Ponovorođeni Zmaj

4 Senke spavaju

U prkos vatri koja je plamtela u dugom kamenom ognjištu, trpezarija gostionice beše hladna. Perin protrlja ruke pred plamenom, ali nije osećao toplotu. Doduše, hladnoća mu je pružala nekakvu neobičnu utehu, kao da je bila štit. Nije mogao da se seti protiv čega je taj štit bio. Nešto u njegovoj podsvesti poče da mrmlja. Bio je to slabašan, tek čujan zvuk, koji je grebao da uđe.

„Dakle, odustaješ. To je najbolje za tebe. Dođi. Sedi, da popričamo.“

Perin se okrete i pogleda čoveka koji je govorio. Okrugli stolovi raštrkani po sobi bili su prazni, izuzev jednog u uglu skrivenom senkama, za kojim je sedeo jedan jedini čovek. Ostatak sobe delovao je nekako maglovito, skoro kao da je slika, a ne stvarno mesto, pogotovu ono što nije neposredno gledao. Pogledom okrznu vatru; sada je plamtela u ognjištu od cigala. Nekako, ništa od toga nije mu smetalo. Trebalo bi. Ali nije mogao da se seti zašto.

Čovek mahnu i Perin se približi stolu. Četvrtastom stolu. Stolovi su bili četvrtasti. Namrštivši se, pođe rukom da opipa sto, ali povuče je. U tom uglu nije bilo svetiljki. Čovek za stolom se skoro stopio s tminom.

Perin je imao neki osećaj da ga poznaje, ali nejasan koliko i ono što je krajičkom oka video. Čovek je bio srednjih godina, zgodan i predobro obučen za seosku gostionicu. Nosio je tamni, skoro crni somot s belom čipkom na okovratniku i rukavima. Sedeo je ukočen, povremeno pri tiskajući grudi, kao da mu je kretanje nanosilo bol. Tamne oči behu usredsređene na Perinovo lice; izgledalo je kao da sijaju u senkama.

„Od čega?“ – upita Perin.

„Od toga, naravno.“ Čovek klimnu ka sekiri za Perinovim pojasom. Zvučao je iznenađeno, kao da su već vodili taj razgovor, kao da neku staru raspravu ponovo otpočinju.

Perin nije ni shvatio da je sekira tu, nije osetio njenu težinu za pojasom. Pređe rukom preko sečiva oblika polumeseca i debelog šiljka naspram njega. Čelik je delovao – opipljivo. Opipljivije od svega ostalog tu. Možda čak i od njega samoga. U želji da se drži nečega stvarnog, ne odvoji ruku od sekire.

„Pomišljao sam na to“, reče, „ali mislim da ne mogu. Ne još.“ Ne još? Gostionica kao da zatreperi, a u glavi mu se ponovo začu mrmljanje. Ne! Mrmljanje se izgubi.

„Ne?“ – nasmeši se čovek hladnim osmehom. „Ti si kovač, dečko. I to dobar, kako čujem. Ruke su ti stvorene za čekić, a ne za sekiru. Načinjene da prave stvari, ne da ubijaju. Vrati se tome pre no što bude prekasno.“

Perin uhvati sebe kako klima glavom. „Da. Ali ja sam ta’veren.“ Nikada ranije nije to naglas rekao. Ali on to već zna. Bio je siguran, mada nije znao zašto.

Čovekov osmeh na tren se pretvori u grimasu, ali onda posta još snažniji. Beše to ledena snaga. „Ima načina da se stvari promene, dečko. Načina da se čak i sudbina izbegne. Sedi, da propričamo o njima.“ Senke kao da se promeškoljiše i postadoše gušće; kao da posegnuše ka njemu.

Perin ustuknu, pazeći da ostane na svetlu. „Ne bih rekao.“

„Barem popij nešto sa mnom. Za godine prošle i godine buduće. Evo, nakon toga biće ti sve jasnije.“ Pehar koji mu je gurnuo preko stola tren ranije nije bio tu. Putir od svetlog srebra bio je pun tamnog, krvavocrvenog vina.

Perin zaškilji ka čovekovom licu. Čak i njegovim oštrim očima delovalo je kao da senke zaklanjaju to lice poput zaštitničkog plašta. Tama je obavijala tog čoveka poput milovanja ljubavnice. Bilo je nečeg u vezi s njegovim očima. Činilo mu se da bi se setio šta je to ako se dovoljno potrudi. Ponovo začu mrmljanje.

