Ponovorođeni Zmaj

51 Mamac za mrežu

Ninaevi se učini da je krajičkom oka ugledala visokog čoveka tamnoriđe kose u smeđem plaštu koji se vijorio na vetru. Ali kada se okrete da ispod širokog oboda plavog slamnatog šešira koji joj je Ajiluin dala bolje pogleda niz suncem obasjanu ulicu, volovska zaprega već se isprečila između njih. Dok je ona prošla, čovek se izgubio s vidika. Bila je skoro sigurna da mu je na leđima videla drvenu kutiju za flautu, a odeća mu svakako nije bila tairenska. Nemoguće je da je to Rand. To što ga stalno sanjam ne znači da će doći čak s Almotske ravnice.

Bosonog čovek projuri pored nje. Iz košare na leđima virili su mu srpoliki repovi desetak velikih riba. Odjednom se saplete i srebrnaste ribe poleteše mu preko glave. On se dočeka na ruke i kolena, zaprepašćeno gledajući ribe koje su izletele iz košare. Sve do jedne, zarile su se glavom u blato, načinivši pravilan krug. Čak je i nekoliko prolaznika zaprepašćeno pogledalo. Čovek polako ustade, očigledno ne shvatajući da je pokriven blatom. Skide košaru s leđa i poče da vraća ribu u nju, odmahujući glavom i gunđajući sebi u bradu.

Ninaeva trepnu, ali njen posao je bio s ovim kravolikim razbojnikom, koji je stajao u dovratku svoje radnje, a iza njega su s kuka visili krvavi čereci mesa. Ona trznu pletenicu i ošinu ga pogledom.

„U redu“, oštro mu reče, „uzeću, ali ako ovoliko ceniš tako loše parće, ja ti više ne dolazim.“ Ravnodušno slegnuvši ramenima on joj uze novac, a onda umota masnu ovčiju pečenicu u tkaninu koju je Ninaeva izvadila iz kotarice. Ona ga ponovo prostreli pogledom dok je stavljala umotano meso u kotaricu, ali to ga nimalo nije dotaklo.

Okrenula se da pođe i skoro pala. Još se nije navikla na klompe; stalno su se lepile za blato, i nije joj polazilo za rukom da shvati kako ih to ljudi nose. Nadala se da će sunce uskoro osušiti tle, ali imala je neki osećaj da je u tom delu grada blato manje-više sveprisutno.

Opreznim koracima pođe ka Ajiluininoj kući, sve vreme gunđajući sebi u bradu. Sve je bilo bezobrazno skupo, i neizbežno loše, a skoro nikog nije bilo briga – ni kupce, ni prodavce. Osetila je olakšanje kad prođe pored neke žene koja je vikala na prodavca i mahala po jednom ugnječenom crvenkastožutom voćkom – Ninaeva nije znala šta je to; ovde je bilo prilično voća i povrća za koje nikad nije čula – u obe ruke, grdeći ga na sav glas da prodaje smeće, ali čovek ju je samo umorno gledao. Nije se ni trudio da joj odgovori.

Znala je da ima razloga za takve cene – Elejna joj je objasnila o žitu koje pacovi jedu po skladištima jer niko u Kairhijenu ne može da ga kupi, i koliko je značajna trgovina s Kairhijenom postala nakon Aijelskog rata ali to nije bio izgovor za opštu poraženost. Videla je u Dvema Rekama da grad ubije useve, i da ih skakavci pojedu; videla je da ovce uginu od šapa, a duvan se sparuši od bolesti crvenih tačaka, tako da nije bilo ničeg za prodaju kada bi trgovci došli iz Baerlona. Sećala se kada su dve godine zaredom jeli samo čorbu od repe i stari ječam, a lovci su imali sreće ako bi kući doneli žgoljavog zeca, ali Dvorečani bi se uvek digli na noge i vratili poslu. Ovi ljudi su iskusili samo jednu lošu godinu, a njihovi ribolovci i drugi zanati bili su veoma uspešni. Nije imala strpljenja s njima. Nevolja je bila u tome što je znala da bi trebalo da bude malo trpeljivija. Bili su neobični ljudi neobičnih običaja. Ono što je ona shvatala kao kukavičluk za njih je bilo svakodnevica, čak i za Ajiluin i Sandara. Trebalo bi da bude malo trpeljivija.

