Zenica sveta

28 Tragovi u vazduhu

Ninaeva je gledala zapanjeno u ono što se videlo niz reku. Beli most sijao je na suncu mlečnim sjajem. Još jedna legenda, pomislila je pogledavši ka Zaštitniku i Aes Sedai, koji su jahali malo ispred nje. Još jedna legenda, a oni kao da i ne primećuju. Rešila je da ne pilji kada oni gledaju. Smejaće se ako me vide da blenem kao neka seljančica. Njih troje jahalo je ćutke prema čuvenom Belom mostu.

Od onog jutra posle Šadar Logota, kada je pronašla Moirainu i Lana na obali Arinela, malo je razgovarala s Aes Sedai. Pričale su, naravno, ali po Ninaevinom mišljenju, ništa bitno. Bili su to Moirainini pokušaji da je nagovori da ode u Tar Valon, na primer. Tar Valon. Otići će tamo, ako treba, i učiti. Ali no zbog onoga što je Aes Sedai govorila. Ako je Moiraina nanela zlo Egveni I momcima...

Ponekad, protiv svoje volje, Ninaeva bi shvatila da razmišlja šta Mudrost može da uradi s Jednom moći, ili šta bi mogla da uradi. Ali kad god bi shvatila šta joj se mota po glavi, blesak gneva bi sve to spalio. Moć je bila nešto prljavo. Ona nije želela da ima ništa s tim. Sem ako ne bude morala.

Prokleta žena govorila je s njom samo o njenom odlasku u Tar Valon na učenje. Moiraina nije htela ništa da joj kaže! Nije htela da joj kaže previše.

„Kako nameravaš da ih pronađeš?“, sećala se da ju je pitala.

„Kao što sam ti rekla“, odgovorila je Moiraina, ne potrudivši se ni da je pogleda, „znaću kada se približim dvojici koja su izgubila svoje novčiće.“ Nije to bio prvi put da je Ninaeva pitala, ali glas Aes Sedai bio je kao mimo jezero koje je odbijalo da se zatalasa bez obzira koliko kamenja Ninaeva bacila. Zbog toga bi joj krv jednostavno proključala svaki put kada bi se to desilo. Moiraina je produžila, kao da nije mogla da oseti da je Ninaeva gleda. Znala je da može; gledala je u nju tako uporno. „Što duže traje, to bliže moram prići, ali znaću. A što se tiče onoga koji još uvek ima svoj novčić, mogu da ga pratim preko pola sveta ako treba, dok je kod njega.“

„A onda? Šta nameravaš da uradiš kada ih pronađeš, Aes Sedai?“ Nije verovala ni na trenutak da ih je Aes Sedai tako uporno tražila, a da nema nikakve planove.

„Tar Valon, Mudrosti.“

„Tar Valon, Tar Valon. Samo to pričaš. Već postajem...“

„Deo obuke koju ćeš dobiti u Tar Valonu, Mudrosti, naučiće te da kontrolišeš svoju narav. Ne možeš ništa da uradiš s Jednom moći kada osećanja vladaju tvojim umom.“ Ninaeva otvori usta, ali Aes Sedai je preseče: „Lane, moram da razgovaram s tobom na trenutak.“

Njih dvoje su pričali i Ninaeva je bila ostavljena nadurenog lica. Mrzela je da oseti da se to primeti. Isuviše često je video dok je Aes Sedai prebacivala vešto njena pitanja na nešto drugo, izbegavala lako zamke koje joj je postavljala u razgovoru, ili ignorisala njeno vikanje sve dok ne bi zaćutala. Kada se mrštila, osećala se kao devojka koju je neko u Ženskom krugu uhvatio dok se ponaša kao budala. Ninaeva na to nije navikla, a smiren osmeh na Moiraininom licu samo je pogoršavao stvari.

Kada bi samo bilo nekog načina da se otarasi te žene. Bilo bi bolje da je tu samo Lan. Zaštitnik mora da je u stanju da uradi ono što treba, reče sebi brzo, osetivši iznenadno crvenilo. Ni zbog čega drugog.

