Ponovorođeni Zmaj

29 Zamka je odapeta

Pas za okretanje pečenja ležao je u jednom uglu. Prostrelivši ga pogledom, Ninaeva obrisa znoj sa čela i vrati se poslu koji je on trebalo da radi. Ne bi me začudilo da me privežu za njegov točak, umesto što su me pustile da okrečem ovu od Svetlosti zaboravljenu ručku! Aes Sedai! Nek su sve spaljene! Koliko je ljuta videlo se po tome što je psovala, a nije to ni primetila. Ne bi joj moglo biti više vruće ni da skoči u vatru koja je gorela u kaminima od sivog kamena. Bila je sigurna da joj se pas ceri.

Elejna je dugom drvenom kašikom vadila mast iz plehova pod pečenjem, dok je Egvena istom takvom kašikom prelivala meso. U velikoj kuhinji oko njih svi su radili. Čak su se i polaznice toliko privikle da tu vide Prihvaćene, da ih više nisu ni gledale. Mada kuvarice nisu dopuštale polaznicama da zastaju i blenu. Rad gradi ličnost, tako su govorile Aes Sedai, a kuvarice su vodile računa da polaznice izgrade snažne ličnosti. A i tri Prihvaćene, isto tako.

Laras, nadzornica kuhinje – u stvari je bila glavni kuvar, ali ovaj drugi naziv koristilo je toliko njih pre nje da je to skoro postala titula – dođe da pregleda pečenje. I žene koje su se nad njim znojile. Bila je više no punačka. Imala je slojeve podbradaka, a od njene snežnobele kecelje mogle su da se načine tri polazničke haljine. Nosila je sopstvenu varjaču kao da je skiptar. Ta varjača nije bila za mešanje. Služila je za izdavanje uputstava potčinjenima i pljuske onima koje po njenim merilima nisu dovoljno brzo gradile ličnost. Laras osmotri pečenje, šmrknu, i namršti se na tri Prihvaćene.

Ninaeva ju je smireno pogledala pravo u oči i nastavila da okreće ražanj. Izraz lica krupne žene nikada se nije menjao. Ninaeva je pokušala da joj se smeši, ali ni to nije pomoglo. Kada je prestala da radi da bi joj se obratila, potpuno uljudno, izbila je prava katastrofa. Bilo je dovoljno što su je Aes Sedai tlačile i gonile. To je morala da istrpi, ma koliko je peklo, ako je želela da nauči kako da koristi svoje sposobnosti. Mada joj se nije sviđalo ono što je mogla da uradi – jedno je bilo znati da to što usmeravaju Moć ne čini od Aes Sedai Prijatelje Mraka, a nešto potpuno drugo otkriti kako i sama može da usmerava – ali morala je da nauči, kako bi se osvetila Moiraini. Mržnja prema Moiraini, zbog svega onoga što je učinila Egveni i ostalim Dvorečanima, što im je pokidala živote i sve ih obmanula u skladu sa svrhama Aes Sedai, jedino ju je i držala. Ali da se ta Laras prema njoj ponaša kao da je lenjo i zaostalo dete, da bude primorana da se klanja i trči za tu ženu koju bi kod kuće s nekoliko odabranih reči postavila na svoje mesto – zbog toga je besnela skoro koliko i od pomisli na Moirainu. Možda ako je ne budem gledala... Ne! Radije bih bila spaljena no da spustim pogled pred ovom... ovom kravom!

Laras glasnije šmrknu i udalji se. Valjala se kao lađa dok je prelazila preko tek obrisanih sivih pločica na podu.

I dalje savijena s kašikom i šerpom za mast, Elejna se namršti za njom. „Ako me ta žena još jednom udari, narediću da je Garet Brin uhapsi i...“ „Čuti“, šapnu Egvena. Ona nije prestala da preliva pečenje, niti je pogledala Elejnu. „Čuje kao...“

Laras se okrete, kao da je zaista čula. Još više se namršti i široko otvori usta. Ali pre no što išta reče, Amirlin Tron poput vihora ulete u kuhinju. Čak je i prugasta ešarpa na njenim ramenima delovala nakostrešeno. Za divno čudo, Leane nije bilo nigde na vidiku.

Napokon, sumorno pomisli Ninaeva. Već je krajnje vreme!

