Ponovorođeni Zmaj

PROLOG Tvrđava Svetla

Pogled Pedrona Nijala lutao je po odaji za prijem, ali tamne oči izgubljene u mislima ništa nisu videle. Dronjave tapiserije, bojni barjaci neprijatelja iz njegove mladosti, stapali su se s tamnim drvenim pločama kojima su kameni zidovi bili obloženi. Čak i ovde, u srcu Tvrđave Svetla, zidovi behu debeli. I jedina stolica u sobi – masivna, visokog naslona i skoro kao presto – beše za njega nevidljiva koliko i nekoliko raštrkanih stočića, koji su činili sav nameštaj u sobi. Čak je i čovek s belim plastom, koji je s jedva obuzdanom revnošću klečao na velikom pečatu u vidu plamtećeg sunca na širokim podnim daskama, na trenutak nestao iz Nijalovog uma, mada bi ga retko ko tek tako zanemario.

Džaret Bajar imao je vremena da se opere pre no što su ga doveli pred Nijala, ali i kalpak i oklopni prsnik bili su mu potamneli od puta i ulubljeni od upotrebe. Tamne upale oči sijale su grozničavo. Kao da mu je svaka suvišna trunčica mesa na licu isparila. Nije imao mač – u Nijalovom prisustvu to je bilo zabranjeno – ali kao da je bio na ivici nasilja, poput psa koji iščekuje da ga puste s povoca.

Vatre su gorele u dugim ognjištima na krajevima sobe, tako da nije bilo hladno, iako je bila zima. Bila je to jednostavna soba – soba jednog vojnika. Sve je bilo valjano načinjeno, ali ništa kitnjasto – izuzev razgranatog sunca. Nameštaj je u prijemnu dvoranu gospodara kapetana zapovednika Dece Svetla došao skupa s čovekom koji se uspeo na taj položaj. Bleštavo sunce od žeženog zlata istanjile su generacije molilaca, a onda je bilo zamenjeno i ponovo istanjeno. Bilo je to dovoljno zlata da se kupi bilo koje imanje u Amadiciji, kao i plemićka titula uz njega. Deset godina Nijal je prelazio preko tog zlata ne razmišljajući o njemu, ništa više no što je mislio o plamtećem suncu izvezenom na grudima bele tunike koju je nosio. Pedrona Nijala zlato nije zanimalo.

Naposletku pogled mu pade na sto pred njim. Bio je prekriven mapama, razbacanim pismima i izveštajima. Među tom gomilom bila su tri labavo zamotana crteža. Nevoljno uze jedan. Nije bilo bitno koji; svi su slikali istu scenu, mada su ih različite ruke iscrtale.

Nijalova koža bila je tanka kao palimpsest. Godine su je zategle preko tela koje kao da je bilo samo od kostiju i žila, ali na njemu nije bilo ni traga slabosti. Niko nije došao na Nijalov položaj pre no što mu je kosa osedela, niti bilo ko mekši no što je kamenje Kupole Istine. Ipak, on odjednom posta svestan žilavosti šake s crtežom, svestan potrebe za hitnjom. Vreme je prolazilo. Njegovo vreme je prolazilo. Mora biti dovoljno. On ga mora učiniti dovoljnim.

Naterao se da napola odmota debeli pergament, tek toliko da vidi lice koje ga je zanimalo. Krede su bile malo razmrljane od putovanja u bisagama, ali lice se jasno videlo. Sivooki mladić crvenkaste kose. Delovao je visoko, ali teško je bilo zasigurno reći. Da nije bilo kose i očiju mogao bi da prođe kroz bilo koju varoš, a da ne privuče pažnju.

„Ovaj... ovaj momak proglasio se Ponovorođenim Zmajem?“ – promrmlja Nijal.

Zmaj. Od toga imena oseti hladne zube zime i starosti. Ime koje je nosio Lijus Terin Telamon kada je svakog muškarca sa sposobnošću da usmerava Jednu moć osudio na ludilo i smrt, i samog sebe s njima. Prošlo je više od tri hiljade godina otkako je ponos Aes Sedai i Rat Senke doveo do kraja Doba legendi. Tri hiljade godina, ali proročanstvo i legenda pomagali su ljudima da zapamte bar suštinu, ako ne detalje. Lijus Terin Rodoubica. Čovek koji je otpočeo Slamanje sveta, kada su ludaci sa sposobnošću da osete silu što pokreće svemir sravnili čitave planine sa zemljom i drevne krajeve prekrili morem. Kada je čitav zemni šar promenjen, a svi preživeli bežali poput životinja pred šumskim požarom. Nije se završilo sve dok poslednji muški Aes Sedai nije umro. Tek su tada raštrkani ostaci ljudskog roda mogli da otpočnu s pokušajima da grade među ruševinama – tamo gde su i ruševine ostale. Sve to bilo je urezano u pamćenje pričama koje su majke ispredale deci. A proročanstvo je reklo da će se Zmaj ponovo roditi.

