Ponovorođeni Zmaj

8 Džara

Sive kamene kuće pločastih krovova bile su zbijene oko nekoliko uskih uličica Džare, podignute na obronku brda iznad potočića preko koga je bio sagrađen drveni mostić. Blatnjave ulice behu prazne, kao i kosa seoska livada. Video se samo jedan čovek koji je čistio stepenište jedine seoske gostionice, sagrađene pored kamene staje. Doduše, izgledalo je da je na livadi nedavno bilo prilično ljudi. Nekoliko lukova od zelenih grana, ukrašenih s ono malo cveća što se tako rano u proleće moglo naći, bilo je postavljeno ukrug na sredini livade. Zemlja je delovala izgaženo, a bilo je i drugih znakova proslave; ženski crveni šal zapetljan u podnožje jednog luka, pletena dečja kapa, prevrnuti bokal od kalaja, nekoliko polupojedenih okrajaka.

Miris slatkog vina i kolača osećao se svuda po livadi, pomešan s mirisom iz desetina dimnjaka i s ognjišta na kojima su se kuvale večere. Perin na trenutak oseti neki drugi miris, koji nije mogao da prepozna. Beše to slabašan trag od čije se poganosti sav naježio. A onda ga nestade. Ali bio je siguran da je nešto tuda prošlo, nešto – pogrešno. Protrlja nos kao da hoće da otera uspomenu na taj miris. To ne može biti Rand. Svetlosti, čak i da jeste poludeo, to ne može biti on. Zar ne?

Nad vratima gostionice visio je oslikani znak, čovek koji stoji na jednoj nozi visoko dignutih ruku: Harilinov skok. Kada zauzdaše konje ispred pravougaone kamene zgrade, čistač se ispravi, glasno zevnuvši. Trže se opazivši Perinove oči, ali njegove, već iskolačene, razrogačiše se sasvim pošto ugledaše Loijala. Zbog širokih usta i nejake brade, podsećao je na žabu. Osećao se na kiselo vino – bar Perinu. Očigledno da je učestvovao u slavlju.

Čovek se strese, pa pretvori drhtavicu u naklon, prinevši šaku uz dvostruki red drvenih dugmadi na kaputu. Pogled mu prelete od jednog do drugog člana družine. Oči bi mu se sve više rogačile svaki put kada bi pogledao Loijala. „Dobro došla, valjana gazdarice, Svetlo ti obasjalo put. Dobro došli, dobre gazde. Želite hranu, sobe, kupke? Sve se to ovde može naći, ovde u Skoku. Gazda Harod, gostioničar, drži sve pod konac. Ja sam Simion. Ako vam bilo šta treba, pitajte Simiona i on će vam to naći.“ Ponovo zevnu, posramljeno pokri usta i pokloni se da bi to prikrio. „Izvinjavam se, valjana gazdarice. Dolazite izdaleka? Imate li kakve vesti o Velikom lovu? Lovu na Rog Valera? Ili lažnom Zmaju? Priča se da je negde u Tarabonu lažni Zmaj. Ili možda u Arad Domanu.“

„Nismo bili tako daleko“, reče Lan i sjaha. „Nema sumnje da znaš više no ja.“ Svi sjahaše.

„Je li to ovde bilo neko venčanje?“ – upita Moiraina.

„Venčanje, valjana gazdarice? Ma, imali smo venčanja za čitav život. Poplavu venčanja. I to sve u poslednja dva dana. Nema žene dovoljno stare za veridbu koja nije udata. Ni u selu, a ni miljama unaokolo. Ma, čak je i udova Džorat odvukla matorog Banasa kroz lukove, a oboje su se zakleli da nikad više neće stupati u brak. Beše to kao neki kovitlac koji je sve obuzeo, a sve je otpočela Rilit, tkačeva kći. Zaprosila je Džona kovača, a on otac može da joj bude. Matora budala samo je skinula kecelju i pristala, a ona smesta zatražila da se na licu mesta, i to istog trena, postave lukovi. Nije htela ni da čuje za primereno čekanje. Sve ostale žene stale su na njenu stranu. Od tada bilo je venčanja i danju i noću. Ma, niko nije ni trenuo.“

„To je sve vrlo zanimljivo“, kaza Perin kada Simion zastade da ponovo zevne, „ali da nisi možda video jednog mlad...“

„To je sve vrlo zanimljivo“, preseče ga Moiraina, „i volela bih da možda kasnije više o tome čujem. Za sada, hteli bismo sobe i večeru.“ Lan načini mali pokret ka Perinu, rukom nadole, kao da hoće da mu kaže da ućuti.

