50 Čekić

Bilo je vrelo kada je barka pristala u Tir; usijani kameni dok bio je pun barica, i Perinu se činilo da je sparno skoro kao u Ilijanu. U vazduhu se osećao katran, drvo i konoplja – video je brodogradilišta dalje niz reku – osećali su se začini, gvožđe i ječam, parfemi, vina i stotinu drugih mirisa koje nije mogao da razazna u svemu tome. Većina ih je dopirala iz skladišta iza dokova. Kada vetar na tren promeni pravac i dunu sa severa, uhvatio je i miris ribe, ali on se izgubi čim se vetar ponovo promenio. U vazduhu nije osećao miris nekakve lovine. Umom posegnu da potraži vukove pre no što shvati šta radi i suzdrža se. U poslednje vreme to je često činio. Naravno, vukova nije bilo. Ne u ovolikom gradu. Samo da se zbog toga nije osećao tako – usamljeno.

Čim spustiše drvenu stazu na kraju barke, on povede Koraka za Moirainom i Lanom. Golemo obličje Kamena Tira bilo im je s leve strane. Uprkos ogromnom barjaku na vrhu, podsećalo je na planinu. Nije želeo da gleda ka Kamenu, ali bilo je nemoguće da pogleda grad a da ne vidi i tvrđavu. Da li je već ovde? Svetlosti, ako je već pokušao da uđe u to, možda su ga ubili. A onda bi sve bilo nizašta.

„A šta ćemo ovde pronaći?“ – upita Zarina iza njega. Nije prestala da postavlja pitanja; samo ih nije postavljala Aes Sedai i Zaštitniku. „U Ilijanu smo videli Sive ljude i Divlji lov. Šta je u Tim – kad neko tako silno želi da mu ne prilazite?“

Perin se osvrnu unaokolo. Izgleda da niko od lučkih radnika ništa nije čuo. Bio je siguran da bi u suprotnom osetio miris straha. Prečuta oštar odgovor. Ona je bila brža na jeziku, i oštrija.

„Voleo bih da nisi tako poletna“, protutnja Loijal. „Nemoj misliti da će biti lako kao u Ilijanu, Faila.“

„Lako?“ – promrmlja Zarina. „Lako! Loijale, skoro smo dvaput poginuli za jednu noć. Ilijan je sasvim dovoljan za Lovačku pesmu. Otkud ti je to lako?“

Perin se namršti. Samo da Loijal nije odlučio da Zarinu zove tim imenom, koje ga je bez prestanka podsećalo kako Moiraina misli da je ona Minin soko. Perin se stalno pitao da li je ona ta prelepa žena na koju ga je Min upozorila. ništa drugo, još nisam naleteo na jastreba. Niti na Tuata’ana s mačem! Ako to ne bi bilo nešto najčudnije, ja sam trgovac vunom!

„Prekini da zapitkuješ, Zarina“, reče i baci se u sedlo. „Saznaćeš zašto smo ovde kada Moiraina odluči da ti kaže.“ Trudio se da ne gleda ka Kamenu.

Pogledala ga je onim tamnim kosim očima. „Mislim da ni ti ne znaš zašto, kovaču. Mislim da mi zato ne govoriš, jer zapravo ne znaš. Priznaj, seljačiću.“

On neznatno uzdahnu i potera konja za Moirainom i Lanom. Zarina nije tako oštro napadala Loijala kada bi Ogijer odbio da joj odgovori. Mislio je da je to zato jer pokušava da ga natera da je zove onim imenom. Ali joj neće poći za rukom.

Moiraina je nauljeni plašt privezala iza sedla, preko bezazlenog zavežljaja u kome je bio Zmajev barjak, i uprkos vrelini odenula plavi laneni plašt iz Ilijana. Široka kapuljača skrivala joj je lice, a prsten Velike zmije visio je na vrpci oko vrata. U Tiru, rekla je, ne postoji zabrana prisustva Aes Sedai, već samo usmeravanja, ali Branitelji Kamena pomno motre na sve žene s tim prstenom. Tokom ove posete Tiru nije želela da je iko drži na oku.

Lan je svoj plašt koji menja boje strpao u bisage još pre dva dana, kada je postalo očigledno da onaj ko je poslao Psomrake – Samael, pomisli Perin, pa zadrhta i pokuša da skrene misli s tog imena – ko god da je to bio, više nikog nije odaslao. Zaštitnik nije popustio pred vrelinom Ilijana, pa nije ni pred manjom zaparom Tira. Njegov sivozeleni kaput bio je do kraja zakopčan.