Ali Amirlin je ni pogledom ne okrznu. Nikome ni reči nije rekla. Prevukavši šakom preko stola izribanog tako da se sijao, osmotri svoje prste i namršti se kao da su prljavi. Laras se istog trena stvorila kraj nje, sva u osmesima, ali Amirlinin mrk pogled natera je da ih ćutke proguta.

Amirlin dugačkim korakom prođe po kuhinji. Oštro je gledala žene koje su šekle hleb. Streljala je očima one što su ljuštile povrće. Mrštila se na lonce sa supom, a zatim na žene za njih zadužene; one iznenada postadoše obuzete proučavanjem supe. Njene smrknute veđe nateraše u trk devojke što su nosile poslužavnike i činije. Izraz njenog lica nagna polaznice da polete kao miševi kada je mačka na vidiku. Dok je prešla pola kuhinje, sve žene u njoj radile su dvostruko brže no ranije. Kada je sve obišla, Laras je bila jedina koja se usudila da makar kradom upravi oči ka njoj.

Amirlin stade ispred pečenja, podboči se, i zagleda u Laras. Samo ju je gledala, bezizražajno, plavim očima hladnim i čeličnim.

Krupna žena proguta knedlu, a podbraci joj se zatalasaše dok je nameštala kecelju. Pod Amirlininim netremičnim pogledom, Laras obori oči i teško se premesti s noge na nogu. „Ako bi mi majka oprostila“, izusti slabašnim glasom. Načinivši nešto što je možda bilo naklon, odjuri zaboravivši se toliko da se pridružila ženama za jednim od lonaca i sopstvenom varjačom počela da meša supu u njemu.

Ninaeva se nasmeši, ali spusti glavu da to sakrije. I Egvena i Elejna nastavile su da rade, ali su takođe ispod oka pogledivale ka Amirlin, koja je leđima okrenuta stajala ni dva koraka od njih.

S mesta na kome je stajala Amirlin osmotri čitavu kuhinju. „Ako ih je ovako lako zastrašiti“, tiho promrmlja, „možda su se zaista predugo izvlačile s nekim stvarima.“

Zaista lako zastrašiti, pomisli Ninaeva. Bedni izgovori za žene. Samo ih je pogledala! Amirlin se osvrnu preko ramena pokrivenog ešarpom, i na trenutak je pogleda pravo u oči. Ninaeva shvati da odjednom brže okreće ražanj. Reče sebi da mora da se pretvara kako je i sama zastrašena.

Amirlinin pogled pade na Elejnu, i ona odjednom progovori, skoro dovoljno glasno da bakarne šerpe i tiganji na zidovima zazveče: „Neke reči neću otrpeti iz usta mlade žene, Elejna od kuće Trakand. Ako ih izustiš, postaraću se da budu izribana!“ Svi u kuhinji poskočiše.

Elejna je delovala zbunjeno, a Egvena uvređeno.

Ninaeva grozničavo zatrese glavom. Ne, devojko! Ćuti! Zar ne vidiš šta radi?

Ali Egvena ipak otvori usta, i s poštovanjem, mada odlučno, reče: „Majko, nije...“

„Tišina!“ Amirlinin uzvik izazva još jedan talas trzanja. „Laras! Možeš li nekako da naučiš dve devojke da govore kada bi trebalo i da kažu ono što bi trebalo, nadzornice kuhinje? Možeš li to?“

Laras se pojavi brže no što je Ninaeva ikada videla da se ta žena kreće, jurnuvši ka Elejni i Egveni da ih zgrabi za uši, sve vreme ponavljajući: „Da, majko. Smesta, majko. Kao što zapovedaš, majko.“ Žurno istera dve mlade žene iz kuhinje, kao da je željna da umakne Amirlininom pogledu.

Amirlin je sada bila dovoljno blizu Ninaevi da je dodirne, ali i dalje je osmatrala kuhinju. Mlada kuvarica, okrenuvši se s činijom u rukama, slučajno srete Amirlinin pogled. Ciknu i pojuri.