„Ne“, kaza. Govorio je tihom zvuku u svojoj glavi, ali kada čovek gnevno stisnu usne, suzbivši blesak besa čim se pojavio, odluči da to važi i za vino. „Nisam žedan.“

Okrete se i pođe ka vratima. Ognjište beše od rečnih oblutaka, a soba ispunjena s nekoliko dugih stolova i klupa kraj njih. Odjednom požele da je napolju, bilo gde, samo da je podalje od tog čoveka.

„Nećeš imati mnogo prilika“, oštrim glasom reče on iza Perina. „Tri niti utkane zajedno dele usud. Kada jedna bude presečena, sve će biti. Sudbina te može ubiti, ako ne i nešto gore.“

Perin iznenada oseti vrelinu za leđima. Pojavila se i nestala takvom brzinom, kao da su se vrata neke ogromne topionice otvorila i zatvorila. Okrete se iznenađeno. Soba beše prazna.

Samo san, pomisli, drhteći od zime, i tada se sve promeni. Gledao je u ogledalo. Deo njega nije shvatao šta vidi, a drugi deo je to prihvatao. Nosio je pozlaćeni šlem oblika lavlje glave. Pristajao mu je. Kitnjasti oklopni prsnik takođe je bio pozlaćen, a čelične ploče i verižnjača na rukama i nogama bile su ukrašene zlatom. Samo mu je sekira za pojasom bila jednostavna. Neki glas – njegov sopstveni – u umu prošapta mu da bi je odabrao pre no bilo koje drugo oružje, da ju je hiljadu puta nosio, u stotinu bitaka. Ne! Požele da je skine i baci. Ne mogu! U glavi mu se začu neki zvuk, glasniji od mrmora. Skoro da ga je razumeo.

„Čovek predodređen za slavu.“

Okrete se od ogledala i shvati da je pred njim najlepša žena koju je ikada video. Ništa drugo po sobi nije primećivao. Nije želeo da vidi ništa sem nje. Oči joj behu ponoćna jezera, a koža bela kao sneg i svakako mekša i nežnija od bele svilene haljine koju je nosila. Usta mu se osušiše kada krete ka njemu. Shvati da je svaka druga žena koju je ikada video bila trapava i nezgrapna. Zadrhta, zapitavši se zašto mu je hladno.

„Čovek bi trebalo obema rukama da ščepa svoju sudbinu“, reče mu ona i nasmeši se. Taj osmeh, sam po sebi, skoro da je bio dovoljno upozorenje. Bila je visoka. Da je bila samo šaku viša, oči bi im bile u istoj visini. Srebrni češljevi držali su kosu tamniju od gavranovog krila. Širok pojas od srebrnih alkica bio je opasan oko struka koji bi Perin šakama potpuno obuhvatio.

„Da“, prošapta on. Osećao je u sebi kako se zapanjenost bori s prihvatanjem. Slava mu nije trebala. Ali kada je ona to rekla, ništa drugo nije želeo. „Hoću da kažem...“ Glava stade da mu odzvanja od mrmljanja. „Ne!“ Mrmljavih glasova nestade, a na trenutak i prihvatanja. Skoro. Uhvati se za glavu, dodirnu zlatni šlem, skide ga. „Ja... mislim da ne želim ovo. Nije moje.“

„Ne želiš?“ – nasmeja mu se ona. „Koji to punokrvni muškarac ne želi slavu? Slavu kao da si dunuo u Rog Valera.“

„Ja“, odgovori Perin, mada je delić njega na sav glas vikao kako laže. Rog Valera. Rog se oglasi i divlji juriš otpoče. Smrt je jahala za njegovim ramenom, ali istovremeno i čekala napred. Njegova ljubavnica. Njegov usud. „Ne! Ja sam kovač.“

Iz njenog osmeha videlo se da ga sažaljeva. „Tako jadnu i bednu stvar želiš. Ne smeš da slušaš one koji bi da te odvrate od tvoje sudbine. Hoće da te ponize, da te unize. Hoće da te unište. Borba protiv sudbine donosi samo bol. Zašto odabrati bol kada možeš da imaš slavu? Kada tvoje ime može biti upamćeno uz sve druge heroje iz legendi?“

„Nisam ja nikakav heroj.“

„Nisi ti svestan ni polovine onoga što si. Onoga što možeš postati. Hajde, ispij sa mnom, za sudbinu i slavu.“ U ruci je držala sjajni srebrni putir, pun krvavocrvenog vina. „Pij.“

Zagledao se u pehar mršteći se. Bilo je nečeg... poznatog u vezi s njim. Neko režanje grizlo mu je um. „Ne!“ – batrgao se dalje od njega, odbijajući da sluša. „Ne!“

Prinela mu je zlatni pehar. „Pij.“

Zlatni? Mislio sam da je putir bio... Bio je... Ostatak misli jednostavno nije hteo da usledi. Ali u njegovoj zbunjenosti ponovo se začu onaj zvuk u njegovoj glavi. Glodao ga je iznutra i zahtevao da bude saslušan. „Ne“, reče. „Ne!“ Pogleda zlatni šlem u rukama i baci ga. „Ja sam kovač. Ja sam...“ Zvuk u glavi otimao se od njega, borio se da ga čuje. Uhvati se za glavu u pokušaju da ga ućutka, ali samo ga je zatvorio u njoj. „Ja – sam – čovek!“ – viknu.