Perin je dopola raskopčao kaput i razvezao okovratnik košulje. U Tiru je možda malčice svežije no u Ilijanu, ali i dalje je bilo vrelo kao u Dvema Rekama leti. Kao i uvek posle kiše, od vlage u vazduhu samo je bilo još gore. Sekiru je okačio o visoku jabuku sedla. Tu mu je bila pri ruci, ako mu zatreba, a osećao se bolje što je ne nosi.

Iznenadio se kada je video da su prvih nekoliko ulica kroz koje su projahali blatnjave. Koliko je on video, samo su po selima i omanjim varošima ulice bile od nabijene zemlje, a Tir je bio jedan od velikih gradova. Ali izgleda da to ljudima nije smetalo. Mnogi su išli bosonogi. Neko vreme bile su mu zanimljive žene koje su hodale na malim drvenim platformama, i pitao se zašto ih svi ne nose. One vrećaste pantalone na muškarcima delovale su kao da je u njima svežije no u pripijenim koje je on imao na sebi, ali bio je siguran da bi se osećao kao budala ako ih obuče. Pomisli kako bi izgledao u tim pantalonama i s nekim od onih okruglih slamnatih šešira na glavi, i nasmeja se.

„Šta ti je smešno, Perine?“ – upita Loijal. Uši su mu toliko klonule da mu je kosa pokrila ćube. Zabrinuto je zagledao ljude na ulici. „Ovaj narod ovde deluje... poraženo, Perine. Nisu ovako izgledali kada sam poslednji put ovde bio. Niko ne zaslužuje da ovako izgleda, čak ni ljudi koji su posekli svoj gaj.“

Perin poče da posmatra lica oko sebe, umesto sve odjednom, i vide da je Loijal u pravu. Previše je bilo onih kojima je nešto nedostajalo. Nada, možda. Radoznalost. Jedva da su pogledali družinu koja je jahala niz ulicu, izuzev da se sklone konjima s puta. Ogijer, na životinji veličine konja za vuču, kao da je bio Lan, ili Perin.

Nakon što su prošli kroz kapije u visokim i sivim gradskim zidinama, pored teških pogleda tamnookih vojnika u oklopnim prsnicima preko crvenih kaputa širokih rukava i uskih belih manžetni, s okruglim šlemovima nagore povijenih rubova i nazubljenih čeličnih kresta, ulice su se promenile i dobile široku kaldrmu. Ljudi više nisu nosili vrećaste pantalone, već uske, zadenute u čizme visoke do kolena. Vojnici se namrštiše na Lanov mač i opipaše svoje, oštro pogledavši Perinovu sekiru i luk. Ali, na neki način, uprkos mrgodnim licima i oštrim pogledima, i oni su delovali utučeno, kao da više ništa nije vredno truda.

Zgrade unutar zidina bile su i veće i više, mada se većina njih ni po čemu drugom nije razlikovala od onih van zidina. Perinu su krovovi bih pomalo neobični, pogotovu oni šiljati, ali otkad je otišao od kuće video je toliko različitih vrsta krovova da se samo zapitao kakve klinove za njih koriste. Ponegde ljudi uopšte nisu ni koristili klinove za krovove.

Palate i velike zgrade izdizale su se nasumice među manjim i običnim; iza neke građevine s kulama i četvrtastim belim kupolama, odasvud okružene širokim ulicama, mogle su biti radnje, gostionice i kuće. S jedne strane ogromne dvorane s četiri koraka širokim četvrtastim mermernim stubovima na pročelju i s pedeset stepenika što su vodili do pet hvati visokih bronzanih vrata, nalazila se pekara, a s druge krojačka radnja.

Mnogo je ljudi nosilo kapute i pantalone poput vojnika, mada jarkijih boja i bez oklopa, a neki su čak imali i mačeve. Niko nije bio bosonog, čak ni oni u vrećastim pantalonama. Ženske haljine često su bile duže, i otkrivale ramena, pa čak i grudi, svilene kao i vunene. Kroz Tir je prolazilo dosta svile Morskog naroda. Ulicama su se, pored volovskih zaprega i kola, kretale nosiljke i kočije. Ali previše je tih ljudi delovalo kao da su digli ruke od svega.

Lan je odabrao gostionicu pod imenom Zvezda, između tkačke radnje s jedne strane i kovačnice s druge. Delile su ih uzane uličice. Kovačnica je bila sagrađena od grubog sivog kamena, a tkačka radnja i gostionica od drveta, mada je Zvezda bila četvorospratnica s prozorčićima čak i u krovu. Lupkanje razboja teško se nadmetalo s udarcima kovačkog čekića. Konjušari su im prihvatili konje i odveli ih iza, a oni uđoše u gostionicu. Iz kuhinje se osećao miris pržene i kuvane ribe, i pečene jagnjetine. Svi muškarci u trpezariji imali su na sebi uske kapute i komotne pantalone; Perin je mislio da bogatiji ljudi – nekako je bio siguran da su muškarci u raznobojnim kaputima naduvanih rukava i žene golih ramena u svili jarkih boja bogataši ili plemići – ne bi trpeli buku. Možda je Lan upravo stoga odabrao tu gostionicu.

