Zenica sveta

10 Polazak

Lampa poluzatvorenih kapaka visila je s klina na stubu štale, bacajući prigušeno svetio. Duboke senke progutale su priličan deo staje. Kada je Rand ušao u dvorište odmah iza Meta i Zaštitnika, Perin je, praćen šuštanjem slame, skočio s mesta na kome je sedeo, leđima okrenut stajskim vratima. Bio je umotan u debeo ogrtač.

Lan je jedva zastao da upita: „Jesi li gledao onako kako sam ti rekao, kovaču?“ , Jesam“, odgovori Perin. „Ovde nema nikoga sem nas. Zašto bi se bilo ko krio...“ „Briga i dug život idu zajedno, kovaču.“ Zaštitnik brzo pogleda po zamračenoj štali i još dubljim senkama senjaka iznad njih, a onda zatrese glavom. „Nema vremena“, promrmlja, više za sebe. „Požuri, rekla je.“

Kao da hoće sam sebe da posluša, ode brzo do mesta gde je pet konja bilo sapeto i osedlano ispred svetla. Bila su to crni pastuv i bela kobila koje je Rand video ranije. Ostali, iako ne tako visoki i vitki, svakako su bili najbolje što su imali u Dve Reke. Užurbano i brižno, Lan je počeo da proverava kolane i kožne trake koje su držale bisage, mešine za vodu i ćebad savijenu u rolne iza sedla.

Rand je izmenio drhtave osmehe sa svojim prijateljima, trudeći se da izgleda kao da zaista želi da pođe.

Met primeti mač oko Randovog struka i pokaza na njega. „Da ne postaješ Zaštitnik?“, nasmeja se, a onda proguta svoj smeh, brzo pogledavši ka Lanu. Zaštitnik, izgleda, nije ništa primetio. „Ili barem trgovački stražar“, nastavi Met s osmehom koji je delovao malo usiljenije. Podigao je svoj luk. „Pošteno oružje nije dovoljno dobro za njega.“

Rand pomisli da zamahne mačem, ali Lanovo prisustvo ga je zaustavilo. Zaštitnik nije gledao prema njemu, ali bio je siguran da je taj čovek bio svestan svega što se oko njega odigravalo. Umesto toga, rekao je glumeći opuštenost: „Može biti koristan“, kao da to što nosi mač nije ništa neobično.

Perin se pokrenu, pokušavajući da sakrije nešto ispod svog ogrtača. Rand krajičkom oka primeti široki kožni pojas oko struka kovačevog šegrta, i dršku sekire provučenu kroz petlju na pojasu.

„A Šta ti je to?“, upita.

„Pravi trgovački stražar“, zadirkivao je Met.

Mladić sa čupavom kosom pogleda Meta namršteno, pokazujući da mu je već bilo previše šale, a onda uzdahnu teško i zabaci svoj ogrtač kako bi se videla sekira. Nije to bila obična drvosečina alatka. Široko sečivo s oštricom u obliku polumeseca sjedne strane glave sekire, a povijeni šiljak na drugoj bili su neobični za Dve Reke koliko i Randov mač. Ipak, Perinova šaka ležala je prisno na njoj.

„Gazda Luhan ju je napravio pre neke dve godine za stražara trgovca vunom. Ali, kada je bila gotova, čovek nije hteo da plati dogovorenu cenu, a gazda Luhan nije hteo da je da za manje. Poklonio ju je meni kada...“ Pročistio je grlo i pogledao Randa s istim upozorenjem kao malopre Meta. „Kada me je našao kako vežbam s njom. Rekao je da mogu da je uzmem, budući da nije mogao ništa korisno da uradi s njom.“

„Vežbao je“, zacereka se Met, ali podiže ruke pomirljivo kada Perin uspravi glavu. „Kako ti kažeš. I dobro je da neko od nas zna kako se koristi pravo oružje.“

„Taj luk je pravo oružje“, reče Lan iznenada. Prebaci ruku preko sedla svog visokog vranca i odmeri ih ozbiljno. „Kao i praćke koje sam video kod vas, seljačića. Nije bitno što ih nikada niste koristili za nešto drugo sem za lov ili da oterate vuka od ovaca. Sve može biti oružje, samo ako čovek ili žena koji ga drže imaju smelosti i volje da ga učine sredstvom za borbu. Bez obzira na Troloke, bolje bi vam bilo da vam to bude jasno pre no što napustimo Dve Reke i Emondovo Polje, ako hoćete da stignete do Tar Valona živi.“

Njegovo lice i glas, hladni kao smrt i čvrsti kao grubi nadgrobni spomenik, stišali su njihov smeh i njihove jezike. Perin se namršti i ponovo prebaci ogrtač preko sekire. Met se zagleda u svoja stopala i gumu nogom slamu na podu štale. Zaštitnik je zagunđao i nastavio da proverava opremu za put, a muk potraja.

