Ponovorođeni Zmaj

16 Tri lovca

Ninaevina soba bila je znatno veća od polazničkih. Imala je pravi krevet, a ne ležaj napravljen uza zid, dve kožom postavljene fotelje umesto tronošca i ormar za odeću. Sav nameštaj bio je jednostavan, prikladan za kuću nekog srednje uspešnog seljaka, ali u poređenju s polaznicama. Prihvaćene su živele raskošno. Bio je tu čak i ćilimčič, izatkan žutim i crvenim šarama na plavoj osnovi. Kada Egvena i Ninaeva uđoše, otkriše da soba nije prazna.

Elejna je prekrštenih ruku stajala pred kaminom. Oči joj behu crvene, bar delimično od gneva. Dva visoka mladića behu izvaljeni u foteljama. Jedan, u tamnozelenom kaputu otkopčanom da se vidi snežnobela košulja, imao je plave oči i crvenozlatnu kosu kao Elejna, a i iscereno lice jasno ga je odavalo kao njenog brata. Drugi, Ninaevinih godina i uredno zakopčanog sivog kaputa, bio je vitak i crnpurast. Kada Egvena i Ninaeva uđoše, on samopouzdano ustade, nesvesno pokazujući svoju mišićavu skladnost. Bio je, po stoti put pomisli Egvena, najzgodniji muškarac koga je ikad videla. Zvao se Galad.

„Dobro je videti te opet“, reče i uze je za ruku. „Mnogo sam brinuo za tebe. Mnogo smo brinuli.“

Srce joj brže zakuca i ona povuče ruku da on to ne bi osetio. „Hvala, Galade“, promrmlja. Svetlosti, prelep je. Naredi sebi da prekine s takvim mislima. Nije bilo lako. Uhvati sebe kako namešta haljinu želeći da on može da je vidi u svih, umesto u toj jednostavnoj beloj vuni. Možda čak i u nekoj od onih domanskih haljina o kojima joj je Min pričala; onih pripijenih i tako tankih da misliš kako su providne, iako nisu. Ljutito pocrvene i istera te prizore iz misli, nateravši se da skrene pogled s njegovog lica. Ni najmanje joj nije pomagalo što je polovina žena u Kuli, od kuhinjskih služavki do samih Aes Sedai, isto tako gledalo Galada. Nije pomagalo ni što se činilo kao da se samo njoj smeši. U stvari, taj osmeh sve je još pogoršavao. Svetlosti, umreću ako makar i posumnja šta mislim!

Zlatokosi mladić nagnu se napred u fotelji. „Ali pravo pitanje je gde ste bile? Elejna izbegava moja pitanja kao da ima pun džep smokava i ne želi nijednu da mi da.“

„Rekoh ti, Gavine“, nategnutim glasom odvrati Elejna, „da te se to ne liče. Došla sam ovamo“, reče Ninaevi, „jer nisam želela da budem sama. Videli su me i pošli za mnom. Nisu hteli da razumeju kad im se kaže ne.“

„Je li tako“, ravno kaza Ninaeva.

„Ali to jesu naša posla, sestro“, reče Galad. „Tvoja bezbednost svakako jeste naš posao.“ Pogleda Egvenu, a ona oseti kako joj srce preskoči. „Bezbednost svih vas mi je veoma bitna. Nama je bitna.“

„Nisam ti ja sestra“, odreza Elejna.

„Ako tražiš društvo“, nasmeši se Gavin Elejni, „i mi možemo poslužiti. A posle svega što smo prošli samo da bismo bih ovde, zaslužujemo da nam objasnite gde ste bile. Radije bih da me Galad čitavog dana mlati po dvorištu za vežbanje no da se na jedan jedini minut ponovo suočim s majkom. Radije bih da je Kulin besan na mene.“ Kulin je bio Majstor oružja, i održavao je strogu disciplinu među mladićima koji su došli na obuku u Belu kulu, bilo u želji da postanu Zaštitnici, ili samo da od njih uče.