„Kako da spavamo od ove buke?“ – progunđa Zarina.

„Bez pitanja?“ – reče on i osmehnu se. Za trenutak pomisli da će mu se isplaziti.

Gostioničar je bio proćelav čovek okruglog lica, u tamnoplavom kapum i onim širokim pantalonama. Naklonio se preko šaka stisnutih iznad pozamašnog trbuha. I njegovo je lice bilo umorno i utučeno. „Svetlost vas obasjala, gazdarice, i budite dobro došle“, uzdahnu. „Svetlost vas obasjala, gazde, i budite dobro došli.“ Neznatno se trže kada ugleda Perinove žute oči, a onda umorno pređe na Loijala. „Svetlost te obasjala, prijatelju Ogijeru, i budi dobro došao. Ima više od godinu dana kako sam poslednji put video tvoju sortu u Tiru. Neki posao s Kamenom. Bili su smešteni u Kamenu, naravno, ali video sam ih jednom na ulici.“ Uzdahnu još jednom za kraj, naizgled nemoćan da u sebi pobudi radoznalost zašto je još jedan Ogijer došao u Tir, niti zašto je iko od njih došao.

Proćelavi čovek, po imenu Džura Haret, lično ih odvede do soba. Moirainina svilena haljina i skriveno lice, zajedno s Lanovim kamenim licem i mačem, činili su ih u njegovim očima plemenitom gospom i njenim telohraniteljem, te stoga vrednim njegove pažnje. Očigledno je pretpostavio da je Perin neki sluga, za Zarinu – na njeno vidno gnušanje – jednostavno nije bio siguran šta je, a Loijal je, napokon, bio Ogijer. Pozva sluge da sastave krevete za Loijala, a Moiraini ponudi sobu za ručavanje, ako želi. Ona zahvalno prihvati.

Sve to vreme bili su zajedno, kao omanja povorka kroz gornje spratove, sve dok se Haret ne nakloni i uz uzdahe napusti njihovo prisustvo, ostavivši ih tamo gde su i počeli, ispred Moirainine sobe. Zidovi su bili okrečeni u belo, a Loijalova glava doticala je tavanicu.

„Što je ovaj čovek gnusan“, progunđa Zarina, obema rukama besno čisteći svoju uzanu podeljenu suknju od prašine. „Čini mi se da misli kako sam ja tvoja služavka, Aes Sedai. Ja to neću da trpim!“

„Jezik za zube“, tiho kaza Lan. „Ako te neko čuje da si to rekla, zažalićeš, devojko.“ Ona kao da beše spremna da se svađa, ali je Lanove ledene plave oči ovaj put ućutkaše, iako se nije ohladila.

Moiraina nije obraćala pažnju na njih. Zagledavši se u daljinu, zgužva plašt, kao da briše ruke. Po Perinovom mišljenju, nije bila svesna šta radi.

„Kako da pronađemo Randa?“ – upita, ah ona ga izgleda nije čula. „Moiraina?“

„Držite se blizu gostionice“, odgovori mu ona trenutak kasnije. „Tir može biti opasan grad za one koji ga ne poznaju. Ovde Sara može biti rasparana.“ To poslednje rekla je sasvim tiho, kao da govori sama sebi. Snažnijim glasom reče: „Lane, da vidimo šta možemo otkriti a da ne privučemo pažnju. Vi ostali, držite se blizu gostionice!“

„Držite se blizu gostionice“, podrugljivo ponovi Zarina kada Aes Sedai i Zaštitnik zamakoše niz stepenište. Ali tiho, da je ne čuju. „Taj Rand. Njega si nazvao...“ Ako je u tom trenutku ličila na sokola, bio je to veoma uznemiren soko. „A mi smo u Tiru, gde je u Srcu Kamena... A Proročanstva kažu... Svetlost me sagorela, ta’verene, da li ja želim da budem u ovoj priči?“

„Nije ovo priča, Zarina.“ Perin na tren oseti istu onu beznadežnost što je zvučala u gostioničarevom glasu. „Točak nas tka u Saru. Sama si odabrala da zamrsiš svoju nit sa našima; sada je prekasno da je odmrsiš.“

„Svetlosti!“ – prosikta ona. „Sada zvučiš poput nje!“

Ostavio ju je tu s Loijalom i otišao da odnese stvari u svoju sobu – u njoj je bio nizak krevet, udoban ali mali, od onih za kakve su izgleda gradski ljudi mislili da priliče slugama, umivaonik, stolica i nekoliko klinova na ispucalom zidu – a kada izađe, vide da su oboje otišli. Zvonki udarci čekića o nakovanj su ga dozivali.

