Ponovorođeni Zmaj

41 Lovačka zakletva

Dok se Snežna guska, smotanih jedara, gonjena veslima približavala dugim kamenim dokovima Ilijana, Perin je kraj kormila posmatrao mnoštvo dugonogih ptica kako gacaju po visokoj močvarnoj travi koja je skoro opkolila veliku luku. Male bele ždralove je prepoznao, a za znatno krupnije plave ptice nagađao je da su im rođaci, ali mnoštvo ptica s krestama uopšte nije poznavao. Bilo ih je crvenog i ružičastog perja, a neke su imale kljunove šire od pačijih. Nad samom lukom letelo je desetak vrsta galebova, a neka crna ptica dugog i oštrog kljuna klizila je tik iznad vode, donjim delom kljuna zasecajući površinu. Luka je bila puna brodova tri ili četiri puta većih od Snežne guske. Čekali su na red do dokova, ili plimu da zaplove pored dugog nasipa. Ribarski brodići plovili su blizu močvare, i uz potoke što su kroz nju krivudali. U svakom su bila dvojica ili trojica ljudi, koji su kraj bokova brodića vukli mreže na dugim motkama.

Vetrič što je donosio oštar miris soli nimalo nije uticao na vrelinu. Sunce se klonilo zalasku, ali činilo se da je podne. Vazduh je bio pun vlage; tako je osećao. Vlaga. Mirisalo je na sveže upecanu ribu s brodića, ustajalu ribu i blato iz močvare, a od velike štavionice na golom ostrvu posred močvarne trave dopirao je kiseo smrad.

Kapetan Adara nešto tiho promrmlja iza njega, kormilo zaškripa, a Snežna guska neznatno promeni smer. Bosonogi veslači su se kretali kao da ne žele ni zvuka da puste. Perin ih nije ni pogledao.

Umesto toga, zagleda se ka štavionici. Posmatrao je ljude kako grebu kože razapete na redovima drvenih okvira. Drugi ljudi su dugim štapovima vadili kože iz ogromnih korita ukopanih u zemlju. Ponekad bi napakovali kože na kolica, koja bi odgurali u dugu nisku zgradu na kraju dvorišta; a ponekad bi kože bivale vraćene u korita, uz dodatak nekih tečnosti iz velikih kamenih sudova. Bilo je vrlo verovatno da su za dan pravili više kože no čitavo Emondovo Polje za nekoliko meseci, a iza te štavionice video je još jednu na drugom ostrvu.

Nisu ga zaista zanimali brodovi, niti ribarski čamci ili štavionice, pa ni ptice – mada se jeste pitao šta one bledocrvene love tim svojim pljosnatim kljunovima, a neke su mu delovale dobro za jelo, kada se ne bi suzdržao – ali sve je bilo bolje gledati od prizora na palubi Snežne guske iza njega. Tu mu nije pomagala sekira za pojasom. Tu mi ne bi pomoglo ni da se sakrijem iza kamenog zida, pomisli.

Moiraina nije bila ni zadovoljna ni uznemirena kada je otkrila da Zarina – neću je zvati Faila, ma kako ona rešila da zove sebe! Nije ona nikakav soko! – zna da je ona Aes Sedai, mada je možda bila pomalo ljuta na njega što joj nije rekao. Pomalo ljuta. Nazvala me je budalom, ali to je bilo sve. Tada. Izgleda da Moirainu nije bilo briga što je Zarina Lovac na Rog. Ali kada je saznala kako ta devojka misli da će je oni odvesti do Roga Valera, kada je saznala da je on bio svestan te činjenice a nije joj rekao – Zarina je što se toga tiče bila više no predusretljiva s Moirainom – tako ga je hladno pogledala svojim plavim očima da se osetio kao zakopan usred zime u dubokom snegu. Aes Sedai ništa nije rekla, ali ga je često i oštro gledala.

Osvrnuo se preko ramena, ali se smesta vratio posmatranju obale. Zarina je prekrštenih nogu sedela na palubi blizu konja sapetih između jarbola. Kraj nje su bili zavežljaj i tamni plašt, a usku podeljenu suknju uredno je namestila. Pretvarala se da posmatra krovove i kule grada pred njima. I Moiraina je, stojeći nešto ispred veslača, posmatrala Ilijan, ali povremeno bi ispod kapuljače svog sivog vunenog plašta oštro pogledala devojku. Kako može to da nosi? On je raskopčao kaput i razvezao košulju kod vrata.