A zašlo ne i s Egvenom? Tu misao odbaci. Devojka se odvratno ponašala – napadala najočiglednije predloge i prigovarala najrazumnijim stvarima. Čak i kada je bilo sasvim jasno šta bi trebalo da urade, Egvena je htela da je u to ubeđuju. Ninaeva nije navikla da ikoga ubeđuje, pogotovu ne nekoga kome je menjala pelene. To što je od Egvene bila samo sedam godina starija, nije menjalo računicu.

Sve je to zbog košmara, reče sebi. Ne razumem šta znače, a sada ih i Elejna i ja imamo. Ne znam ni to šta znači, a Sandar ništa neće da kaže, izuzev da dalje traži, a ja sam tako besna... dode mi da pljunem! Trznu pletenicu tako snažno da ju je zabolelo. Barem je ubedila Egvenu da više ne koristi ter’angreal, da ga vrati u torbicu, umesto da ga stalno nosi uz kožu. Ako Crni ađah koristi Tel’aran’riod... O toj mogućnosti nije želela ni da razmišlja. Pronaći ćemo ih!

„Platiće one meni“, progunđa. „Mene da prodaju kao ovcu! Da me love kao životinju! E, sada sam ja lovac, a ne zec! Ta Moiraina! Da nikad nije došla u Emondovo Polje, nekako bih naučila Egvenu. A Rand... mogla sam... mogla sam nešto da uradim.“ Znala je da ništa od toga nije istina i zbog tog joj je bilo još gore. Mrzela je Moirainu skoro koliko Lijandrin i Crni ađah, možda isto koliko je mrzela Seanšane.

Kako zađe za ugao, Džuilin Sandar odskoči da ga ne bi zgazila. Ma koliko naviknut bio na klompe, skoro se saplete o njih i samo ga je štap spasao da ne padne u blato. Saznala je da se to bledo drvo zove bambus, da je snažnije no što deluje.

„Gazdarice – uh – gazdarice Marim“, reče Sandar, povrativši ravnotežu. „Ja sam... tražio sam te.“ Oprezno joj se nasmeši. „Jesi li ti to ljuta? Što se tako mrštiš na mene?“

Ona se malo smiri. „Nisam se mrštila na tebe, gazda Sandare. Kasapin... Nije bitno. Zašto si me tražio?“ Dah joj stade. „Jesi li ih pronašao?“

Sandar se osvrte kao da sumnja na prolaznike da prisluškuju. „Da. Da, moraš da pođeš sa mnom. Ostale čekaju. Ostale. I majka Gvena.“

„Zašto se tako trzaš? Da te nisu otkrile?“ – oštro ga upita Ninaeva. „Zašto si uplašen?“

„Ne! Ne, gazdarice, ja – nisam se razotkrio.“ Pogled mu ponovo polete unaokolo, i on joj priđe bliže da bi zadihano prošaptao: „Te žene što ih tražite, one su u Kamenu! Gošće Visokog lorda! Visokog lorda Samona! Zašto ste ih nazvali lopovima? Visoki lord Samon!“ – skoro zaskiča. Lice mu se orosi znojem.

U Kamenu! S Visokim lordom! Svetlosti, kako ćemo sada da ih uhvatimo? Natera sebe da se smiri. „Samo polako“, reče smirujući ga. „Samo polako, gazda Sandare. Sve ćemo ti objasniti.“ Nadam se da ćemo moći. Svetlosti, ako otrči u Kamen da tom Visokom lordu kaže da ih tražimo... „Pođi sa mnom do majke Gvene. Džoslin, Karila i ja sve ćemo ti objasniti. Zaista. Hajde.“

On kratko i nelagodno klimnu glavom, pa pođe sa njom, držeći se koraka koji je ona na klompama mogla da prati, iako se činilo da bi rado potrčao.

Stigoše do kuće Mudre žene i Ninaeva požuri do stražnjih vrata. Koliko je videla, niko nikada nije koristio prednja vrata, pa ni sama majka Gvena. Konji su sada bili privezani za bambusove štapove – podalje od Ajiluininih mladih smokava i povrća – a sedla i ostatak opreme za jahanje unele su unutra. Ovog puta nije zastala da potapše Gaidina po glavi i kaže mu da je dobar dečko, pametniji od svog imenjaka. Sandar stade da očisti štapom blato s klompi, ali ona požuri u kuću.

