Ponovorođeni Zmaj

52 U potrazi za lekom

Poguren na stolici u zabavljačevoj sobi, Met se namršti kada Tom ponovo zakašlja. Kako da nastavimo potragu ako je on toliko bolestan da ne može da hoda? Čim je to pomislio, postide se. Tom je bio revnostan u traženju koliko i on sam. Naprezao se i noću i danju, a znao je da će se razboleti. Met se toliko uneo u potragu da nije ni primetio Tomov kašalj. Nagla promena vremena, od kiše do užasne vreline, još mu je pogoršala stanje.

„Hajde, Tome“, reče. „Lopar kaže da je Mudra žena u blizini. Tako ovde zovu Mudrost – Mudra žena. Što bi se to Ninaevi svidelo!“

„Neću... nikakve pogane... tekućine... da mi sipaju niz gušu, dečko.“ Tom zabi pesnicu u usta, u uzaludnom pokušaju da prekine kašalj. „Samo ti nastavi da ih tražiš. Samo me ostavi... nekoliko sati... u krevetu... i pridružiću ti se.“ Sav se presamitio od tegobnog hripanja.

„Dakle, ja bi trebalo da obavim sav posao dok se ti izležavaš?“ – našali se Met. „Kako da ih pronađem bez tebe? Ti saznaš većinu stvari.“ To baš i nije bila istina; ljudi su slobodno pričali kockajući se koliko i dok su zabavljača častili vinom. Zapravo i slobodnije, ukoliko je taj zabavljač kašljao tako jako da su se pribojavali zaraze. Ali već je počeo da misli kako Tomov kašalj neće nestati sam od sebe. S kim ću igrati kamenove ako matori jarac umre?, zapita se u mislima. „U svakom slučaju, čak u drugoj sobi ne mogu da spavam od tvog krvavog kašlja.“

Ne mareći što se sedokosi zabavljač buni, pridiže ga na noge i zaprepasti se kada shvati da Tom jedva stoji. Uprkos zapari, ogrnuo se svojim plaštom sa zakrpama. Met je potpuno raskopčao kaput i odvezao sve tri vrpce na okovratniku košulje, ali pustio je matoru jarčinu da radi kako hoće. Niko u trpezariji nije ih ni pogledao dok je on skoro iznosio Toma napolje.

Gostioničar mu je dao jednostavna uputstva, ali kada su stigli do kapije i suočili se s blatom Maula, Met se skoro vrati da pita za neku drugu Mudru ženu. Mora da u ovako velikom gradu ima još neka. Međutim, Tom se ponovo zakašlja. Met se namršti i zakorači u blato, upola noseći zabavljača.

Sudeći po uputstvima koja je dobio, mora da su one prve noći na putu od dokova prošli pored kuće Mudre žene. Kad ugleda dugačku usku kuću sa svežnjevima bilja u prozorima, odmah pored grnčarske radnje, seti je se. Lopar reče nešto o ulasku na stražnja vrata, ali njemu je bilo dosta blata.

I ribljeg smrada, pomisli, namrštivši se na bosonoge ljude s košarama na leđima. Videli su se i tragovi konja, koje su stopala i volovske zaprege tek počeli da brišu. Konja koji su vukli kola, ili možda kočiju: U Tiru je dosad viđao samo volovske zaprege – plemići i trgovci ponosili su se svojim rasnim konjima, i nikad ih ne bi upregli – ali nije video ništa nalik na kočiju.

Zaboravivši na konje i tragove točkova, odvede Toma do prednjih vrata i pokuca. Nakon nekog vremena, pokuca ponovo. I ponovo.

Skoro da je odustao i uprkos Tomovom kašljanju vratio se u Beli polumesec, kada iznutra začu teturave korake.

Vrata se neznatno otvoriše i krupna sedokosa žena proviri napolje. „Šta hoćeš?“ – umorno upita.