„Nisam nameravala da ovo zakači Egvenu.“ Amirlin jedva da je pomerala usne. Izgledala je kao da mrmlja sebi u bradu, a kakav je izraz imala na licu, niko u kuhinji nije želeo da čuje šta to govori. Ninaeva je jedva razabirala reči. „Ali možda će je to naučiti da razmišlja pre no što otvori usta.“

Ninaeva je okretala ražanj i držala glavu pognutu, nastojeći da onome ko bi pogledao izgleda kao da i sama mrmlja nešto za sebe. „Mislila sam da ćeš pomno motriti na nas, majko. Tako da možemo da ti podnosimo izveštaje.“

„Da sam svaki dan dolazila da vas gledam, kćeri, neko bi postao sumnjičav.“ Amirlin je i dalje posmatrala kuhinju. Većina žena kao da je izbegavala čak i da pogleda u njenom pravcu iz straha da ne izazove njen gnev. „Nameravala sam da vas dovedu u moju radnu sobu nakon podnevnog obroka. Nagovestila sam Leani da je to stoga da bih vas izgrdila što niste izabrale šta ćete učiti. Ali ima vesti koje ne mogu da čekaju. Šerijam je pronašla još jednog Sivog čoveka. Ženu. Mrtvu kao prošlonedeljna riba, i to bez traga na sebi. Bila je položena, kao da se odmara, usred Šerijaminog kreveta. To za nju nije bilo ni najmanje prijatno.“

Ninaeva se ukoči, a ražanj na tren stade pre no što je ponovo počela da ga okreće. „Šerijam je imala prilike da vidi spisak koji je Verin dala Egveni. Kao i Elaida. Nikoga ne optužujem, ali imale su prilike. A Egvena je rekla da se i Alana... neobično ponašala.“

„Ispričala ti je za to, je li? Alana je Arafelka. U Arafelu imaju neobične pojmove časti i dugovanja.“ Slegla je ramenima kao da je to nebitno, ali ipak reče: „Valjda mogu da pripazim na nju. Da li ste još nešto korisno otkrile, dete?“

„Ponešto“, sumorno promrmlja Ninaeva. A šta je s motrenjem na Šerijam? Možda ona nije samo pronašla tog Sivog čoveka. Kad smo već kod toga, Amirlin bi mogla da pazi i na Elaidu. Znači, Alana je zaista... „Ne razumem zašto veruješ Elsi Grinvel, ali tvoja poruka nam je pomogla.“

U kratkim, brzim crtama, Ninaeva ispriča o onome što su pronašle u ostavi pod bibliotekom, postaravši se da izgleda kako su tamo išle samo ona i Egvena, i ispriča šta su zaključile o tome. Nije spomenula Egvenin san – ili šta god da je bio; Egvena je tvrdila kako je bio stvaran – o Tel’aran’riodu. Niti je spomenula ter’angreal koji je Verin dala Egveni. Nije mogla da se nagna na potpuno poverenje u ženu koja je nosila ešarpu sa sedam pruga – niti bilo koju ženu koja je nosila šal. Činilo se kako je najbolje neke stvari zadržati za sebe.

Kada je završila, Amirlin je ćutala tako dugo da je Ninaeva pomislila kako je nije ni čula. Taman se spremala da malo glasnije sve to ponovi, kada Amirlin napokon progovori, i dalje jedva mrdajući usnama.

„Nikakvu poruku nisam poslala, kćeri. Stvari koje su Lijandrin i ostale za sobom ostavile bile su temeljno pretražene, i zatim spaljene, pošto ništa nije pronađeno. Niko ne bi ni hteo da upotrebljava ono što je ostalo iza Crnog ađaha. Što se Else Grinvel tiče... sećam se te devojke. Mogla je nešto da nauči da se potrudila, ali ta je samo htela da se smeši muškarcima u zaštitničkom vežbalištu. Elsa Grinvel smeštena je pre deset dana na trgovačku barku i poslata svojoj majci.“

Ninaeva pokuša da proguta knedlu koja joj se stvorila u grlu. Amirlinine reči prizvaše joj pomisli na siledžije koje izazivaju manju decu. Uvek su tako prezirali manje od sebe, uvek tako sigurni da su mlađi preglupi da shvate šta se dešava, da se nisu ni trudili da prikriju svoje zamke. Krv joj je proključala na pomisao da je Crni ađah smatra tako nesposobnom. To što su mogle da postave tu zamku sledilo ju je. Svetlosti, ako je Elsa izbačena... Svetlosti, svako s kime pričam mogao bi biti Lijandrin, ili neka od ostalih. Svetlosti!

Ražanj stade. Užurbano ponovo poče da ga okreće. Ali niko nije ni primetio. Svi su se iz petnih žila trudili da ne gledaju u pravcu Amirlin.