Zarina je svaki pogled Aes Sedai dočekala s osmehom, ali svaki put kad bi se Moiraina okrenula progutala bi knedlu i obrisala znoj sa čela. Perin joj se divio što joj polazi za rukom da se smeši dok je Moiraina gleda. Bilo je to mnogo više no što je on bio u stanju. Nikada nije video da Aes Sedai zaista plane, ali je skoro želeo da je vidi kako viče, ili besni. Bilo šta, samo da ga više ne gleda onako. Svetlosti, možda ne bilo šta! Možda je pogled ipak podnošljiv.

Lan je sedeo bliže pramcu od Moiraine – plašt koji menja boje i dalje mu je bio u bisagama kraj nogu. Pretvarao se da potpuno zadubljeno pregleda sečivo svog mača, ali nije se preterano trudio da sakrije kako mu je sve ovo smešno. Ponekad bi mu se usne skoro razvukle u osmeh. Perin nije bio siguran; povremeno bi pomislio da je to samo igra senki. Pod senkama je i čekić mogao da izgleda kao da se smeši. Obe žene su očigledno mislile da je to na njihov račun, ali Zaštitniku očigledno nije smetalo što se obe mršte na njega.

Pre nekoliko dana Perin je čuo Moirainu kako ledenim glasom pita Lana da li je on to video nešto smešno. „Nikad se ne bih tebi smejao, Moiraina Sedai“, spokojno je odgovorio, „ali ako zaista nameravaš da me pošalješ Mireli, moram se navići na osmehe. Čujem da Mirela zasmejava svoje Zaštitnike. Gaidin se mora smešiti opaskama svoje Aes Sedai; ti si me često zasmejavala opaskama, zar ne? Možda bi radije da ostanem s tobom.“ Pogled koji mu je uputila prikovao bi svakog drugog čoveka za jarbol, ali Zaštitnik nije ni trepnuo. Naspram Lana hladni čelik je ličio na lim.

Kad su i Moiraina i Zarina bile na palubi, posada je radila u potpunoj tišini. Kapetan Adara je nakrivio glavu, kao da sluša nešto što ne želi da čuje. Više nije vikao, već je šapatom izdavao naređenja. Sada su svi znali da je Moiraina Aes Sedai, i svi su znali da je ljuta. Perin se jednom upustio u svađu sa Zarinom i nije bio siguran ko je prvi rekao „Aes Sedai“, ali sada je čitava posada znala. Krvava žena! Nije znao misli li na Moirainu ili Zarinu. Ako je ona soko, ko bi onda trebalo da je jastreb? Zar ću da zaglavim sa dve takve žene? Svetlosti! Ne! Ona nije soko, i tačka! U celom tom zamešateljstvu jedino je bilo dobro što niko nije gledao njegove oči, jer su brinuli o ljutitoj Aes Sedai.

Loijala u tom trenutku nije bilo nigde na vidiku. Kad bi Moiraina i Zarina bile zajedno na palubi, Ogijer nije izlazio iz svoje usijane kabine. Govorio bi da mora da radi na beleškama. Samo je noću izlazio na palubu, da popuši koju lulu. Perin nije shvatao kako podnosi vrelinu; čak su i Moiraina i Zarina bile bolje no potpalublje.

Uzdahnu i nastavi da gleda Ilijan. Grad kome se brod približavao bio je veliki – isto koliko i Kairhijen ili Kaemlin; jedina dva velika grada koja je ikada posetio – i dizao se iz ogromne močvare koja se pružala miljama, nalik na travnato more. Ilijan uopšte nije imao zidine, ali kao da je sav bio u kulama i palatama. Sve zgrade bile su od bledog kamena, izuzev onih okrečenih, ali bilo je belog, sivog, crvenkastog, pa čak i zelenkastog kamena. Krovovi su se presijavali na suncu u stotinama boja. Uz dugačke dokove usidrilo se mnoštvo brodova, većinom znatno većih od Snežne guske. Sve se komešalo od utovara i istovara. Na suprotnom kraju grada bilo je brodogradilište, gde su se nalazili brodovi u svakom stanju izgradnje, od kostura do skoro spremnih da skliznu u luku.

Možda je Ilijan dovoljno veliki da drži vukove na odstojanju. Valjda neće loviti u toj močvari. Snežna guska je pobegla vukovima koji su ga pratili iz planina. Oprezno mislima poseže ka njima, i oseti – ništa. Uzevši u obzir da je upravo to i želeo, osećao se nekako neobično prazno. Od one prve noći, sanjao je uglavnom sopstvene snove. Moiraina ga je hladnim glasom upitala za njih, i on joj je istinito odgovorio. Dvaput se našao u onom neobičnom vučjem snevanju, i oba puta Skakač se pojavio i oterao ga, govoreći mu da je suviše mlad, suviše nov. Pojma nije imao šta je Moiraina mislila o tome. Ništa mu nije rekla, izuzev kako je najbolje da bude na oprezu.