A opet, besnela je zbog Lana čak i više nego zbog Moiraine. Nije shvatala kako je uspeo da joj se uvuče pod kožu tako lako. Pričao je retko — ponekad ni desetak reči dnevno — i nikada nije učestvovao u raspravama s Moirainom. Bio je često daleko od dve žene, u izvidnici. Ali čak i kada je bio tu, držao se malo po strani, posmatrajući ih kao da posmatra dvoboj. Ninaeva je želela da prestane s tim. Ako to jeste bio dvoboj, nije uspela da postigne nijedan pogodak, a Moiraina nije izgleda ni shvatala da je u borbi. Ninaeva je mogla da živi bez njegovih hladnih plavih očiju, čak i kao tihe publike.

Tako je bilo veći deo putovanja. Tiho, sem kada bi je njena narav nadvladala. Kada bi ponekad povikala, zvuk njenog glasa razbijao je tišinu kao lomljava stakla. I zemlja je tiha bila, kao da svet zastaje da uhvati dah. Vetar je cvileo u drveću, ali sve ostalo bilo je mimo. I vetar je delovao udaljeno, čak i kada je sekao kroz ogrtač na njenim leđima.

Tišina je isprva prijala posle svega što se desilo. Izgledalo je kao da nije imala ni trenutak mira još od pre Zimske noći. Ali do kraja prvog dana s Aes Sedai i Zaštitnikom, osvrtala se preko ramena i meškoljila u svom sedlu, kao da je svrbi na sredini leđa, gde ne može da dohvati. Tišina je izgledala kao kristal osuđen da se razbije, a čekanje da pukne dovodilo ju je do ludila. Bilo je teško i Moiraini i Lanu, ma koliko delovali nedodirljivo. Shvatila je uskoro da ispod smirene spoljašnosti svakog sata postaju sve napetiji i napetiji, poput opruga koje se savijaju sve do pucanja. Moiraina kao da je osluškivala ono što nije bilo tu, a ono što je čula boralo joj je čelo. Lan je posmatrao šumu i reku, kao da se s golog drveća i široke spore vode mogu pročitati zamke i zasede koje ih čekaju.

Jednim delom bilo joj je drago što nije bila jedina koja je imala taj osećaj da svet iščekuje nešto što će se dogoditi svakog trenutka, ali ako je to uticalo i na njih, bilo je stvarno. Ipak, ništa tako jako nije želela kao da to bude samo plod njene mašte. Nešto joj je govorilo kao kada je slušala vetar, ali sada je znala da je to povezano s Jednom moći i nije mogla da natera sebe da prihvati te talasiće na ivici misli.

„Nije to ništa“, reče Lan tiho kada je pitala. Nije je pogledao dok je govorio; njegove oči nikada nisu prestajale da traže. A onda, suprotno onome što je upravo rekao, dodao je; „Trebalo bi da se vratiš u tvoje Dve Reke kada stignemo do Belog Mosta i do Kaemlinskog puta. Suviše je opasno ovde. Ali, niko neće pokušati da te zaustavi da se vratiš.“ Bio je to najduže što je rekao čitavog dana.

„Ona je deo Šare, Lane“, reče Moiraina prekorno. I ona je gledala u daljinu. „U pitanju je Mračni, Ninaeva. Oluja je prestala... na neko vreme, barem.“ Podigla je jednu ruku kao da opipava vazduh, a onda je obrisala nesvesno o haljinu, kao da je dodirnula nešto prljavo. „Ali on još uvek posmatra“, uzdahnu, „i njegov pogled je sve jači. Ne gleda nas, već svet. Koliko će proći pre no što bude dovoljno jak...“

Ninaeva se skupila. Odjednom, skoro da je mogla da oseti kako je neko posmatra iza leđa. Bilo je to nešto što baš i nije morala da čuje od Aes Sedai.