„Naravno, valjana gazdarice. Večera. Sobe.“ Simion stade da okleva, odmeravajući Loijala. „Moraćemo da sastavimo dva kreveta za...“ Nagnuo se bliže Moiraini i spustio glas. „Oprosti, valjana gazdarice, ali – uh – šta je, u stvari, on? Sa svim dužnim poštovanjem“, žurno dodade.

Ali nije bio dovoljno tih, jer Loijal razdraženo trznu ušima. „Ja sam Ogijer! Šta si mislio da sam? Trolok?“

Simion ustuknu na zvuk tog gromkog glasa. „Trolok, valjani – uh –gazda? Ma, ja sam odrastao čovek. Ne verujem u priče za malu decu. Uh, je l’ ti to reče Ogijer? Ma, Ogijeri su prič... Hoću da kažem... to jest...“ U očajanju, on se okrete ka staji pored gostionice i dreknu: „Niko! Patrime! Posetioci! Dođite da se postarate za konje!“ Trenutak kasnije dva momka sa senom u kosi isteturaše se iz štale, zevajući i trljajući oči. Simion pokaza ka stepeništu i pokloni se, dok su momci hvatali uzde.

Perin prebaci bisage i ćebe preko ramena, uhvati luk i pođe unutra za Moirainom i Lanom, dok se Simion klanjao i skakutao pred njima. Loijal morade poprilično da se sagne pod dovratkom, a tavanica unutra bila je samo stopu viša od njegove glave. Mrmljao je sebi u bradu kako ne shvata zašto se tako malo ljudi seća Ogijera. Glas mu je bio poput udaljene grmljavine. Čak ga je i Perin, odmah ispred njega, jedva razumeo.

Gostionica se osećala na pivo, vino i umor. Odnekud iz začelja dopirao je miris pečene ovčetine. Nekolicina ljudi u trpezariji nadnosila se nad krčage, kao da bi najradije polegali na klupe i zaspali. Punačka služavka točila je krčag piva iz bureta u dnu trpezarije. Sam gostioničar, u dugoj beloj kecelji, sedeo je na visokoj stolici u jednom uglu, naslonivši se na zid. Kada pridošlice uđoše, diže glavu, krmeljivo ih pogleda, pa razjapi usta spazivši Loijala.

„Gosti, gazda Harode“, najavi Simion. Traže sobe. Gazda Harode? On je Ogijer, gazda Harode.“ Služavka se okrete, vide Loijala i ispusti krčag. Niko od umornih ljudi za stolovima ne podiže pogled. Jedan spusti glavu na sto i zahrka.

Loijal silovito trznu ušima.

Gazda Harod polako ustade, ne skidajući pogled s Loijala i sve vreme gladeći kecelju. „Barem nije Beli plašt“, naposletku reče, a onda se trže kao da se i sam iznenadio što je progovorio naglas. „Što će reći, dobro došla, čestita gazdarice. Čestite gazde. Oprostite mi na lošem ponašanju. Jedini mi je izgovor umor, čestita gazdarice.“ Još jednom zirnu u Loijala i s nevericom nemo zausti: „Ogijer?“

Loijal otvori usta, ali ga Moiraina preteče. „Kao što tvoj čovek reče, dobri gostioničaru, trebaju mi sobe da moja družina prenoći, i večera.“

„Oh! Naravno, čestita gazdarice. Naravno. Simione, odvedi ove valjane ljude u najbolje sobe, da mogu da ostave stvari. Postaviću dobar obrok kada se budete vratili, čestita gazdarice. Dobar obrok.“

„Ako vam je volja, sledite me, valjana gazdarice“, kaza Simion. „Valjane gazde.“ Pokloni se i pokaza ka stepeništu s jedne strane trpezarije.

Iza njih, jedan od ljudi za stolovima iznenada viknu: „Tako mi Svetlosti, Šta je to?“ Gazda Harod poče da objašnjava o Ogijerima, kao da je dobro upoznat s tom temom. Većina onoga što je Perin čuo bilo je pogrešno. Loijalove uši neprestano su se trzale.

Gore na spratu Ogijerova glava skoro da je doticala tavanicu. Uski hodnik bivao je sve mračniji. Jedino osvetljenje bila je oštra svetlost zalazećeg sunca koja je dopirala kroz prozor pored vrata na kraju hodnika.