„Dobro, što se mene tiče“, prosikta. Skoro se navikao da je Skakač mrtav ali i živ. Bar u vučjim snovima. Začu kako iza njega kapetan Adara škripnu čizmama po palubi i nešto promrmlja, iznenađen što je neko glasno progovorio.

Vrengije behu bačene s broda na obalu. Još dok su ih vezivali za kamene stubove duž dokova, vitki kapetan skoči i nešto žestoko prošapta posadi. Čim je drveni mostić bio postavljen, naredi da se konji čekrcima prebace na kej. Lanov vrani bojni at ritnu se i skoro slomi čekrk koji ga je nosio. Za Loijalovog ogromnog konja čupavih nogu bila su potrebna dva.

„Bila je čast“, prošapta Adara i pokloni se Moiraini u trenutku kad je stupila na široki drveni mostić koji je vodio ka doku. „Bila je čast što sam bio na usluzi, Aes Sedai.“ Ona se iskrca ni ne pogledavši ga. Lice joj beše skriveno dubokom kapuljačom.

Loijal se nije pojavio sve dok se svi ostali nisu već iskrcali. Ogijer se sjuri niz mostić pokušavajući da obuče svoj dugi kaput istovremeno noseći velike bisage i zamotano prugasto ćebe, s plaštom preko jedne ruke. „Nisam znao da smo stigli“, protutnja bez daha. „Ponovo sam čitao moje...“ Pogledao je ka Moiraini i zaćutao. Ona kao da se sva unela u posmatranje Lana kako osedlava Aldijeb, ali Ogijer je trzao ušima kao plahovita mačka.

Njegove beleške, pomisli Perin. Jednog dana moraću da vidim staje o svemu ovome zapisao. Nešto ga zagolica po vratu, i on poskoči pre no što shvati da kroz začine, katran i smrad dokova oseća čist miris biljnog sapuna.

Zarina promigolji prstima i nasmeši se. „Ako to postižem samo dodirom prstiju, seljačiću, pitam se koliko bi visoko poskočio da te...“

Već se pomalo umorio od zamišljenog pogleda tih tamnih, iskošenih očiju. Možda je lepa, ali posmatra me kao što ja gledam alatku koju nikad ranije nisam video, pokušavajući da odgonetnem kako je napravljena i čemu služi.

„Zarina.“ Moirainin glas beše hladan, ali spokojan.

„Ja sam Faila“, odlučno odvrati Zarina. Na trenutak je zaista ličila na sokola, zbog svog smelog nosa.

„Zarina“, čvrsto kaza Moiraina. „Vreme je da se rastanemo. Bolje ćeš loviti na drugu stranu, i bezbednije.“

„Mislim da ne“, podjednako čvrsto odvrati Zarina. „Lovac mora da prati trag koji vidi, a nema tog lovca koji ne bi pratio trag vas četvoro. A ja sam Faila.“ Malo je pokvarila sveukupni utisak kad je progutala knedlu, ali gledala je Moirainu pravo u oči.

„Jesi li sigurna?“ – tiho upita Moiraina. „Jesi li sigurna da se nećeš predomisliti... Sokole?“

„Neću. Ni ti, ni tvoj Zaštitnik kamenog lica ničim ne možete da me sprečite.“ Casak je oklevala, a onda polako dodade, kao da se rešila na potpunu istinitost: „U najmanju ruku, ničim što ste voljni da uradite što bi me sprečilo. Znam nešto malo o Aes Sedai; znam da, uprkos svim pričama, neke stvari nećete da radite. A ne verujem ni da bi kameni učinio ono što mora da bih se predala.“

„Zar si baš toliko sigurna u to?“ – tiho upita Lan. Izraz lica nije mu se promenio, ali Zarina ponovo proguta knedlu.

„Nema razloga da joj pretiš, Lane“, kaza Perin. Iznenadi se kada shvati da se mršti na Zaštitnika.

Moirainin pogled ućutka ih obojicu. „Misliš da znaš šta Aes Sedai neće učiniti, je li?“ Glas joj beše još tiši, a osmeh ni najmanje prijatan. „Ako želiš da pođeš sa nama, ti ćeš morati da učiniš sledeće.“ Lan iznenađeno trepnu; dve žene gledale su se kao soko i miš, ali Zarina sada nije bila soko. „Zaklećeš se svojom Lovačkom zakletvom da činiš što ti kažem, da me slušaš i da nas ne ostaviš. Kada budeš saznala više no što bi trebalo o onome što radimo, neću dozvoliti da padneš u pogrešne šake. Znaj da je to istina, devojko. Zaklećeš se da postupaš kao da si jedna od nas, i da ničim ne ugroziš cilj kome stremimo. Nećeš postavljati nikakva pitanja: zadovoljićeš se onim što odlučim da ti kažem. Zaklećeš se u sve to, ili ćeš ostati ovde u Ilijanu i nećeš napustiti ovu močvaru dok se ja ne vratim da te oslobodim, pa makar to trajalo ostatak tvog života. U to se ja kunem. “