Lan je proverio njihov put nizvodno. Onako kako je on ranije birao put, tako je to Moiraina činila sada, sigurno kao da prati neku nevidljivu stazu, tragove u vazduhu, miris sećanja. Lan je samo proveravao putanju koju bi izabrala, da vidi da li je bezbedna. Ninaeva je predosećala da čak i ako bi rekao da nije, Moiraina bi ga uporno sledila bez obzira na to. A on bi pošao za njom, bila je sigurna. Pravo niz reku do...

Iznenađeno, Ninaeva se trgnu iz zamišljenosti. Bili su u podnožju Belog mosta. Bledi kameni luk sijao je na suncu, kao mlečna paučina suviše nežna da stoji, pružajući se preko Arinela. Srušio bi se od težine čoveka, a kamoli konja. Srušiće se svakako pod sopstvenom težinom svakog trenutka.

Lan i Moiraina jahali su bezbrižno napred, uz sjajni beli prilaz i na most. I Kopita su odzvanjala, ne poput čelika na staklu, već poput čelika na čeliku. Površina mosta je izgledala klizavo kao staklo, mokro staklo, ali pružala je konjima čvrst, siguran oslonac.

Ninaeva se natera da ih prati, ali na prvom koraku već je očekivala da se čitava građevina sruši. Da se čipka pravi od stakla, pomislila je, izgledala bi ovako.

Nije primetila čađavi miris paljevine u vazduhu sve dok skoro nisu prešli most. Trenutak kasnije ugledala je.

Oko trga ispod Belog mosta umesto nekoliko zgrada bile su gomile nagorelih greda iz kojih su se još uvek dizali pramenovi dima. Ljudi u šljampavim crvenim uniformama i posivelim oklopima patrolirali su po ulicama, ali koračali su brzo, kao da se boje da će naći nešto, i osvrtali su se dok su išli. Građani — nekolicina koja je bila na ulicama — skoro da su pogrbljeni trčali, kao da ih nešto juri.

Lan je izgledao sumorno, previše čak i za njega, a ljudi su se sklanjali od njih, pa i vojnici. Zaštitnik onjuši i iskrivi lice, škrgućući tiho. Ninaevu to nije čudilo, jer se osećao tako snažan smrad paljevine.

„Točak tka kako Točak želi“, promrmlja Moiraina. „Niko ne može da vidi šaru dok ne bude izatkana.“

Odmah nakon toga sjahala je s Aldieb i počela da razgovara s ljudima iz grada. Nije postavljala pitanja; saosećala je s njima i, na Ninaevino iznenađenje, delovalo je iskreno. Ljudi koji su se sklanjali od Lana, spremni da pobegnu od bilo kog stranca, zastali bi da razgovaraju s Moirainom. Delovali su i sami iznenađeno zbog onoga što su radili, ali postajali bi otvoreniji na neki način, pred Moiraininim jasnim pogledom i tihim glasom. Izgledalo je kao da su oči Aes Sedai delile bol tih ljudi, osećajući njihovu zbunjenost, i jezici su se olabavili.

Još uvek su lagali, doduše. Većina njih. Neki su poricali da je uopšte bilo nevolja. Ništa se nije desilo. Moiraina je spomenula spaljene zgrade svuda oko trga. Sve je bilo u redu, bili su uporni, gledajući kroz ono što nisu želeli da vide.

Jedan debeli čovek govorio je s nameštenom srdačnošću, ali imao je tikove na svaki zvuk iza sebe. Uz osmeh koji je stalno nestajao, tvrdio je da je prevrnuta lampa izazvala požar koji se raširio na vetru pre no što je bilo šta moglo da se uradi. Bio je dovoljan pogled da Ninaeva vidi da nijedna spaljena zgrada nije bila jedna pored druge. Priča je bilo koliko i ljudi. Nekoliko žena govorilo je tiho zaverenički. Istina je bila da je negde u gradu bio čovek koji se petljao s Jednom moći.

Bilo je vreme da Aes Sedai dođu. Krajnje vreme, kako su one mislile, bez obzira šta ljudi pričali o Tar Valonu. Neka Crveni Ađah sredi stvari.