Ajiluin Gvena je sedela u jednoj od svojih stolica s visokim naslonom povučenoj na sredinu prostorije. Ruke su joj visile niz telo. Sedokosa žena iskolačila je oči od besa i straha, i žestoko se borila, iako joj se ni mišić nije micao. Ninaevi nije bilo potrebno da oseti tanano tkanje Vazduha da bi znala šta se dogodilo. Svetlosti, pronašle su nas! Oganj te spalio, Sandare!

Bes je ispuni i poruši u njoj zidine koje su joj obično prečile pristup Moći. Kotarica joj ispade iz ruke, a ona se pretvori u beli pupoljak na žbunu crnog gloga, otvorivši se da prigrli saidar, otvorivši... Kao da nalete na još jedan zid, zid od čistog stakla; osećala je Istinski izvor, ali zid je zagradio sve izuzev žudnje da je Jedna moć ispuni.

Kotarica tresnu o pod i preturi se. Vrata se iza Ninaeve otvoriše i uđe Lijandrin, a za njom crnokosa žena s belim pramenom iznad levog uva. Obe su bile u dugim svilenim haljinama, golih ramena, a okruživao ih je sjaj saidara.

Lijandrin zagladi svoju crvenu haljinu i nasmeši se onim svojim usnama napućenim poput ružinog pupoljka. Prelepo lice ozario joj je okrutan osmeh. „Shvataš, zar ne, divljakušo“, poče, „nemaš...“

Ninaeva je iz sve snage udari po ustima. Svetlosti, moram da pobegnem. Nadlanicom je tako snažno tresnula Rijanu da crnokosa žena zastenja i pade na svoju svilom pokrivenu pozadinu. Mora da su i ostale tu, ali ako prođem kroz vrata, ako pobegnem dovoljno daleko, neće moći da drže štitove oko mene. Moći ću nešto da uradim.

Silovito odgurnu Lijandrin od vrata. Samo da pobegnem njihovim štitovima, i ja ću...

Sa svih strana oseti udarce. Ni Lijandrin, kojoj je krv kapala iz krajička sada stisnutih usana, ni Rijana, raščupane kose i razdrljene zelene haljine, nisu se ni makle. Ninaeva oseti tokove Vazduha oko sebe, baš kao što je osećala udarce. I dalje se borila da stigne do vrata, ali shvati da je sada na kolenima, i da nevidljivi udarci ne prestaju. Nepostojeće motke i pesnice tukle su je po leđima i trbuhu, glavi i kukovima, ramenima, grudima, nogama, glavi. Zaječa i skupi se u loptu, pokušavajući da se zaštiti. Oh, Svetlosti, pokušala sam. Egvena! Elejna! Pokušala sam! Ni glasa neću pustiti! Oganj vas spalio, možete me nasmrt pretući, ali ćutaću!

Udarci prestadoše, ali Ninaeva je i dalje drhtala, izubijana od glave do pete.

Lijandrin kleknu pored nje i rukama obuhvati kolena. Svila zašušta o svilu. Obrisala je krv sa usana. Tamne oči streljale su je pogledom, a na licu joj više nije bilo osmeha. „Možda si preglupa da bi znala kada si poražena, divljakušo. Borila si se divlje skoro kao ona druga glupača, ona Egvena. Skoro da je poludela. Morate naučiti da se pokorite. Naučiće te da se pokorite.“

Ninaeva zadrhta i ponovo posegnu za saidarom. Nije gajila neke nade, ali morala je nešto da uradi. Probivši se kroz svoj bol, posegnu... i udari o onaj nevidljivi štit. Lijandrin se ponovo nasmeši. To je sada bila sumorna sreća zlobnog deteta koje muvama kida krila.

„Ako ništa drugo, ova nam ne treba“, reče Rijana, i stade pored Ajiluin. „Zaustaviću joj srce.“ Ajiluin oči skoro iskočiše iz glave.