„A šta nameravate da uradite u vezi s ovom... tako očiglednom zamkom?“ – tiho upita Amirlin, i dalje posmatrajući kuhinju, podalje od Ninaeve. „Nameravate li i u ovu da upadnete?“

Ninaeva pocrvene. „Znam da je ova zamka zamka, majko. A najbolji način da uhvatiš onoga ko je zamku postavio jeste da je odapneš i čekaš da on – ili ona – dođe.“ Posle onoga što joj je Amirlin upravo ispričala, njene reči zazvučale su slabije nego kada ih je izgovorila pred Egvenom i Elejnom, ali i dalje je tako mislila.

„Možda je tako, dete. Možda je to najbolji način da ih pronađete. Ako one vas ne nađu čvrsto uhvaćene u svoju mrežu.“ Umorno je uzdahnula. „Ostaviću u tvojoj sobi zlato za putovanje. I pustiću glas da sam vas poslala na neko imanje da prašite kupus. Hoće li i Elejna s vama?“

Ninaeva se toliko zaboravi da prostreli Amirlin pogledom, a onda žurno spusti oči na svoje šake, pobelele od siline s kojom je stiskala ražanj. „Ti lukava matora... Čemu sve to pretvaranje ako si znala? Zbog tvojih ljigavih spletki drhtale smo koliko i od crnog ađaha. Zašto?“ Amirlinino lice poprimi takav izraz da Ninaeva natera sebe da u glas unese više poštovanja. „Ako mogu da pitam majko?“

Amirlin frknu. „Vratiti Morgazu na pravi put, želela ona to ili ne, biće dovoljno teško i ako ne bude mislila kako sam joj kćer poslala na more u čamcu koji propušta vodu. Ovako mogu otvoreno da kažem kako ja ništa i nisam uradila. Možda će za Elejnu biti pomalo teško kada se naposletku bude suočila s majkom, ali sada imam tri psa, a ne dva. Rekla sam ti da J bih imala stotinu, samo da mogu.“ Namestila je ešarpu na ramenima. „Ovo se odužilo. Ako još ostanem u tvojoj blizini, neko će to možda primeriti. Imaš li još nešto da mi kažeš? Ili da pitaš? Samo brzo, kćeri.“

„Šta je Kalandor, majko?“ – upita Ninaeva.

Ovog puta Amirlin se zaboravila. Skoro se okrenula ka Ninaevi pre no što se trže nazad. „Ne sme im se dozvoliti da to imaju.“ Šapat joj beše jedva čujan, kao da se samo sebi obraćala. „Nemoguće je da ga uzmu, ali...“ Duboko udahnu, a njene tihe reči dobiše na snazi dovoljno da ih Ninaeva čuje, mada niko dva koraka dalje ne bi mogao. „Svega desetak žena u Kuli zna šta je Kalandor, i možda isto toliko ljudi napolju. Visoki lordovi Tira znaju, ali nikada o tome ne govore, izuzev kada zemaljski lord bude uzdignut na položaj. Tada mu se kaže. Mač Koji Se Ne Može Dotaći je sa’angreal, devojko. Samo su dva moćnija ikada načinjena, i hvala Svetlosti što nijedan nikada nije bio upotrebljen. S Kalandorom u rukama, dete, jednim udarcem mogla bi čitav grad da sravniš sa zemljom. Ako pogineš sprečavajući da padne u šake Crnom ađahu – ti, Egvena i Elejna, sve tri – učinićete uslugu čitavom svetu, i to ne po veliku cenu.“

„Kako bi mogle da ga uzmu?“ – upita Ninaeva. „Mislila sam da samo Ponovorođeni Zmaj može dotaći Kalandor.“

Amirlin joj iskosa uputi pogled tako oštar da bi njime mogla da raseče pečenje na ražnju. „Možda traže nešto drugo“, odgovori trenutak kasnije. „Odavde su ukrale ter’angreale, a u Kamenu Tira čuva se skoro isto toliko ter’angreala kao u Kuli.“

„Mislila sam da visoki lordovi mrze sve što ima veze s Jednom moći“, s nevericom prošapta Ninaeva.