Nijal nije nameravao da to bude pitanje, ali Bajar ga je tako shvatio. „Da, moj gospodaru kapetane zapovedniče, jeste. To je gore ludilo od bilo kog drugog lažnog Zmaja za koga sam ikada čuo. Već su mu se hiljade priklonile. Tarabon i Arad Doman su u građanskom ratu, kao i u međusobnom sukobu. Vode se borbe preko čitave Almotske ravnice i Tomanske glave. Tarabonci protiv Domanaca, svi protiv Prijatelja Mraka koji su za Zmaja. U najmanju ruku, borbi je bilo dok ih zima nije uglavnom smirila. Nikada nisam video da se to tako brzo proširilo, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Kao da je neko bacio fenjer u senjak. Sneg je možda prigušio strasti, ali na proleće oganj će buknuti jače no ranije.“ Nijal ga ućutka podignutim prstom. Već mu je dvaput dozvolio da u potpunosti ispriča svoju priču, glasom oporim od gneva i mržnje. Nijal je ponešto saznao iz drugih izvora, a o nekim stvarima bio je obavešten više od Bajara, ali svaki put kada bi čuo njegovu priču, ponovo bi ga žacnula. „Geofram Bornhald i hiljadu Dece mrtvo. A Aes Sedai su to uradile. Siguran si, Dete Bajare?“

„Potpuno, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Nakon čarke na putu za Falme, video sam dve veštice iz Tar Valona. Koštale su nas više od pedeset mrtvih pre no što smo ih načičkali strelama.“

„Ti si siguran – siguran da su to bile Aes Sedai?“

„Tlo nam se cepalo pod nogama.“ Bajarov glas zvonio je uverenjem. Džaret Bajar nije bio maštovit; smrt je bila deo vojničkog života, u ma kom obliku. „Munje su iz vedrog neba padale na naše redove. Moj gospodaru kapetane zapovedniče, šta bi drugo mogle biti?“

Nijal sumorno klimnu. Od Slamanja sveta nije bilo muških Aes Sedai, ali žene koje su još svojatale tu titulu bile su dovoljno zlo. Trtljaju o svojim Trima zakletvama: da ne govore neistinu, da ne prave oružja da se ljudi međusobno ubijaju, da koriste Jednu moć kao oružje samo protiv Prijatelja Mraka ili nakota Senke. Ali sada su pokazale da su te zakletve samo laži. Oduvek je znao da sila kojom one upravljaju nikome nije potrebna, izuzev da bi izazvala Tvorca, a to znači služila Mračnome.

„A o onima što su zauzeli Falme i pobili polovinu jedne od mojih legija ništa ne znaš?“

„Gospodar kapetan Bornhald rekao je da se nazivaju Seanšanima, moj gospodaru kapetane zapovedniče“, stameno odgovori Bajar. „Rekao je da su Prijatelji Mraka. Njegov juriš ih je slomio, iako su ga ubili.“ Glas mu posta silovitiji. „Bilo je mnoštvo izbeglica iz grada. Svi sa kojima sam govorio složili su se da su stranci pobeđeni i u bekstvu. To je delo gospodara kapetana Bornhalda.“

Nijal tiho uzdahnu. Bile su to skoro istovetne reči koje je Bajar prethodno izgovorio pričajući o vojsci koja je došla naizgled niotkuda i zauzela Falme. Dobar vojnik, pomisli Nijal, Geofram Bornhald uvek je tako govorio, ali ne i čovek koji misli svojom glavom.

„Moj gospodaru kapetane zapovedniče“, odjednom kaza Bajar, „gospodar kapetan Bornhald jeste mi naredio da se držim podalje od bitke. Moje je bilo da posmatram i tebi podnesem izveštaj. I da njegovom sinu, gospodaru Dainu, kažem kako je poginuo.“

„Da, da“, nestrpljivo odgovori Nijal. Na trenutak pogleda Bajarovo upalo lice, a zatim doda: „Niko ne sumnja u tvoje poštenje ili hrabrost. To je baš ono što bi Geofram Bornhald uradio pred bitku, ako bi imao bojazni da će svi pod njegovim zapovedništvom poginuti.“ Nisi ti dovoljno maštovit da tako nešto izmisliš.

Od tog se čoveka ništa više nije moglo saznati. „Valjano si se poneo, Dete Bajare. Imaš moju dozvolu da vest o smrti Geoframa Bornhalda odneseš njegovom sinu. Dain Bornhald je s Emonom Valdom – po poslednjem izveštaju, u blizini Tar Valona. Možeš im se pridružiti.“

„Hvala, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Hvala.“ Bajar ustade i duboko se pokloni. Ali dok se pri dizao, oklevao je. „Moj gospodaru kapetane zapovedniče, bili smo izdani.“ Glas mu posta hrapav od mržnje.

„Taj Prijatelj Mraka vas je izdao, Dete Bajare?“ Nije mogao da se suzdrži; glas mu dobi na oštrini. Čitava godina planiranja propala je među hiljadu leševa Dece, a Bajar je želeo da priča o jednom čoveku. „Mladi kovač koga si samo dvaput video, taj Perin iz Dve Reke?“

„Da, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Ne znam kako, ali znam da je krivica njegova. Ubeđen sam u to.“

„Videću šta se u vezi s njim može uraditi, Dete Bajare.“ Bajar ponovo otvori usta, ali Nijal diže žilavu šaku da ga predupredi. „Sada možeš da ideš.“ Čovek upalog lica više nije imao izbora no da se ponovo pokloni i ode.

Dok su se vrata za njim zatvarala, Nijal sede u svoju stolicu visokog naslona. Zbog čega je Bajar mrzeo tog Perina? Suviše je bilo Prijatelja Mraka da bi se snaga traćila na mržnju prema jednom određenom. Previše Prijatelja Mraka, na visokim i na niskim položajima, krije se iza veštih jezika i širokih osmeha, služeći Mračnoga. Svejedno, neće škoditi da se tom spisku doda još jedno ime.

Meškoljio se na tvrdoj stolici, pokušavajući da udobno smesti svoje stare kosti. Po ko zna koji put poneo se mišlju da možda jastučić ne bi bio prevelik luksuz. I po ko zna koji put odbacio tu misao. Svetom vlada haos – nema vremena da se preda starosti.