Zarina nelagodno okrete glavu, gledajući Moirainu jednim okom. „Ako se zakunem, mogu sa vama?“ Aes Sedai klimnu. „Biću jedna od vas, isto kao Loijal ili kameni. Ali ne mogu da postavljam pitanja. Da li je njima to dozvoljeno?“ Na Moiraininom licu videlo se kako počinje da gubi strpljenje. Zarina se ispravi i diže glavu. „Dobro, onda. Kunem se zakletvom koju sam položila kao Lovac. Ako prekršim jednu, prekršiću obe. Kunem se!“

„Neka tako bude“, kaza Moiraina i dodirnu joj čelo; Zarina zadrhta. „Pošto si nam je ti doveo, Perine, ona je tvoja odgovornost.“

„Moja!“ On se prenu.

„Ja sam svoja odgovornost!“ – skoro zavika Zarina.

Aes Sedai nastavi spokojno kao da oni nisu ni otvorili usta. „Izgleda da si pronašao Mininog sokola, ta’verene. Pokušala sam da je obeshrabrim, ali izgleda da će ti sleteti na rame šta god ja uradila. Izgleda da ti Sara tka budućnost. Ali zapamti ovo: ako budem morala, pokidaću tvoju nit u Šari. A ako devojka ugrozi ono što mora biti, delićeš njenu sudbinu.“

„Ja je nisam zvao da pođe!“ – pobuni se Perin. Moiraina spokojno uzjaha Aldijeb i prebaci plašt preko sedla bele kobile. „Nisam je tražio!“ Loijal slegnu ramenima i ćutke usnama obrazova neke reči. Nema sumnje da je pokušavao da mu ukaže koliko je opasno razljutiti Aes Sedai.

„Ti si ta’veren?“ – s nevericom upita Zarina. Pretrča pogledom preko njegove valjane seljačke odeće i zaustavi se na žutim očima. „Pa, možda. Šta god da si, preti ti s jednakom lakoćom kao meni. Ko je Min? Šta je mislila onim da ću ti sleteti na rame?“ Lice joj se ukoči. „Samo li pokušaš da odgovaraš za mene, izrezaću ti uši. Čuješ li me?“

On se namršti, gurnu nezapeti luk pod kolan, i uzjaha. Razdražljiv posle toliko dana na brodu, konj je poigravao sve dok ga Perin ne umiri trzajem uzdi i tapšanjem po vratu.

„Ništa od toga ne zaslužuje odgovor“, odreza. Min joj je krvavo rekla! Vatra te izgorela, Min! I tebe, Moiraina! I Zarinu! Žene se prema Randu i Metu nikada nisu tako nasilnički ponašale. Niti prema njemu pre no što su otišli iz Emondovog Polja. Jedino Ninaeva. I gazdarica Luhan, naravno; ona je i njemu i gazda Luhanu govorila šta da rade, svuda sem u kovačnici. A i Egvena se tako držala, mada uglavnom s Random. Gazdarica Al’Ver, Egvenina majka, uvek je bila nasmejana, ali stvari bi uvek završile kako ona hoće. A Ženski krug je svima stajao nad glavom.

Gunđajući sebi u bradu, uhvati Zarinu za mišicu. Ona ciknu i skoro ispusti zavežljaj kada je on diže iza sebe. Zahvaljujući podeljenoj suknji s lakoćom je uzjahala Koraka. „Moiraina će morati da ti kupi konja“, promrmlja. „Ne možeš da pešačiš celim putem.“

„Snažan si, kovaču“, kaza Zarina, protrljavši ruku, „ali ja nisam komad gvožđa.“ Promeškolji se, namestivši zavežljaj i plašt između njih dvoje. „Ako mi bude potreban, sama ću kupiti konja. Celim putem dokle?“

Lan je već pojahao ka gradu, a Moiraina i Loijal za njim. Ogijer se osvrnu ka Perinu.

„Bez pitanja, sećaš li se? A ja se zovem Perin, Zarina. Ne grmalj ili kovač. Niti bilo šta drugo. Perin. Perin Ajbara.“

„A ja se zovem Faila, čupavi.“

Skoro zarežavši, on mamuznu Koraka za ostalima. Zarina je morala da ga uhvati oko struka da ne bi pala. Učini mu se da se smeje.