U Tiru je bilo toliko toga čudnog da oseti olakšanje kad je stupio u kovačnicu. Prizemlje je činila jedna velika prostorija, čiji se stražnji zid sastojao od dvaju dugih vrata, sada otvorenih prema dvorištu za potkivanje konja i volova. Čekići su bili u svojim postoljima, po zidovima su visile mašice raznih vrsta i veličina. Noževi za potkovice i ostali potkivački alat ležao je uredno poslagan na drvenim stolovima, skupa s dletima i svim ostalim kovačkim priborom. U buradima se nalazilo gvožđe i čelik različite debljine, a na podu od nabijene zemlje bilo je pet točkova za oštrenje različite grubosti, šest nakovanja i tri kamena ognjišta s mehovima, mada se samo jedno žarilo. Burad za kaljenje beše spremna.

Kovač je čekićem oblikovao usijano gvožđe u teškim mašicama. Na sebi je imao vrećaste pantalone, oči su mu bile bledoplave, ali kožna kecelja preko golih grudi nije se toliko razlikovala od one koju su Perin i gazda Luhan nosili u Emondovom Polju, a mišićave ruke i ramena govorile su da je proveo godine obhkujući metal. U tamnoj kosi imao je gotovo podjednako sedih kao gazda Luhan. Sa zidova je visilo još kecelja, kao da je imao šegrte, ali sada ih nije bilo. Vatra u ognjištu mirisala je poput doma. Usijano gvožđe mirisalo je poput doma.

Kovač se okrete da vrati u žar komad na kome je radio, a Perin priđe da mu pomogne s mehom. Čovek ga kratko pogleda, i ništa ne reče. Perin je radio s mehom polako i ravnomerno, tako da je užareno ugljevlje bilo odgovarajuće vreline. Kovač se vrati gvožđu, ali sada na rogu nakovnja. Perin pomisli da pravi alatku za čišćenje bureta. Brzi udarci čekića oštro su odzvanjali.

Kovač progovori ne dižući pogled s posla: „Šegrt?“

„Da“, s istom jednostavnošću odvrati Perin.

Kovač je neko vreme radio. To jeste bila alatka za čišćenje buradi. Povremeno bi zamišljeno pogledao Perina. Samo na tren spustivši čekić, uze kratku ali debelu čeličnu šipku i gurnu je Perinu u ruke, a onda ponovo dohvati čekić i vrati se svom poslu. „Vidi šta možeš da uradiš s tim“, reče.

Ni ne razmišljajući, Perin priđe nakovnju s druge strane ognjišta i udari šipkom o ivicu. Lepo je zazvonila. Čelik nije dugo bio u sporoj peći, tako da nije primio mnogo ugljenika. Gurnu ga skoro celom dužinom u usijano ugljevlje, okusivši vodu iz dva bureta, da vidi koja je slana – u trećem je bilo maslinovo ulje – a onda skide kaput i košulju i odabra kožni prsluk koji mu je odgovarao. Većina ovih Tairenaca nisu bili krupni kao on, ali pronašao je jedan. Za kecelju je bilo lakše.

Kada se okrete vide da kovač, i dalje pognut nad svojim poslom, klima glavom i smeši se. Ali to što se snalazio po kovačnici nije značilo i da ume da kuje. To tek treba da pokaže.

Kada se vratio noseći dva čekića, duge pljosnate mašice i još jednu alatku, čelična šipka je dostigla crveno usijanje, izuzev onog delića što je ostavio van ugljevlja. Stao je da pritiska mehove, posmatrajući kako metal poprima sve svetliju boju, sve dok nije postao žut, skoro beo. A onda ga mašicama izvadi, položi na nakovanj i uze teži čekić. Po njegovoj proceni, imao je oko deset funti i dužu dršku no što bi većina ljudi koji se nisu razumeli u kovački posao mislila da je potrebno. Držao ga je skoro pri kraju; ponekad su s usijanog metala prštale varnice, i video je ožiljke na šakama jednog kovača iz Okruglog Brda, koji je bio nepažljiv.