„U sobama su sveće, valjana gazdarice“, kaza Simion. „Trebalo je da ponesem svetiljku, ali od onih silnih venčanja još mi se vrti u glavi. Ako želiš, poslaću nekoga da potpali vatru. A htećeš i vodu za kupanje, svakako.“ Širom je otvorio vrata. „Naša najbolja soba, valjana gazdarice. Nemamo ih mnogo – nema mnogo stranaca, shvataš – ali ova nam je najbolja.“

„Ja ću uzeti susednu sobu“, reče Lan. Pored svojih nosio je i Moirainino ćebe i bisage, te zavežljaj sa Zmajevim barjakom.

„Oh, valjani gazda, to uopšte nije dobra soba. Uzan krevet. Skučena. Valjda predviđena za slugu, kao da bi ovde ikad prenoćio neko ko ima sluge. Uz izvinjenje, valjana gazdarice.“

„Uzeću je, bez obzira“, odlučno kaza Lan.

„Simione“, reče Moiraina, „da li to gazda Harod ne voli Decu Svetla?“

„Pa, ne voli ih, valjana gazdarice. Ranije nije bilo tako, ali sada jeste. Nije baš pametno ne voleti Decu, ne kad smo ovako blizu granici. Stalno prolaze kroz Džaru, kao da granice ni nema. Ali juče je došlo do nevolje. Grdne nevolje. A još i ta venčanja, i sve to.“

„Šta se desilo, Simione?“

Čovek je oštro pogleda pre no što odgovori. Perin je mislio da niko drugi u tom polumraku nije primetio koliko oštro. „Beše ih jedno dvajes’, i to prekjuče. Nije bilo nevolje, ali juče... Ma, trojica najednom izjaviše kako više nisu Deca Svetla, baciše plaštove i odjahaše.“

Lan progunđa: „Beli plaštovi su doživotno u službi. Šta je njihov zapovednik uradio?“

„Ma, sigurno da bi nešto učinio, valjani gazda, ali još jedan tada izjavi da ide u potragu za Rogom Valera. U svakom slučaju, neki drugi reče da bi trebalo da love Zmaja. Taj je rekao da ide na Almotsku ravnicu. A onda neki počeše da dobacuju ženama na ulici nešto što ne bi trebalo, i da ih hvataju. Žene su vrištale, a Deca se drala na one što su dosađivali ženama. Nikad nisam video takvu zbrku.“

„Zar niko od vas nije pokušao da ih zaustavi?“ – upita Perin.

„Valjani gazda, ti nosiš tu sekiru kao da znaš kako da je koristiš, ali nije tako lako suprotstaviti se ljudima s mačevima, oklopima i svim tim kada umeš da vitlaš samo metlom ili lopatom. Ostali Beli plaštovi, oni što nisu otišli, okončali su sve to. Došlo je skoro do mačeva. A to nije najgore što se desilo. Još dvojica jednostavno su poludeli – ako ovi ostali već nisu bili. Ta dvojica počeli su da divljaju kako je Džara puna Prijatelja Mraka i pokušali su da spale selo – rekli su da će to učiniti! – počevši od Skoka. Iza gostionice vidi se gde su zapalili vatru. Borili su se s drugim Belim plaštovima kada su pokušali da ih zaustave. Beli plaštovi što su ostali pomogli su nam da ugasimo vatru, čvrsto zavezali onu dvojicu i odjahali nazad u Amadiciju. Daleko im lepa kuća, i nadam se da se neće ni vraćati.“

„Grubo ponašanje“, kaza Lan, „čak i za Bele plaštove.“

Simion klimanjem glave pokaza da se slaže s tom izjavom. „Kao što kažeš, valjani gazda. Nikada se ranije nisu tako ponašali. Jesu se šepurili. Gledali te s visine i gurali nos u tuđa posla. Ali nikada ranije nisu pravili nevolje. U svakom slučaju, ne tako.“

„Sada su otišli“, reče Moiraina, „a s njima i nevolje. Sigurna sam da ćemo ovde provesti mirnu noć.“

Perin je ćutao, ali bio je uznemiren. Sva ta venčanja i Beli plaštovi, u redu, ali radije bih da znam da li se Rand ovde zaustavio, i u kom je pravcu otišao. Nemoguće da je onaj miris bio on.