„Nije baš kao u pričama“, reče Met naposletku.

„Ne znam baš“, kiselo uzvrati Perin. „Troloci, Zaštitnik, Aes Sedai. Šta bi još hteo?“

„Aes Sedai“, prošapta Met kao da mu je iznenada zahladnelo.

„Da li joj veruješ, Rande?“, upita Perin. „Mislim, Šta ćemo mi Trolocima?“

Svi u isti mah pogledaše u Zaštitnika. Lan je delovao potpuno usredsređeno na kolan bele kobile, ali njih trojica su se udaljili prema vratima štale, dalje od njega. Čak i tako udaljeni, zbili su se i pričali tiho.

Rand zatrese glavom. „Ne znam, ali bila je u pravu kada je rekla da su samo naše farme bile napadnute. A ovde, u selu, prvo su napali kuću gazda Luhana i kovačnicu. Pitao sam gradonačelnika. Nije mi teško da poverujem da nas jure.“ Primeti da su se obojica iznenada zagledala u njega.

„Pitao si gradonačelnika?“, reče Met ispunjen nevericom. „Rekla je da ne pričamo nikom.“

„Nisam mu rekao zašto pitam“, pobuni se Rand. „Hoćeš da kažeš da ni sa kim uopšte niste pričali? Nikome niste rekli da idete?“

Perin sleže ramenima pravdajući se. „Moiraina Sedai je tako rekla.“ „Ostavili smo poruke“, reče Met. „Za naše porodice. Pronaći će ih ujutru. Rande, moja majka misli da je Tar Valon još malo pa kao Šajol Gul.“ Nasmeja se kratko da pokaže kako on ne misli tako, što baš nije delovalo ubedljivo. „Pokušala bi da me zaključa u podrum da zna da čak i razmišljam da idem tamo.“

„Gazda Luhan je tvrdoglav kao stena“, dodade Perin, „a gazdarica Luhan je još gora. Da si je samo video kako kopa kroz ono malo što je ostalo od kuće i priča kako se nada da će se Troloci vratiti da bi mogla da dohvati jednog...“ „Plamen me spalio, Rande“, reče Met, „znam da je ona Aes Sedai i sve to, ali Troloci su stvarno bili ovde. Rekla je da ne pričamo nikome. Ako Aes Sedai ne zna šta da radi kada su ovakve stvari u pitanju, ko zna?“

„Ne znam.“ Rand protrlja čelo. Glava ga je bolela. Nije mogao da istera onaj san iz glave. „Moj otac joj veruje. Slaže se bar u tome da moramo da idemo.“ Iznenada, Moiraina je stajala na vratima. „Pričao si sa svojim ocem o ovom putovanju?“ Bila je obučena u tamnosivo od glave do pete, u haljini za jahanje, a prsten u obliku zmije bio je jedini komad zlatnog nakita koji je sada nosila.

Rand je pogledao njen štap. Uprkos plamenovima koje je video, nije bilo ni traga od vatre, ili bar čađi. „Nisam mogao da odem a da mu ne kažem.“

Gledala ga je neko vreme napućenih usana pre no što se okrenula prema ostalima. „A da li ste i vi odlučili da poruka nije dovoljna?“ Met i Perin su progovorili uglas, uveravajući je da su ostavili samo poruke, onako kako im je rekla. Klimajući, ućutkala ih je pokretom ruke i oštro pogledala Randa. „Šta je urađeno, već je utkano u Šaru. Lane?“

„Konji su spremni“, reče Zaštitnik, „a imamo dovoljno namirnica da stignemo do Baerlona i da nam još malo i preostane. Možemo da pođemo bilo kada, a predlažem da to bude odmah.“

„Ne bez mene.“ U štalu je ušla Egvena, noseći zavežljaj napravljen od šala. Rand se skoro preturi.