Nije želeo da pravi ništa ukrasno ili kitnjasto. U tom trenutku činilo mu se da su jednostavne stvari najbolje. Poče tako što je zaokruglio ivice šipke, a onda udarcima čekića pretvorio sredinu u široko sečivo, dobru šaku i po dugo. Povremeno bi metal vraćao u ugljevlje da bi ostao bledožut, a posle nekog vremena pređe na drugi čekić, upola lakši od prvog. Stanjio je deo iza sečiva, pa ga zatim savio preko roga nakovnja. Na to će kasnije doći drvena drška. Namestivši oštro dleto u rupu na nakovnju, položi usijani metal preko njega. Jedan oštar udarac čekićem odseče alatku koju je načinio. Ili skoro načinio. Biće to nož za poravnavanje dugi pošto se burad sastave, između ostalog. Kada završi. Setio se toga zbog alatke za čišćenje buradi koju je kovač pravio. Čim je odsekao usijani deo, spusti ga u bure sa slanom vodom. Sveža voda je bila za tvrdo kaljenje, za najtvrđi metal, a ulje za najmekše, za dobre noževe, i mačeve, čuo je, ali nikad nije učestvovao u pravljenju nečeg takvog.

Kada se metal dovoljno ohladio, do tuposive boje, izvadi ga iz vode i priđe točkovima za oštrenje. Malo sporog rada na pedalama izglačalo je sečivo. Oprezno ga je ponovo zagrejao. Ovaj put boje su bivale tamnije, najpre boja slame, pa zatim bronze. Kada se bronzana boja zatalasa duž sečiva, on ga ostavi da se ohladi. Nakon toga će se konačno naoštriti. Ako bi ga ponovo stavio da se kali, upropastio bi ovo što je upravo uradio.

„Veoma dobro urađeno“, reče kovač. „Nijedan suvišan pokret. Tražiš posao? Moji šegrti su me upravo napustili, sva trojica, bezvredne budale, tako da bi imao dosta da radiš.“

Perin odmahnu glavom. „Ne znam koliko ću biti u Tiru. Voleo bih da još malo radim, ako nemate ništa protiv. Prošlo je mnogo vremena otkako sam bio u kovačnici, i nedostaje mi. Možda bih mogao da radim što i vaši šegrti.“

Kovač glasno frknu. „Ti si prilično bolji od tih balvana. Samo su se vukli okolo i blenuli, sve vreme mrmljajući o svojim košmarima. Kao da niko sem njih povremeno nema košmare. Da, možeš da radiš ovde, dokle god želiš. Svetlosti, imam narudžbine za dvanaest noževa za dranje, tri srpa, a stolaru dole niz ulicu treba jedna alatka, i... Ne mogu sve ni da nabrojim. Počni s noževima, pa ćemo videti dokle ćemo stići pre mraka.“

Perin se izgubio u poslu. Zaboravio je na sve sem vreline metala, zvonjave čekića i mirisa kovačnice, ali dođe trenutak kad je podigao pogled i video da kovač – rekao je da se zove Dermid Adžala – skida prsluk, i da je na dvorište pao mrak. Sva svetlost dopirala je od ognjišta i dve svetiljke. A Zarina je sedela na nakovnju pored jednog od ugašenih ognjišta i gledala ga.

„Dakle, zaista si kovač, kovaču“, rekla je.

„Zaista jeste, gazdarice“, reče Adžala. „Kaže da je šegrt, ali što se mene tiče, ono što je danas uradio dostojno je majstorskog posla. Dobri udarci, i više no ravnomerni.“ Perin se zbog tih pohvala premesti s noge na nogu, a kovač mu uputi osmeh. Zarina ih obojicu zbunjeno pogleda.

Perin ode da vrati prsluk i kecelju odakle ih je uzeo, ali kada ih skide, odjednom posta svestan Zarininog pogleda na svojim leđima. Kao da ga je dodirivala; na trenutak kao da ga je nadvladao njen biljni miris. Brzo navuče košulju preko glave i na brzinu je upasa, pa obuče kaput. Okrenuvši se vide da se Zarina tajnovito smeši, što ga je uvek uznemiravalo.

„Je li ti ovo namera?“ – upita ga. „Da li si sav ovaj put prešao samo da bi ponovo bio kovač?“ Adžala je zatvarao dvorišna vrata, ali zastade da ih sluša.

Perin podiže teški čekić koji je koristio, s deset funti teškom glavom i držaljem dugim kao njegova podlaktica. Dobro mu je ležao u ruci. Bio je to dobar osećaj. Kovač ga je jednom pogledao u oči i nije ni trepnuo; rad je bio važan, umeće s metalom, a ne boja očiju. „Ne“, tužno reče. „Jednog dana, nadam se. Ali ne još.“ I pođe da vrati čekić na mesto.