Pustio je da mu svi ti znaci propasti lete kroz um. Tarabon i Arad Doman u ratu, građanski rat u Kairhijenu, a budući da su Tir i Ilijan stari neprijatelji, i tamo je počela da plaminja ratna groznica. Možda ti ratovi sami po sebi ništa ne znače – ljudi vode ratove – ali obično dolaze jedan po jedan. A sem lažnog Zmaja negde na Almotskoj ravnici, još jedan je u Saldeji, a treći muči Tir. Trojica odjednom. Mora da su svi lažni Zmajevi. Mora da je tako!

A još i desetine sitnica. Neke od njih možda su tek neosnovane glasine, ali uzevši sve ostalo u obzir... Aijeli viđeni čak u Murandiji i Kandoru. Samo dvojica ili trojica odjednom, ali jedan ili hiljadu, Aijeli su iz Pustare izašli jedva jednom za sve godine od Slamanja. Samo su u vreme Aijelskog rata izašli iz te puste divljine. Priča se da Ata’an Mijere, Morski narod, zanemaruje trgovinu zarad potrage za znacima i predskazanjima – u vezi s čim, ne govore. Plove s brodovima tek upola punim, pa čak i praznim. Ilijan je prvi put u skoro četiri stotine godina sazvao Veliki lov na Rog i poslao Lovce u potragu za čuvenim Rogom Valera, za koji proročanstvo kaže da će dozvati mrtve junake iz groba da se protiv Senke bore u Tarmon Gai’donu, poslednjoj bici. Glasine govore da su Ogijeri, oduvek tako povučeni da sada većina prostog sveta misli da su samo legenda, sazvali sastanke među udaljenim stedinzima.

Ali Nijalu je najviše govorila činjenica da su umešane Aes Sedai. Priča se da su neke od svojih sestara poslale u Saldeju da se suoče s Mazrimom Taimom, lažnim Zmajem. Ma koliko to kod muškaraca bilo retko, Taim je mogao da usmerava Jednu moć. To je bilo dovoljno da ga se plaše i da ga preziru. Malo je ljudi mislilo da se neko takav može poraziti, izuzev uz pomoć Aes Sedai. Bolje dozvoliti Aes Sedai da pomognu, no suočiti se s neizbežnim užasima kada on poludi. Ali Tar Valon je izgleda poslao druge Aes Sedai da pruže podršku lažnom Zmaju u Falmeu. Ništa drugo se nije uklapalo u činjenice.

Krv mu se sledila od tog obrasca. Haos je bivao sve veći. Nečuvene stvari dešavale su se iznova i iznova. Činilo se da čitav svet ključa. Bilo mu je jasno da Poslednja bitka zaista dolazi.

Svi njegovi planovi bili su uništeni. Planovi koji bi mu osigurali slavu među Decom Svetla za stotinu pokolenja. Ali metež znači i priliku, a imao je nove planove s novim ciljevima. Ako bude mogao da zadrži snagu i volju da ih ostvari. Svetlosti, samo mi daj da dovoljno dugo poživim.

Prenu se iz svojih sumornih misli kada začu kolebljivo kucanje. „Napred!“ – prasnu.

Sluga u belom i zlatnom kaputu i pantalonama uđe i pokloni se. Pogleda prikovanog za pod, najavi da je Džaihim Karidin, Posvećeni Svetlosti, Inkvizitor Šake Svetla, došao na zapovest gospodara kapetana zapovednika. Karidin se pojavi odmah za slugom, ne sačekavši da Nijal progovori. Nijal mahnu sluzi da ode.

Pre no što se vrata ponovo zatvoriše, Karidin se uz kovitlac snežnog plašta spusti na jedno koleno. Iza rasplamsalog sunca na grudima plašta bio je skerletni pastirski štap Šake Svetla, koju su mnogi zvali Ispitivačima, mada retko kada njima u lice. „Kao što si zapovedio moje prisustvo, moj gospodaru kapetane zapovedniče“, snažnim glasom kaza, „tako se ja vratih iz Tarabona.“

Nijal ga na trenutak osmotri. Karidin je bio visok, dobrano zašao u srednje godine, s pomalo prosedom kosom, ali krepak i snažan. Kao i uvek, tamne upale oči znalački su gledale. Nije ni trepnuo pod tihim posmatranjem gospodara kapetana zapovednika. Malo je ljudi imalo tako čistu savest ili debele živce. Karidin je klečao, spokojno čekajući, kao da je kratka i oštra naredba da napusti svoje zapovedništvo i bez odlaganja se vrati u Amador, bez ikakvog obrazloženja, bila nešto svakodnevno. Ali svejedno, govorilo se da je Džaihim Karidin strpljiviji od kamena.

„Ustani, Dete Karidine.“ Dok je ovaj ustajao, Nijal doda: „Stigle su mi uznemirujuće vesti iz Falmea.“

Karidin ispravi nabore svog plašta dok je odgovarao, glasom na samoj ivici prikladnog poštovanja, skoro kao da je govorio sa sebi ravnim, a ne s čovekom koga se zakleo da će do smrti služiti: „Moj gospodar kapetan zapovednik misli na vesti koje je donelo Dete Džaret Bajar, zamenik pokojnog gospodara kapetana Bornhalda.“ Krajičak Nijalovog levog oka zatrepta; bio je to stari znak besa. Trebalo bi da samo trojica ljudi znaju da je Bajar u Amadoru, a niko sem Nijala da ne zna odakle je došao. „Ne pravi se suviše pametan, Karidine. Tvoja želja da sve znaš mogla bi te jednog dana odvesti u šake tvojih sopstvenih Ispitivača.“