Lanov mačje već upola napustio kanije. Kada je video ko je, gurnuo je sečivo natrag, a pogled mu je iznenada postao tup. Perin i Met počeli su da brbljaju, ubeđujući Moirainu da nisu rekli Egveni ništa o polasku. Aes Sedai nije obraćala pažnju na njih. Samo je gledala Egvenu, lupkajući prstom zamišljeno po usnama. Kapuljača Egveninog tamnosmeđeg plašta bila je podignuta, ali ne dovoljno da sakrije prkos u susretu s Moirainom. „Imam ovde sve što mi je potrebno, uključujući hranu, i neću pristati da me ostavite. Verovatno nikada više neću dobiti priliku da vidim svet van Dve Reke“, reče odlučno.

„Ovo nije izlet u Vodenu šumu, Egvena“, zareža Met. Ustuknuo je kada ga je mrko pogledala.

„Hvala ti, Mete, nisam znala. Da li misliš da ste vas trojica jedini koji žele da vide kako je napolju? Sanjala sam o tome koliko i vi, i nemam nameru da propustim ovu priliku.“

„Kako si saznala da odlazimo?“, upita Rand. „Ma, bez obzira, ne možeš s nama. Ne odlazimo iz zabave. Troloci nas jure.“ Pogledala ga je snishodljivo, a on je pocrveneo i ukočio se uvređeno.

„Prvo“, reče mu strpljivo, „videla sam Meta kako se šunja okolo, trudeći se da ga ne primete, a onda i Perina kako pokušava da sakrije tu smešnu sekiretinu pod ogrtačem. Znala sam da je Lan kupio konja i iznenada mi je palo na um da se zapitam Šta će mu još jedan. Ako je mogao da kupi jednog, mogao je da ih kupi i više. Uzevši u obzir to, i Meta i Perina koji su se šunjali okolo kao telad koja se pretvaraju da su lisice... Pa, to je moglo da znači samo jedno. Ne znam da li sam iznenađena ili ne što tebe vidim ovde, Rande, posle čitave one tvoje priče o sanjarenju. Ali s obzirom da su i Met i Perin umešani, trebalo je da znam da ćeš biti i ti.“

„Ja moram da idem, Egvena“, reče Rand. „Svi moramo, ili će se Troloci vratiti.“

„Troloci!“, nasmeja se Egvena u neverici. „Rande, ako si rešio da vidiš malo sveta, dobro, ali molim te, poštedi me tvoj ih besmislenih priča.“

„Istina je“, reče Perin, dok Met poče: „Troloci...“

„Dosta“, tiho reče Moiraina, ali njene reči su presekle njihov razgovor poput noža. „Da li je još neko primetio sve ovo?“ Njen glas bio je tih, ali Egvena je progutala pljuvačku i ispravila se pre no što je odgovorila.

„Posle onoga sinoć, svi misle samo na obnovu i na to Šta da se učini ako se napad ponovi. Ne vide ništa drugo i da im se gume pod nos. A nisam nikome rekla u Šta sumnjam. Nikome.“

„Dobro“, reče Moiraina posle nekog vremena. „Možeš da pođeš s nama.“

Iznenađenje je prešlo preko Lanovog lica, ali ga je nestalo u trenutku, tako da je ponovo bio naizgled smiren, ali gnev ipak izroni iz njega. „Ne, Moiraina!“

„To je sada deo Šare, Lane“, odgovori Moiraina smireno.

„To je smešno!“, uzvrati Lan. „Nema nijednog razloga da pođe s nama, a ima ih mnogo da ne ide.“

„Postoji razlog za to.“ Moirainin glas i dalje je bio smiren. „Deo Šare, Lane.“ Zaštitnikovo skamenjeno lice nije odavalo ništa, ali klimnuo je glavom lagano.

„Ali, Egvena“, reče Rand, „progoniće nas Troloci. Nećemo biti bezbedni dok ne stignemo do Tar Valona.“

„Ne pokušavaj da me preplašiš“, rekla je. „Idem s vama.“

Rand je znao taj ton. Nije ga čuo otkako je odlučila da pentranje na najviše drveće jeste za decu, ali sećao ga se dobro. „Ako misliš da je zabavno da te Troloci jure..poče, ali Moiraina ga prekide.

„Nemamo vremena za ovo. Moramo biti što dalje odavde pre zore. Ako je ostavimo, Rande, mogla bi da uzbuni selo pre no što pređemo milju, a to bi sigurno upozorilo Mirdraala.“

„Ne bih to uradila“, pobuni se Egvena.