Simion ga je poveo niz hodnik do druge sobe, s dva kreveta i umivaonikom, dve stolice i ničim više. Loijal se pognu i promoli glavu kroz dovratak. Uski prozori propuštali su malo svetlosti. Kreveti su bili dovoljno veliki, ćebad i jastuci bili su složeni kod nogu, ali madraci su delovali grudvasto. Simion je preturao nad kaminom sve dok nije pronašao sveću i kresivo da je upali.

„Postaraću se da se neki kreveti sastave za tebe, dobri – uh – Ogijeru. Da, još malo.“ Ali nije se videlo da nešto žuri, petljao je oko svećnjaka kao da ne može lepo da ga postavi. Perinu se učini da mu je nelagodno.

Pa, i meni bi bilo nelagodno da se Beli plaštovi tako ponašaju u Emondovom Polju. „Simione, da li je još neki stranac prolazio u poslednjih dan ili dva? Visok mladić, crvenkaste kose? Možda je svirao flautu za obrok ili prenoćište.“

„Sećam ga se, valjani gazda“, odgovori Simion, i dalje uzmučen oko svećnjaka. „Stigao je juče ujutru, rano. Vala, delovao je izgladnelo. Juče je svirao flautu na svim venčanjima. Naočit dečko. Neke žene isprva su ga odmeravale...“ Zastade i popreko pogleda Perina. „Je li ti prijatelj, valjani gazda?“

„Znam ga“, odgovori Perin. „Zašto?“

Simion je oklevao. „Onako, valjani gazda. Bio je to čudan mladić, to je sve. Ponekad je pričao sam sa sobom, a ponekad se smejao i kada niko ništa ne bi rekao. Noć je proveo baš u ovoj sobi, ili deo noći, barem. Sve nas je izbudio drekom usred noći. Bila je to samo noćna mora, ali nakon toga nije hteo da se zadrži. Gazda Harod se posle tolike larme nije ni trudio da ga ubedi.“ Simion ponovo zastade. „Pre no što je otišao, rekao je nešto čudno.“

„Šta?“ – odlučno upita Perin.

„Rekao je da ga neko juri. Rekao je...“ Čovek slabe brade proguta knedlu i nastavi sporije. „Rekao je da će ga ubiti ako ne ode. Jedan od nas mora da umre, i nameravam da to bude on. To su doslovce bile njegove reči.“ „Nije mislio na nas“, protutnja Loijal. „Mi smo mu prijatelji.“ „Naravno, dobri – uh – dobri Ogijeru. Naravno da nije mislio na vas. Ja – uh – ne želim ništa loše da kažem za vašeg prijatelja, ali ja – uh – ja mislim da je bolestan. U glavi, znaš.“

„Postaraćemo se za njega“, kaza Perin. „Zato ga pratimo. Kuda je otišao?“

„Znao sam“, reče Simion i stade da poskakuje u mestu. „Čim sam vas video, znao sam da ona može da pomogne. Kuda? Na istok, valjani gazda. Na istok, kao da mu je sam Mračni za petama. Misliš li da bi htela meni da pomogne? To jest da pomogne mom bratu? Noam je gadno bolestan, a majka Run kaže da ništa ne može da uradi.“

Perin je pazio da mu lice bude bezizražajno, kupujući malo vremena za razmišljanje dok je stavljao luk u ugao, a ćebe i bisage na jedan krevet. Nezgoda je bila u tome što mu razmišljanje nije mnogo pomoglo. Pogledao je Loijala, ali od ovoga tek nije bilo nikakve pomoći. Ogijerove uši su polegle od usplahirenosti, a duge obrve padale na obraze. „Zašto misliš da može da pomogne tvom bratu?“ Glupo pitanje! Pravo pitanje je šta u vezi s tim on namerava da uradi?

„Ma, jednom sam putovao u Džehanu, valjani gazda, i video dve... dve žene poput nje. Nakon toga nikako ne bih mogao da je zamenim za nešto drugo.“ A zatim prošapta: „Priča se da one mogu da dignu mrtve iz groba, valjani gazda.“

„Ko još za ovo zna?“ – oštro upita Perin, a Loijal u isto vreme reče: „Ako ti je brat mrtav, ona ništa ne može da uradi.“

Zaboliki čovek zabrinuto pogleda najpre jednog, pa drugog, i razblebeta se: „Niko sem mene ne zna, valjani gazda. Noam nije mrtav, dobri Ogijeru, samo bolestan. Kunem se da niko drugi nije mogao da je prepozna. Čak ni gazda Harod u životu nije bio dalje no dvadeset milja odavde.