Karidin na to ime tek neznatno stisnu usne. „Moj gospodaru kapetane zapovedniče, Šaka svuda traga za istinom, da bi služila Svetlosti.“

Da bi služila Svetlosti. Ne da služi Deci Svetla. Sva Deca služila su Svetlosti, ali Pedron Nijal često se pitao da li Ispitivači zaista sebe smatraju delom Dece. „A kakvu mi istinu možeš reći o događajima u Falmeu?“

„Prijatelji Mraka, moj gospodaru kapetane zapovedniče.“

„Prijatelji Mraka?“ Nijal se hladno nasmeja. „Pre nekoliko nedelja primio sam od tebe izveštaj da je Geofram Bornhald sluga Mračnoga jer je, protivno tvojim naređenjima, poslao vojnike na Tomansku glavu.“ Glas mu posta opasno tih. „Misliš li sada da me ubediš da je Bornhald, kao Prijatelj Mraka, odveo hiljadu Dece u smrt boreći se protiv drugih Prijatelja Mraka?“

„Nikada se neće saznati da li je bio Prijatelj Mraka, ili ne“, ravno odgovori Karidin, „budući da je poginuo pre no što je mogao biti ispitan. Ali nemam sumnje da su oni koji su zauzeli Falme Prijatelji Mraka. Prijatelji Mraka i Aes Sedai. A još i podržavaju lažnog Zmaja. Jedna moć je uništila Bornhalda i njegove ljude. U to sam siguran, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Baš kao što je uništila i vojske koje su Tarabon i Arad Doman poslali protivu Prijatelja Mraka u Falmeu.“

„A šta s pričama da su osvajači Falmea stigli s druge strane Aritskog okeana?“

Karidin odmahnu glavom. „Moj gospodaru kapetane zapovedniče, ljudi su prepuni glasina. Neki tvrde da su to vojske koje je pre hiljadu godina Artur Hokving poslao preko mora; da su se vratile da zauzmu zemlju. Ma, neki čak tvrde da su u Falmeu videli i samog Hokvinga. I pola junaka iz legendi pored njega. Čitav zapad, od Tarabona do Saldeje, ključa. Svakoga dana stotinu novih glasina ispliva na površinu, sve gora od gore. Ti takozvani Seanšani nisu ništa drugo no još jedna rulja Prijatelja Mraka koja se skupila da podrži lažnog Zmaja, ali ovog puta uz otvorenu podršku Aes Sedai.“

„Gde su ti dokazi?“ – sumnjičavo upita Nijal. „Imaš li zatvorenike?“

„Ne, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Kao što ti je Dete Bajar bez sumnje rekao, Bornhald je uspeo da ih rasprši. A svakako da niko koga smo ispitivali nije hteo da prizna kako podržava lažnog Zmaja. Što se dokaza tiče... dvostruki je. Ako bi mi moj gospodar kapetan zapovednik dozvolio?“

Nijal nestrpljivo mahnu.

„Prvi deo je odričan. Malo je brodova pokušalo da pređe Aritski okean. Većina njih nikad se nije vratila. Oni koji su uspeli da se vrate krenuli su nazad pre no što im je nestalo hrane i vode. Čak ni Morski narod ne prelazi Arit, a oni plove gde god ima prilike za trgovinu, čak i do zemalja s one strane Aijelske pustare. Moj gospodaru kapetane zapovedniče, ako uopšte ima bilo kakvog kopna preko okeana, predaleko je da se do njega dospe. Okean je jednostavno preširok. Prevesti vojsku preko njega nemoguće je koliko i letenje.“

„Možda“, lagano kaza Nijal. „To svakako jeste značajno. A drugi deo?“

„Moj gospodaru kapetane zapovedniče, mnoštvo onih koje smo ispitivali rekli su da su se na strani Prijatelja Mraka borila čudovišta. Svojih tvrdnji držali su se čak i na poslednjem stepenu upita. Šta bi to moglo biti sem Troloka i drugog Nakota Senke, nekako dovedenog iz Pustoši?“ Karidin raširi ruke kao da je to ključno. „Većina ljudi misli da su Troloci samo pustolovne priče i laži, a većina ostalih smatra da su svi pobijeni u Troločkim ratovima. Kako bi drukčije nazvali Troloka no čudovište?“ „Da. Da, možda si u pravu, Dete Karidine. Rekoh, možda.“ Nije želeo da Karidinu pruži zadovoljstvo da zna kako se slaže s njegovim mišljenjem. Neka neko vreme radi na tome. „Ali šta s njim?“ – pokaza ka crtežima. Ako imalo dobro poznaje Karidina, Inkvizitor je u svojim odajama imao primerke. „Koliko je opasan? Može li da usmerava Jednu moć?“ Inkvizitor jednostavno slegnu ramenima. „Možda može, a možda i ne. Nema sumnje da Aes Sedai mogu da ubede ljude kako mačka usmerava, ako im se prohte. Što se tiče toga koliko je opasan... Svaki lažni Zmaj opasan je dok se ne ukloni, a jedan koga Tar Valon otvoreno podržava desetostruko je opasniji. Ali sada je manje opasan no što će biti za pola godine, ako ne bude zaustavljen. Zarobljenici koje sam ispitivao nikad ga nisu videli, niti pojma imaju gde se sada nalazi. Njegove snage su raštrkane. Sumnjam da ih je na jednom mestu više od dve stotine. Bilo Tarabonci, bilo Domanci mogli bi u svakom trenutku da ih počiste, samo da nisu toliko zauzeti međusobnim sukobima.“

„Čak ni lažni Zmaj“, suvo reče Nijal, „nije dovoljan da zaborave četiri veka koškanja oko vlasti nad Almotskom ravnicom. Kao da imaju snage da je zadrže.“ Izraz Karidinovog lica nije se promenio. Nijal se zapita kako je mogao da bude tako spokojan. Nećeš još dugo biti spokojan, Ispitivaču.

