Ponovorođeni Zmaj

23 Vezana za Kulu

Svetlost je pokida, iseče i spali. Padala je i gorela, zauvek. Zauvek.

Egvena iskorači iz srebrnog luka, hladna i ukočena od besa. Želela je da ledeni gnev može da porekne plamen koga se sećala. Telo joj se sećalo da je gorelo, ali druga sećanja vređala su je i pekla daleko dublje. Bes hladan kao smrt.

„Da li samo to za mene postoji?“ – gnevno upita. „Da ga iznova i iznova napuštam? Da ga izdajem i ne uspevam da mu pomognem, iznova i iznova? Da li je to sve što za mene postoji?“

Odjednom shvati da nije sve kao što bi trebalo da bude. Amirlin je sada bila tu, kao što su Egvenu učili da će biti, i sestra iz svakog Ađaha, ali gledale su je zabrinuto. Sada su na svakom mestu oko ter’angreala sedele po dve Aes Sedai, lica oblivenih znojem. Ter’angreal je brujao, skoro vibrirao, a belu svetlost unutar lukova kidali su siloviti raznobojni mlazevi.

Sjaj saidara nakratko obavi Šerijam dok je dodirivala Egvenu po glavi, ponovo je naježivši. „Dobro je.“ Nadzornica polaznica zvučala je kao da joj je laknulo. „Nije ozleđena.“ Kao da to nije očekivala.

Aes Sedai naspram Egvene kao da se opustiše. Elaida duboko uzdahnu, a onda žurno ode po poslednji putir. Samo se Aes Sedai oko ter’angreala nisu opustile. Brujanje se smanjilo, a svetlost počela da treperi, što je bio znak da se ter’angreal smiruje, ali te Aes Sedai delovale su kao da se bore s njim za svaki pedalj.

„Šta... Šta se desilo?“ – upita Egvena.

„Ćuti“, odvrati Šerijam, ali nežno. „Za sada, ćuti. Dobro si – to je najvažnije – i moramo da završimo ceremoniju.“ Elaida priđe, skoro trkom, i dodade Amirlin poslednji srebrni putir.

Egvena je samo na trenutak oklevala pre no što je klekla. Šta se desilo?

Amirlin polako isprazni putir iznad Egvenine glave. „Oprana si od Egvene al’Ver iz Emondovog Polja. Očišćena si od svih veza koje su te spajale sa svetom. Došla si nam čista u srcu i duši. Ti si Egvena al’Ver, Prihvaćena Bele kule.“ Poslednja kap pade na Egveninu kosu. „Sada si naša.“

Poslednje reči kao da su imale neko posebno značenje, samo između Egvene i Amirlin. Amirlin pruži putir jednoj Aes Sedai i izvadi zlatni prsten u obliku zmije koja grize sopstveni rep. Egvena nije mogla a da ne zadrhti dok je dizala levu šaku, i ponovo kada joj Amirlin stavi prsten Velike zmije na srednji prst. Kada bude postala Aes Sedai, nosiće prsten na kome god prstu bude htela, ili ga uopšte neće ni nositi, ako bude potrebno da sakrije ko je, ali Prihvaćene ga tu nose.

Sva ozbiljna, Amirlin je diže na noge. „Dobro došla, kćeri“, reče i poljubi je u obraz. Egvena se iznenadi kada oseti uzbuđenje. Ne dete, već kćeri. Ranije je uvek bila dete. Amirlin je poljubi i u drugi obraz. „Dobro došla.“

Udaljivši se za korak, Amirlin je odmeri pogledom, ali obrati se Šerijam: „Neka se osuši i obuče, pa se onda uverite da je dobro. Pazi, uverite se.“

„Sigurna sam, majko.“ Šerijam je zvučala iznenađeno. „Videla si kada sam je ispitala.“

Amirlin nešto progunđa i pogled joj odluta ka ter’angrealu. „Nameravam da saznam šta je večeras pošlo po zlu.“ Zaputila se u pravcu u kome je gledala, a suknje su joj preteči šuštale. Večina drugih Aes Sedai pridružiše joj se oko ter’angreala, koji više nije bio ništa do srebrna struktura načinjena od lukova na prstenu.