„Poriči vezu među nama, ako hoćeš“, kaza Galad ozbiljnim glasom Elejni, „ali ona ipak postoji. A majka je tvoju bezbednost nama poverila.“ Gavin iskrivi lice. „Žive će nas odrati, Elejna, ako ti se išta desi. Morali smo iz sve snage da se pravdamo, ili bi nas odvukla kući sa sobom. Nikad nisam čuo da je neka kraljica sopstvene sinove poslala na gubilište, ali majka je zvučala kao da je spremna da načini izuzetak ako te ne dovedemo bezbedno kući.“

„Sigurna sam“, kaza Elejna, „da ste bili blagoglagoljivi samo zbog mene. Ni najmanje niste nastojali da ostanete ovde i učite sa Zaštitnicima.“ Gavin pocrvene.

„Tvoja bezbednost nam je na prvom mestu.“ Galad je zvučao kao da to zaista misli, a Egvena je bila sigurna da i misli. „Ubedili smo majku da će ti biti potreban neko da se stara o tebi ako se vratiš ovamo.“

„Da se o meni stara!“ – uzviknu Elejna, ali Galad nastavi: „Bela kula je postala opasno mesto. Bilo je smrti – ubistava – bez pravog objašnjenja. Čak su i neke Aes Sedai ubijene, mada su pokušale to da prikriju. A u samoj Kuli čuo sam glasine o Crnom ađahu. Po majčinoj zapovesti, kada za tebe bude bezbedno da prekineš obuku, moramo da te vratimo u Kaemlin.“

Umesto da odgovori, Elejna diže glavu i napola se okrete od njega.

Gavin razdraženo prođe prstima kroz kosu. „Svetlosti, Ninaeva, Galad i ja nismo zločinci. Samo želimo da pomognemo. Ionako bismo to učinili, ali majka je zapovedila, tako da ne postoji nikakva mogučnost da nas od toga odgovorite.“

„Morgazine zapovesti nemaju nikakvu težinu u Tar Valonu“, ravnim glasom odvrati Ninaeva. „Što se vaše ponude za pomoć tiče, zapamtiću je. Ako nam pomoć bude zatrebala, bićete među prvima koji će za to čuti. A sada, želim da odete.“ Pokaza ka vratima, ali on nije obraćao pažnju na nju.

„To je sve lepo i krasno, ali majka će želeti da dozna za Elejnin povratak. I zašto je bez reči pobegla, i šta je radila svih ovih meseci. Svetlosti, Elejna! Čitava Kula bila je u pometnji. Majka je napola izludela od straha. Mislio sam da će golim rukama skršiti Kulu.“ Elejnino lice poprimi izraz krivice, a Gavin napade dok je u prednosti. „Duguješ joj tohko, Elejna. I meni duguješ. Nek sam spaljen, tvrdoglava si kao kamen. Mesecima te nije bilo, a ja samo znam da te je Šerijam uzela na zub. A i to znam samo jer vidim da si plakala i nećeš da sedneš.“ Elejnin uvređeni pogled jasno reče da je ovim proćerdao onu trenutno stečenu prednost.

„Dosta“, reče Ninaeva. Galad i Gavin nešto zaustiše, ali ona podiže glas: „Rekoh da je dosta!“ – i prostreli ili pogledom. Kad postade jasno da će ćutati, ona nastavi: „Elejna vama dvojici ništa ne duguje. Budući da ništa ne želi da vam kaže, to je to. Sad, ovo je moja soba, a ne gostionica, i želim da izađete.“

„Ali, Elejna...“ – zausti Gavin istovremeno kada Galad reče: „Samo želimo da...“

Ninaeva ili nadglasa: „Sumnjam da ste tražili dozvolu za dolazak u odaje Prihvaćenih.“ Oni je iznenađeno pogledaše. „Tako sam i mislila. Pre no što izbrojim do tri, izaći ćete iz moje sobe i izgubiti mi se iz vidnog polja, ili ću uputiti pisamce Majstoru oružja u vezi s ovim. Kulin Gaidin ima mnogo snažniju ruku od Šerijam Sedai, a budite uvereni da ću se naći tamo i postarati da valjano obavi posao.“

„Ninaeva, ne bi valjda...“ – zabrinuto poče Gavin, ali Galad mu pokaza da ućuti i približi se Ninaevi.

Na licu joj ostade strog izraz, ali je ipak nesvesno zagladila haljinu kada joj se on nasmeši. Egvena nije bila iznenađena. Činilo joj se da, van Crvenog ađaha, nije srela ženu neosetljivu na Galadov osmeh.

