Ponovorođeni Zmaj

6 Lov počinje

Perin nije očekivao da će spavati, ali stomak pun hladnog paprikaša – njegova odlučnost s korenjem trajala je samo dok nije osetio miris ostataka večere – i potpuni umor bacili su ga u krevet. Ako je nešto sanjao, nije se toga sećao. Probudio ga je Lan, koji ga je tresao za ramena. Zora što je dopirala kroz otvorena vrata pretvorila je Zaštitnika u senku s oreolom svetlosti.

„Nema Randa“, bilo je sve što je Lan rekao pre no što je otrčao, ali bilo je to više no dovoljno.

Perin zevajući ustade i brzo se obuče po jutarnjem mrazu. Napolju se samo videla šačica Šijenaraca. Odvlačili su konjima troločka tela u šumu. Većina njih kretala se kao da bi trebalo da su u bolesničkoj postelji. Telu je bilo potrebno vreme da povrati snagu nakon Lečenja.

Perinov stomak zagunđa, a nos mu onjuši povetarac u nadi da je neko već počeo da kuva. Bio je spreman da jede čak i ono repasto korenje, ako treba i sirovo. Osećao se samo zaostali smrad pobijenih Mirdraala, miris mrtvih Troloka i ljudi, živih i mrtvih, konja i drveća. I mrtvih vukova.

Činilo se da je Moirainina koliba, visoko na suprotnoj strani udoline, središte svih aktivnosti. Min ujuri u nju, a trenutak kasnije izađe Masema, pa zatim i Uno. Jednooki čovek otrča među drveće, prema strmoj litici iza kolibe, dok su ostali Šijenarci šepali niz padinu.

Perin pođe prema kolibi. Dok je prelazio plitak potok, srete se s Masemom. Šijenarac beše pomodreo u licu, ožiljak na obrazu jasno mu se video, a oči su mu upale još više no obično. Nasred potoka iznenada diže glavu i uhvati Perina za rukav.

„Iz njegovog si sela“, promuklo kaza Masema. „Mora da znaš. Zašto nas je gospodar Zmaj napustio? Kakav smo to greh počinili?“

„Greh? O čemu to pričaš? Ma iz kog razloga da je Rand otišao, nikakve veze to nema ni sa čim što ste vi uradili, ili niste uradili.“ Masema se, izgleda, nije time zadovoljio. I dalje je držao Perina za rukav, gledajući ga pravo u lice, kao da su tu ispisani odgovori. Ledena voda zađe Perinu u levu čizmu. „Masema“, oprezno kaza, „Šta god da je gospodar Zmaj učinio, bilo je to u skladu s njegovim namerama. Gospodar Zmaj ne bi nas napustio.“ Ili možda i bi? Da sam ja na njegovom mestu, šta bih ja učinio?

Masema polako klimnu. „Da. Da, sada shvatam. Otišao je sam da bi raširio vest o svom dolasku. I mi to moramo činiti. Da.“ Zašepa preko potoka, mrmljajući sebi u bradu.

Šljapkajući kako je išao, Perin se pope do Moirainine kolibe i zakuca. Nije bilo odgovora. Na trenutak je oklevao, a potom uđe.

Prva soba, gde je Lan spavao, bila je gola i jednostavna kao Perinova koliba. Uz jedan zid napravljen prost ležaj, na zidu nekoliko klinova za kačenje stvari i jedna jedina polica. Malo svetlosti dopiralo je kroz otvorena vrata. Jedino drugo osvetljenje pružale su grube svetiljke na polici, načinjene od iveraka uljastog masnodrveta zabijenih u pukotine kamenova. Sa njih su se dizali tanki pramenovi dima od kojih se pod krovom stvarao magloviti sloj. Perin nabra nos na taj miris.

Niski krov bio je tek nešto malo viši od njegove glave. Loijal ga je dodirivao glavom čak i sedeći na jednom kraju Lanovog kreveta, skupljenih nogu da bi zauzimao što manje mesta. Ogijerove ćubaste uši nelagodno su se trzale. Min je prekrštenih nogu sedela na zemljanom podu pored vrata koja su vodila u Moiraininu sobu, dok je Aes Sedai zamišljeno šetala tamo-ovamo. Mora da su joj misli bile crne. Imala je samo tri koraka u oba pravca, ali revnosno ih je koristila. Brzina kojom se kretala govorila je da je spokoj na njenom licu samo maska.