„Majka je zabrinuta za tebe“, reče Šerijam i odvuče Egvenu u stranu, gde se nalazio debeli peškir za kosu, i još jedan da se cela obriše.

„Koliko je razloga imala?“ – upita Egvena. Amirlin ne želi da se ma šta dogodi njenom psu sve dok jelen ne bude uhvaćen.

Šerijam ne odgovori. Samo se neznatno namrštila, a onda sačekala dok se Egvena nije osušila, pre no što joj dade belu haljinu pri dnu obrubljenu sa sedam prstenova.

Egvena je razočarano obuče. Sada je Prihvaćena, s prstenom na ruci i obručima na haljini. Zašto se ne osećam drugačije?

Elaida joj priđe, noseći njene polazničke haljine, cipele, pojas i torbicu. I hartije koje je dobila od Verin. U Elaidinim šakama.

Egvena natera sebe da sačeka da joj Aes Sedai doda zavežljaj, umesto da joj ga otme. „Hvala, Aes Sedai.“ Pokuša krajičkom oka da vidi šta je s papirima; nije mogla da oceni da li ih je neko čitao. Vrpca je i dalje bila vezana. Kako da znam da li ih je sve pročitala? Opipavši torbicu ispod polazničke haljine, oseti neobični prsten u njoj, ter’angreal. Barem je i dalje tu. Svetlosti, ne znam da li bi mi smetalo da ga je uzela. Da, bi. Mislim da bi.

Elaidino lice beše ledeno poput njenog glasa. „Nisam želela da ti večeras budeš ovde. Ne stoga što sam se bojala šta će se desiti; niko to nije mogao da predvidi. Već zbog onog što si. Divljakuša.“ Egvena pokuša da se pobuni, ali Elaida nastavi, neumoljivo kao planinski glečer. „Oh, znam da su te Aes Sedai naučile da usmeravaš, ali i dalje si divljakuša. Divljakuša u duhu, po ponašanju. Imaš ogroman potencijal, inače večeras ne bi tamo preživela, ali potencijal ništa ne menja. Mislim da ti nikada nećeš postati deo Bele kule, ne kao mi ostale, bez obzira na kom prstu nosila svoj prsten. Bolje bi bilo da si naučila dovoljno da ostaneš živa i zadovoljila se time. Bolje da si se vratila u svoje pospano selo. Daleko bolje.“ Okrenuvši se u mestu, besno je izašla iz odaje.

Ako ona nije Crni ađah, kiselo pomisli Egvena, onda im je vrlo blizu. Naglas, promrmlja Šerijam: „Mogla si nešto da kažeš. Mogla si da mi pomogneš.“

„Polaznici bih pomogla, dete“, spokojno odvrati Šerijam, a Egvena se žacnu. Znači, ponovo je „dete“. „Pokušavam da zaštitim polaznice kada im je to potrebno, budući da ne mogu same da se brane. Ti si sada Prihvaćena. Vreme je da naučiš kako da vodiš računa o sebi.“

Egvena pogleda Šerijam u oči i zapita se da li joj se samo učinilo da je poslednja rečenica bila naglašena. Šerijam je imala prilike isto koliko i Elaida da pročita spisak imena i zaključi kako je Egvena umešana s Crnim ađahom. Svetlosti, počinješ u sve da sumnjaš. Bolje i to no smrt, ili da me zarobe njih trinaest i... Smesta prestade da razmišlja o tome; nije želela te misli u glavi. „Šerijam, šta se noćas desilo?“ – upita. „I nemoj da me zavlačiš.“ Šerijam diže obrve skoro do kose, a Egvena smesta prepravi svoje pitanje. „Šerijam Sedai, mislim. Oprosti mi, Šerijam Sedai.“

„Seti se da još nisi Aes Sedai, dete.“ Uprkos oštrom glasu, Šerijam se nasmeši, ali osmeh iščeznu kad je nastavila: „Ne znam šta se desilo. Izuzev da si skoro poginula.“