„Uzmi ga.“ Adžala pročisti grlo. „Obično ne poklanjam dobre čekiće, ali... Posao koji si danas završio daleko je vredniji od cene tog čekića, a možda će ti i pomoći da dočekaš to jednog dana. Čoveče, ako sam ikad ikoga video stvorenog za kovački čekić, onda si to ti. Zato, uzmi ga. Tvoj je.“

Perin steže držalje. Bio je to dobar osećaj. „Hvala“, reče. „Ne mogu da opišem koliko mi ovo znači.“

„Samo se seti tog jednog dana, čoveče. Samo se seti.“

Dok su odlazili, Zarina ga pogleda i kaza: „Imaš li ti ikakvog pojma koliko su muškarci čudni, kovaču? Ne. Nisam ni mislila.“ Ona pojuri napred, ostavivši ga da jednom rukom drži čekić, a drugom da se češe po glavi.

Niko ga u trpezariji nije ni pogledao, čoveka zlatnih očiju s kovačkim čekićem. Popeo se do svoje sobe, setivši se da zapali sveće. Sekira i tobolac visili su mu o istom klinu na zidu. U jednoj ruci odmeri sekiru, a u drugoj čekić. Po težini metala, sekira sa svojim sečivom oblika polumeseca i debelim šiljkom bila je dobrih pet ili šest funti lakša od čekića, ali kao da je bila desetostruko teža. Vrativši sekiru za pojas, spustio je čekić na pod ispod klina, oslonivši držalje o zid. Držalja sekire i sečiva skoro se dodirnuše. Dva parčeta drveta jednake debljine. Dva komada metala, skoro iste težine. Dugo je samo sedeo na stolici i gledao ih. Tako ga je Lan i zatekao.

„Hajde, kovaču. Moramo o nečemu da porazgovaramo.“

„Ja jesam kovač“, reče Perin, a Zaštitnik se namršti.

„Nemoj sad da mi ludiš, kovaču. Ako ne možeš više da se staraš o sebi, možda nas sve survaš niz planinu.“

„Staraću se ja o sebi“, odreza Perin. „Učiniću šta se mora. Šta hoćeš?“

„Tebe, kovaču. Zar ne slušaš? Hajde, seljačiću.“

Na ime kojim ga je Zarina tako često zvala skoči besno na noge, ali Lan se već bio okrenuo. Perin požuri u hodnik i pode za njim do prednjeg dela gostionice, nameravajući da kaže Zaštitniku kako je sit "kovača" i "seljačića“, i da se zove Perin Ajbara. Zaštitnik uđe u jedinu odvojenu sobu za ručavanje u gostionici, okrenutu ka ulici.

Perin za njim. „Slušaj, Zaštitnice, ja...“

„Ti slušaj, Perine“, kaza Moiraina. „Ćuti i slušaj.“ Lice joj beše spokojno, ali pogled i glas sumorni.

Perin ne beše opazio da u sobi ima još nekog sem njega i Zaštitnika, koji se jednom rukom oslonio na hladan kamin. Moiraina je sedela za stolom na sredini sobe. Bio je to jednostavan komad nameštaja od crnog hrasta. U ostalim stolicama visokih izrezbarenih naslona niko nije sedeo. Na suprotnom kraju sobe od Lana, Zarina se mrštila naslonjena o zid, a Loijal je sedeo na podu, pošto su mu stolice bile male.

„Drago mi je što si odlučio da nam se pridružiš, seljačiću“, naruga se Zarina. „Moiraina ništa nije htela da kaže dok ti nisi došao. Samo nas gleda kao da odlučuje ko će da umre. Ja...“

„Ućuti“, oštro joj kaza Moiraina. „Jedan od Izgubljenih je u Tiru. Visoki lord Samon je Be’lal.“ Perin zadrhta.

Loijal čvrsto stisnu oči i zaječa. „Mogao sam da ostanem u stedingu. Dosad bih verovatno bio srećno oženjen nekom koju mi je majka odabrala. Majka mi je dobra žena, i ne bi mi našla lošu suprugu.“ Uši su mu se potpuno sakrile u čupavoj kosi.

„Možeš se vratiti u Steding Sangtai“, kaza Moiraina. „Pođi odmah, ako želiš. Neću te zaustavljati.“

Loijal otvori jedno oko. „Mogu da idem?“

„Ako želiš“, reče mu ona.

„Oh.“ Otvorio je i drugo oko, pa se počešao po obrazu tupim prstima veličine kobasica. „Pretpostavljam... pretpostavljam da... ako već imam izbora... da ću ostati sa svima vama. Uhvatio sam dosta beležaka, ali ni izbliza dovoljno da završim knjigu, a ne bih voleo da ostavim Perina, i Randa...“

Moiraina ga prekide hladnim glasom. „Dobro, Loijale. Drago mi je što ostaješ. Biće mi milo da iskoristim ono što znaš. Ali dok se ovo ne završi, nemam vremena da slušam tvoje jadikovke!“

„Pretpostavljam“, nesigurnim glasom reče Zarina, „da nema nikakvih izgleda da ja odem?“ Pogledala je Moirainu i zadrhtala. „Tako sam i mislila. Kovaču, platićeš mi ako preživim ovo.“