„Mislim da Masema počinje da ludi“, reče Perin.

Min šmrknu. „Kako to kod njega možeš da proceniš?“

Moiraina se okrete ka njemu i stisnu usne. Glas joj beše tih. Suviše tih. „Je li Masema najvažnije što ovog jutra imaš na umu, Perine Ajbara?“

„Ne. Voleo bih da znam kada je Rand otišao, i zašto. Da li ga je iko video kako odlazi? Zna li iko kuda se zaputio?“ Natera se da je odlučno pogleda u oči. Nije bilo lako. Nadnosio se nad njom, ali ona je bila Aes Sedai. „Je li ovo tvoje zamešateljstvo, Moiraina? Jesi li ga zauzdavala sve dok nije postao toliko nestrpljiv da bi bilo kuda otišao i bilo šta učinio, samo da više ne trupka u mestu?“ Loijal ukoči uši i mahnu krupnom šakom da ga upozori.

Moiraina je nakrivljene glave posmatrala Perina. Trudio se iz petnih žila da ne skrene pogled. „Ovo nije do mene“, odgovori mu. „Otišao je u toku noći. Kada, kako i zašto, tek treba da saznam.“

Loijal tiho uzdahnu od olakšanja. Tiho za Ogijera. Zvučalo je kao da je suknula para s gvožđa koje se kali. „Nikad ne gnevi Aes Sedai“, reče šapatom očigledno namenjenim samo sebi samom, ali su ga svi čuli. „Bolje je zagrliti sunce no razbesneti Aes Sedai. “

Min se ispruži dovoljno da Perinu doda presavijeno parče papira. „Loijal ga je posetio pošto smo ga sinoć smestili u krevet, i Rand ga je zamolio za pero, papir i mastilo.“

Ogijer trznu ušima zabrinuto se mršteći sve dok mu duge obrve ne padoše niz obraze. „Nisam znao šta namerava. Nisam.“

„Znamo“, reče mu Min. „Niko te ni za šta ne optužuje, Loijale.“ Moiraina se namrgodi na papir, ali nije pokušavala da spreči Perina da čita. Rukopis je bio Randov.

To je bilo sve, bez potpisa. Nije bilo potrebe da se Perin pita ko je taj za koga Rand misli da ga lovi. Za Randa, za sve njih, mogao je biti samo jedan. Ba’alzamon.

„Ostavio je to pod vratima“, napetim glasom reče Min. „Uzeo je nešto stare odeće što su Šijenarci ostavili da se suši, svoju flautu i konja. Ništa više sem malo hrane, koliko možemo da vidimo. Niko od stražara nije ga primetio kako odlazi, a sinoć bi i miša videli.“

„Da li bi vredelo i da su ga videli?“ – spokojno upita Moiraina. „Da li bi iko od njih zaustavio gospodara Zmaja, ili ga čak upitao kuda ide? Neki od njih – Masema prvi – sami bi sebe preklali da im gospodar Zmaj tako kaže.“

Sada je na Perina bio red da posmatra nju. „A šta si očekivala? Zakleli su se da će ga slediti. Svetlosti, Moiraina, da tebe nije bilo, nikad se ne bi proglasio Zmajem. Šta si od njih očekivala?“ Ona nije progovarala, i on tišim glasom nastavi. „Veruješ li, Moiraina? Da je on zaista Ponovorođeni Zmaj? Ili samo misliš da možeš da ga iskoristiš pre no što ga Jedna moć ubije ili izludi?“

„Lakše, Perine“, kaza Loijal. „Nemoj tako ljutito.“

„Olakšaću kada mi odgovori. Pa, Moiraina?“

„On je ono što je“, oštro odvrati ona.