„Ko zna šta se dešava s onima koje ne izađu iz ter’angreala?“ – reče Alana kad im se pridružila. Zelena sestra bila je poznata po svojoj naprasitosti koliko i po smislu za humor. Neki su govorili da ume munjevito da pređe od jednog do drugog, i ponovo nazad, pre no što čovek trepne, ali Egvenu je gledala skoro potčinjeno. „Dete, trebalo je ovo da zaustavim dok sam imala priliku, onda kad sam prvi put primetila onaj – odjek. Vratio se. To se desilo. Vratio se hiljadu puta jači. Deset hiljada puta. Izgledalo je skoro kao da ter’angreal pokušava da odseče tok od saidara – ili da istopi pod. Izvinjavam se, mada reči nisu dovoljne. Ne za ono što ti se skoro dogodilo. Kažem sledeče, a zbog Prve zakletve znaš da je istina: da bih pokazala kako se osećam, zamoliću majku za dozvolu da s tobom delim vreme provedeno u kuhinji. I, da, tvoje posete Šerijam. Da sam uradila ono što je trebalo, ti ne bi bila u opasnosti da izgubiš život, i za to ću se iskupiti.“

Šerijam se sablažnjeno nasmeja. „Nikad ti to neće dozvoliti, Alana. Sestra u kuhinji, a kamoli... To je nečuveno. Nemoguće! Radila si kako si mislila da je ispravno. Ni za šta nisi kriva.“

„Nisi ti kriva, Aes Sedai“, reče Egvena. Zašto Alana ovo radi? Sent ako ne želi da me ubedi kako nije ništa imala s onim što je pošlo po zlu. A možda i da bi me stalno držala na oku. Upravo ju je ta slika, ponosna Aes Sedai tri puta dnevno do lakata u masnim šerpama samo da bi nekoga posmatrala, ubedila kako je suviše pustila mašti na volju. Ali takođe je bilo nezamislivo da Alana učini što je rekla. U svakom slučaju, Zelena sestra nije imala prilike da vidi spisak imena dok je pazila na ter’angreal. A li ako je Ninaeva u pravu, spisak imena joj i nije potreban da bi mlela da me ubije ukoliko je Crni ađah. Prekini s tim! „Zaista nisi.“

„Da sam radila šta je trebalo“, bila je uporna Alana, „ovo se nikad ne bi desilo. Nešto slično sam videla jedino pre mnogo godina, kada smo pokušale da upotrebimo ter’angreal u istoj prostoriji s još jednim, koji je s njime stajao u nekoj vezi. Izuzetno je retko naići na dva takva. Istopili su se, a sve sestre u krugu od sto koraka odatle nedelju dana su imale takvu glavobolju da ni varnicu nisu mogle da usmere. Šta je bilo, dete?“

Egvena je stiskala torbicu sve dok joj se izuvijani kameni prsten nije kroz debelu tkaninu utisnuo u dlan. Da li je to prsten topao? Svetlosti, sama sam to uradila. „Ništa, Alana Sedai. Aes Sedai, ništa loše nisi uradila. Nema nikakvog razloga da deliš moju kaznu. Ni najmanjeg. Nikakvog!“

„Pomalo ostrašćeno“, primeti Šerijam, „ali istinito.“ Alana samo odmahnu glavom.

„Aes Sedai“, polako kaza Egvena, „šta znači biti Zeleni ađah?“ Šerijam se nasmeši očima, a Alana otvoreno isceri.