Tako je gadno bolestan. Sam bih je pitao, samo što bi mi se kolena tako tresla da me ne bi čula dok pričam. Šta ako se uvredi i dozove munje na mene? A Šta ako nisam u pravu? Ne stoji tek tako optužiti ženu za tako nešto bez... hoću da kažem... uh...“ Diže ruke, napola molećivo, napola kao da se brani.

„Ništa ne obećavam“, odgovori Perin, „ali razgovaraću s njom. Loijale, zašto ti ne bi Simionu pravio društvo dok ja razgovaram s Moirainom?“

„Naravno“, zatutnja Ogijer. Simion se trže kada mu Loijalova šaka prekri rame. „Pokazaće mi moju sobu, i pričaćemo. Reci mi, Simione, Šta znaš o drveću?“

„D-d-drveću, d-dobri Ogijeru?“

Perin nije više hteo da čeka. Požuri nazad niz mračni hodnik i zakuca na Moirainina vrata, jedva sačekavši njeno „Napred!“ pre no što ulete.

Šest sveća otkrivalo je da najbolja soba Skoka nije bila baš toliko dobra, mada je krevet imao četiri stuba s baldahinom, a madrac bio manje kvrgav od Perinovog. Na podu je bio komad ćilima, i dve stolice s jastucima umesto običnih. Sem toga, nije bila ništa drugačija od njegove sobe. Moiraina i Lan stajali su ispred hladnog ognjišta kao da su o nečemu raspravljali, a Aes Sedai nije delovala kao da joj je drago što ih je prekinuo. Zaštitnikovo lice beše poput kamena.

„Rand je bio ovde“, poče Perin. „Onaj Simion ga se seća.“ Moiraina siknu kroz zube.

„Bilo ti je rečeno da ćutiš“, odreza Lan.

Perin se suoči licem u lice sa Zaštitnikom. To je bilo lakše no da se suoči s Moiraininim pogledom. „Kako bismo inače saznali da li je bio ovde, ako ne postavljajući pitanja? Reci mi to. U slučaju da te zanima, sinoć je otišao, i to na istok. I pričao je kako ga neko sledi, i pokušava da ga ubije.“

„Istočno.“ Moiraina klimnu. Spokoj njenog glasa ni najmanje se nije slagao s neodobravanjem u pogledu. „Dobro je to znati. Mada, ako ide u Tir, tako i mora. Ali bila sam prilično sigurna da je bio ovde, čak i pre no što sam čula za Bele plaštove. A oni su to samo potvrdili. U jednome je Rand skoro sigurno u pravu, Perine. Ne verujem da smo mi jedini koji pokušavaju da ga nađu. A ako ti drugi saznaju za nas, možda će nastojati da nas zaustave. Dovoljno nam je što moramo da sustignemo Randa. Moraš naučiti da držiš jezik za zubima dok ti ja ne kažem da pričaš.“

„Beli plaštovi“, s nevericom uskliknu Perin. Da držim jezik za zubima? Nek sam spaljen ako tako bude! „Kako su mogli da ti kažu...? Randovo ludilo. Je li zarazno?“

„Ne njegovo ludilo“, odgovori Moiraina, „ako je već toliko odmakao da bi se mogao nazvati ludim. Perine, on je najsnažniji ta’veren još od Doba legendi. Juče, u ovom selu, Šara se... pomerila, oblikovala oko njega poput gline na kalupu. Venčanja, Beli plaštovi, to su dovoljni znaci da je Rand bio ovde, za one koji umeju da ih prepoznaju.“

Perin duboko udahnu. „I ovo ćemo otkriti svuda gde je bio? Svetlosti, ako ga Nakot Senke zaista juri, pratiće ga s lakoćom.“

„Možda“, odgovori Moiraina. „Možda i ne. Niko ništa ne zna o ta’verenima snažnim poput Randa.“ Za trenutak je zvučalo kao da je ljuta na to neznanje. „Artur Hokving je najsnažniji ta’veren o kome ima zapisa. A Hokving nije ni izbliza bio Randove snage.“

„Rečeno je“, ubaci se Lan, „kako se dešavalo da ljudi u sobi s Hokvingom govore istinu mada su bili namerni da lažu, i da se odlučuju na ono o čemu ni mislili nisu. Događalo se da svako bacanje kocke, svako okretanje karte bude njemu po volji. Ali samo povremeno.“