„Može da jaše zabavljačevog konja“, reče Zaštitnik. „Ostaviću mu dovoljno novca da kupi drugog.“

„To neće moći“, začu se zvučni glas Toma Merilina sa senjaka. Lan ovoga puta isuka mač iz kanija, i nije ga vratio dok je gledao uvis prema zabavljaču.

Tom zbaci ćebe, a onda prebaci kutije sa flautom i harfom preko leđa i stavi prepune bisage preko ramena. „Ovom selu više nisam potreban, dok, s druge strane, nikada nisam nastupao u Tar Valonu. I mada obično putujem sam, posle onoga sinoć uopšte nemam ništa protiv putovanja u društvu.“

Zaštitnik pogleda Perina strogo i ovaj se promeškolji s nelagodom. „Nije mi palo na pamet da pretražim senjak“, promrmlja.

Dok je dugonogi zabavljač silazio sa senjaka niz lestve, Lan je progovorio, ukočeno zvaničan. „Da li je i ovo deo Šare, Moiraina Sedai?“

„Sve je deo Šare, stari moj prijatelju“, odgovorila je Moiraina nežno. „Ne možemo da biramo. Ali, ipak, videćemo.“

Tom je stao na pod i okrenuo se od lestvi, čisteći slamu sa svog plašta prekrivenog zakrpama. „U stvari“, rekao je normalnijim glasom, „mogli biste reći da insistiram da putujem u društvu. Proveo sam puno sati nad mnogim krčazima piva razmišljajući kako ću okončati svoje dane. Nisam pomišljao na troločki kazan.“ Pogledao je ispod oka Zaštitnikov mač. „Nema potrebe za tim. Ja nisam sir za sečenje.“

„Majstore Meriline“, reče Moiraina, „moramo da pođemo brzo, a bićemo skoro sigurno u velikoj opasnosti. Troloci su još uvek tamo negde, a mi putujemo noću. Da li ste sigurni da želite da putujete s nama?“

Tom ih sve skupa odmeri uz zagonetan osmeh. „Ako nije suviše opasno za devojku, ne može biti suviše opasno ni za mene. Sem toga, koji zabavljač se ne bi suočio s malo opasnosti za priliku da nastupa u Tar Valonu?“

Moiraina klimnu glavom i Lan vrati svoj mač u kanije. Rand se zapita iznenada Šta bi se desilo da se Tom predomislio, ili da Moiraina nije dala znak. Zabavljač je počeo da sedla svog konja kao da mu slične misli nikada nisu prošle kroz glavu, ali Rand je primetio da je zabavljač pogledao krišom u Lanov mač više no jednom.

„A sada“, reče Moiraina, „treba li nam konj za Egvenu?“

„Torbarevi konj i su loši koliko i duranci“, odgovorio je zaštitnik kiselo. „Snažni, ali spori.“

„Bela“, reče Rand, a Lan ga tako pogleda da je poželeo da je ćutao. Ipak, znao je da ne može da ubedi Egvenu da ostane. Jedino što mu je preostalo bilo je da pomogne. „Bela možda nije brza kao ostali, ali je jaka. Jašem je ponekad, neće zaostajati.“

Lan pogleda u Belin odeljak mrmljajući sebi u bradu. „Možda je malo bolja od ostalih“, reče naposletku. „Pretpostavljam da nemamo drugog izbora.“

„Onda će morati da posluži“, reče Moiraina. „Rande, pronađi sedlo za Belu. I to brzo! Već smo se dovoljno dugo zadržali.“

Rand brzo izabra sedlo i ćebe iz sobe s opremom, a onda izvede Belu iz njenog odeljka. Kobila ga pogleda pospano i iznenađeno kada je stavio sedlo na njena leđa. Uvek ju je jahao bez sedla i nije bila navikla na osedlavanje. Dok je pritezao kolan, smirivao ju je pričajući joj, i ona je prihvatila tu novinu uz prosto mahanje grivom.

Uzeo je Egvenin zavežljaj od nje i vezao ga iza sedla, dok je ona uzjahala i namestila suknju. To nije bila jahaća suknja, tako da su se njene vunene čarape videle sve do kolena. Nosila je iste cipele od meke kože kao i ostale seoske devojke. Nisu bile prikladne ni za put do Stražarskog Brda, a kamoli do Tar Valona.