„Ne!“ Lijandrinine kratke pletenice boje meda razleteše se kada munjevito okrete glavu. „Prebrzo uvek ti ubijaš, a samo Veliki gospodar da iskoristi može mrtve.“ Nasmeši se ženi koju su nevidljivi lanci držali u stolici. „Vojnike koji su došli s nama videla si, starice. Znaš ko nas u Kamenu čeka. Visoki lord Samon. Pričaš li o ovome što se danas odigralo u tvojoj kući, zadovoljan biti neće. Držiš li za zubima jezik, živećeš, i služiti jednog dana možda. Brbljiva budeš li, samo Velikog gospodara Mraka služićeš, i to s one strane groba. Šta biraš?“

Ajiluin odjednom pomeri glavu. Zatrese sedim kovrdžama, pokušavajući da dođe do reči. „Ja... ćutaću“, poraženo reče, a onda posramljeno pogleda Ninaevu. „Šta i ako progovorim? Visoki lord bi mogao da mi skine glavu dizanjem obrve. Šta mogu da uradim, devojko? Šta?“

„U redu je“, umorno odvrati Ninaeva. Kome bi mogla da ispriča? Jedino bi mogla da pogine. „Znam da bi nam pomogla, samo da možeš.“ Rijana se grohotom nasmeja. Ajiluin klonu, potpuno oslobođena stega, ali samo je sedela, zagledana u svoje šake u krilu.

Lijandrin i Rijana digoše Ninaevu na noge i gurnuše je prema prednjem delu kuće. „Budeš li nam pravila nevolje“, reče joj crnokosa žena, „nateraću te da samu sebe odereš i igraš bez kože.“

Ninaeva se skoro nasmeja. Kakve bih ja nevolje mogla da pravim? Bila je odsečena od Istinskog izvora. Uboji su je toliko boleli da je jedva mogla da stoji. Šta god da pokuša, smirili bi je kao da je malo dete. Ali zalečiću se ja, vatra vas sagorela, a vi ćete se negde okliznuti! A kada to bude...

U prednjoj sobi bilo je ljudi. Dva krupna vojnika s okruglim kalpacima podvijenih oboda, u sjajnim prsnicima preko onih crvenih kaputa naduvanih rukava. Lica orošenih znojem, kolutali su očima kao da su prestravljeni. Tu je bila Amiko Nagojin, vitka i lepa, dugovrata i bele puti. Delovala je nevino kao devojčica koja bere cveće. Lice Džoije Bajir izgledalo je prijateljski, uprkos bezvremenog spokoja žene koja je dugo koristila Moć. Podsećala je na neku ljubaznu baku, iako joj godine nisu sedim vlasima dotakle tamnu kosu, niti glatko lice borama. Sive oči su joj više podsećale na maćehe iz priča, one što ubijaju decu muževljeve prve žene. Obe žene sijale su od Moći.

Elejna je stajala između dve Crne sestre. Lice joj beše natečeno, jedan rukav na haljini dopola pocepan. „Žao mi je, Ninaeva“, ukočeno reče, kao da je boli vilica. „Primetile smo ih tek kada je bilo prekasno.“

Egvena je ležala na podu, lica oteklog od modrica, skoro neprepoznatljivog. Kada Ninaeva i njena pratnja uđoše, jedan od krupnih vojnika prebaci Egvenu preko ramena. Visila je mlitavo kao poluprazna vreća ječma.

„Šta ste joj uradile?“ – viknu Ninaeva. „Vatra vas spalila, šta...“ Nešto je tako snažno udari po ustima da na trenutak obnevide.

„De, de“, reče Džoija Bajir i osmehnu se. Ali pogled joj beše surov. „Neću trpeti tu neke zahteve, ili psovke“, i govorila je kao baka. „Govori samo kada ti se neko obrati.“

„Rekla sam ti da devojka da prestane boriti se nije htela, da?“ – kaza Lijandrin. „Neka to tebi nauk bude. Nevolje li neke pokušaš, ništa nežnije biti s tobom nećemo.“

Ninaeva je tako snažno želela da učini nešto za Egvenu, ali dopustila je da je izguraju na ulicu. Naterala ih je da je guraju; na taj način im se suprotstavljala, odbijala da sarađuje, ali u tom trenutku jedino je to mogla.

Blatnjava ulica bila je skoro prazna, kao da su svi odlučili kako je mnogo bolje da budu negde drugde. A ono nekoliko ljudi žurilo je niz ulicu ni ne pogledavši sjajnu crnu kočiju i zapregu od šest belih konja s visokim belim perjanicama. Na vozarevom sedištu bio je kočijaš odeven kao vojnici, ali bez oklopa i mača. Drugi sluga otvori vrata kada izađoše iz kuće. Pre no što ih je otvorio, Ninaeva ugleda znak oslikan na njima. Srebrna oklopna rukavica stegnuta u pesnicu oko krezubih munja.