„Hoćeš da kažeš da ne znaš“, reče Perin. „Mogao bi da ostavi trag venčanja i pobrljavelih Belih plaštova odavde do Tira.“

„Hoću da kažem da znam koliko se znati može“, odreza Moiraina. Njen tamnooki pogled ošinu Perina poput biča. „Šara se čvrsto tka oko ta’verena. Drugi mogu da prate oblik tih niti, ako znaju gde da gledaju. Pripazi da tvoj jezik ne otkrije više znanja no što možeš da podneseš.“

Perin se pogrbi kao da ga zaista tuče. Beše to jače od njega. „Pa, bolje bi bilo da ti bude drago što sam sada otvorio usta. Simion zna da si Aes Sedai. Želi da Izlečiš njegovog brata Noama od neke bolesti. Da nisam pričao s njim, nikad ne bi sakupio smelosti da te pita, ali možda bi počeo da priča sa svojim prijateljima.“

Lan pogleda Moirainu u oči, i na trenutak su se samo ćutke gledali. Zaštitnik je ličio na vuka spremnog da skoči. Naposletku, Moiraina odmahnu glavom. „Ne“, reče.

„Kako želiš. Odluka je tvoja.“ Lan je zvučao kao da misli da je pogrešila, ali svejedno se opusti.

Perin ih je zapanjeno gledao. „Razmišljali ste... Simion... mrtva usta ne govore, zar ne?“

„Moji postupci neće ga osuditi na smrt“, odgovori Moiraina. „Ali ne mogu i neću da obećam kako će uvek biti tako. Moramo pronaći Randa, i u tome neću pretrpeti neuspeh. Da li sam bila dovoljno jasna?“ Opčinjen njenim pogledom, Perin nije mogao da odgovori. Ona klimnu, kao da je njegovo ćutanje dovoljan odgovor. „A sada, odvedi me do Simiona.“

Vrata Loijalove sobe bila su otvorena. Svetlost sveće prosipala se u hodnik. Unutra su dva kreveta bila gurnuta jedan do drugog, a Loijal i Simion sedeli su na ivici jednog. Čovek slabe brade zapanjeno je gledao Loijala. Usta mu behu otvorena, a lice zadivljeno.

„Oh, da, stedinzi su prelepi“, govorio je Loijal. „Tako je mirno tamo, pod Velikim drvećem. Vi ljudi možda imate svoje ratove i nemire, ali ništa nikada ne uznemirava steding. Staramo se o drveću i živimo u skladu...“ Utihnu kada vide Moirainu i Lana i Perina iza nje.

Simion žurno ustade, klanjajući se i uzmičući sve do suprotnog zida. „Uh... valjana gazdarice... Uh... uh...“ Čak i tada, nastavio je da cupka kao igračka na žici.

„Odvedi me do svog brata“, zapovedi Moiraina, „i učiniću šta budem mogla. Perine, i ti ćeš sa mnom, budući da je ovaj dobri čovek najpre s tobom razgovarao.“ Lan podiže obrvu, ali ona odmahnu glavom. „Ako svi pođemo, mogli bismo da privučemo pažnju. Perin će me štititi, ako zatreba.“

Lan nevoljno klimnu, a onda oštro pogleda Perina. „Vidi da tako bude, kovaču. Ako je ikakvo zlo zadesi...“ Njegove hladne plave oči dovršiše rečenicu.

Simion zgrabi jednu sveću i pohita u hodnik, i dalje se klanjajući, tako da su senke poigravale pod nemirnom svetlošću. „Ovuda – uh –valjana gazdarice. Ovuda.“

Iza vrata na kraju hodnika spoljašnje stepenište vodilo je do skučene uličice između gostionice i staje. Naspram noći sveća je ličila na treperavu tačku. Na zvezdama poprskanom nebu sijao je polumesec. Svetlosti je bilo i više no dovoljno za Perinove oči. Pitao se kada će Moiraina reći Simionu da ne mora stalno da se klanja, ali ona mu ništa ne reče. Klizila je za njim, uklanjajući suknje od blata, kao da je tamni prolaz bio hodnik neke palate, a ona kraljica. Vazduh je već bivao hladniji; noći su još odzvanjale odjecima zime.