„Rekla si da će ga vremenom Šara primorati na pravi put. Da li se to sada dešava, ili on samo pokušava da pobegne od tebe?“ Na trenutak pomisli da je preterao – njene tamne oči gnevno zasijaše – ali odbi da odustane. „Pa?“

Moiraina duboko udahnu. „Lako je moguće da je Šara ovo odabrala, ali nisam nameravala da sam ide. Bez obzira na svu njegovu moć, u mnogo čemu bespomoćan je kao novorođenče, i podjednaka neznalica. Usmerava, ali ni najmanje ne vlada time da li će Jedna moć doći kada za njom posegne, niti onim što će raditi ako mu dođe. Sama Moć će ga ubiti pre no što stigne da poludi ako ne nauči kako da njome ovlada. Ima toliko toga što tek mora da nauči. Želi da trči a još ne zna da hoda.“

„Cepidlačiš i navodiš na pogrešne staze, Moiraina“, frknu Perin. „Ako je on ono što kažeš da jeste, da li si ikada pomislila da možda bolje i od tebe zna šta treba da radi?“

„On je ono što jeste“, odlučno ponovi ona, „ali moram da ga održim u životu da bi bilo šta uradio. Mrtav neće ispuniti nijedno proročanstvo, a čak i da uspe da izbegne Prijatelje Mraka i Izrode Senke, na hiljade je drugih spremno da ga ubije. Biće potrebna samo naznaka stotog dela onoga što je. Ali da je to jedino s čime mora da se suoči, ne bih ni upola ovoliko brinula. Ne treba zaboraviti na Izgubljene.“

Perin se trže. Loijal u uglu zaječa. „Mračni i svi Izgubljeni vezani su u Šajol Gulu“, poče Perin, ali ona mu ne dade da završi.

„Pečati slabe, Perine. Neki su i slomljeni, mada svet za to ne zna. Ne sme to znati. Otac laži nije slobodan. Ne još. Ali dok pečati slabe sve više, koji su se Izgubljeni oslobodili? Lanfear? Samael? Asmodean, Be’lal ili Rafhin? Sam Išamael, Izdajnik nade? Bilo ih je ukupno trinaest, Perine, i vezanih u pečatima, a ne u zatvoru u kome je Mračni. Trinaestoro najmoćnijih Aes Sedai iz Doba legendi. Najslabiji od njih desetostruko je jači od najmoćnije Aes Sedai danas. Najveća neznalica poseduje sve znanje Doba legendi. A svi do jednog odrekli su se Svetla i posvetili svoje duše Senci. Šta ako su slobodni, i čekaju ga tamo negde? Neću im dozvoliti da ga se dočepaju.“

Perin zadrhta, delimično od ledenog glasa kojim je izgovorila te poslednje reči, a delimično i od pomisli na Izgubljene. Nije želeo da razmišlja ni o jednom jedinom Izgubljenom na slobodi. Majka ga je plašila tim imenima kada je bio mali. Išamael dolazi po dečake koji ne govore majci istinu. Lanfear vreba u noći dečake koji ne odlaze u krevet kad im se kaže. To što je sada stariji nije pomagalo. Sada je znao da stvarno postoje, a Moiraina je rekla da bi možda mogli biti na slobodi.

„Vezani u Šajol Gulu“, prošapta i požele da u to i dalje veruje. Uznemiren, ponovo pogleda Randovo pismo. „Snovi. Juče je pričao i o snovima.“

Moiraina mu se približi i pogleda ga u lice. „Snovi?“ Lan i Uno uđoše, ali ona im mahnu da ćute. Sobica je sada delovala još zakrčenije. U njoj je pored Ogijera bilo petoro ljudi. „Kakve si snove ti sanjao poslednjih nekoliko dana, Perine?“ Nije obratila pažnju na njegovo ubeđivanje kako je s njegovim snovima sve u redu. „Reci mi“, bila je uporna. „Kakve si to neobične snove sanjao? Reci mi.“ Njen pogled držao ga je poput kovačkih mašica, i primoravao da govori.

Pogleda ostale – svi su ga napeto gledali, čak i Min – a onda oklevajući ispriča o jedinom snu koji mu je delovao neobično, snu koji je sanjao svake noći. Snu o maču koji nije mogao da dotakne. Nije spomenuo vuka koji se pojavio kada je poslednji put sanjao.

„Kalandor“, prodahta Lan kada Perin završi. Imao on lice poput kamena ili ne, delovao je preneraženo.

