pogledao u oči krupnog čoveka. Kapetan, pomislio je Rand. Na Gelbovom čelu počela je da se širi modrica tamo gde su ga Randove čizme zakačile.

„Neje li si ti bija trebao da vežeš ovu prečagu, Gelbe?“, upitao kapetan iznenađujuće smireno, mada podjednako brzo kao ranije.

Gelb je izgledao istinski iznenađeno. „Ali jesam. Vezao sam je čvrsto. Priznajem da sam malo spor oko nekih stvari tu i tamo, kapetane Domone, ali uradim ih.“

„Spor li si, je li? Neje si tako spor da spavaš. Spavaš kad si treb’o stražu da čuvaš. Mogli smo svi do jednog da bidnemo poklati zbog tebe takoga.“

„Ne, kapetane, ne. On je u pitanju.“ Pokazao je Gelb pravo ka Randu. „Bio sam na straži, baš kao što treba, kada se on prikrao i udario me motkom.“ Dodirnuo je modricu na glavi, trgao se i prostrelio Randa pogledom. „Borio sam se sa njim, ali onda su Troloci došli. On je u savezu sa njima, kapetane. Prijatelj Mraka. U savezu sa Trolocima.“

„U savezu sa mojom matorom babom!“, riknuo je kapetan Domon. „Neje sam li te ja upozorija prošli put, Gelbe? Kod Belog Mosta ima da si ideš! Gubi mi se da te ne gledam pre no što te utepam.“ Gelb je odjurio sa svetla, a Domon je stajao otvarajući i zatvarajući šake dok je gledao ni u Šta određeno. „Oveja Troloci pratedu me. Zašto neće da me se okanu? Zašto?“

Rand je pogledao preko ograde i zaprepastio se kada je shvatio da se obala reke više ne vidi. Dva čoveka upravljala su dugim veslom koje je visilo preko krme, a šest veslača veslalo je sada na bokovima broda. Gurali su brod po reci kao vodenog pauka.

„Kapetane“, reče Rand, „ostali su nam prijatelji tamo. Ako se vratite da ih pokupite, siguran sam da će vas nagraditi.“

Kapetanovo okruglo lice okrenulo se ka Randu, a kada su se Tom i Met pojavili, i njih je bezizražajno pogledao.

„Kapetane“, počeo je Tom uz naklon, „dozvolite mi da...“

„Vi da dojdete pod palubu“, reče kapetan Domon, „gde mogu da vidim kake su to stvari dospele na moj brod. Ajde. Sreća me napustila, neka neko zaveže ovu prokletu prečku!“ Dok je posada žurila da priveže prečku, on je otutnjao prema pramcu. Rand i njegova dva saputnika su ga pratili.

Kapetan Domon imao je malu kabinu na pramcu u koju se silazilo niz kratke lestvice. U kabini je izgledalo kao da je baš na svom mestu, sve do kaputa i ogrtača koji su visili sa vešalica na vratima. Prostorija se pružala čitavom širinom broda. Širok krevet bio je postavljen na jednoj strani, a težak sto na drugoj. Bila je samo jedna stolica, sa visokim naslonom i čvrstim rukohvatima. Kapetan je seo u nju i pokazao ostalima da pronađu sebi mesto na sanducima i klupama, ostatku nameštaja. Glasno harumpf zaustavilo je Meta da sedne na krevet.

„Sad“, reče kapetan kada su svi seli. „Ja sum Bejl Domon, kapetan i vlasnik broda Talasa. Koji ste sad vi i kude idete po ove nedođije i zašto vas ja ne bi bacija preko ograde zbog nevolja koje ste mi stavi za vrat?“

Rand je još uvek s mukom pratio Domonov brzi govor. Kada je razaznao reči koje je kapetan izgovorio, trepnuo je iznenađeno. Da nas baci preko ograde?

Met reče brzo: „Nismo mislili da pravimo bilo kakve nevolje. Putujemo za Kaemlin, a onda...“

„A onda gde nas vetar odnese“, upade Tom vešto. „Tako zabavljači putuju, kao prašina na vetru. Ja sam zabavljač, razumete, po imenu Tom Merilin.“ Pomerio je svoj plašt tako da su se šarene zakrpe zatalasale kao da ih kapetan nije video. „Ova dva seoska panja žele da postanu moji šegrti, mada ja nisam još uvek siguran da ih želim sa sobom.“ Rand pogleda Meta koji se iscerio.