„Nije bitno, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Svi su u svojim logorima zbog zime, ako se izuzme nešto raštrkanih čarki i prepada. Kada otopli dovoljno da se vojska kreće... Bornhald je na Tomanskoj glavi sa sobom u smrt odveo samo pola svoje legije. S drugom polovinom loviću tog lažnog Zmaja sve do njegove smrti. Leš nije opasnost ni po koga.“

„A ako se suočiš s onim sa čime se Bornhald suočio? Aes Sedai koje usmeravaju Moć s namerom da ubiju?“

„Njihov veštičluk ne štiti ih od strela, ili noža u tami. Umiru kao svako drugi.“ Karidin se nasmeši. „Obećavam ti uspeh pre leta.“ Nijal klimnu. Čovek je sada bio pun samopouzdanja. Siguran da bi opasna pitanja već usledila, da ih uopšte ima. Trebalo je da se setiš, Karidine, da su me smatrali dobrim taktičarem. „Zašto“, tiho upita, „nisi poveo u Falme svoje snage? S Prijateljima Mraka na Tomanskoj glavi i čitavom vojskom njih u Falmeu, zašto si pokušao da zaustaviš Bornhalda?“

Karidin trepnu, ali glas mu osta staložen. „Isprva behu samo glasine, moj gospodaru kapetane zapovedniče. Tako divlje glasine da niko u njih ne bi mogao poverovati. Dok sam ja saznao istinu, Bornhald se već upustio u bitku. Bio je mrtav, a Prijatelji Mraka raštrkani. Sem toga, moj zadatak bio je da obasjam Svetlom Almotsku ravnicu. Nisam mogao da zanemarim naređenja zarad glasina.“

„Tvoj zadatak?“ – viknu Nijal i ustade. Karidin je bio za glavu viši od njega, ali svejedno ustuknu. „Tvoj zadatak? Tvoj zadatak bio je da zgrabiš Almotsku ravnicu! Prazno vedro koje niko ne drži, sem rečima i papirima. Trebalo je samo da ga napuniš. Narod Almota ponovo bi zaživeo pod vlašću Dece Svetla, i to bez potrebe da se pravimo da smo u službi neke budale od kralja. Amadicija i Almot. Tarabon bi bio u stezi između nas. Za pet godina tamo bismo bili uticajni koliko i ovde, u Amadiciji. A ti si sve to upropastio!“

Osmeh se napokon izgubi. „Moj gospodaru kapetane zapovedniče“, pobuni se Karidin. „Kako sam mogao predvideti šta će se desiti? Još jedan lažni Zmaj. Tarabon i Arad Doman naposletku stupaju u rat nakon što su tako dugo režali jedni na druge. A Aes Sedai posle tri hiljade godina laži otkrivaju kakve su zaista! Ali nije sve izgubljeno. Mogu da pronađem i uništim tog lažnog Zmaja pre no što se njegovi sledbenici ujedine. Kada se Tarabonci i Domanci međusobno poubijaju, možemo ih očistiti s ravnice bez...“

„Ne!“ – prasnu Nijal. „Gotovo je s tvojim planovima, Karidine. Možda bi smesta trebalo da te prepustim tvojim Ispitivačima. Visoki Inkvizitor ne bi se bunio. Škripi zubima da pronađe nekoga ko će preuzeti krivicu za ono što se dogodilo. Nikada ne bi gurnuo jednog od svojih, ali sumnjam da bi negodovao ako bih ukazao na tebe. Nekoliko dana pod ispitivanjem, i priznao bi bilo šta. Čak i da si Prijatelj Mraka. Za nedelju dana završio bi pod dželatovom sekirom.“

Karidinovo čelo orosi se znojem. „Moj gospodar kapetan zapovednik...“ – stade da proguta. „Moj gospodar kapetan zapovednik izgleda da hoće da kaže kako postoji neki drugi izlaz. Ako bi samo rekao šta je to, moja dužnost je da poslušam.“

Sada, pomisli Nijal. Sada je vreme da se bace kocke. Naježi se, kao da se našao u bici i odjednom shvatio da su svi na sto koraka od njega neprijatelji. Gospodari kapetani zapovednici nisu išli kod dželata, ali više njih znalo je da iznenadno i neočekivano umre, brzo bude ožaljeno i smesta zamenjeno ljudima s manje opasnim zamislima.

„Dete Karidine“, odlučno kaza, „pobrinućeš se da ovaj lažni Zmaj ne umre. A ako mu se bilo koja Aes Sedai suprotstavi, umesto da ga podrži, upotrebićeš svoje noževe u tami.“

Inkvizitor razjapi usta. Ali brzo se oporavi, zamišljeno odmerivši Nijala. „Dužnost je ubijati Aes Sedai, ali... Dozvoliti da lažni Zmaj bude na slobodi? To... to bi bila... izdaja. I svetogrđe.“