Jedan čovek tvrdio je da je to bio napad odmetnika, a drugi reče, pobuna Prijatelja Mraka. „Oni što idu da vide lažnog Zmaja, znate“, poverio im se mračno. „Ima ih svuda. Prijatelji Mraka, svi do jednog.“

A opet, drugi su pričali o nekoj nevolji — nije bilo jasno o kakvoj — koja je došla brodom.

„Pokazali smo im“, promrmlja neki čovek uskog lica dok je trljao ruke nervozno. „Neka drže takve stvari u Krajinama, gde i pripadaju. Otišli smo na pristaništa i...“Prekinuo je tako naglo da su mu zubi zazveketali. Bez ijedne druge reči, odjurio je osvrćući se kao da je mislio da će ga pojuriti.

Brod je uspeo da pobegne — to je razjašnjeno na posletku. Presekli su konopce koji su ih vezivali za pristanište i pobegli nizvodno, dok je rulja navirala i to samo dan ranije. Ninaeva se pitala da li su Egvena i momci bili na brodu. Jedna žena reče da je na brodu bio i zabavljač. Ako je to bio Tom Merilin...

Rekla je Moiraini da je možda neko iz Emondovog Polja pobegao brodom. Aes Sedai slušala je strpljivo, klimajući glavom sve dok nije završila. „Možda“, rekla je Moiraina tada, ali sumnjičavo.

Gostionica na trgu još uvek je bila čitava. Trpezarija je bila podeljena zidom koji je bio visok do ramena. Moiraina je zastala kada je ušla u gostionicu, opipavši po vazduhu. Nasmešila se, šta god da je osetila, ali nije htela ništa da kaže.

Jeli su u tišini, koja nije vladala samo za njihovim stolom, već u čitavoj trpezariji. Šačica ljudi koji su tu jeli bila je usredsređena na svoje tanjire i svoje misli. Gostioničar je brisao stolove uglom svoje kecelje i mrmljao stalno sebi u bradu, ali uvek pretiho da bi ga čuli. Ninaeva je pomislila da neće biti prijatno spavati tu. I u vazduhu se osećao strah.

Gotovo istovremeno kada su odgurnuli tanjire, očišćene poslednjom koricom hleba, jedan od vojnika u crvenoj uniformi pojavi se na ulazu. Ninaevi je izgledao veličanstveno sa svojim visokim šlemom i sjajnim prsnikom, sve dok nije stao odmah iza vrata, sa šakom na balčaku mača i strogog izraza, pokušavajući da olabavi prstom okovratnik koji je bio previše uzak. Podsetio ju je na Cena Bjuija kako pokušava da se ponaša kao što bi seoski savetnik trebalo. Lan ga pogleda i odseče; „Narodna straža. Beskorisni.“

Vojnik pogleda po sobi, dopustivši sebi da spusti pogled i na njih. Oklevao je, a onda udahnu duboko pre no što dojuri da na brzinu ispita ko su, šta traže u Belom Mostu i koliko dugo nameravaju da ostanu.

„Odlazimo čim završim svoje pivo“, reče Lan. Sporo otpi još jedan gutljaj pre no što je pogledao vojnika. „Svetlost obasjala dobru kraljicu Morgazu.“ Čovek u crvenoj uniformi zinu, a onda se dobro zagleda u Lanove oči i ustuknu. Smesta se pribrao, pogledavši Moirainu i nju. Pomislila je na trenutak da će uraditi nešto glupo da ne bi ispao kukavica prema dvema ženama. Po njenom iskustvu, ljudi su često tako ispadali idioti. Ali suviše toga se desilo u Belom Mostu; suviše nesigurnosti pobeglo je iz podruma ljudskih umova. Narodnjak je pogledao Lana ponovo i razmislio još jednom. Zaštitnikovo tvrdo lice bilo je bezizražajno, ali bile su tu i te hladne plave oči. Tako hladne.