„Da“, kaza Moiraina, „ali moramo biti potpuno sigurni. Razgovaraj s ostalima.“ Lan jurnu napolje, a ona se okrete ka Unu. „A šta si ti sanjao? Da nisi i ti sanjao mač?“

Šijenarac se premesti s noge na nogu. Crveno oko na povezu gledalo je pravo u Moirainu, ali pravo oko mu je treptalo i izbegavalo njen pogled. „Ja stalno sanjam plam – uh, o mačevima, Moiraina Sedai“, ukočeno odgovori. „Pretpostavljam da sam poslednjih nekoliko noći sanjao o tom maču. Ne sećam se svojih snova kao lord Perin.“

Moiraina upita: „Loijale?“

„Moji snovi uvek su isti, Moiraina Sedai. Gajevi, Veliko drveće i steding. Mi Ogijeri uvek sanjamo o stedinzima kada nismo u njima.“

Aes Sedai ponovo se okrenu Perinu.

„Bio je to samo san“, reče joj on. „Ništa sem toga.“

„Sumnjam“, odvrati Moiraina. „Opisao si dvoranu koja se zove Srce Kamena, u tvrđavi zvanoj Kamen Tira, kao da si bio u njoj. A sjajni mač je Kalandor, Mač Koji Nije Mač, Mač Koji Se Ne Može Dotaći.“

Loijal se ispravi i udari glavom tavanicu. Nije ni primetio. „Zmajska proročanstva kažu da Kamen Tira neće pasti dok Kalandor ne bude u Zmajevoj ruci. Pad Kamena Tira biće jedno od najvećih znamenja Ponovnog rođenja Zmaja. Ako Rand uzme Kalandor, čitav svet mora da ga prihvati kao Zmaja.“

„Možda.“ Ta reč pade s usana Aes Sedai poput ledenice u vodu.

„Možda?“ – reče Perin. „Možda? Mislio sam da je to konačni znak, poslednje što treba da se ispuni u tim tvojim Proročanstvima.“

„Ni prvo, ni poslednje“, odgovori Moiraina. „Kalandor će biti ispunjenje tek jednog od proročanstava Karetonskog ciklusa, kao što je njegovo rođenje na padinama Zmaj-planine bilo prvo. Tek treba da slomi plemena, ili skrha svet. Čak i učenjaci koji su čitavog života proučavali Proročanstva ne znaju kako da protumače sve njihove delove. Šta znači to da će poseći svoj narod mačem mira i uništiti ga listom? Šta znači da će učiniti da ga devet meseci služi? A tim stvarima u Ciklusu pridodata je jednaka važnost kao Kalandoru. Ima i drugih. Koje je to rane ludila i presečene nade izlečio? Koje je to lance slomio, i koga u lance bacio? A neka Proročanstva tako su neprozirna da ih je možda već i ispunio, mada ja toga nisam svesna. Ali, ne. Kalandor nije ni blizu njihovog kraja.“

Perin nelagodno sleže ramenima. Znao je samo deliće Proročanstava. Otkad je Rand dozvolio Moiraini da mu strpa onaj barjak u ruke, još je manje no ranije voleo da ih sluša. Ne, čak i pre toga. Još otkako ga je putovanje Putnim kamenom ubedilo da mu je život vezan s Randovim.

Moiraina nastavi: „Ako misliš kako ima samo da ispruži ruku, Loijale, sine Arenta sina Halanovog, budala si, kao i on ako tako misli. Čak i da stigne živ do Tira, moguće je da nikad neće dospeti do Kamena.

Tairenci ne gaje naklonost prema Jednoj moći, a još manje vole muškarce koji tvrde da su Zmaj. Usmeravanje je zabranjeno, a Aes Sedai u najboljem slučaju trpe, sve dok ne usmeravaju. Prepričavanje Zmajskih proročanstava, ili čak i posedovanje primerka knjige, dovoljno je da te strpa u zatvor. A u Kamen Tira bez dozvole visokih lordova niko ne ulazi; niko sem njih samih ne može ući u Srce Kamena. Još nije spreman za ovo. Ne još.“

Perin tiho zagunđa. Kamen neće pasti dok Zmaj ne bude držao Kalandor. Tako mi Svetlosti, kako da dođe do njega – u prokletoj tvrđavi! –pre no što ta tvrđava padne? To je ludilo!