„Tek si stavila prsten“, reče Zelena sestra, „a već pokušavaš da odlučiš koji Ađah da odabereš? Prvo, moraš da voliš muškarce. Ne mislim da budeš zaljubljena u njih, već da ih voliš. Ne kao Plava, koja voli muškarce sve dok služe njenoj svrsi i ne smetaju. A svakako ne kao Crvena, koja ih prezire, kao da su svi do jednog odgovorni za Slamanje.“ Alvijarin, Bela sestra koja je pratila Amirlin, hladno ih pogleda i nastavi dalje. „I ne kao Bela“, nasmeja se Alana, „koja u svom životu nema mesta ni za kakve strasti.“

„Nisam tako mislila, Alana Sedai. Želim da znam šta znači biti Zelena sestra.“ Nije bila sigurna da će je Alana razumeti, pošto ni sama baš nije shvatala šta želi da zna, ali Alana polako klimnu, kao da ju je razumela.

„Smeđe tragaju za znanjem, Plave se petljaju s uzrocima, a Bele razmatraju pitanja istine neumoljivom logikom. Naravno, sve mi radimo ponešto od svega toga. Ali biti Zelena znači biti spremna.“ Alanin Glas oboji ponos. „U vreme Troločkih ratova često su nas zvali Bojni ađah. Sve Aes Sedai pomagale su gde god su mogle, ali jedino je Zeleni ađah stalno bio s vojskama, u skoro svakoj bici. Mi smo stajale nasuprot Gospodarima straha. Bojni ađah. A sada smo spremne, za Troloke koji će ponovo poći na jug, za Tarmon Gai’don, Poslednju bitku. Mi ćemo biti tamo. To znači biti Zelena.“

„Hvala ti, Aes Sedai“, reče Egvena. To sam bila? Ili ću biti? Svetlosti, kad bih samo znala da lije to bilo stvarno, da lije ikakve veze imalo s onim što je ovde i sada.

Amirlin im se pridruži, a one joj se duboko nakloniše. „Jesi li dobro, kćeri?“ – upita Egvenu. Pogled joj blesnu ka krajičku papira koji je virio ispod polazničke haljine u Egveninim šakama, a onda ponovo ka Egveninom licu. „Znaću šta se i zašto noćas odigralo, pre no što se ova noč završi.“

Egvena pocrvene. „Dobro sam, majko.“ Alana je iznenadi zamolivši Amirlin upravo ono što je i rekla da će učiniti.

„Nikad nisam čula za tako nešto“, odreza Amirlin. „Vlasnik ne vadi mulj sa malima od palube, čak ni kada je nasukao brod.“ Zabrinuto pogleda Egvenu. I ljutito. „Delim tvoju zabrinutost, Alana. Šta god da je ovo dete uradilo, onako nešto nije zaslužilo. U redu. Ako će ti to pomoći da preboliš ono što se desilo, možeš posetiti Šerijam. Ali neka to bude samo između vas dve. Neću da se ma ko podsmeva jednoj Aes Sedai, čak ni u Kuli.“

Egvena otvori usta da sve prizna i da im prsten – nije čak ni želela tu prokletinju – ali Alana je preduhitri.

„A ostalo, majko?“

„Ne budi smešna, kćeri.“ Sa svakom rečju Amirlin beše sve ljuća. „Ni dan ne bi prošao pre no što bi ti se svi smejali, izuzev onih koji bi pomislili da si poludela. I nemoj da misliš da te glas ne bi pratio. Takve priče brzo se prošire. Od Tira do Maradona pričalo bi se o Aes Sedai sluškinji. To bi na sve sestre bacilo nepovoljno svetlo. Ne. Ako hoćeš da se otarasiš nekog osećanja krivice s kojim ne možeš da se nosiš kao odrasla žena, dobro. Rekla sam ti da možeš posetiti Šerijam. Pođi noćas s Egvenom, kada odete odavde. Tako ćeš imati ostatak noći da razmisliš je li ti to pomoglo. A sutra možeš početi da istražuješ šta je ovde pošlo po zlu!“

„Da, majko.“ Alanin glas beše potpuno ravan.

Želja da prizna šta je bilo potpuno zamre u Egveni. Alana je samo na tren pokazala razočaranje kada je shvatila da joj Amirlin neće dozvoliti da se pridruži Egveni u kuhinji. Ne želi da bude kažnjena ništa više no bilo ko drugi. Tražila je izgovor da bude u mom društvu. Svetlosti, nemoguće da je ona uzrokovala da ter’angreal podivlja. Za to sam ja kriva. Da li je ona iz Crnog ađaha?

