Ponovorođeni Zmaj

34 Drugačiji ples

Furlan je brbljao dok ih je vodio do soba, ali Perin ga nije slušao. Bio je isuviše zauzet razmišljanjem o tome da li crnokosa devojka zna šta znače žute oči. Nek sam spaljen ako nije gledala mene. A onda ču gostioničara kako kaže: „proglasili Zmaja u Geldanu“, i pomisli da će mu se uši zašiljiti kao Loijalove.

Moiraina stade kao ukopana na ulazu u svoju sobu. „Još jedan lažni Zmaj, gostioničaru? U Geldanu?“ Lice joj i dalje beše skriveno kapuljačom, ali zvučala je potpuno potreseno. Čak i dok je slušao čovekov odgovor, Perin nije mogao a da je ne gleda; mirisala je na nešto vrlo blizu strahu.

„Ah, gospo, ništa se ne boj. Do Geldana ima stotinu liga, a ovde ti niko neće smetati. Ne kad su tu gazda Andra, i lordovi Orban i Gan. Ma...“ „Odgovori joj!“ – oštro ga prekide Lan. „Da li je u Geldanu lažni Zmaj?“ „Ah. Ah, ne, gazda Andra. Ne baš. Rekoh da je tamo čovek koji razglašava Zmaja. Tako smo načuli pre nekoliko dana. Može se reći da propoveda o njegovom dolasku. Priča o onom iz Tarabona. Mada neki kažu kako je u Arad Domanu, a ne u Tarabonu. U svakom slučaju, to je daleko odavde. Ma, još malo pa će se samo o tome pričati, izuzev, možda, divljih priča o povratku Hokvingovih vojski.Po tome kako je Furlan progutao knedlu i brže protrljao ruke, Lanove hladne oči mogle su biti i bodeži koji su mu zapretili. „Znam samo ono što sam čuo, gazda Andra. Priča se da je pogled tog čoveka takav da te na mestu prikuje, a on priča svakakve gluposti, kako će Zmaj doći da nas izbavi i da svi moramo da ga sledimo, da će se čak i zveri boriti za Zmaja. Ne znam da li su ga već uhapsili. To je vrlo verovatno. Geldanci neće dugo trpeti takve priče.“

Masema, pomisli Perin. To je prokleti Masema.

„U pravu si, gostioničaru“, kaza Lan. „Mala je verovatnoća da će nam taj čovek ovde zasmetati. Znao sam jednog koji je takođe voleo da drži divlje govore. Sećaš ga se, gospo Alis? Masema?“

Moiraina se trže. „Masema. Da. Naravno. Smetnula sam ga s uma.“ Glas joj posta odlučniji. „Kada sledeči put budem srela Masemu, poželeće da ga je neko živog odrao.“ Tako snažno zalupi vrata za sobom da čitav hodnik odjeknu.

„Tišina!“ – začu se prigušen povik sa suprotnog kraja hodnika. „Glava mi puca!“

„Ah.“ Furlan je kršio prste. „Ah. Oprosti mi, gazda Andra, ali gospa Alis zvuči kao žestoka žena.“

„Samo prema onima što joj zasmetaju“, ravnim glasom odvrati Lan. „Ujeda gore no što laje.“

„Ah. Ah. Ah. Tvoja soba je ovuda. Ah, prijatelju Ogijeru, kada mi je gazda Andra rekao da dolaziš, naredio sam da se stari ogijerski krevet spusti s tavana, gde je više od tri stotine godina skupljao prašinu. Ma...“ Perin pusti da se reči preliju preko njega. Nije ih čuo ništa više no što rečni kamen čuje vodu. Brinula ga je crnokosa devojka. I Aijel u kavezu.

Kada je ušao u svoju sobu – jednu sobicu pozadi; Lan ničim nije omeo gostioničarevo ubeđenje da je Perin sluga – kretao se ukočeno, i dalje obuzet mislima. Skinuo je tetivu s luka i odložio ga u ugao – ako bi suviše dugo bio zapet, to bi upropastilo i luk i tetivu – spustio svoje ćebe i bisage pored umivaonika, a plašt prebacio preko njih. Pojas sa sekirom i tobolcem okačio je o klin na zidu i skoro se opružio na krevet, pre no što ga zevanje podseti koliko bi to moglo biti opasno. Uzani krevet s madracem punim kvrga delovao mu je primamljivije od bilo kog drugog ležaja u životu. Umesto toga, sede na tronožac i zamisli se. Uvek je voleo da o svemu dobro razmisli.