„Još uvek mislim da ne bi trebalo da pođeš“, rekao je. „Nisam izmišljao za Troloke. Ali obećavam da ću se brinuti o tebi.“

„Možda ću se ja brinuti o tebi“, odgovorila je veselo. Nasmešila se na njegov umoran pogled i nagnula se, gladeći ga po kosi. „Znam da ćeš se starati o meni, Rande. Brinućemo se jedno o drugom. Ali sada bi bilo bolje da uzjašeš svog konja.“

Shvatio je da su ostali već bili na konjima i čekali na njega. Jedini slobodan bio je Oblak, visoki zelenko s crnom grivom i repom, konj Džona Tena. Uzjahao je, mada ne tako lako, budući da je zelenko zabacivao glavu i poigravao, a kanije su ga saplitale dok je stavljao nogu u uzengije. Nije bilo slučajno što njegovi prijatelji nisu izabrali Oblaka. Gazda Ten se često utrkivao na plahovitom zelenku s trgovačkim konjima, a Rand nikada nije čuo da je izgubio, ali nikada nije ni čuo da je iko ikada jahao Oblaka s lakoćom. Lan mora da je ponudio ogromnu cenu kada ga je mlinar prodao. Nakon što se namestio u sedlu, Oblak još više poče da poigrava, kao da je bio željan galopa. Rand je čvršće uhvatio uzde i pokušao da se ubedi kako neće imati nevolja. Možda će, ako uveri sebe, i konj biti mirniji.

Spolja iz mraka čuo se huk sove i seljani su poskočili pre no što su shvatili Šta je u pitanju. Nasmejali su se nervozno i posramljeno su se pogledali.

„Još će nas i miševi poterati uz drvo“, reče Egvena uz drhtav kikot.

Lan odmahnu glavom: „Bolje bi bilo da su vukovi.“

„Vukovi!“, uzviknu Perin. Zaštitnik ga udostoji jednim bezizražajnim pogledom.

„Vukovi ne vole Troloke, kovaču, a Troloci ne vole vukove niti pse. Da sam čuo vukove, bio bih siguran da nas tamo, napolju, neće čekati Troloci.“ Pošao je u noć osvetljenu mesečinom, vodeći lagano svog visokog vranca.

Moiraina je bez oklevanja pošla za njim, a Egvena je pratila u stopu Aes Sedai. Rand i zabavljač bili su na začelju, posle Meta i Perina.

Zadnji deo gostionice bio je mračan i tih, a senke na mesečini šarale su dvorište. Tihi zvuci kopita brzo su nestajali. Noć ih je upijala. Zaštitnikov plašt činio je da izgleda kao senka u tami. Samo je potreba da on ide ispred sprečavala ostale da se skupe oko njega. Neće biti lako da napuste selo neprimećeni, shvatio je Rand dok su se bližili kapiji — barem bi ih meštani primetili. Mnogi prozori u selu bili su osvetljeni bledožutom svetlošću, i mada su ta svetla sada izgledala majušno u noći, figure seljana su se često oslikavale na njima. Gledali su Šta ova noć donosi. Niko nije želeo da ponovo bude iznenađen.

U dubokim senkama pored gostionice, malo pre no što su napustili dvorište, Lan je naglo stao i pokazao da ućute.

Na Kolskom mostu su se čuli odjeci čizama, a mestimično na mostu mesečina se presijavala na metalu. Čizme su lupale prelazeći ga, škripale po šljunku i približavale se gostionici. Ništa se nije čulo od onih u senci. Rand je posumnjao da su njegovi prijatelji bili isuviše prestravljeni da izuste i glas — baš kao i on.

Koraci su se zaustavili pred gostionicom u sivilu neosvetljenom slabim svetlom koje je dolazilo kroz prozore trpezarije. Sve dok Džon Ten nije iskoračio, s kopljem naslonjenim na mišićavo rame, u starom kaputu zategnutom preko grudi, po kome su posvuda bili prišiveni čelični diskovi, Rand nije shvatao da je to bilo tuce ljudi iz sela i okolnih farmi — neki u šlemovima ili delovima oklopa koji su generacijama ležali pokriveni prašinom na tavanima, svi sa kopljima, sekirama ili zarđalim kosirom.

Mlinar proviri kroz prozor trpezarije, a onda se oštro okrenu: „Ovde je izgleda sve u redu.“ Ostali su se postrojili za njim u dva raštrkana reda i patrola je odmarširala u noć, kao da korača u ritmu tri različita bubnja.