Met se nasmeši što je lepše umeo. Svetlosti, što mi je muka od svih ovih ljudi koji zvuče kao da je sva nada nestala. „Majka Gvena? Ja sam Met Kauton. Kavan Lopar mi reče da možda imaš nešto protiv kašlja za mog prijatelja. Dobro plaćam.“

Neko vreme ih je samo posmatrala, i činilo se da sluša Tomovo disanje, a onda uzdahnu. „To valjda i dalje mogu. ’Ajde, uđite.“ Širom otvori vrata i pre no što se Met i mrdnuo zaputi se ka stražnjem delu kuće.

Naglasak joj je bio toliko nalik Amirlininom da on zadrhta, ali pođe za njom i gotovo unese Toma.

„Ne treba... mi ovo“, prošišta zabavljač. „Krvavi napici... uvek imaju... ukus kao... balega!“

„Umukni, Tome.“

Odvevši ih čak do kuhinje, krupna žena poče da pretura po jednom kredencu, vadeći kamene teglice i vrećice s biljem, dok je sve vreme mrmljala sebi u bradu.

Met namesti Toma u jednu stolicu visokog naslona i proviri kroz najbliži prozor. Iza kuće bila su privezana tri konja; iznenadio se što Mudra žena ima više od jednog. Zapravo, što uopšte ima konje. Primetio je da u Tiru niko sem plemića i bogataša ne jaše, a izgledalo mu je da su oni konji prilično skupi. Ponovo konji. Baš me briga za krvave konje!

Majka Gvena skuva neku vrstu jakog čaja oštrog mirisa, i natera Toma da ga popije, uhvativši ga za nos kad je pokušao da se pobuni. Po tome kako je jednom rukom držala zabavljačevu glavu dok mu je drugom sipala crnu tečnost u usta ma koliko on pokušavao da je spreči, Met shvati da ona na sebi ima mnogo manje sala no što je isprva pomislio.

Kada je sklonila šolju, Tom se zakašlja i jednako snažno protrlja usta. „Gaaah! Ženo... ne znam... da li... pokušavaš da me udaviš... ili ubiješ... ukusom! Trebalo bi... da si krvavi... kovač!“

„Pićeš to dvaput dnevno dok kašalj ne prestane“, odlučno mu reče ona. „A daću ti i melem koji ćeš svake noći mazati po grudima.“ Malo umora joj se izgubi iz glasa kad se suočila sa zabavljačem, podbočivši se o široke kukove. „Melem je smrdljiv baš kao što je čaj odvratnog ukusa, ali ima da ga utrljavaš – temeljno! – ili ću te odvući gore kao žgoljavog grgeča u mreži i vezati te tim tvojim plaštom za krevet! Nikad mi ranije zabavljač nije došao, i neću dozvoliti da mi prvi umre od kašlja.“

Tom je ošinu pogledom i zakašlja se kroz brkove, ali izgleda da je njenu pretnju shvatio ozbiljno. U svakom slučaju, ništa nije rekao, ali kao da je nameravao da je gađa njenim čajem i melemom.

Što je majka Gvena više govorila, to je Metu više zvučala kao Amirlin. Po Tomovom kiselom licu i njenom odlučnom pogledu, zaključi da bi bolje bilo da malo zagladi stvari pre no što zabavljač odbije njene lekove. „Znao sam jednu ženu koja je pričala kao vi“, reče. „Sve o ribama, mrežama i tako tome. I zvučala je kao vi. Hoću da kažem, imala isti naglasak. Pretpostavljam da je Tairenka.“

„Možda.“ Sedokosa žena odjednom ponovo zazvuča umorno, i zagleda se u pod. „I ja sam znala neke devojke koje su govorile kao ti. U svakom slučaju, dve od njih.“ Uzdahnula je teško.