Posle nekog vremena, Loijal zakuca na vrata i proviri. Uši su mu se skoro tresle od uzbuđenja, a kez mu je ozario čitavo lice. „Perine, nećeš mi poverovati! Moj krevet je od pevanog drveta! Ma, mora da je preko hiljadu godina star. Prošlo je najmanje toliko od kada je takav komad ispevan. Ja ne bih smeo tako nešto da pokušam, a ja sam snažniji no većina sada. Pa, ako ćemo iskreno, više nema mnogo onih koji su u stanju da Pevaju drvetu. Ali ja jesam jedan od najboljih među njima.“

„To je veoma zanimljivo“, odgovori Perin. Aijel u kavezu. Tako je Min rekla. Zašto li me je ona devojka gledala?

„Pa, tako sam mislio.“ Loijal je zvučao pomalo uvređeno što Perin nije uzbuđen kao on. „Večera je spremna, Perine. Pripremili su najbolju hranu u slučaju da Lovci nešto zatraže, ali i mi možemo malo da dobijemo.“

„Ti idi, Loijale. Ja nisam gladan.“ Miris pečenog mesa iz kuhinje ni najmanje ga nije zanimao. Nije ni primetio kada je Loijal otišao.

Oslonivši se na kolena, pokuša da rasvetli ono što ga je mučilo, povremeno zevajući. Sve mu je to ličilo na jednu od onih mozgolomki što ih je gazda Luhan pravio od metalnih delova, naizgled neraskidivo povezanih. Ali uvek je postojao način da se gvozdeni krugovi i obruči rastave. Mora da je i sada tako.

Devojka ga je gledala. To bi možda moglo biti zbog njegovih očiju, samo što gostioničar na njih uopšte nije obratio pažnju, a niko drugi nije ni primetio. Gledali su Ogijera, a u kući su bili Lovci na Rog, i gospa u gostima. Na trgu je bio okovani Aijel. Ništa tako sitno poput boje nečijih očiju ne bi im privuklo pažnju; ničim ne bi mogao nekakav tamo sluga da se takmiči s ostalima. Zašto je, onda, u mene gledala?

I Aijel u kavezu. Ono što je Min videla uvek je bilo veoma važno. Ali kako? Šta bi trebalo da uradi? Mogao sam da sprečim onu decu da bacaju kamenje. Trebalo je. Uzalud je govorio sebi kako bi mu odrasli verovatno rekli da gleda svoja posla, da je u Remenu stranac, i da ga se Aijel ništa ne tiče. Trebalo je da pokušam.

Ni do kakvih odgovora nije došao, pa se stoga vratio na početak i opet strpljivo razmislio o svemu. A onda ponovo, i ponovo. I dalje ništa nije otkrio sem kajanja zbog onoga što nije učinio.

Posle nekog vremena shvati da je noč naposletku pala. Soba je bila potpuno u mraku, izuzev nešto malo mesečine što je dopirala kroz prozor. Pomisli na svecu i kresivo koje je video na uzanom kaminu, ali za njega je bilo više no dovoljno svetla. Nešto moram da učinim, zar ne?

Prikopča sekiru, a onda zastade. Učinio je to i ne razmišljajući; postalo mu je prirodno kao disanje da nosi tu stvar. To mu se nimalo nije svidelo. Ali ipak je zadrža za pojasom i izađe.

Naspram njegove sobe hodnik kao da je bio jarko osvetljen svetlošću sa stepeništa. Iz trpezarije su se čuli priča i smeh, a iz kuhinje dopirali zanosni mirisi. Ode do prednjeg dela gostionice, do Moirainine sobe, kucnu i uđe. A tada pocrvenevši stade.

Moiraina se obmota bledoplavim ogrtačem koji joj je do tog trenutka padao oko ramena. „Treba ti nešto?“ – hladno upita. Držala je srebrni češalj, a tamna kosa padala joj je u talasima niz leđa, i presijavala se, kao da ju je češljala. Soba joj je bila lepša od njegove, zidovi pokriveni izglačanim drvenim pločama, svetiljke optočene srebrom, a u širokom ciglenom ognjištu plamtela je vatra. Čitava prostorija mirisala je na ružin sapun.