„Izvinjavam se, Ninaeva, što smo ti se naturili“, medeno reče on. „Otići ćemo, naravno. Ali imaj na umu da smo tu ako vam zatrebamo. A kakav god bio razlog što ste pobegle, i u vezi s tim možemo pomoći.“

Ninaeva mu uzvrati osmeh. „Jedan“, reče.

Galad trepnu, a osmeh poče da mu bledi. Smireno se okrete ka Egveni. Gavin ustade i pođe ka vratima. „Egvena“, kaza Galad, „znaš da me ti, pogotovu, bilo kada možeš pozvati, bilo zašto. Nadam se da to znaš.“

„Dva“, reče Ninaeva.

Galad je razdraženo pogleda. „Ponovo ćemo razgovarati“, kaza Egveni, poljubivši joj ruku. Uz poslednji osmeh, bez žurbe krete ka vratima.

„Trrrrrrrrrr“ – Gavin izlete kroz vrata, a čak i Galad značajno ubrza svoj dostojanstveni korak – „rri“, završi Ninaeva kada se vrata zalupiše za njima.

Elejna oduševljeno zatapša rukama. „Oh, odlično urađeno“, reče. „Zaista odlično. Nisam znala da je muškarcima zabranjen pristup i u odaje Prihvaćenih.“

„Nije“, suvo odvrati Ninaeva, „ali ni oni balvani to nisu znali.“ Elejna ponovo zatapša rukama i nasmeja se. „Pustila bih ili da jednostavno odu“, dodade Ninaeva, „da Galad nije napravio onoliku predstavu od toga. Taj je mladić suviše lep za svoje dobro.“ Egvena se na te reči skoro nasmeja; Galad jedva da je bio godinu dana mlađi od Ninaeve, koja je ponovo nameštala haljinu.

„Galad!“ – frknu Elejna. „Taj će nam ponovo dosađivati, a ne znam da li će tvoj trik ponovo upaliti. On radi ono što misli da je ispravno, ne mareći da li će time povrediti nekoga, pa makar i sebe samog.“

„Onda ću smisliti nešto drugo“, odvrati Ninaeva. „Ne možemo sebi priuštiti da nam sve vreme stoje nad glavom. Elejna, ako želiš, mogu da napravim melem da ti ublaži bol.“

Elejna odmahnu glavom, a onda leže na krevet oslonivši se o laktove. „Ako Šerijam sazna, sigurno ćemo zbog toga zaraditi još jednu posetu njenoj radnoj sobi. Ti si bila ćutljiva, Egvena. Da ti nije maca pojela jezik?“ Lice joj se smrači. „Ili, možda, Galad?“

Egvena pocrvene. Bilo je to jače od nje. „Jednostavno sam odlučila da se ne raspravljam s njima“, reče što je dostojanstvenije mogla.

„Naravno“, mrzovoljno odvrati Elejna. „Priznajem da je Galad zgodan. ali je i užasan. On uvek postupa ispravno, kako on to vidi. Znam da to ne zvuči užasno, ali jeste. Nikada nije prekršio majčinu zapovest, ni u najmanjoj sitnici, koliko ja znam. Nikada neće lagati, ni malčice, niti prekršiti pravilo. Ako te prijavi zato što ti kršiš neko pravilo, u tome nema ni najmanje zluradosti – samo deluje tužno što nisi ispunila njegova očekivanja – ali to ne menja činjenicu da će te svakako prijaviti.“

„To zvuči – neudobno“, oprezno kaza Egvena, „ali ne i užasno. Ne mogu da zamislim Galada kako radi bilo šta užasno.“

Elejna odmahnu glavom, kao da prosto ne veruje kako Egvena ne vidi nešto tako jasno. „Ako želiš da na nekog obratiš pažnju, probaj s Gavinom. On je fin – uglavnom – i potpuno zatreskan u tebe.“

„Gavin! Nije me ni pogledao valjano.“

„Naravno da ne, budalo, kad samo buljiš u Galada, kao da će oči da ti iskoče.“ Egvena pocrvene, ali bojala se da bi to mogla biti istina. „Galad mu je spasao život kada je Gavin bio mali“, nastavi Elejna. „Gavin nikad neće priznati da ga neka žena zanima ako zanima i Galada, ali čula sam ga kako o tebi priča, i znam. Nikad ništa nije mogao da sakrije od mene.“