Nijal duboko udahnu. Osećao je kako nevidljivi bodeži vrebaju u senkama. Ali više nije mogao nazad. „Nije izdaja uraditi ono što se mora. A čak i svetogrđe može biti podneto zarad neke svrhe.“ Samo te dve rečenice bile su dovoljne da ga ubiju. „Znaš li kako ujediniti ljude iza sebe, Dete Karidine? Najbrži način? Ne? Pusti lava – besnog lava – na ulice. I kada se ljudi potpuno uspaniče, kada se prestrave, smireno im reci da ćeš se ti za to poštara ti. A onda ga ubij, i naredi da se lešina obesi da je svi vide. Pre no što počnu da razmišljaju, izdaš još jedno naređenje i poslušaće ga. Ako nastaviš da izdaješ naređenja, nastaviće da ih slušaju, jer ti si ih spasao. Ko će bolje voditi?“

Karidin nesigurno klimnu. „Nameravaš li da... sve zauzmeš, moj gospodaru kapetane zapovedniče? Ne samo Almotsku ravnicu, već i Tarabon i Arad Doman?“

„Moje je da nameravam, a tvoje da se pokoravaš i služiš kao što si se zakleo. Očekujem da čujem kako glasnici na brzim konjima još noćas polaze za Ravnicu. Siguran sam da znaš kako da sročiš naređenja da niko ne posumnja. Ako moraš da napadaš nekoga, neka to budu Tarabonci i Domanci. Ne bi valjalo da ubiju mog lava. Ne, tako mi Svetlosti, prisilićemo ih na mir.“

„Kako moj gospodar kapetan zapovednik zapoveda“, brzo reče Karidin. „Slušam i pokoravam se.“ Prebrzo.

Nijal se hladno osmehnu. „U slučaju da tvoja zakletva nije dovoljno snažna, znaj ovo: ako taj lažni Zmaj umre pre no što naredim njegovu smrt, ili ako ga zarobe veštice iz Tar Valona, jednog jutra pronaći će te s bodežom u srcu. A ako bi me neka... nesreća... zadesila – makar i umro od starosti – nećeš me ni mesec dana nadživeti.“

„Moj gospodaru kapetane zapovedniče, zakleo sam se da služim...“

„Jesi.“ Nijal ga prekide. „Zapamti to. A sada, idi!“

„Kako moj gospodar kapetan zapovednik zapoveda.“ Karidinov glas više nije bio onako miran.

Vrata se zatvoriše za Inkvizitorom. Nijal protrlja ruke. Bilo mu je hladno. Kocke su se vrtele, i nije bilo moguće reći kako će pasti. Poslednja bitka zaista dolazi. Ne Tarmon Gai’don iz legendi, u kome će se Mračni osloboditi i suočiti s Ponovorođenim Zmajem. Bio je siguran da neće biti tako. Aes Sedai iz Doba legendi možda su načinili rupu u zatvoru Mračnoga u Šajol Gulu, ali Lijus Terin Rodoubica i njegovih Stotinu sadrugova ponovo su je začepili. Protivudar je izopačio mušku polovinu Istinskog izvora i izludeo ih. Time je otpočelo Slamanje. Ali jedan od tih drevnih Aes Sedai mogao je da uradi što deset veštica iz Tar Valona danas ne mogu.

Pedron Nijal bio je čovek hladne logike. Razmišljanjem je došao do zaključka kako će Tarmon Gai’don izgledati. Zverske horde Troloka pokuljaće na jug iz Velike pustoši, baš kao u Troločkim ratovima, dve hiljade godina ranije. Predvodiće ih Mirdraali – Poluljudi – a možda čak i novi ljudski Gospodari straha među Prijateljima Mraka. Zavađeno čovečanstvo neće moći da im se suprotstavi. Ali on, Pedron Nijal, ujediniće ljude pod barjacima Dece Svetla. Nastaće nove legende o tome kako je Pedron Nijal vodio Tarmon Gai’don, i pobedio.

„Prvo“, promrmlja, „pustiš besnog lava na ulice.“

„Besnog lava?“

Nijal se osvrnu i vide kako koščati čovečuljak ogromnog nosa prolazi ispod jednog od obešenih barjaka. Na trenutak se videlo kako se tajna vrata zatvaraju dok je barjak ponovo padao niza zid.

„Pokazao sam ti taj prolaz, Ordejte“, prasnu Nijal, „da bi mogao da dođeš kada te pozovem a da to ne zna pola tvrđave, a ne da bi me prisluškivao.“

Ordejt se pokloni dok je prelazio sobu. „Prisluškivao, veliki gospodaru? Nikada ne bih tako nešto učinio. Tek što sam stigao i ne mogoh da ne načujem tvoje poslednje reči. Samo to.“ Smešio se napola podrugljivo, ali taj osmeh nikada nije silazio s njegovog lica, koliko je Nijal video, čak ni kada nije imao razloga da misli kako ga bilo ko gleda.

Pre mesec dana, usred zime, goluždravi čovečuljak stigao je u Amadiciju dronjav i skoro zaleđen. Nekako mu je uspelo da se promuva kroz obruče stražara sve do samog Pedrona Nijala. Izgledalo je da o događajima na Tomanskoj glavi zna više no što se dalo pročitati u Karidinovim opširnim ali i maglovitim izveštajima, ili u Bajarovoj priči, ili bilo kom drugom izveštaju ili glasini koja je do Nijala došla. Ime mu je bilo lažno, naravno. Na Starom jeziku, Ordejt je značilo „crvotočina“. Ali kada ga je Nijal pritisnuo, samo je rekao: „Ko smo bili izgubljeno je za ljude, a život je gorak.“ Ali bio je pametan. Pomogao je Nijalu da vidi obrazac u događajima.

Ordejt priđe stolu i uze jedan crtež. Kada ga dovoljno razmota da vidi mladićevo lice, osmeh mu se skoro pretvori u grimasu.