To je valjda bio simbol Visokog lorda Samona – mora da je Prijatelj Mraka, ako ima posla s Crnim ađahom. Svetlost ga spalila! – ali više ju je zanimao čovek koji pade na kolena u blato kad ih je ugledao. „Nek si spaljen, Sandare, zašto...?“ Poskočila je osetivši nešto kao udarac šibe preko ramena.

Džoija Bajir prekorno se nasmeši i zapreti prstom. „Imaj poštovanja, dete. Ili ćeš ostati bez tog jezika.“

Lijandrin se nasmeja. Ščepa Sandara za kosu i iskrivi mu glavu. On je pogleda kao verni pas – ili džukela koja očekuje udarac nogom. „Ne budi stroga suviše prema čoveku ovom.“ Čak je i „čovek" izgovarala kao "pseto“. „Morao je da bude... ubeđen... da služi. Ali veoma dobra ja sam u ubeđivanju, ne?“ Ponovo se nasmejala.

Sandar smućeno pogleda Ninaevu. „Morao sam, gazdarice Marim. Ja... morao sam.“ Lijandrin ga steže za kosu i on je ponovo pogleda kao odano pseto.

Svetlosti, pomisli Ninaeva. Šta su mu to uradile? Šta li će nama uraditi?

Nju i Elejnu grubo uguraše u kočiju, a Egvenu spustiše između njih dve. Njoj glava pade na grudi. Lijandrin i Rijana popeše se za njima i zauzeše sedišta koja su gledala ka kočijašu, i dalje okružene sjajem saidara. Ninaevi u tom trenutku nije bilo baš stalo do toga kuda su ostali otišli. Želela je da dosegne Egvenu, da je dodirne i ublaži joj ozlede, ali nije mogla ni da se mrdne ispod vrata. Tokovi Vazduha vezali su ih sve tri kao slojevi čvrsto obmotane ćebadi. Kočija se pokrenu, ljuljajući se u blatu uprkos kožnim oprugama.

„Ako ste je povredile...“ Svetlosti, vidim da su je podredile. Zašto ne kažem ono što mislim? Ali skoro da joj ništa lakše nije bilo da izusti te reči nego što bi bio pokušaj da podigne šaku. „Ako ste je ubile, neću počinuti dok sve ne završite kao besni psi.“

Rijana je ošinu pogledom, ali Lijandrin samo frknu. „Potpuna budala biti nemoj, divljakušo. Žive ste potrebne. Uhvatiti se ništa neće na mrtav mamac.“

Mamac? Za šta? Za koga? „Ti si budala, Lijandrin! Zar misliš da smo ovde same? Samo nas tri, i to čak ni pune Aes Sedai? Mi jesmo mamac, Lijandrin. A ti si upala u klopku kao debela guska.“

„Ništa joj ne pričaj!“ – oštro kaza Elejna, a Ninaeva trepnu pre no što shvati da joj devojka pomaže. „Ako dopustiš svom besu da se otrgne, reći ćeš im ono što ne smeju čuti. Moraju nas uvesti u Kamen. Moraju...“

„Tišina!“ – odreza Ninaeva. „Ti si pustila svoj jezik!“ Elejna uspe da ispod modrica deluje posramljeno. Neka malo razmišljaju o ovome, pomisli Ninaeva.

Ali Lijandrin se samo nasmeši. „Kada s ulogom mamca završite, sve ćete nam reći. Želećete. Kažu da ćeš jednog dana biti veoma snažna, ali ja ću se postarati da meni uvek pokorna budeš, čak i pre no što Veliki gospodin Be’lal uradi šta namerava s tobom. Poslao je po Mirdraale. Njih trinaest.“ Nakon tih reči ljupke joj se usne izviše u osmeh.

Ninaevi se prevrnu stomak. Jedan od Izgubljenih! Sva otupe. Mračni i svi Izgubljeni zatočeni su u Šajol Gulu, rukom Tvorčevom u trenutku stvaranja.

Ali te reči nisu pomogle; znala je koliko su lažne. A onda joj dođe i ostatak onoga što je čula. Trinaest Mirdraala. I trinaest sestara Crnog ađaha. Začu Elejnin vrisak pre no što shvati da i sama vrišti, bezuspešno pokušavajući da pokida nevidljive stege od Vazduha. Nemoguće je bilo reći šta je glasnije – njihovi očajnički krici, ili Lijandrinin i Rijanin smeh.