„Sve je to lepo i fino, čovek“, reče kapetan Domon ravnodušno, „ali ne govori mi nikaj. I manje. Sreća me zaboravila, ono mesto nije ni na jednem drumu za Kaemlin za koji sam ja čuo.“

„E sad, to je priča“, reče Tom i poče smesta da je pripoveda.

Po Tomovim rečima, zimski snegovi zarobili su ga u rudarskom gradu u Maglenim planinama iznad Baerlona. Dok je bio tamo, čuo je legendu o blagu još iz Troločkih ratova u ruševini izgubljenog grada koji se zvao Aridhol. Zatim, slučajno je ranije saznao gde se Aridhol nalazi, sa mape koju mu je mnogo godina ranije dao prijatelj na samrti, a čiji je život jednom spasao. Čovek je izdahnuo šapćući da će ta mapa učiniti Toma bogatim, u Šta Tom nije verovao dok nije čuo legendu. Kada su se snežni nanosi dovoljno otopili, krenuo je sa nekoliko saputnika, zajedno sa dvojicom njegovih nesuđenih šegrta, i posle putovanja koje je bilo ispunjeno mnogim teškoćama, pronašli su zaista grad u ruševinama. Ali ispostavilo se da je blago pripadalo jednom od Gospodara straha lično, i Troloci su bili odaslati da ga vrate natrag u Šajol Gul. Skoro svaka opasnost sa kojom su se zaista suočili — Troloci, Mirdraali, Draghkar, Mordet, Mašadar -napala ih je u nekom delu priče. Mada, kako je Tom pričao, svi napadi su bili usmereni na njega, i on se postarao za sve njih sa velikom veštinom. Uz mnogo smelosti, uglavnom Tomove, pobegli su dok su ih Troloci progonili, mada su se razdvajali u mraku, sve dok napokon Tom i njegova dva saputnika nisu potražili spas na mestu koje im je preostalo — vrlom brodu kapetana Domona.

Dok je zabavljač završavao svoju priču, Rand shvati da su mu usta bila širom otvorena već duže vreme i zatvori ih zvučno. Kada je pogledao Meta, video je da njegov prijatelj pilji razrogačenih očiju u zabavljača.

Kapetan Domon lupkao je prstima o rukohvate na stolici. „To vi je priča u koju mnogi ne bi poverovali. Naravno, ja jesum videja Troloke, nije da nesam.“

„Svaka reč je istinita“, reče Tom učtivo, „ ispričana od onih koji su je proživeli.“

„Da nemate nešto od tog blaga sa sobom?“

Tom je raširio ruke sa žaljenjem. „Avaj, ono malo što smo uspeli da odnesemo bilo je na našim konjima, koji su pobegli kada su se oni poslednji Troloci pojavili. Sve što imam je moja flauta i moja harfa, nekoliko bakrenjaka i odeća koju nosim. Ali verujte mi, ne treba vam ovo blago. Nosi pogan Mračnoga na sebi. Najbolje da ostane Trolocima u ruševina.“

„Dakle, nemate para da platite za prevoz. Ja ne bi pustija ni mojega rođenog brata da plovi sas mene ako ne bi moga da plati za svoj prevoz, pogotovu ako je doveja Troloke za sobom da seku moje jarbole i konopce. Zašto vas ja ne bih pustija da otplivate odakle ste došli i da vas se otarasim?“

„Ne biste nas, valjda, iskrcali?“, reče Met. „Ne valjda sa onim Trolocima tamo?“

„Koje reka bilo Šta o iskrcavanju?“, odgovorio je Domon suvo. Posmatrao ih je za trenutak, a onda raširi ruke na stolu. „Bejl Domon je razumski čovek. Nećem da vas bacim preko ograde ako ima izlaza iz toga. Sad, vidim da jedan od tvojih šegrta ima mač. Treba mi dobar mač, a pošto sam dobar čovek kaki jesam, pustiću vas do Belog Mosta za njega.“

Tom zausti, ali Rand je progovorio brzo: „Ne!“ Tam mu nije dao mač da bi ga trampio. Prešao je rukom preko balčaka, osećajući bronzanu čaplju. Sve dok ga ima sa sobom, kao da je Tam sa njim.

Domon je odmahnuo glavom. „Pa, ako neje, onda neje. Ali Bejl Domon nema da da besplatan prevoz ni rođenoj majki.“

Nevoljno, Rand je ispraznio džepove. Nije bilo mnogo, nekoliko bakrenjaka i srebrni novčić koji mu je Moiraina dala. Pružio je to kapetanu. Trenutak kasnije, Met je uzdahnuo i učinio to isto. Tom se namrštio, ali osmehnuo se tako brzo da Rand nije bio siguran da li se on uopšte i mrštio.