„To je dobro znati“, odgovori Egvena, a onda se nasmeja na Elejnin kez. „Možda bih mogla da ga nateram da umesto tebi meni kaže nešto od toga.“

„Znaš, možeš da odabereš Zeleni ađah. Zelene sestre ponekad se udaju. Gavin je zaista zatreskan, a ti bi bila dobra za njega. Sem toga, zaista bih volela da mi postaneš sestra.“

„Ako ste vas dve završile s devojačkim pričama“, prekide ili Ninaeva, „moramo da porazgovaramo o nekim važnim stvarima.“

„Da“, kaza Elejna, „kao na primer, šta vam je Amirlin Tron rekla pošto sam ja otišla.“

„Radije ne bih o tome“, nespretno odgovori Egvena. Nije volela da laže Elejnu. „Nije bilo prijatno.“

Elejna s nevericom šmrknu. „Većina ljudi misli da prolazim lakše od ostalih jer sam kći naslednica Andora. Istina je suprotna. Zato što sam kći naslednica samo još više nagrabusim. Ništa vas dve niste uradile što nisam i ja. Ako je Amirlin imala oštre reči za vas, sa mnom bi bila dvostruko oštrija. Sad, šta je rekla?“

„To mora ostati među nama“, reče Ninaeva. „Crni ađah...“

„Ninaeva!“ – uzviknu Egvena. „Amirlin je rekla da izostavimo Elejnu iz toga!“

„Crni ađah!“ – skoro povika Elejna i uskoprca se na kolena nasred kreveta. „Ne možete da me izostavite kad ste mi već toliko rekle. Neću da budem izostavljena.“

„Nisam ni imala nameru da budeš“, uveri je Ninaeva. Egvena je samo zapanjeno zurila. „Egvena, Lijandrin je tebe i mene videla kao pretnju. Maločas umalo da budemo ubijene...“

„Umalo ubijene“, prošapta Elejna.

„...možda jer smo i dalje pretnja, a možda jer već znaju da smo bile nasamo s Amirlin, pa čak i šta nam je rekla. Potreban nam je neko za koga ne znaju, a ako za nju ni Amirlin ne zna, tim bolje. Nisam sigurna da njoj možemo verovati više nego Crnom ađahu. Ona namerava da nas iskoristi za svoje potrebe. Ja nameravam da se postaram da nas ne istroši. Možeš li to da razumeš?“

Egvena nevoljno klimnu. Ali svejedno reče: „Biće opasno, Elejna. Opasno kao bilo šta sa čim smo se suočile u Falmeu. Možda i opasnije. Ovog puta ne moraš biti deo toga.“

„Znam to“, tiho odgovori Elejna. Zastade, a zatim nastavi: „Kada Andor ide u rat. Prvi princ mača zapoveda vojskom, ali i kraljica jaše s njima. Pre sedam stotina godina, u Bici kod Kualin Dena, Andorani su trpeli poraz kada je kraljica Modrelein, sama i nenaoružana, noseći lavlji barjak pojahala pravo ka tairenskoj vojsci. Andorani su se sakupili i ponovo napali, da bi je spasli. To je odlučilo bitku. Od kraljice Andora očekuje se takva hrabrost. Ako još nisam naučila da vladam svojim strahom, moraću da naučim pre no što zauzmem majčino mesto na Lavljem prestolu.“ Iznenada se zakikota. „Sem toga, misliš li da bih odustala od pustolovine u zamenu za ribanje sudova?“

„To ćeš raditi bez obzira na sve“, kaza joj Ninaeva, „i nadati se da svi misle kako je to sve što radiš. A sada, pažljivo slušaj.“

Elejna je slušala, a usta su joj se lagano otvarala kako je Ninaeva pripovedala šta im je Amirlin Tron rekla, kakav je zadatak pred njih postavila, i o pokušaju da im se oduzmu životi. Stresla se na spomen Sivog čoveka i s divljenjem pročitala dokument koji je Amirlin dala Ninaevi, promrmljavši: „Kad bih samo to imala sledeći put kada sretnem majku.“ ali pošto je Ninaeva završila, Elejnino lice bilo je sušta slika uvređenosti.