„Dva Da’vol Troloka bi ih pojeli za doručak“, promrmlja Lan kada nestade odjeka njihovih čizama, „ali čuju i vide.“ Okrenuo je svog pastuva. „Hajdemo.“

Polako, u tišini, Zaštitnik ih je poveo natrag preko dvorišta, niz obalu kroz vrbe, i u Vinsku vodu, u blizini samog Vinskog izvora. Hladna brza voda, koja se presijavala dok se kovitlala oko konjskih nogu, bila je dovoljno duboka da ovlaži đonove njihovih čizama.

Izlazeći na drugu obalu, silueta konja se povijala pod Zaštitnikovom spretnom komandom, držeći se podalje od seoskih kuća. S vremena na vreme, Lan bi zastao i pokazao im da budu tihi, mada niko drugi ništa nije ni čuo ni video. Ipak, svaki put bi ubrzo prošla nova patrola seljana i farmera. Kretali su se polako prema severnom obodu sela.

Rand je zurio u mrak, u kuće visokih krovova, pokušavajući da ih utisne u pamćenje. Bajan li sam ja pustolov, pomisli. Nije čak ni napustio selo, a već ga je uhvatila nostalgija. Ali, nije prestajao da gleda.

Prošli su pored poslednjih kuća na obodima sela i zašli u njive, paralelno sa Severnim putem koji je vodio za Tarensku Skelu. Rand je pomislio kako noćno nebo sigurno nije bilo tako lepo kao u Dve Reke. Čisto crnilo se prostiralo naizgled u beskonačnost, a mirijade zvezda sijale su kao tačkice svetlosti kroz kristal. Mesec, gotovo pun, kao da je bio nadohvat ruke...

Crna silueta lagano je prešla preko mesečeve srebrne kugle. Rand nevoljno zateže uzde i zaustavi zelenka. Slepi miš, pomisli slabašno, ali znao je da to nije to. Slepi miševi bili su uobičajen prizor noću, u potrazi za muvama i bubama kroz sumrak. Krila tog stvorenja imala su možda isti oblik, ali kretala su se sa sporim moćnim zamasima ptice grabljivice. Bilo je jasno da je bilo u potrazi za nečim. Način na koji je letelo napred i nazad u dugim lukovima nije ostavljao mesta za sumnju. Najstrašnija od svega bila je njegova veličina. da je šišmiš tako veliki naspram meseca, morao bi biti nadohvat ruke. Pokušao je da oceni koliko je daleko to stvorenje i koliko je veliko. Mora biti da je veliko kao čovek, a krila... Ponovo se videlo naspram meseca i naglo počelo da ponire, dok ga noć nije progutala.

Nije ni primetio da je Lan dojahao natrag do njega sve dok ga Zaštitnik nije uhvatio za ruku. „Gde buljiš, dečko? Moramo da nastavimo.“ Ostali su čekali iza Lana.

Očekujući da će mu reći da je dopustio da ga strah od Troloka izludi, Rand je ispričao Šta je video. Nadao se da će Lan reći da je video slepog miša, ili da su ga oči prevarile.

Međutim, Lan gotovo režeći izgovori: „Draghkar“, a zvučalo je kao da mu se gadi od tog imena. Egvena i ostali iz Dve Reke nervozno su osmatrali po nebu u svim pravcima, ali zabavljač je tiho zaječao.

„Da“, reče Moiraina. „Previše bi bilo da se nadamo drugačije. A ako Mirdraal zapoveda Draghkaru, onda će uskoro znati gde smo, ako to već ne zna. Moramo da pređemo njive najbrže što možemo. Možda još uvek uspemo da stignemo do Tarenske Skele pre Mirdraala, a on i njegovi Troloci neće preći lako kao mi.“

„Draghkar?“, izgovori Egvena. „Šta je to?“

Tom Merilin je bio taj koji je odgovorio promuklo na njeno pitanje. „Tokom rata koji je okončao Doba legendi bile su stvorene gore stvari od Troloka i Poluljudi.“

Moiraina trgnu glavom prema njemu dok je govorio. Čak ni tama nije mogla da sakrije oštrinu u njenom pogledu.

Pre no što je bilo ko mogao da upita zabavljača još nešto, Lan je počeo da da je uputstva: „Krenućemo niz Severni put, smesta. Ako su vam životi dragi, pratite me, nemojte da zaostajete i ne odvajajte se.“

Okrenu konja i ostali su bez reči pošli u galop za njim.