Kapetan Domon je pokupio vešto dva debela srebrnjaka iz njihovih ruku i izvadio male terazije i vrećicu koja je zveckala iz bakrom okovanog kovčega iza njegove stolice. Posle pažljivog merenja, ubacio je novčiće u vrećicu i vratio svakome nešto sitnog srebra i bakrenjaka. Uglavnom bakrenjaka. „Sve do Belog Mosta“, rekao je dok je uredno upisivao iznos u knjigu povezanu u kožu.

„To je dobra cena za put samo do Belog Mosta“, progunđa Tom.

„Plus štete mom plovilu“, odgovorio je kapetan ljubazno. Vratio je terazije i vreću natrag u kovčeg i zatvorio ga zadovoljno. „Plus malo za to što ste mi navukli Troloke, pa moram da plovim noću po reci gde ima gomila plićaka na koje mogu da se nasučem.“

„Šta je sa ostalima?“, upita Rand. „Hoćete li i njih da povezete? Trebalo bi da su do sada stigli do reke, ili će uskoro, a videće fenjer na vašem jarbolu.“

Kapetan Domon iznenada podiže obrve. „Misliš da ćemo da stojimo u mesto, čovek? Sreća me napustila, sadek smo tri, četiri milje niz reku od mesta gde ste se vi ukrcali. Troloci su naterali one momke da zapnu za veslima — znaju o Trolocima više no što bi hteli — a i struja pomaže takođe. Ali nema sve to nikake veze. Ne bih pristao ponovo noćaske, makar i moja matora baba bila na obali.

Možda nećem da pristajem sve dok ne stignemo do Belog Mosta. Odavno mi je dosadilo da me Troloci jure i nećem da se upuštam u to ako ne moram.“ Tom se nagnuo napred zainteresovano. „Sreo si se i ranije sa Trolocima? U skorije vreme?“

Domon je oklevao, ali kada se oglasio, čulo se samo gunđanje. „Prezimio sam u Saldeji, čovek. Nije bio moj izbor, ali reka se zamrzla rano, a led je kasno počeo da puca. Kažu da možeš da vidiš Pustoš sa najviše kule u Maradonu, ali ja nisam imao take namere. Bio sam tamo i ranije i uvek ima pričanja kako Troloci napadaju farme ili tako to. Ali ove prošle zime, svaku noć gorele su farme. Dabome, kao i čitava sela po neki put. Došli su čak i do gradskih zidova. A kao da to neje dovoljno loše, narod priča da sve to znači kako se Mračni pokreće, da Poslednji dani dolazedu.“ Stresao se i počešao po glavi kao da su ga te misli zasvrbele. „Ne mogu da dočekam da se vrnem tamo gde ljudi misledu kako su Troloci samo bajke, gde su moje priče samo putničke laži.“

Rand je prestao da sluša. Zagledao se u suprotni zid i mislio o Egveni i ostalima. Nije bilo pošteno da on bude bezbedan na Talasu dok su ostali još uvek negde u mraku. Kapetanova kabina nije izgledala tako udobno kao ranije.

Iznenadio se kada ga Tom podiže. Zabavljač je gurnuo Meta i njega prema lestvicama, izvinjavajući se preko ramena kapetanu Domonu zbog seoskih balvana. Rand se popeo bez reči.

Kada su se popeli na palubu, Tom se osvrnuo brzo da bi se uverio da ga niko neće čuti, a onda reče besno: „Mogao sam da nam osiguram prevoz za nekoliko pesama i priča, da vas dvojica niste tako brzo pokazali srebro.“

„Nisam baš siguran“, reče Met. „Meni je zvučao ozbiljno kada je rekao da će nas baciti u reku.“

Rand je prišao polako ogradi i naslonio se na nju, zagledavši se u reku koja je bila ogrnuta tamom. Nije mogao da vidi ništa sem crnila, čak ni obalu. Posle nekog vremena, Tom ga je uhvatio za rame, ali on se nije pomerio.

„Ne možeš sada ništa, momče. Sem toga, verovatno su bezbedno sa... sa Moirainom i Lanom do sad. Možeš li da se setiš nekog boljeg od to dvoje ko bi mogao da ih odvede na sigurno?“

„Pokušao sam da je ubedim da ne ide“, reče Rand.

„Učinio si Šta si mogao, momče. Niko ne može da traži više od toga.“

„Rekao sam joj da ću se brinuti za nju. Trebalo je više da se trudim.“ Škripa vesala i mrmljanje jedara na vetru pevali su tužno. „Trebalo je više da se trudim“, prošapta.