Obuzeta svojim mislima, Egvena ču kako neko pročisti grlo, pa zatim ponovo, samo glasnije. Pogled joj se usredsredi. Zureći ravno u nju, Amirlin srdito progovori: „Budući da izgleda spavaš na nogama, dete, predlažem da se odvučeš u krevet.“ Na trenutak pogled joj sevnu ka skoro sakrivenim papirima u Egveninoj ruci. „Sutra imaš mnogo posla, a i u predstojećim danima.“ Na trenutak ju je gledala pravo u oči, a onda se okrete i ode pre no što bilo ko stiže da se nakloni.

Šerijam se obruši na Alanu čim se Amirlin udaljila. Zelena Aes Sedai se mrštila i ćutke trpela napad. „Poludela si, Alana! Prava si budala, i to dvostruka ako misliš da ću biti blaga prema tebi samo zato što smo zajedno bile polaznice. Je li te Zmaj obuzeo pa da...?“ Šerijam odjednom primeti Egvenu, i razbesne se na nju. „Zar nisam čula da te je Amirlin Tron poslala u krevet, Prihvaćena? Ako li samo reč kažeš o ovome, poželećeš da sam te živu zakopala da đubriš zemlju. A ujutru da te pre prvog zvona vidim u mojoj radnoj sobi, i ni tren kasnije. Sad se gubi!“

Egvena pođe. Vrtelo joj se u glavi. Zar nikome ne može da veruje? Amirlin? Poslala nas je da jurimo trinaest sestara iz Crnog ađaha, i zaboravila da spomene da je upravo to broj potreban da se žena koja može da usmerava protiv svoje volje preobrati Senci. Kome da veruje?

Nije želela da bude sama, nije mogla da podnese pomisao na to, te stoga požuri u odaje Prihvaćenih, razmišljajući kako će se sutra tamo preseliti, i čim pokuca na Ninaevina vrata, smesta ih otvori i uđe. Njoj je mogla u potpunosti da veruje. Njoj i Elejni.

Ali Ninaeva je sedela u jednoj od dve stolice, a Elejna plakala s glavom zakopanom u Ninaevino krilo. Sva se tresla od tihog jecanja kakvo dolazi kada se više nema snage za duboko ridanje, ali bol je i dalje tu. I Ninaevini obrazi bili su vlažni. Velika zmija sijala joj je na ruci kojom je gladila Elejninu kosu, istovetna prstenu na ruci kojom je Elejna zgrabila Ninaevinu suknju.

Elejna diže lice crveno i natečeno od dugog plakanja, i zajeca kada vide Egvenu. „Nisam tako grozna, Egvena. Jednostavno nisam!“

Nesreća s ter’angrealom, strah da će možda neko pročitati papire koje joj je Verin dala, sumnja na sve u onoj odaji, sve je to bilo užasno, ali na neki grub način ju je i zaštitilo od onoga što se odigralo u ter’angrealu, jer dolazilo je spolja; ono drugo bilo je unutra. Elejnine reči ukloniše pregradu, i sve ono iznutra pogodi Egvenu kao da se tavanica srušila. Rand, njen muž, i Džoija, njeno dete. Rand, prikovan, moli je da ga ubije. Rand okovan čeka da bude smiren.

Egvena pade na kolena kraj Elejne, potpuno nesvesna da se uopšte pokrenula. Sve suze koje je već trebalo da je isplakala, nagrnuše kao poplava. „Nisam mogla da mu pomognem, Ninaeva“, zajeca. „Samo sam ga ostavila tamo.“

Ninaeva se trznu kao da ju je udarila, ali već sledećeg trenutka zagrli i Egvenu i Elejnu, privi ih uz sebe i poče blago da ih ljulja. „Pssst, proći će vremenom“, prošapta meko. „Malo će proći. Jednog dana nateraćemo ih da plate našu cenu. Pst, pst.“