„Zašto samo sedimo ovde?“ – prasnu Min. „Ako Rand ide u Tir, zašto ne polazimo za njim? Neko bi mogao da ga ubije, ili... ili... Zašto samo sedimo ovde?“

Moiraina dodirnu Min po glavi. „Zato jer moram biti sigurna“, nežno odgovori. „Nije prijatno kada te Točak odabere da budeš veliki ili blizu veličine. Izabranici Točka mogu samo da se pomire sa sudbinom.“

„Umorna sam od mirenja sa sudbinom.“ Min protrlja oči. Perinu se učini da vidi suze. „Dok mi čekamo, Rand možda umire.“ Moiraina zagladi Mininu kosu. Aes Sedai delovala je skoro sažaljivo.

Perin sede na Lanov krevet, na suprotan kraj od Loijala. Soba se osećala na ljude – ljude, brigu i strah; Loijal je, sem na brigu, mirisao na knjige i drveće. Osećao se kao da je u zamci, okružen zidovima, i stešnjen. Zapaljeno iverje je smrdelo. „Kako moj san može da odredi kuda Rand ide?“ – upita. „Bio je to moj san.“

„Oni koji usmeravaju Jednu moć“, tiho odgovori Moiraina, „oni koji su posebno jaki Duhom ponekad mogu da nature svoje snove drugima.“ Nije prestala da umiruje Min. „Pogotovu onima koji su – podložni. Ne verujem da je Rand to namerno uradio, ali snovi onih koji dodiruju Istinski izvor mogu biti vrlo moćni. Moguće je da bi snovi nekog snažnog poput njega mogli da obuhvate čitavo selo, pa možda i neki grad. On ne zna šta radi, a još manje kako da vlada time.“

„Zašto, onda, nisi i ti sanjala?“ – odlučno upita Perin. „Ili Lan.“ Uno se zagleda pravo pred sebe. Izgledao je kao da bi radije bio negde drugde. Loijalu klonuše uši. Perin je bio suviše umoran i gladan da bi ga bilo briga iskazuje li prikladno poštovanje Aes Sedai ili ne. Shvati da je takođe i besan. „Zašto?“

Moiraina spokojno odgovori: „Aes Sedai uče kako da zaštite svoje snove. Kada spavam, činim to ne razmišljajući. Zaštitnici svojom vezom stiču nešto slično. Gaidini ne bi mogli da rade ono što moraju ako bi Senka mogla da im se ušunja u snove. Svi smo ranjivi dok spavamo, a Senka je noću jaka.“

„Uvek nešto novo od tebe“, odreza Perin. „Zar ne bi povremeno mogla da nam kažeš šta da očekujemo, umesto da objašnjavaš kada se to desi?“ Uno je delovao kao da svim silama smišlja neki razlog da ode.

Moiraina hladno pogleda Perina. „Hoćeš da za jedno popodne podelim s tobom znanje sticano čitavog života? Ili možda za jednu godinu? Reći ću ti sledeće: pazi se snova, Perine Ajbara. Pazi se snova.“

On skrete pogled. „Pazim se“, promrmlja. „Pazim se.“

Nakon toga zavlada tišina. Niko nije delovao voljno da je prekine. Min je sedela zagledana u svoje prekrštene članke, ali izgleda da joj je Moirainino prisustvo pružalo neku utehu. Uno je stajao oslonjen o zid. Nikoga nije gledao. Loijal se zaboravio toliko da je izvadio knjigu iz džepa i pokušao da čita pri slabašnom svetlu. Čekanje je bilo dugo, a za Perina ni najmanje lako. Ne bojim se ja Senke u snovima, već vukova. Neću ih pustiti unutra. Neću!

Lan se tada vrati, a Moiraina se željno ispravi. Zaštitnik odgovori na pitanje u njenom pogledu. „Polovina se seća snova o mačevima poslednje četiri noći zaredom. Neki se sećaju mesta s velikim stubovima, a petorica kažu da je mač bio od kristala ili stakla. Masema kaže da je sinoć video Randa kako ga drži.“

„Od njega me to ne čudi“, odvrati Moiraina i oštro protrlja ruke; odjednom je delovala kao da je puna snage. „Sada jesam sigurna. Mada bih i dalje želela da znam kako je uspeo da neprimećeno ode. Ako je ponovo otkrio neki Talenat iz Doba legendi...“

Lan pogleda Una, a jednooki čovek zbunjeno sleže ramenima. „Krvavo sam zaboravio, od sve ove plamene mu priče o krv...“ Pročistio je grlo, okrznuvši Moirainu brzim pogledom. Uzvratila mu je pogledom punim iščekivanja, i Uno nastavi: „Hoću da kažem... uh... to jest, pratio sam tragove gospodara Zmaja. Sada postoji još jedan ulaz u onu zatvorenu dolinu. Onaj... zemljotres srušio je najdalju liticu. Teško je za penjanje, ali konj se može uspeti. Na vrhu sam pronašao još tragova, a otuda vodi lak put oko planine.“ Dovršivši, duboko uzdahnu.