„Ja... mislio sam da je Lan ovde“, uspe da izusti. „Vas dvoje stalno ste zajedno, i mislio sam da će... Mislio sam...“

„Šta hoćeš, Perine?“

Udahnuo je duboko. „Da li je Rand odgovoran za ovo? Znam da ga je Lan pratio dovde, i sve mi deluje neobično – Lovci i Aijel – ali, da li je to njegovo delo?“

„Mislim da nije. Znaću više kada mi Lan ispriča šta je noćas otkrio. Uz malo sreće, to će mi pomoći da se odlučim.“

„Odlučiš?“

„Rand je mogao da pređe reku i zaputi se kopnom ka Tiru. Ili je mogao brodom nizvodno do Ilijana, pa da se tamo ukrca na neki brod za Tir. Putovanje je tako ligama duže, ali danima kraće.“

„Mislim da ga nećemo sustići, Moiraina. Ne znam kako mu to uspeva, ali čak je i peške u prednosti u odnosu na nas. Ako je Lan u pravu, i dalje je pola dana pred nama.“

„Skoro da počinjem da sumnjam kako je naučio da Putuje“, reče Moiraina i malo se namršti. „Samo, da je tako, otišao bi pravo u Tir. Ne, u njemu je krv hodača na duge staze i izdržljivih trkača. Ali mi ćemo možda svejedno morati rekom. Ako ne mogu da ga sustignem, hoću da odmah za njim stignem u Tir. Ili da ga tamo sačekam.“

Perin se nelagodno premesti s noge na nogu. U njenom glasu čulo se neko hladno obećanje. „Jednom si mi rekla da možeš osetiti Prijatelje Mraka. Bar one koji su daleko zašli u Senku. Lan takođe. Jesi li išta slično osetila ovde?“

Ona glasno frknu i okrete se ka visokom stojećem ogledalu s nogarima ukrašenim srebrom. Jednom rukom preklopivši ogrtač, drugom stade da se češlja. „Vrlo je malo ljudi toliko zabrazdilo, Perine, čak i među najgorim Prijateljima Mraka.“ Češalj stade. „Zašto pitaš?“

„Jedna devojka gledala me je u trpezariji. Ne tebe i Loijala, kao svi ostali. Mene.“

Moiraina nastavi da se češlja i neznatno se osmehnu. „Ponekad zaboravljaš, Perine, da si zgodan mladić. Neke devojke vole široka ramena.“ On nešto progunđa i promeškolji se. „Da li si još nešto hteo, Perine?“

„Uh... ne.“ Nije mogla da mu pomogne u vezi s onim što je Min videla. Mogla je samo da mu kaže ono što je već znao: da je to veoma važno. A nije ni želeo da joj kaže šta je Min videla. Niti da je bilo šta videla.

Kad je izašao i zatvorio vrata za sobom, na trenutak se nasloni na zid. Svetlosti, tek tako sam uleteo, a ona... Ona je lepa žena. I vrlo verovatno dovoljno stara da mi bude majka, ako ne i starija. Met bi je verovatno pozvao u trpezariju na ples. Ne, ne bi. Čak ni Met nije tolika budala da pokuša da šarmira Aes Sedai. Moiraina jeste plesala. Jednom je i sam plesao s njom.

I skoro se saple o sopstvene noge. Prestani da razmišljaš o njoj kao o nekoj seljančici samo stoga što si je video... Ona je prokleta Aes Sedai! Ti treba da brineš o onom Aijelu. Trže se i pođe niz stepenište.

Trpezarija je bila puna kao oko. Sve stolice bile su zauzete, a uneli su još i tronošce i klupe. Oni koji nisu imali gde da sednu stajali su uza zidove. Nije primetio crnokosu devojku, a niko drugi nije ga ni pogledao dok je užurbano prelazio preko sobe.