„Oh, mrze, dete. Mrze, i boje se. Kada pronađu tairensku devojčicu koja može da usmerava, istog dana je strpaju na brod za Tar Valon. Jedva da joj ostave dovoljno vremena da se oprosti s porodicom.“ Amirlinino mrmljanje beše obojeno gorkim uspomenama. „Ali unutar svog dragog Kamena čuvaju jednu od najmoćnijih žiža Moći koje je svet ikada video. Mislim da su tokom godina upravo stoga sakupili toliko ter’angreala – i svega drugog što je u nekoj vezi s Moći – kao da će time umanjiti postojanje stvari koje ne mogu da se otarase. Stvari koja ih svaki put kada uđu u Srce Kamena podseća na njihov usud. Tvrđava koja je skršila stotinu armija pašće kao znak da je Zmaj Ponovo rođen. Čak ne ni jedini znak; samo jedan. Kako to mora da boli njihova ponosita srca. Njihov pad neće biti čak ni jedini veliki znak promene sveta. Čak ne mogu ni da ga ignorišu time što neće ulaziti u Srce. Tamo zemaljski lordovi bivaju uzdignuti na položaj visokih lordova, i tamo četiri puta godišnje moraju da izvode ono što zovu Ritual čuvanja, tvrdeći kako time što čuvaju Kalandor čitav svet čuvaju od Zmaja. Mora da im to ždere duše poput srebrnperki, a to i zaslužuju.“ Prenula se, kao pojmivši da je rekla više no što joj beše namera. „Da li je to sve, dete?“

„Da, majko“, odgovori Ninaeva. Svetlosti, uvek se sve vraća na Randa, zar ne? Uvek na Ponovorođenog Zmaja. I dalje je s poteškoćom tako mislila o njemu. „To je sve.“

Amirlin ponovo namesti ešarpu, namrštivši se na grozničavu žurbu po kuhinji. „Moraću ovo da ispravim. Morala sam neodložno s tobom da razgovaram, ali Laras je dobra žena, i valjano upravlja kuhinjom i ostavama.“

Ninaeva frknu i obrati se svojim šakama na ručici ražnja. „Laras je gomila sala, koja previše voli da vitla onom varjačom.“ Mislila je da je to promrmljala sebi u bradu, ali ipak ču kako se Amirlin kiselo nasmeja.

„Dobro procenjuješ ljude, dete. Mora da si bila uspešna kao Mudrost svog sela. Laras je otišla kod Šerijam i zahtevala da zna koliko dugo ćete vas tri biti osuđene na najprljaviji i najteži rad, bez lakših poslova. Rekla je kako neće da učestvuje u slamanju zdravlja, niti duha, bilo koje žene, ma šta ja rekla. Dobro procenjuješ ljude, dete.“

U tom trenutku Laras uđe kroz kuhinjska vrata, oklevajući da stupi u sopstveni domen. Amirlin joj pođe u susret, a mrštenje i oštre poglede zameniše osmesi.

„Sve mi sjajno izgleda, Laras“, reče dovoljno glasno da je čitava kuhinja čuje. „Nisam primetila ništa što ne bi trebalo, sve je na svom mestu. Bićeš pohvaljena. Mislim da ću nadzornicu kuhinje učiniti zvaničnom titulom.“

Nelagodnost na licu krupne žene u treptaju se izmeni preko iznenađenja u ushićenost. Kada je Amirlin izašla iz kuhinje, Laras je cela bila jedan veliki osmeh. Ali se ponovo smrkla čim je skrenula pogled s Amirlininih leđa na svoje radnice. Kuhinja kao da skoči na posao. Larasin mrgodni pogled pade na Ninaevu.

Ponovo okrećući ražanj, Ninaeva pokuša da se nasmeši krupnoj ženi.

Laras se još više namrgodi i poče da lupka varjačom po butini, očigledno zaboravivši kako ju je upotrebila za šta nije bila predviđena. Na beloj kecelji ostadoše mrlje od supe.

Smešiću joj se, pa makar precrkla, pomisli Ninaeva, mada je morala da stegne zube da bi to uradila.

U tom trenu pojaviše se Egvena i Elejna, kriveći lica i trljajući usta rukavima. Kada ih Laras pogleda, jurnuše ka ražnju i nastaviše svoj posao.

„Sapun“, promumla Elejna, „ima grozan ukus!“

Egvena se sva tresla dok je prelivala pečenje. „Ninaeva, ako mi kažeš kako je Amirlin naredila da ostanemo ovde, počeću da vrištim. Možda zaista pobegnem.“

„Odlazimo čim se uredimo“, odgovori im ona. „Čim iz soba uzmemo svoje stvari.“ Volela bi da je i ona osećala žudnju koja je zableštala u njihovim očima. Svetlost dala da ne odlazimo u zamku iz koje ne možemo da izađemo. Svetlost tako dala.