„Ma, to je kao da ti kažu da ideš u brda i nađeš lavove, samo što ne znaš da li uopšte ima lavova, ali ako ima, možda te love, i moguće je da su prerušeni u žbunje. Oh, a ako pronađeš neke lavove, pokušaj da te ne pojedu pre no što mi kažeš gde su.“

„Ako se plašiš“, reče Ninaeva, „i dalje možeš ostati po strani. Kada počnemo, biće prekasno.“

Elejna diže glavu. „Naravno da se plašim. Nisam budala. Ali ne plašim se toliko da odustanem pre no što počnem.“

„Ima još nešto“, kaza Ninaeva. „Bojim se da Amirlin možda namerava da pusti Meta da umre.“

„Ali Aes Sedai bi trebalo da Izleče svakog ko ili zamoli.“ Kći naslednica kao da beše u procepu između neverice i uvređenosti. „Zašto bi dopustila da Met umre? Ne mogu u to da poverujem! Neću!“

„Ni ja!“ – prodahta Egvena. Nije moguće da to zaista misli! Amirlin ne može da ga pusti da umre! „Čitavim putem Verin je govorila kako će se Amirlin postarati da bude Izlečen.“

Ninaeva odmahnu glavom. „Verin je rekla da će se Amirlin postarati za njega. To nije isto. A Amirlin je izbegavala da kaže ni da ni ne kada sam je pitala. Možda se još nije odlučila.“

„Ali zašto?“ – upita Elejna.

„Zato što Bela kula radi ono što radi iz svojih razloga.“ Egvena se strese od Ninaevinog glasa. „Ne znam zašto. Da li će pomoći Metu da ostane u životu, ili ga pustiti da umre, zavisi od toga šta im odgovara. Nijedna od Tri zakletve ne kaže kako moraju da ga Izleče. U Amirlinim očima Met je samo alatka. Kao i mi. Upotrebiće nas da lovimo Crni ađah, ali ako slomiš alatku, ne plačeš nad njom. Jednostavno nabaviš drugu. Bolje bi vam bilo da to zapamtite.“

„Šta ćemo mi da uradimo s njim?“ – upita Egvena. „Šta možemo da uradimo?“

Ninaeva priđe ormaru, poče da pretura po njemu i pojavi se s prugastom platnenom torbicom punom bilja. „S mojim lekarijama – i malo sreće – možda ću moći sama da ga Izlečim.“

„Verin nije mogla“, reče Elejna. „Moiraina i Verin zajedno nisu mogle, a Moiraina je imala angreal. Ninaeva, ako povučeš previše Jedne moći, mogla bi da se spališ. Ili, ako imaš sreće, samo da se umiriš. Ako se to može smatrati srećom.“

Ninaeva slegnu ramenima. „Stalno mi pričaju kako imam potencijal da budem najmoćnija Aes Sedai u poslednjih hiljadu godina. Možda je vreme da otkrijem jesu li u pravu.“ Cimnula je pletenicu i jasno se videlo da je uplašena, bez obzira na hrabre reči.

Ali neće dopustiti da Met umre, čak i ako to znači da se sama izlaže opasnosti od smrti. „Stalno pričaju kako smo nas tri tako moćne – ili ćemo biti. Možda, ako zajedno pokušamo, možemo između nas da izdelimo tok.“

„Nikada nismo pokušale zajedno da radimo“, lagano odgovori Ninaeva. „Nisam sigurna da znam kako da spojim naše sposobnosti. Takav pokušaj skoro je podjednako opasan kao i povlačenje previše Moći.“

„Oh, ako ćemo to da radimo“, reče Elejna i ustade s kreveta, „hajde, onda. Što duže pričamo, to ću se više plašiti. Met je u gostinskim sobama. Ne znam u kojoj, ali Šerijam mi je toliko rekla.“

Kao tačka na njene reči, vrata se uz tresak otvoriše i jedna Aes Sedai uđe kao da ulazi u svoju sobu, a da su one uljezi.

Egvena se duboko nakloni, da bi sakrila nespokoj na licu.