Orban je sedeo za jednim stolom sam. Digao je zavijenu nogu na jednu stolicu s jastukom. Na tom stopalu bila mu je meka papuča, a u ruci je držao srebrni pehar, koji je jedna služavka punila vinom. „Da“, obraćao se okupljenima, „znali smo kako su Aijeli žestoki borci. Ali nije bilo vremena za oklevanje. Isukao sam mač i mamuznuo Lava...“

Perin se trže pre no što shvati da se čovekov konj zvao Lav. Ne bi me začudilo da kaže kako je jahao pravog lava. Postide se. To što mu se čovek nije sviđao nije bio razlog da pomisli kako bi se Lovac baš toliko hvalisao.

Ne osvrnuvši se, izjuri iz gostionice.

Ulica ispred zgrade bila je zakrčena kao i njena unutrašnjost. Ljudi koji nisu mogli da nađu mesta u trpezariji virili su kroz prozore, a dvostruko više njih guralo se oko vrata da sluša Orbanovu priču. Perina niko nije ni pogledao, mada je čuo promrmljane pritužbe onih koje je u prolazu odgurnuo od vrata.

Svi koji nisu bili kod kuće mora da su se okupili oko gostionice, jer nikog živog ne vide dok je išao ka trgu. Ponekad bi se u osvetljenom prozoru pojavila nečija silueta, ali to je bilo sve. Doduše, imao je osećaj da ga neko posmatra, i nelagodno se osvrtao. Ništa sem tamnih ulica prošaranih osvetljenim prozorima. Većina prozora oko trga bili su tamni, izuzev nekolicine na višim spratovima.

Vešala su bila baš kao što se sećao. Aijel je i dalje bio u kavezu, okačenom van Perinovog domašaja. Činilo se da je budan – bar mu je glava bila podignuta – ali nijednom nije pogledao Perina. Kamenje kojim su ga deca gađala ležalo je raštrkano ispod kaveza.

Kavez je visio o debelom konopcu vezanom za alku na gornjoj prečki. Višak konopca padao je oko podnožja vešala.

Perin se ponovo osvrnu oko sebe, prešavši pogledom po mračnom trgu. I dalje je imao osećaj da ga neko posmatra, ali ništa nije video. Oslušnu, ali ništa nije čuo. Osećao je miris dima i kuvanja iz kuća, znoj i osušenu krv od čoveka u kavezu. Ali ne i miris straha.

Njegova težina, a tu je i kavez, pomisli dok je prilazio vešalima. Nije znao kada je odlučio to da uradi, niti da li je zaista odlučio, ali znao je da će to uraditi.

Oslonivši se nogom o vešala, povuče konopac, podigavši malo kavez da bi kod sebe otpustio vrengiju. Sudeći po tome kako se konopac trznuo, čovek u kavezu naposletku se pomerio, ali Perinu se suviše žurilo da bi stao i objasnio mu šta radi. Odmota vrengiju od podnožja vešala. I dalje se oslanjajući nogom o njih, brzo spusti kavez.

Aijel ga je sada gledao, i ćutke proučavao. Perin ništa ne reče. Kada dobro osmotri kavez, stisnu usne. Ako se nešto napravi, pa makar i takva stvar, onda treba da bude dobro napravljeno. Čitav prednji deo kaveza sastojao se od vrata na grubim i na brzinu napravljenim šarkama. Bila su zatvorena valjanim gvozdenim katancem na lancu načinjenom podjednako loše kao kavez. Pronašao je najgoru kariku u lancu, a onda kroz nju provukao debeli šiljak svoje sekire. Jedan odsečan pokret slomi kariku. Kroz nekoliko trenutaka pokidao je lanac, izvukao ga i otvorio kavez.

Aijel je samo sedeo i gledao ga.

„Pa?“ – promuklo prošapta Perin. „Otvorio sam kavez, ali nemam nameru i da te nosim.“ Užurbano pogleda preko mračnog trga. I dalje se ništa nije micalo, ali ipak je osećao da ga neko posmatra.