„Dobro“, reče Moiraina. „Bar nije otkrio kako da leti, postane nevidljiv, ili nešto drugo iz legendi. Moramo bez odlaganja za njim. Uno, daću ti dovoljno zlata da ti i ostali stignete do Džehana i ime osobe s kojom ćete se tamo noći i dobiti još. Geldanci ne vole strance, ali ako ne pravite nevolje, neće vas dirati. Čekajte tamo dok vam ne pošaljem poruku.“

„Ali mi ćemo s vama“, pobuni se on. „Svi smo se zakleli da sledimo Ponovorođenog Zmaja. Ne znam kako šačica nas može da zauzme tvrđavu koja nikada nije bila osvojena, ali uz pomoć gospodara Zmaja, učinićemo ono što se mora.“

„Dakle, mi smo sada Zmajev narod“, nasmeja se Perin neveselo. „Kamen Tira neće pasti dok Zmajev narod ne dođe. Jesi li nam to dala novo ime, Moiraina?“

„Pazi šta pričaš, kovaču“, prosikta Lan, sav kamen i leden.

Moiraina ih obojicu oštro pogleda i oni ućutaše. „Oprosti mi, Uno“, reče, „ali moramo brzo da putujemo ako hoćemo da ga sustignemo. Ti si jedini Šijenarac dovoljno zdrav za naporno jahanje, a ne smemo protraćiti dane koji su potrebni da ostali povrate snagu. Poslaću po vas kada budem mogla.“

Uno se namršti, ali pokloni se u znak prihvatanja. Kada ga ona otpusti, ukoči ramena i ode da kaže ostalima.

„Pa, šta god ti rekla, ja idem s vama“, odlučno kaza Min.

„Ti ideš u Tar Valon“, odvrati Moiraina.

„Ni u ludilu!“

Aes Sedai nastavi kao da Min ništa nije ni rekla. „Amirlin Tron mora da čuje šta se desilo, a ja ne mogu da računam da ću pronaći nekog poverljivog ko ima golubove-pismonoše. Ili da će Amirlin videti poruku koju pošaljem po golubu. To je dugo putovanje, i naporno. Ne bih te slala samu da ima bilo koga da pođe s tobom, ali postaraću se da imaš novca i pisma za one koji bi mogli usput da ti pomognu. Ali moraš brzo da jašeš. Kada ti se konj umori, kupi drugog – ili ga ukradi, ako moraš – ali jaši brzo.“

„Neka Uno ponese tvoju poruku. Sama si rekla da je zdrav. Ja idem za Random.“

„Uno ima svoje dužnosti, Min. A sem toga, misliš li da bi jedan muškarac mogao jednostavno da se došeta do kapija Bele kule i zahteva prijem kod Amirlin Tron. Čak bi i kralja naterali da čeka danima ukoliko bi stigao nenajavljen. Bojim se da bi bilo koga od naših Šijenaraca ostavili da čeka nedeljama, ako ne i zauvek. A da i ne spominjem da bi nešto tako neobično pre sumraka bilo poznato svima u Tar Valonu. Malo žena traži prijem kod Amirlin lično, ali to se dešava, i ne bi trebalo da dovede do priče. Niko ne sme da sazna čak ni da je Amirlin Tron od mene dobila poruku. Njen život – i naši životi – mogao bi od toga da zavisi. Ti moraš ići.“

Min je samo sedela, otvarajući i zatvarajući usta, očigledno tražeći novi argument, ali Moiraina je već nastavila. „Lane, bojim se da ćemo imati više tragova njegovog prolaska no što bih ja volela, ali osloniću se na tvoje umeće praćenja.“ Zaštitnik klimnu. „Perine? Loijale? Hoćete li poći sa mnom za Random?“ Min ciknu pored zida, ali Aes Sedai ne obrati pažnju.