Perin je zbunjeno pogleda. Ja! Glupa žena misli da je ovo moja krivica? Zar sam je ja zvao? Otvori usta, primeti Moirainin pogled, i smesta ih zatvori. Trenutak kasnije reče: „Da li hoće Randa? Da ga spreči, ili da ga ubije?“

„Mislim da ne“, tiho mu odvrati ona. Glas joj beše kao hladan čelik. „Namera mu je, bojim se, da dopusti Randu da uđe u Srce Kamena i uzme Kalandor, a onda da mu ga otme. Bojim se da namerava da Ponovorođenog Zmaja da ubije oružjem koje bi trebalo da ga obznani svetu.“

„Hoćemo li ponovo da bežimo?“ – upita Zarina. „Kao u Ilijanu? Nikad nisam pomišljala da ću bežati, ali kada sam polagala Lovačku zakletvu nisam ni mislila da ću naleteti na Izgubljene.“

„Ovaj put“, odgovori Moiraina, „nećemo bežati. Ne smemo se usuditi. Svetovi i vreme počivaju na Randu, na Ponovorođenom Zmaju. Ovaj put, borićemo se.“

Perin se teskobno promeškolji. „Moiraina, za to o čemu govoriš rekla si nam da ne smemo o tome ni misliti. Jesi zaštitila ovu sobu od slušanja, zar ne?“ Kada ona odmahnu glavom, Perin zgrabi sto tako snažno da tamna hrastovina zaškripa.

„Ne pričamo o Mirdraalima, Perine. Niko ne zna snagu Izgubljenih, izuzev da su Išamael i Lanfear bili najjači, ali najslabiji od njih bi s više od milje razdaljine osetio moj štit. I u trenu nas pokidao na paramparčad. Pri tom, veoma je lako moguće, ni ne makavši se s mesta.“

„Hoćeš da kažeš kako može da te zgazi“, promrmlja Perin. „Svetlosti! Šta ćemo onda da radimo? Možemo li bilo šta da uradimo?“

„Čak ni Izgubljeni ništa ne mogu protiv kobne vatre“, reče ona. Perin se zapita da li je to upotrebila na Psomracima; i dalje se nelagodno osećao zbog onog što je video, i onog što je tada rekla. „Naučila sam ponešto u poslednjih godinu dana, Perine. Ja sam... opasnija no kada sam došla u Emondovo Polje. Ako se dovoljno približim Be’lalu, mogu da ga uništim. Ali ako me on prvi vidi, može sve da nas uništi pre no što ja dobijem svoju priliku.“ Okrenula se Loijalu. „Šta mi možeš reći o Be’lalu?“ Perin zbunjeno trepnu. Loijal?

„Zašto njega pitaš?“ – besno prasnu Zarina. „Najpre kažeš kovaču da ćemo se boriti protiv Izgubljenog! – koji nas u trenu može sve pobiti! – a sada o njemu ispituješ Loijala?“ Loijal žurno promrmlja ime koje je koristila – „Faila! Faila!“ – ali ona nije ni zastala. „Mislila sam da Aes Sedai sve znaju. Svetlosti, ja sam bar toliko pametna da ne pričam kako ću se boriti protiv nečega o čemu ne znam sve! Ti...“ Moirainin pogled je ućutka, ali trenutak kasnije ona nastavi da gunđa.

„Ogijeri“, hladno kaza Aes Sedai, „imaju dugo pamćenje, devojko. Za ljude je prošlo znatno više od stotinu generacija od Slamanja, ali za Ogijere manje od trideset. Mi još učimo iz njihovih priča mnogo šta o čemu nismo znah. A sada mi reci, Loijale. Šta znaš o Be’lalu. I bar jednom budi kratak. Potrebno mi je tvoje dugo sećanje, a ne dugi govori.“

Loijal pročisti grlo; bio je to zvuk umnogome nalik lomljavi suvih grana. „Be’lal.“ Uši mu izleteše iz kose kao krila kolibrija, a onda ponovo spadoše. „Ne znam šta ima u pričama čega ti već nisi svesna. On nije mnogo spominjan, izuzev u vezi s uništenjem Dvorane Slugu, neposredno pre no što su ga Lijus Terin Rodoubica i Stotinu sadrugova zatočih s Mračnim. Džalanda, sin Arijeda sina Koijamovog, zapisao je da su ga zvali Zavidni i da je odbacio Svetlost jer je zavideo Lijusu Terinu, isto kao i Išamaelu i Lanfear. U svojoj Studiji Rata Senke, Moilin, kći Hamade kćeri Džuendine, nazvala je Be’lala Tkačem mreža, mada ne znam zašto. Spominje da je jednom s Lijusom Terinom odigrao partiju kamenova i pobedio, i da se time uvek hvalisao.“ Pogledavši ka Moiraini protutnja: „Pokušavam da budem kratak. Ne znam ništa bitno o njemu. Nekoliko pisaca kaže da su i Be’lal i Samael bih vođe u borbi protiv Mračnoga pre no što su odbacili Svetlost, i da su obojica bih majstori mača. To je zaista sve što znam. Možda se spominje u drugim knjigama, drugim pričama, ah ja ih nisam pročitao. Be’lal se jednostavno ne spominje često. Žao mi je što ne znam ništa korisno.“