Narodnjak se odluči da samo klimne strogo glavom. „Gledajte da bude tako. Suviše je stranaca ovih dana za dobro kraljičinog mira.“ Okrenuo se na petama i izmarširao napolje, vežbajući usput svoj strogi pogled. Niko od posetilaca gostionice nije ga izgleda primetio.

„Kuda idemo?“, upita Ninaeva Zaštitnika odlučno. Raspoloženje u trpezariji bilo je takvo da je utišala glas, ali pobrinula se da bude i čvrst. „Za brodom?“ Lan pogleda Moirainu, koja je odmahnula glavom blago i rekla: „Najpre moram pronaći onoga za koga sam sigurna da ću ga naći. A on je sada negde severno od nas. Sem toga, mislim da druga dvojica nisu otišli brodom.“ Mali zadovoljni osmeh zaigra joj na usnama. „Bili su u ovoj sobi, pre možda dan, ne više od dva. Bili su uplašeni, ali otišli su živi. Trag ne bi trajao tako dugo da nije bilo tog snažnog osećanja.“

„Koja dvojica?“ Ninaeva se nagnu napeto preko stola. „Znaš li?“ Aes Sedai odmahnu glavom. Bio je to jedva primetan pokret i Ninaeva se zavali u stolicu. „Ako su samo dan ili dva ispred nas, zašto ne pođemo prvo za njima?“

„Znam da su bili ovde“, reče Moiraina tim neizdrživo mirnim glasom, „ali sem toga, nisam sigurna da li su otišli na istok, sever ili jug. Verujem da su dovoljno pametni da pođu na istok prema Kaemlinu, ali ne znam. A s obzirom da nemalu svoje novčiće, neću znati gde su sve dok ne budem na možda pola milje od njih. Za dva dana mogli su da pređu dvadeset milja, ili četrdeset u bilo kom pravcu ako ih je strah gonio. Svakako su bili preplašeni kada su izašli odavde.“

„Ali...“

„Mudrosti, ma koliko da su bili uplašeni, u kom god pravcu da su pobegli, na kraju će se domoći Kaemlina, i tamo ću ih i pronaći. Ali prvo ću pomoći onome koga mogu da nađem.“

Ninaeva ponovo zausti, ali Lan ju je prekinuo tihim glasom. „Imali su razloga da se plaše.“ Osvrnuo se, a onda spusti glas. „Polutan je bio ovde.“ Napravi grimasu poput one na trgu. „Još uvek mogu posvuda da osetim miris.“ Moiraina uzdahnu. „Nadaću se sve dok ne budem bila sigurna da nema nade. Odbijam da poverujem da Mračni može da pobedi tako lako. Pronaći ću svu trojicu žive i zdrave. Moram da verujem u to.“

„I ja želim da pronađem momke“, reče Ninaeva, „ali šta je s Egvenom? Nikada je čak i ne spominješ, a ne obraćaš pažnju na mene kada pitam. Mislili sam da nameravaš da je odvedeš u“, pogleda ka ostalim stolovima i utiša, „u Tar Valon.“

Aes Sedai zagleda se u površinu stola na trenutak pre no što je podigla oči ka Ninaevi. Ali tada Ninaeva ustuknu od bleska gneva kojim su Moirainine oči skoro svetlele. A onda se i ona ispravila, a njen sopstveni gnev se probudio. Pre no što je mogla da kaže i reč, Aes Sedai je progovorila hladno: „Nadam se da ćemo pronaći i Egvenu živu i zdravu. Ne odustajem tako lako od devojaka koje imaju toliko sposobnosti kada ih jednom pronađem. Ali biće kako Točak tka.“ Ninaeva je osetila ledenicu duboko u svom stomaku. Da li sam i ja jedna od tih devojaka od kojih ne odustaješ? Videćemo za to, Aes Sedai. Svetlost te spalila, videćemo za to!

Završili su obrok ćutke i nisu progovorile ni dok su jahali kroz kapiju i krenuli niz Kaemlinski put. Moirainine oči osmatrale su obzorje na severoistoku. Iza njih, Beli Most, dimom prekriveni grad, bio je prestravljen.