„Ja ću poći“, brzo odgovori Loijal. „Rand mi je prijatelj. Sem toga, priznajem da ne bih voleo ništa da propustim. Zbog moje knjige, shvataš.“

Perin je odgovorio sporije. Rand mu je bio prijatelj, ma šta drugo postao. Sem toga, tu je bila i ona sigurnost da su im sudbine spojene, mada bi voleo da može to da izbegne. „To se mora, zar ne?“ – naposletku reče. „Poći ću.“

„Dobro.“ Moiraina ponovo protrlja ruke. Izgledala je kao neko ko će prionuti na posao. „Svi vi morate smesta da se spremite. Rand ima prednost od nekoliko sati. Nameravam da pre podneva već budemo dobrano na njegovom tragu.“

Iako je bila sićušna, snaga njene ličnosti potera ih ka vratima, sve izuzev Lana. Loijal je hodao pognut sve dok nije izašao. Perina je sve ovo podsetilo na domaćicu koja tera guske.

Kada izađoše, Min se na trenutak zadrža i, s preslatkim osmehom na usnama, obrati se Lanu: „A imaš li ti neku poruku? Možda Ninaevi?“ Zaštitnik trepnu zatečen, kao konj s jednom nogom u vazduhu. „Zar svi znaju...?“ Ali se skoro smesta povrati. „Ako bi trebalo da nešto od mene čuje, sam ću joj reći.“ Zatvorio joj je vrata pred nosom.

„Muškarci!“ – promrmlja Min vratima. „Toliko su slepi da ne vide ono što bi i kamen video, i toliko tvrdoglavi da ih ne bi trebalo pustiti da sami o sebi vode računa.“

Perin duboko udahnu. Slabašan miris smrti još se osećao u dolini, ali bilo je bolje no unutra.

„Čist vazduh“, uzdahnu Loijal. „Dim mi je pomalo smetao.“ Pođoše zajedno niz padinu. Dole, pored potoka, Šijenarci koji su mogli da stoje okupili su se oko Una. Sudeći po njegovim pokretima, jednooki čovek trudio se da nadoknadi vreme koje je proveo bez psovki.

„Kako to da ste vas dvojica povlašćeni?“ – odjednom oštro upita Min. „Vas je pitala. Prema meni nije bila tako ljubazna.“

Loijal odmahnu glavom. „Mislim da je nas pitala jer je znala kako ćemo odgovoriti, Min. Izgleda da mene i Perina Moiraina može da pročita; zna šta ćemo uraditi. Ali ne i tebe.“

Min je delovala samo malo umilostivljeno. Diže pogled ka njima. Perin je s jedne strane bio za glavu viši od nje, a Loijal, s druge, još viši. „Mnogo mi to vredi. I dalje idem kuda ona hoće, baš kao i vi, dva jagnješceta. Dobro ti je išlo neko vreme, Perine. Usprotivio si joj se, kao da ti je prodala rasparani kaput.“

„Jesam joj se usprotivio, zar ne?“ – zamišljeno reče Perin. Nije zaista shvatio da je to učinio. „Nije prošlo tako loše kako sam ja mislio.“

„Imao si sreće“, protutnja Loijal. „Razgneviti Aes Sedai isto je što i gurnuti glavu u gnezdo stršljena. “

„Loijale“, kaza Min, „moram da razgovaram s Perinom. Nasamo. Imaš li nešto protiv ?“

„Oh. Naravno da ne.“ Produžio je korak tako da je sad hodao svojom uobičajenom brzinom, i smesta se udalji od njih, izvadivši iz džepa lulu i kesu s duvanom.

Perin je oprezno pogleda. Grizla je usne, kao da razmišlja šta da kaže. „Da li ikada vidiš nešto u vezi s njim?“ – upita, klimnuvši ka Ogijeru.