„Ovuda.“ Simion ih odvede do male šupe iza staje i žurno skide zasun s vrata. „Ovuda“, pokaza Simion. „Eto, valjana gazdarice. Eto. Moj brat. Noam.“

Suprotni kraj šupe bio je pregrađen daskama; sudeći po izgledu, na brzinu. Čvrsta gvozdena brava zatvarala je grubu drvenu rešetku. Iza tih rešetaka na slamom pokrivenom podu ležao je potrbuške opružen jedan čovek. Bio je bosonog, a košulja i pantalone pocepane kao da ih je kidao, ne znajući kako da ih skine. Neoprano telo osećalo se toliko da Perin pomisli kako čak i Simion i Moiraina mora da to osećaju.

Noam podiže glavu i pogleda ih ćutke i bezizražajno. Ništa na njemu nije govorilo da je Simionov brat – kao prvo, imao je bradu, i bio je krupan čovek, mišićavih ramena – ali nije to zaprepastilo Perina. Noam ih je gledao žeženozlatnim očima.

„Čudno je pričao skoro godinu dana, valjana gazdarice. Govorio je da može... da može da priča s vukovima. A njegove oči...“ Simion žurno pogleda u Perina. „Pa, pričao bi o tome kada bi previše popio. Svi su mu se smejali. A onda, pre nekih mesec dana, nije došao u varoš. Otišao sam da vidim šta je bilo, i pronašao ga – ovakvog.“

Oprezno, nevoljno, Perin poseže ka Noamu kao što bi ka vuku. Trčanje kroz šumu s hladnim vetrom po nosu. Brzi nalet iz zasede, zubi grizu tetive. Ukus krvi, bogat na jeziku. Ubistvo. Perin se trže, kao od vatre, i ogradi se. To nisu zaista bile misli, već pre haotična mešavina želja i slika, delom sećanje, a delom žudnja. Ali bilo je tu više vuka no bilo čega drugog. Uhvati se za zid da se smiri; kolena mu zaklecaše. Svetlost mi pomogla!

Moiraina dodirnu bravu.

„Gazda Harod ima ključ, valjana gazdarice. Ne znam da li bi...“

Ona cimnu i brava se otvori. Simion je zapanjeno pogleda. Moiraina diže bravu s rešetke, a on se okrete ka Perinu.

„Je li to bezbedno, valjani gazda? On mi je brat, ali ujeo je majku Run kada je pokušala da mu pomogne, i... ubio je kravu. Zubima“, dovrši slabašnim glasom.

„Moiraina“, kaza Perin, „taj čovek je opasan.“

„Svi ljudi su opasni“, hladno odvrati ona. „Sada ćuti.“ Otvorila je vrata i ušla. Perinu zastade dah.

Na njen prvi korak, Noam ogoli zube i zareža. Režanje se produbljivalo sve dok mu se čitavo telo nije treslo. Moiraina nije obraćala pažnju.

I dalje režeći, Noam se meškoljio unazad po slami dok mu se ona približavala, sve dok se nije saterao u ćošak. Ili ga je ona saterala.

Polako, smireno, Aes Sedai kleče i uhvati mu glavu među šake. Noamovo režanje podiže se do poluurlika, ali pre no što Perin stiže da se pomeri, utihnu u cviljenje. Jedan dugi trenutak Moiraina je držala Noamu glavu, a onda ga spokojno pusti i ustade. Perinu se steže grlo kad je izlazeći iz kaveza okrenula zatočenom čoveku leđa, ali ovaj je samo gledao za njom. Ona gurnu vrata i vrati bravu na njih, ali nije je zatvorila – i Noam se s režanjem baci na drvene prečage. Grizao ih je i udarao ramenima, pokušavajući da provuče glavu, sve vreme režeći i škljocajući zubima.

Moiraina staloženo i bezizražajno očisti suknju od slame.

„Ti baš rizikuješ“, prodahta Perin. Ona ga pogleda – bio je to staložen pogled, ispunjen znanjem – i on spusti oči. Svoje žute oči.

Simion je buljio u svog brata. „Možeš li mu pomoći, valjana gazdarice?“ – promuklo upita.

„Žao mi je, Simione“, odgovori mu ona.

„Zar ništa ne možeš da uradiš, valjana gazdarice? Bilo šta? Neku od onih“ – glas mu se stiša do šapata – „stvari Aes Sedai?“

„Lečenje nije jednostavno, Simione. Dolazi iznutra koliko i od Lekara. Tamo nema ničega što se seća da je bilo Noam, ničeg što se seća da je bilo čovek. Nijedna mapa nije ostala da mu pokaže put nazad, niti je išta ostalo da pođe tim putem. Noama više nema, Simione.“

„On – samo je čudno pričao, valjana gazdarice, kada previše popije. Samo je...“ Simion protrlja oči i trepnu. „Hvala, valjana gazdarice. Znam da bi nešto uradila da možeš.“ Dotakla ga je po ramenu i promrmljala nešto utešno, a onda izašle iz šupe.