Metu se diže kosa na glavi. Nemoguće je da sam toliko srećan. Ali ne bi se ni u bakrenjak kladio da su se neke druge dve žene s dvorečanskim naglaskom tek tako našle u Tiru. „Tri devojke? Mlade žene? Zovu se Egvena, Ninaeva i Elejna? Jedna od njih ima kosu poput sunca i plave oči.“

Ona se namršti na njega. „Nisu mi se tim imenima predstavile“, polako mu reče, „ali sam i pretpostavljala da mi nisu rekle prava imena. Mislila sam da imaju svoje razloge za to. Jedna od njih bila je lepa devojka nebeskoplavih očiju i zlatnocrvene kose.“ Opisala je i Ninaevu, s pletenicom do struka, i Egvenu, krupnih tamnih očiju i uvek spremnu na osmeh. Tri lepe žene, međusobno različite koliko samo može biti. „Vidim da ih poznaješ“, završi. „Žao mi je, dečko.“

„Zašto ti je žao? Već danima pokušavam da ih pronađem!“ Svetlosti, prve noći sam prošao ovuda! Baš pored njih! Hteo sam nasumičnost. A postoji li išta nasumičnije od mesta gde brod pristane u kišnoj noći, i kuda se zadesi da pogledaš kada sevne krvava munja? Oganj me sagoreo! Oganj me sagoreo! „Reci mi gde su, majko Gvena.“

Sedokosa žena smoždeno se zagleda ka peči na kojoj se iz lonca s piskom dizala para. Mrdala je usnama, ali ništa nije rekla.

„Gde su?“ – odlučno upita Met. „To je veoma važno! Ako ih ne nađem, u velikoj su opasnosti.“

„Ne razumeš“, tiho mu kaza. „Ti si stranac. Visoki lordovi...“

„Baš me briga za...“ Met trepnu i pogleda Toma. Zabavljač kao da se mrštio, ali toliko je kašljao da Met nije bio siguran. „Kakve veze Visoki lordovi imaju s mojim prijateljicama?“

„Ti jednostavno ne...“

„Ne govori mi da ne razumem! Platiću za to obaveštenje!“

Majka Gvena ga ošinu pogledom. „Ja ne tražim pare za...“ Žestoko se namršti. „Tražiš da ti ispričam nešto za šta mi je rečeno da ćutim. Znaš li šta će biti sa mnom ako ti kažem, a ti me odaš? Najpre ću ostati bez jezika. A onda i bez drugih delova tela pre no što Visoki lordovi obese ono što od mene ostane da poslednje sate provedem vrišteći, za opomenu drugima da budu pokorni. A to onim devojkama nikakvog dobra neće doneti. Niti moje pričanje, niti umiranje!“

„Obećavam da tvoje ime nikome neću spomenuti. Kunem se.“ I držaću se te zakletve, matora, samo mi, krvi ti, kaži gde su! „Molim te? U opasnosti su.“

Dugo ga je gledala; pre no što je prestala, on se osećao kao da mu je razgledala i poslednju česticu bića. „Reći ću ti, i držati te za tu zakletvu. Ja... svidele su mi se. Ali ništa ne možeš da uradiš. Zakasnio si, Metrime Kautone. Skoro tri sata. Odveli su ih u Kamen. Visoki lord Samon poslao je po njih.“ Odmahnula je glavom zabrinuto i zbunjeno. „Poslao je... žene koje... mogu da usmeravaju. Lično nemam ništa protiv Aes Sedai, ali to je protiv zakona. Zakona koji su Visoki lordovi doneli. Makar svaki drugi zakon prekršili, taj ne bi. Zašto bi Visoki lord poslao Aes Sedai? Šta će mu uopšte te devojke?“

Met se skoro grohotom nasmeja. „Aes Sedai? Majko Gvena, srce mi je sišlo u pete, a možda i džigerica. Ako su Aes Sedai došle po njih, onda nema razloga za brigu. Sve tri će jednog dana i same postati Aes Sedai. To mi se baš i ne sviđa, ali tako one...“ Osmeh mu se izgubi s lica kad ona teško odmahnu glavom.

„Dečko, one devojke su se borile kao ribe-lavovi uhvaćene u mrežu. Želele one da postanu Aes Sedai ili ne, one što su ih uhvatile ponašale su se prema njima kao prema najgorem šljamu. Od prijatelja ne ostaju takve modrice.“

On oseti kako mu se lice krivi. Aes Sedai su ih povredile? Svetlosti mi, zašto? Krvavi Kamen. Naspram ulaska u njega, ulazak u kaemlinsku palatu bio je lagodna šetnja! Vatra me sagorela! Stajao sam tačno tamo na kiši i gledao pravo u ovu kuću! Oganj me sažegao što sam slepa budala!