„Snažan si, mokrozemče.“ Aijel se nije ni mrdnuo. „Bila su potrebna trojica da me podignu ovamo. A ti si me sada spustio. Zašto?“

„Ne volim da vidim ljude u kavezima“, prošapta Perin. Želeo je da ode. Kavez beše otvoren, a one oči su ga gledale. Ali Aijel se nije ni makao. Ako nešto radiš, radi to kako treba. „Hoćeš li ti da izađeš odatle pre no što neko naiđe?“

Aijel zgrabi prečagu iznad sebe, i jednim pokretom izlete iz kaveza, a onda osta napola da visi, držeći se za rešetku. Kada bi se uspravio, bio bi skoro za glavu viši od Perina. Pogledao je u Perinove oči – Perin je znao kako na mesečini mora da sijaju kao žeženo zlato – ali ih ni ne spomenu. „Unutra sam od juče, mokrozemče.“ Zvučao je kao Lan. Nije mu bio sličan ni po glasu ni po naglasku, već po spokojnoj samouverenosti. „Morače da prođe nekoliko trenutaka pre no što mi noge prorade. Ja sam Gaul, iz septe Imran Šaarad Aijela, mokrozemče. Ja sam Shae’en M’taal, Kameni Pas. Moja voda je tvoja.“

„Pa, ja sam Perin Ajbara iz Dve Reke. Ja sam kovač.“ Oslobodio ga je iz kaveza, sada može da ide. Samo, ako neko naiđe pre no što Gaul bude mogao da hoda, smesta će ga vratiti u kavez, ukoliko ga ne ubiju. A to bi značilo da se Perin uzalud trudio. „Da sam razmišljao, poneo bih čuturu ili mešinu s vodom. Zašto me zoveš mokrozemac?“

Gaul pokaza prema reci; pri tako slabom svetlu čak ni Perin nije mogao biti siguran, ali učini mu se da Aijel deluje kao da mu je nelagodno. „Pre tri dana, posmatrao sam jednu devojku kako se igra u ogromnoj vodi. Mora da je bila dvadeset koraka široka. Ona se... uspuzala na nju.“ Jednom rukom nespretno mahnu, kao da pliva. „Hrabra devojka. Prelazak preko ovih... reka... skoro me je dotukao. Nikad nisam mislio da može postojati previše vode, ali nisam ni mislio da na svetu ima toliko vode kao kod vas mokrozemaca.“

Perin odmahnu glavom. Znao je da u Aijelskoj pustari nema mnogo vode – to je bila jedna od nekoliko sitnica koje je o Pustari ili Aijelima znao – ali ne i da je toliko retka da izazove takav utisak. „Daleko si od kuće, Gaule. Zašto si ovde?“

„Tragamo“, polako odgovori Gaul. „Tražimo Onog Koji Dolazi Sa Zorom.“

Perin je i ranije čuo to ime, pod okolnostima zbog kojih je sada bio siguran na koga se odnosi. Svetlosti, sve se stalno vraća na Randa. Prikovan sam za njega kao potkovica za konja. „U pogrešnom smeru tragate, Gaule. I ja ga tražim. Zaputio se u Tir.“

„Tir?“ Aijel je zvučao iznenađeno. „Zašto...? Ali mora biti. Proročanstvo kaže da ćemo kada Kamen Tira padne napokon izaći iz Trostruke zemlje.“ Tako su Aijeli zvali Pustaru. „Proročanstvo kaže kako ćemo biti promenjeni, i pronaći ono što je naše, a beše izgubljeno.“

„Moguće. Ne razumem se u vaša proročanstva, Gaule. Jesi li spreman da pođeš? Svakog trena neko bi mogao da naiđe.“

„Prekasno je za bekstvo“, reče Gaul, a neki dubok glas viknu: „Divljak je na slobodi!“ Desetak ljudi u belim plaštovima dotrča preko trga, isukavši mačeve. Kružni šlemovi presijavali su se na mesečini. Deca Svetla.

Kao da ima sve vreme sveta, Gaul smireno diže neku tamnu tkaninu s ramena i obmota je oko glave, završivši gustim crnim velom koji mu je potpuno skrivao lice, izuzev očiju. „Voliš li da plešeš, Perine Ajbara?“ – upita. S tim rečima, jurnu od kaveza. Pravo ka dolazećim Belim plaštovima.

Na trenutak behu iznenađeni, ali Aijelu je trenutak samo i trebao. Nogom izbi mač iz ruke prvog do koga je stigao, a onda ukočenom šakom, kao bodežom, udari Belog plašta u grlo, i kliznu oko njega dok je padao. Sledečem čoveku uz glasan prasak slomi ruku. Trećeg obori s nogu, a četvrtog nogom udari u lice. Sve to bilo je nalik plesu. Od jednog do drugog, nijednom ne zastavši, niti usporivši, mada se onaj sapleteni dizao na noge, a onaj sa slomljenom rukom prebacio mač u drugu. Gaul je plesao među njima.