„Možda i znaš“, reče mu Moiraina. „Nisam znala za to ime Tkač mreža, niti da je zavideo i Zmaju i svojim sadruzima u Senci. To daje snagu mom ubeđenju da želi Kalandor. Mora da je to razlog što je odlučio da učini sebe Visokim lordom Tira. A Tkač mreža – to je ime za spletkaroša, nekog ko je strpljiv, lukav i proračunat. Bio si dobar, Loijale.“ Ogijerove široke usne na tren se izviše u srećan osmeh, a onda se ponovo poviše.

„Neću da se pretvaram kako me nije strah“, odjednom kaza Zarina. „Samo se budala ne bi plašila Izgubljenog. Ali zaklela sam se da ću biti jedna od vas – i hoću. To je sve što imam da kažem.“

Perin odmahnu glavom. Ona je zaista luda. Ja bih želeo da nisam deo ove družine. Želeo bih da sam kod kuće i da radim u gazda Luhanovoj kovačnici. Naglas reče: „Ako je on u Kamenu, ako tamo čeka Randa, i mi moramo unutra, želimo li da dođemo do njega. Kako ćemo to postići? Svi govore kako niko ne može ući u Kamen bez dozvole Visokih lordova. Kako mi se čini, unutra je moguće ući samo kroz kapije.“

„Vi nećete ići“, reče Lan. „Ući ćemo samo Moiraina i ja. Što nas više pođe, to će teže biti. Kakav god ulaz da otkrijem, mislim da čak ni za dvoje neće biti lak.“

„Gaidine“, odlučno poče Moiraina, ali je Zaštitnik podjednako odlučno prekide.

„Ići ćemo zajedno, Moiraina. Ovaj put ne ostajem po strani.“ Trenutak kasnije, ona klimnu. Perin vide da se Lan opusti. „Vi ostali bolje se naspavajte“, reče Zaštitnik. „Ja moram da izađem i pogledam Kamen.“ Načas zaćuta. „Tvoje vesti su mi isterale nešto iz pameti, Moiraina. To je sitnica, a ja ne mogu da je rastumačim. Aijeli su u Tiru.“

„Aijeli!“ – uzviknu Loijal. „Nemoguće! Čitav grad bi se našao u panici da samo jedan Aijel prođe kroz kapije.“

„Nisam rekao da se šetaju ulicama, Ogijeru. Krovovi i dimnjaci ovoga grada dobro su skrovište. Video sam najmanje troje, mada ih izgleda niko drugi u Tiru nije primetio. A ako sam ja video troje, budite sigurni da ih je mnogo više koje nisam uočio.“

„To mi ništa ne znači“, polako kaza Moiraina. „Perine, zašto se tako mrštiš?“

Nije bio svestan da se namrštio. „Razmišljam o onome što je rekao Aijel u Remenu. Rekao je da će Aijeli izaći iz Trostruke zemlje kada Kamen padne. To je Pustara, zar ne? Rekao je da je to proročanstvo.“

„Pročitala sam svaku reč Zmajskih proročanstava“, tiho reče Moiraina, „u svakom mogućem prevodu, i nigde se ne spominju Aijeli. Slepo se teturamo tamo gde Be’lal tka svoje mreže, a Točak tka Šaru oko nas. Ali da li su Aijeli tkanje Točka, ili Be’lalovo? Lane, brzo mi pronađi ulaz u Kamen. Nama. Brzo nam pronađi ulaz.“

„Kako zapovedaš, Aes Sedai“, reče on, ali toplim glasom, i izgubi se kroz vrata. Moiraina se mrštila zagledana u sto, izgubljena u mislima.

Zarina priđe Perinu i pogleda ga nakrivljene glave. „A šta ćeš ti, kovaču? Izgleda da im je namera da mi čekamo i gledamo dok se oni provode. Mada, neću da se žalim.“

Sumnjao je u to poslednje. „Najpre“, reče joj, „idem da jedem. A onda ću razmišljati o čekiću.“ I pokušati da odgonetnem šta osećam prema tebi. Sokole.

Загрузка...