Ona odmahnu glavom. „Mislim da to radi samo s ljudima. Ali videla sam nešto u vezi s tobom, i mislim da bi trebalo da znaš.“

„Rekao sam ti...“

„Nemoj da si bandoglaviji no što treba, Perine. Kada smo bili u kolibi, neposredno pošto si rekao da ćeš poći. Tih slika nije bilo ranije. Mora da su u vezi s ovim putovanjem. Ili bar s tvojom odlukom da pođeš.“

Trenutak kasnije on nevoljno upita: „Šta si videla?“

„Aijela u kavezu“, brzo mu odgovori. „Tuata’anca s mačem. Sokola i jastreba na tvojim ramenima. Čini mi se da su bile ženke. I ono ostalo, naravno. Ono što je stalno tu. Tama kako se komeša oko tebe i...“

„Dosta više!“ – prekide je brzo on. Kada se uveri da je stala, počeša se po glavi i zamisli. Ništa od svega toga nije mu imalo smisla. „Imaš li ikakvog pojma šta bi sve to moglo da znači? Te nove stvari, mislim.“

„Ne, ali su veoma važne. Uvek je tako s onim što vidim. To su prekretnice u životu, ili ono što je suđeno. Uvek nešto važno.“ Na trenutak je oklevala, pogledujući ga ispod oka. „Još nešto“, polako reče. „Ako ikada sretneš jednu ženu – najlepšu ženu koju si ikada video – beži!“

Perin trepnu. „Videla si prelepu ženu? Zašto bi trebalo da bežim od lepe žene?“

„Zar ne možeš samo da poslušaš savet?“ – odgovori mu razdraženo ona i šutnu jedan kamen. Gledala ga je kako se kotrlja niz padinu.

Perin nije voleo da naglo donosi zaključke – to je bio jedan od razloga što su neki mislili da je priglup – ali sabrao je razne stvari koje mu je Min u poslednjih nekoliko dana rekla i došao do zaprepašćujućeg zaključka. Stade u mestu, tražeći reč. „Uh... Min, znaš da si mi draga. Draga si mi, ali... Uh... Nikada nisam imao sestru, ali da jesam, ja... hoću da kažem, ti...“ Potpuno ućuta kada ga ona pogleda podignutih obrva. Pomalo se smešila.

„Ma, Perine, znaš valjda da te volim.“ Stajala je i gledala ga kako otvara i zatvara usta, a onda polako i pažljivo reče: „Kao brata, ti veliki bandoglavi vole! Muška nadmenost ostavlja me bez reči. Svi mislite da sve ima neke veze s vama, i da svaka žena mora da vas želi.“

Perin pocrvene. „Ja nikada... Ja nisam...“ Pročistio je grlo. „Šta si videla u vezi s onom ženom?“

„Samo poslušaj moj savet“, kaza mu i ponovo pođe ka potoku, brzim korakom. „I ako sve ostalo zaboraviš“, reče mu preko ramena, „toga se drži!“

Namrštio se za njom – prvi put u životu misli mu se brzo složiše – a onda je u dva koraka sustiže. „To je sve zbog Randa, zar ne?“

Zagrcnuvši se, ona ga pogleda ispod oka, ali nije usporila. „Možda i nisi tako tupav“, promrmlja. Trenutak kasnije, kao da sama sa sobom priča, dodade: „Vezana sam za njega kao što je duga za bure. Ali ne znam da li će mi on uzvratiti ljubav. A nisam ni jedina.“

„Zna li Egvena?“ – upita on. Rand i Egvena bili su još od detinjstva maltene obećani jedno drugom. Ostalo je samo da kleknu ispred Ženskog kruga i vere se. Nije bio siguran da li su se, i koliko, udaljili od toga.

„Zna“, odsečno odgovori Min. „Ni meni ni njoj zbog toga nije ništa bolje. “

„A Rand? Da li on zna“?

„Oh, naravno“, odvrati mu ona gorko. „Pa rekla sam mu, zar ne? Rande, pročitala sam te, izgleda da moram da se zaljubim u tebe. Moraču i da te delim, što mi se baš i ne sviđa, ali šta je – tu je. Ipak si ti bandoglavo čudo, Perine Ajbara.“ Besno je prevukla rukom preko očiju. „Samo da sam s njim, znam da bih mogla da pomognem. Nekako. Svetlosti, ako umre, ne znam da li ću to podneti.“

Perin nelagodno sleže ramenima. „Slušaj, Min. Učiniću koliko budem mogao da mu pomognem.“ Ma koliko to bilo. „Obećavam ti. Zaista je najbolje da odeš u Tar Valon. Tamo ćeš biti bezbedna.“

„Bezbedna?“ – reče ona kao da se pita šta to znači. „Misliš da je Tar Valon bezbedan?“

„Ako Tar Valon nije bezbedan, nigde nije bezbedno.“

Ona glasno šmrknu, i njih dvoje ćutke odoše da se pripreme za polazak.