I sam Perin imao je samo trenutak, jer nisu svi Beli plaštovi usredsredili pažnju na Aijela. Jedva na vreme stiže da oberučke čvrsto zgrabi držalje sekire i zaustavi udarac mača. Zamahnu... i dođe mu da zaplače kada sečivo prekla čoveka koji ga je napao. Ali nije imao vremena za plakanje, niti za kajanje; pre no što prvi Beli plašt pade, još njih dođe. Mrzeo je ogromne rane koje je sekira pravila, mrzeo kako je sekla kroz verižnjaču i kidala meso ispod nje, skoro podjednako lako cepala šlem i lobanju. Sve je to mrzeo. Ali nije želeo da umre.

Vreme kao da se odjednom i skupilo i isteglo. Osećao se kao da se već satima bori, a grlo ga je bolelo od teškog disanja. Ljudi kao da su se kretali kroz vodu. Činilo se da tek tren mine između pokreta kojim ga napadnu i padanja na zemlju. Lice mu beše obliveno znojem, ali sav se sledio. Borio se za svoj život, i nije mogao oceniti da li su prošli trenuci ili čitava noč.

Kada naposletku stade, teško dišući i skoro ošamućen, i pogleda desetak ljudi s belim plaštovima što su ležali po trgu, mesec se nimalo ne beše pomakao na nebu. Neki od Belih plaštova su ječali; drugi behu tihi i nepokretni. Gaul je stajao među njima, i dalje zabrađen velom, i dalje praznih šaka. On je oborio većinu. Perin požele da je Gaul za sve zaslužan, i posrami se. Miris krvi i smrti beše oštar i gorak.

„Ne plešeš loše s kopljima, Perine Ajbara.“

Dok mu se u glavi vrtelo, Perin promrmlja: „Ne znam kako je uspelo dvanaestorici da pobede vas dvadeset, makar dvojica od njih bili i Lovci.“

„Tako su rekli?“ – tiho se nasmeja Gaul. „Sarijen i ja bili smo neoprezni. Tako dugo smo u ovim mekim zemljama, a vetar je duvao iz našeg pravca, tako da ništa nismo namirisali. Jednostavno smo naleteli na njih. Pa, Sarijen je mrtav, a ja sam kao budala bačen u kavez, tako da smo možda dovoljno platili. Sada je vreme za bežanje, mokrozemče. Tir; zapamtiću to.“ Napokon je uklonio crni veo. „Neka bi uvek našao vode i hlada, Perine Ajbara.“ Okrete se i odjuri u mrak.

I Perin potrča, a onda shvati da mu je u rukama krvava sekira. Užurbano obrisa sečivo o plašt jednog mrtvaca. Mrtav je, nek sam spaljen, a plašt mu je ionako krvav. Natera sebe da vrati sekiru za pojas pre no što potrča.

Vide je nakon drugog koraka: vitka devojka na ivici trga, u tamnoj, uskoj suknji. I ona se okrete i potrča; video je da je suknja podeljena za jahanje. Devojka jurnu u ulicu i nestade.

Lan ga susrete pre no što stiže do mesta gde je bila devojka. Zaštitnik pređe pogledom preko praznog kaveza ispod vešala i belih gomilica obasjanih mesečinom. Zabaci glavu kao da će planuti. Glasom zategnutim i tvrdim kao tek postavljeni obod točka reče: „Je li ovo tvoje delo, kovaču? Svetlost me spalila! Može li iko da te poveže s ovim?“

„Jedna devojka“, odgovori Perin. „Mislim da je ona videla. Ne želim da je povrediš, Lane! Mnogo drugih bilo je u prilici da sve vidi. Svuda oko trga ima osvetljenih prozora.“

Zaštitnik zgrabi Perina za rukav i gurnu ga prema gostionici. „Video sam jednu devojku kako trči, ali mislio sam... Nije bitno. Ti iskopaj Ogijera i odvuci ga do konjušnice. Posle ovoga, moraćemo što je pre moguće da se s konjima dokopamo dokova. Samo Svetlost zna isplovljava li neki brod noćas, i koliko ću morati da platim. Ne postavljaj pitanja, kovaču! Radi šta ti se kaže! Trči!“