Nijal je još bio besan što je došao nepozvan. „Lažni Zmaj ti je smešan, Ordejte. Ili te plaši ?“

„Lažni Zmaj?“ – tiho upita Ordejt. „Da. Da, naravno. Mora biti. Ko bi drugi bio.“ Piskavo se nasmeja, što je Nijalu išlo na živce. Ponekad je mislio da je Ordejt u najmanju ruku polulud.

Lud ili ne, jeste promućuran. „Šta hoćeš da kažeš, Ordejte? Zvučiš kao da ga znaš.“

Ordejt se trže, kao da je zaboravio da je gospodar kapetan zapovednik tu. „Znam? Oh, da, znam ga. Zove se Rand al’Tor. Dolazi iz Dve Reke, u zabitima Andora. To je Prijatelj Mraka toliko utonuo u Senku da bi ti duša zadrhtala da znaš samo polovinu onog što je učinio.“

„Dve Reke“, zamisli se Nijal. „Neko drugi spomenuo je još jednog Prijatelja Mraka odatle. Još jednog mladića. Čudna je pomisao da Prijatelji Mraka dolaze iz takvog mesta. Ali zaista ih svugde ima.“

„Još jednog, veliki gospodaru?“ – upita Ordejt. „Iz Dve Reke? Da to nije Metrim Kauton ili Perin Ajbara? Isto su godište kao on, i skoro isto toliko zli.“

„Rečeno mi je da se zove Perin“, mršteći se odgovori Nijal. „Trojica, kažeš? Iz Dve Reke ne dolazi ništa sem vune i duvana. Sumnjam da još negde ljudi žive tako izdvojeni od sveta.“

„Prijatelji Mraka u gradovima moraju koliko-toliko da se kriju. Moraju da se druže s ostalima, budući da iz drugih mesta dolaze stranci i sa sobom nose vesti o onome što su videli. Ali u mirnim selima, odsečenim od sveta, gde malo posetilaca ikada dolazi... Zar ima boljeg mesta da svi budu Prijatelji Mraka?“

„Kako to da znaš imena tri Prijatelja Mraka, Ordejte? Tri Prijatelja Mraka iz neke bestragije. Imaš suviše tajni, Crvotočino, i više iznenađenja vadiš iz rukava no zabavljač.“

„Kako bilo ko može da ispriča sve što zna, veliki gospodaru?“ – vešto odgovori čovečuljak. „Bilo bi to samo trtljanje dok ne postane korisno. Ali reći ću ti ovo, veliki gospodaru: taj Rand al’Tor, taj Zmaj, duboko je ukorenjen u Dvema Rekama.“

„Lažni Zmaj!“ – oštro kaza Nijal, i čovek se pokloni.

„Naravno, veliki gospodaru. Pogrešio sam.“

Nijal odjednom posta svestan zgužvanog i pocepanog crteža u Ordejtovim šakama. Lice mu je bilo bezizražajno izuzev ironičnog smeška, ali šake su mu se grčile oko pergamenta.

„Prekini s tim!“ – zapovedi. Otrže crtež od Ordejta i poravna ga što je bolje mogao. „Nemam toliko prikaza ovog čoveka da mogu da dozvolim da se uništavaju.“ Veći deo crteža pretvorio se u mrlju i pocepao preko mladićevih grudi, ali nekim čudom lice je ostalo netaknuto.

„Oprosti mi, veliki gospodaru.“ Ordejt se pokloni, i dalje se smešeći. „Mrzim Prijatelje Mraka.“

Nijal pogleda crtež. Rand al’Tor iz Dve Reke. „Možda ću morati da skrojim planove za Dve Reke. Kada se sneg raščisti. Možda.“

„Kako veliki gospodar želi“, ravnim glasom odgovori Ordejt.

Dok je Karidin prolazio kroz hodnike Tvrđave izbegavali su ga zbog grimase na licu, mada je ionako malo ljudi želelo da bude u društvu s Ispitivačima. Sluge su pokušavale da se stope s kamenim zidovima dok su žurile svojim poslom, a čak su i ljudi sa zlatnim čvorovima koji su obeležavali čin na belim plastovima zalazili u sporedne hodnike kada bi mu videli lice.

Otvori vrata svojih odaja i zalupi ih za sobom, ne osetivši ništa od uobičajenog zadovoljstva zbog skupocenih tarabonskih i tirskih tepiha bogatih crvenih, zlatnih i plavih boja, ogledala iz Ilijana, zlatnih intarzija na dugom i zamršeno izrezbarenom stolu na sredini sobe. Majstor-Zanatlija iz Lugarda skoro je godinu dana na njemu radio. Ovaj put jedva da ga je i video.

„Šarbone!“ Lični sluga nije se pojavio. Trebalo je da sređuje odaje. „Svetlost te spalila, Šarbone! Gde si?“

Krajičkom oka primeti pokret i okrete se spreman da ispsuje Šarbona. Ali grdnje mu zamreše u ustima kada Mirdraal, skladno poput otrovnice, načini još jedan korak ka njemu.

Ličio je na čoveka prosečne visine, ali tu je sva sličnost prestajala. Odeća i plašt poput smrti crni jedva da su se mreškali dok se kretao. Naspram tog crnila crvoliko bela koža delovala je još bleđe. Nije imao oči. Taj bezoki pogled ispuni strahom Karidina, baš kao i hiljade pre njega.

„Š...“ Karidin stade da ovlaži usta, da pokuša da povrati glas. „Šta tražiš ovde?“ I dalje je zvučao piskavo.