„Ako slomiš šaku“, reče majka Gvena, „namestiću ti kosti i previti je, ali ako mi oštetiš zid, odraću te kao crvenribu!“ Met trepnu i pogleda svoju pesnicu odranih zglobova. Nije bio ni svestan da je udario zid.

Krupna žena snažno mu uhvati šaku, ali iznenađujuće nežno je opipa prstima. „Ništa nije slomljeno“, progunđa nakon nekog vremena. Podjednako nežno ga pogleda. „Izgleda da ti je stalo do njih. U najmanju ruku, do jedne od njih. Žao mi je, Mete Kautone.“

„Ne treba da ti bude“, odvrati on. „Sada bar znam gde su. Samo treba da ih izbavim.“ Iskopao je poslednje dve andorske zlatne krune i gurnuo joj ih u ruku. „Za Tomove lekove, i što si mi rekla šta je s devojkama.“ Nešto ga natera da je brzo poljubi u obraz i da se isceri. „A ovo je za mene.“

Žena se iznenađeno dodirnu po obrazu, ne znajući da li da gleda novac ili njega. „Da ih izbaviš, kažeš. Tek tako. Iz Kamena.“ Odjednom ga prstom tvrdim kao stara hrastovina ubode u rebra. „Podsećaš me na mog muža, Mete Kautone. I on je bio tvrdoglava budala koja bi plovila u susret oluji smejući se na sav glas. Skoro da mislim kako ćeš uspeti.“ Odjednom mu pogleda blatnjave čizme. Kao da ih je tek sad primetila. „Trebalo mi je šest meseci da ga naučim da mi ne navlači blato po kući. Ako ti uspe da izbaviš te devojke, na koju god da si bacio oko, imaće muka da te nauči redu.“

„Ti si jedina žena koja je to u stanju“, reče joj Met uz osmeh zbog koga ga ona samo još jače ošinu pogledom. Da ih izbavim. To je sve što moram da uradim. Da ih izvučem iz Kamena krvavog mu Tira. Tom se ponovo zakašlja. On takav neće u Kamen. Samo, kako da ga sprečim? „Majko Gvena, mogu li prijatelja da ostavim ovde? Mislim da je suviše bolestan da bi se vraćao u gostionicu.“

„Šta?“ – graknu Tom. Pokuša da se digne iz stolice, jedva govoreći od kašlja. „To nije... tačno, dečko! Misliš... da ćeš ući... u Kamen kao u... maminu kuhinju? Misliš da bi... bez mene... stigao do kapija?“ Držao se za naslon. Kašalj mu nije dao da se potpuno ispravi.

Majka Gvena ga uhvati za rame i gurnu nazad kao da je malo dete. Zabavljač je iznenađeno pogleda. „Postaraću se za njega, Mete Kautone“, reče.

„Ne!“ – viknu Tom. „Ne možeš... da mi ovo uradiš! Ne možeš... da me ostaviš... s ovom matorom...“ Da mu nije bilo njene ruke na ramenu ponovo bi se presamitio.

Met se isceri sedokosom čoveku. „Bilo je lepo poznavati te, Tome.“

Žurno izađe na ulicu i zapita se zašto li je to rekao. Krvi mi, neće umreti. Ta žena će mu sačuvati život, pa makar ga za brkove izvukla iz groba. Da, ali ko će meni sačuvati život?

Pred njim se Kamen Tira nadnosio nad grad. Nepobediva tvrđava koja je preživela stotinu opsada. Kamen o koji je stotine vojski slomilo zube. A on nekako mora da uđe. I izvede tri žene. Nekako.

Nasmejao se tako da ga čak i natmureni prolaznici pogledaše. Krenuo je natrag ka Belom polumesecu, ne mareći više za blato i zaparu. Osećao je kako mu u glavi zveckaju kockice.