Perin je znao da bi trebalo da pođe za njom, ali ga zadrža čovek – ono što je nekada bilo čovek – koji je grizao drvene rešetke. Brzo koraknuvši, iznenadi sam sebe kada skide bravu. Bila je dobro načinjena. Rad majstora kovača.

„Valjani gazda?“

Perin se zagleda u bravu koju je držao i čoveka u kavezu. Noam je prestao da grize drvene rešetke; oprezno je uzvratio Perinov pogled, dašćući. Neki zubi bili su mu slomljeni i krzavi.

„Možeš da ga tu držiš koliko hoćeš“, reče Perin, „ali ja – mislim da mu nikada neće biti bolje.“

„Ako izađe napolje, valjani gazda, umreće!“

„Umreće i ovde i napolju, Simione. Napolju će bar biti slobodan, i srećan koliko je to moguće. On više nije tvoj brat, ali ti si taj koji mora da odluči. Možeš ga ostaviti ovde da ljudi blenu u njega, ostaviti ga da bulji u rešetke svog kaveza dok ne uvene. Ne možeš da držiš vuka utamničenog, Simione. Ne, i da očekuješ da bude srećan. Ili da dugo živi.“

„Da“, lagano kaza Simion. „Da, shvatam.“ Oklevao je, a potom klimnuo i trznuo glavom ka vratima.

Za Perina je to bio dovoljan odgovor. Otvori rešetku i stade u stranu.

Noam se na trenutak zagleda u otvorena vrata. Odjednom, iznenađujuće spretno, izlete iz kaveza, trčeći na sve četiri. Iz kaveza, iz šupe i u noć. Svetlost nam obojici pomogla, pomisli Perin.

„Pretpostavljam da je za njega bolje da bude na slobodi.“ Simion se strese. „Ali ne znam šta će gazda Harod reći kada otkrije da su ta vrata otvorena, i da Noama nema.“

Perin zatvori vrata kaveza; velika brava oštro kliknu kada ju je zaključao. „Neka ga nek odgoneta.“

Simion se kratko nasmeja i naglo reče: „Izmisliće nešto oko toga. Svi oni. Neki kažu da se Noam pretvorio u vuka – sa sve krznom! – kada je ujeo majku Run. Nije tako bilo, ali tako pričaju.“

Stresavši se, Perin prisloni glavu na vrata kaveza. Možda nema krzno, ali je vuk. Vuk, a ne čovek. Svetlosti, pomozi.

„Nismo ga stalno ovde čuvali“, odjednom reče Simion. „Bio je u kući majke Run, ali ona i ja nagovorili smo gazda Haroda da ga premesti ovamo pošto su Beli plaštovi došli. Uvek imaju spisak imena, Prijatelje Mraka koje traže. Zbog Noamovih očiju, shvataš. Jedno od imena na spisku Belih plaštova bio je čovek po imenu Perin Ajbara, kovač. Kažu da ima žute oči i trči s vukovima. Shvataš zašto nisam želeo da znaju za Noama.“ Perin se osvrnu i pogleda Simiona.

„Misliš li da je taj Perin Ajbara zaista Prijatelj Mraka?“

„Prijatelja Mraka ne bi bilo briga da li će moj brat umreti u kavezu. Pretpostavljam da te je pronašla ubrzo pošto se to desilo. Na vreme da pomogne. Da je samo došla u Džaru pre nekoliko meseci.“

Perin se oseti posramljeno što je tog čoveka poredio s žabom. „I ja bih voleo da je mogla nešto da uradi za njega.“ Nek sam spaljen, da je samo mogla. Iznenada mu sinu da čitavo selo mora da zna za Noama. Za njegove oči. „Simione, da li bi mi doneo u sobu nešto za jelo?“ Gazda Harod i ostali možda nisu primetili njegove oči jer su sve vreme piljili u Loijala, ali ako bude jeo u trpezariji, svakako će ih primetiti.

„Naravno. Ujutru, takođe. Ne moraš ni da silaziš dok ne budeš spreman da uzjašeš.“

„Dobar si ti čovek, Simione. Dobar čovek.“ Simion je delovao tako zadovoljno da se Perin ponovo oseti posramljeno.