Polutanove blede usne iskrivi smešak. „Gde god ima senke, tu mogu doći.“ Glas mu je zvučao poput zmije koja vijuga kroz opalo lišće. „Volim da motrim na sve koji me služe.“

„Ja slu...“

Nije bilo svrhe. Karidin se napreže i otrže pogled s bledog memljivog lica, pa mu okrete leđa. Prožeše ga žmarci kada je to učinio. U ogledalu pred njim sve se jasno videlo. Sve sem Polučoveka. Mirdraal je bio nejasna mrlja. Nije baš bilo prijatno za gledanje, ali bolje no onaj pogled. Karidinov glas posta malo odlučniji.

„Ja služim...“ Ućuta, odjednom svestan gde se nalazi. U središtu Tvrđave Svetlosti. Samo glasina o prošaptanim rečima koje je nameravao da izgovori predala bi ga Šaci Svetlosti. Najniže Dete na mestu bi ga ubio da ga čuje. Bio je sam. Tu je bio samo Mirdraal i možda Šarbon – Gde je taj prokletnik? Bilo bi dobro da neko s njime deli Polutanov pogled, čak i ako bi nakon toga morao da ga ukloni – ali ipak spusti glas. „Ja služim Velikog gospodara Mraka, kao i ti. Obojica služimo.“

„Ako želiš tako da misliš.“ Mirdraal se nasmeja. Karidin zadrhta. „Svejedno, želim da znam šta tražiš ovde, umesto na Almotskoj ravnici.“

„Ja... gospodar kapetan zapovednik lično je naredio da dođem.“

Mirdraal prosikta: „Tvoj gospodar kapetan zapovednik je balega! Naređeno ti je da pronađeš čoveka po imenu Rand al’Tor i da ga ubiješ. Najpre to. To iznad svega! Zašto se ne povinuješ?“

Karidin duboko udahnu. Osećao se kao da je Mirdraalov pogled nož koji mu struže kičmu. „Stvari... promenile su se. Na neke stvari više nemam uticaja kao nekada.“ Naglo se okrete na neki oštar zvuk.

Mirdraal je prevlačio rukom preko stola. Tanki slojevi skupljali su mu se pod noktima. „Ništa se nije promenilo, čoveče. Prekršio si svoje zavete Svetlosti i položio nove, a te zavete ćeš poštovati.“

Karidin pogleda ogrebotine na izglačanom drvetu i proguta knedlu. „Ne razumem. Zašto je odjednom tako važno da se ubije? Mislio sam da Veliki gospodar Mraka namerava da ga iskoristi.“

„Ispituješ me? Trebalo bi da ti iščupam jezik. Nije tvoje da postavljaš pitanja. Niti da razumeš. Tvoje je da slušaš šta ti se kaže! Psima ćeš davati lekcije iz poslušnosti. Razumeš li to? K nozi, pseto, i slušaj svog gospodara.“

Kroz strah se probi bes i Karidinova ruka polete ka boku, ali mač mu nije bio tu. Ostavio ga je u susednoj sobi pre no što je pošao k Pedronu Nijalu.

Mirdraal se pokrete brže od zmije otrovnice. Karidin otvori usta da vrisne kada mu Polučovekova šaka steže zglob; kosti se smrviše. Bol mu probi čitavu ruku. Ali nije vrisnuo, jer mu je druga Polutanova šaka zgrabila bradu i silom sklopila vilice. Pete mu se odigoše, a onda i nožni prsti napustiše pod. Stenjući i krkljajući, visio je u Mirdraalovom hvatu.

„Čuj me, čoveče. Pronaći ćeš ovog mladića i ubiti ga što je pre moguće. Nemoj ni pomisliti na nešto drugo. Ima među tvojom Decom onih koji će mi reći ako skreneš s puta. Ali, ohrabriću te. Ako ovaj Rand al’Tor za mesec dana ne bude mrtav, uzeću nekog tvoje krvi. Sina, kćer, sestru, strica. Nećeš znati koga dok taj odabrani ne umre vrišteći. Ako i sledećeg meseca bude živ, uzeću još jednog. Pa još jednog i još jednog. A kada niko od tvoje krvi ne ostane, tebe ću odvesti u sam Šajol Gul.“ Nasmeši se. „Umiraćeš godinama, čoveče. Da li me sada razumeš?“

Karidin izusti neki zvuk, napola stenjanje, napola jecaj. Činilo mu se da će mu se vrat slomiti.

Mirdraal zareža i baci ga preko sobe. Karidin tresnu o suprotni zid i ošamućen pade na tepih. Ležao je ničice, boreći se za dah.

„Razumeš li me, čoveče?“

„Ja... slušam i pokoravam se“, uspe Karidin da prozbori u tepih. Odgovora nije bilo.

Okrete glavu, žacnuvši se od bola u vratu. Soba beše prazna. Legende su govorile da Polutani jašu senke poput konja, i nestaju kada se okrenu postrance. Nema zida koji može da ih zaustavi. Karidinu dođe da zaplače. Pridiže se, psujući od bola u zglobu.

Vrata se otvoriše i Šarbon žurno uđe, punačak čovek s korpom u rukama. Stade i pogleda Karidina. „Gospodaru, je li ti dobro? Oprosti što nisam bio ovde, gospodaru, ali išao sam da kupim voće za...“

Zdravom šakom Karidin izbi kotaricu iz Šarbonovih ruku i ošamari čoveka. Smežurane zimske jabuke zakotrljaše se preko tepiha.

„Oprosti, gospodaru“, prošapta Šarbon.

„Daj papir, pero i mastilo“, prosikta Karidin. „Brže, budalo! Moram da pošaljem naređenja. „Ali koja? Koja? Dok je Šarbon jurio da posluša, Karidin se zagleda u ogrebotine na stolu i zadrhta.