Tama ga obuhvati, ali njen glas ga je pratio i šaputao: „Noć je sveprisutna, i svi ljudi sanjaju. Pogotovu ti, moj divljačiću. A ja ću uvek biti u tvojim snovima.“

Mir.

Spusti ruke. Ponovo je bio u svom kaputu i pantalonama. Iako behu jednostavni, bili su izdržljivi i dobro skrojeni. Prikladna odežda za kovača ili seljaka. Ali jedva ih je primećivao.

Stajao je na kamenom mostu niske ograde, koji se protezao od jedne kamene kule ravnog vrha do druge. Kule su se dizale iz dubine tolike da čak ni on nije mogao da vidi dno. Za bilo koga drugog svetlo bi bilo prigušeno. Nije mogao da razazna odakle je dolazilo. Jednostavno je bilo tu. Svuda gde bi pogledao, levo i desno, gore ili dole, bilo je još mostova, još kula i staza bez ograda. Činilo se kao da im nema kraja, niti reda. Još gore, neke od staza penjale su se ka vrhovima kula što su morali biti neposredno iznad onih sa kojih su staze polazile. Odjekivalo je pljuskanje vode. Zvuk je dolazio odasvud. Stresao se od hladnoće.

Iznenada, krajičkom oka primeti pokret i ne razmišljajući čučnu iza kamene ograde. Bio bi u opasnosti da ga primete. Nije znao zašto, ali znao je da je to tačno. Jednostavno je znao.

Oprezno virnuvši preko ograde, pogledom potraži ono što je primetio da se kreće. Blesak belila trepnu na udaljenoj stazi. Bio je siguran da je to žena, mada nije mogao da je razazna. Žena u beloj haljini, koja nekud žuri.

Na mostu nešto iza njega, i mnogo bliže no što je žena bila, iznenada se pojavi visok, crnpurast i vitak muškarac. Proseda kosa činila je da deluje dostojanstveno, a tamnozeleni kaput bio mu je gusto izvezen zlatnim lišćem. Pojas i kesa bili su pokriveni zlatotkanicom, na kanijama bodeža svetlucalo je drago kamenje, a vrhovi čizama imali su zlatan obod. Odakle li je došao?

Drugi čovek pojavi se na suprotnoj strani mosta, i to podjednako iznenadno kao prvi. Duž naduvanih rukava njegovog crvenog kaputa pružale su se crne pruge, a okovratnik i manžetne bili su ukrašeni gustom belom čipkom. Čizme mu behu toliko ukrašene srebrom da se koža jedva videla. Bio je niži od čoveka sa kojim se sastajao, zdepastiji, i kratko podšišane kose bele kao čipka koju je nosio. Ali nije delovao nejako od starosti. Hodao je s istom arogantnom snagom kao i onaj drugi čovek.

Oprezno se približiše jedan drugom. Kao dva trgovca konjima koji znaju da onaj drugi ima šepavu kobilu na prodaju, pomisli Perin.

Počeše da razgovaraju. Perin se napreže da oslušne, ali od odjeka pljuskanja ništa nije mogao da čuje. Mrštenja i preki pogledi, kao i odsečni pokreti, skoro udarci. Nisu verovali jedan drugome. Mislio je da se možda čak i mrze.

Podiže pogled tražeći onu ženu, ali nije je više bilo. Kad je ponovo spustio oči, još jedan čovek pridružio se prvoj dvojici. A nekako, odnekud, Perin ga je nejasno prepoznao, kao da je bio stara uspomena. Zgodan čovek srednjih godina, u skoro crnom somotu i beloj čipki. Gostionica, pomisli Perin. I nešto pre toga. Nešto... Nešto što se odavno zbilo, izgleda. Ali nije mogao da se seti.

Prva dvojica sada su stajali jedan kraj drugog. Pridošlica ih je primorao na nelagodno savezništvo. Vikao je na njih i tresao pesnicom, dok su se oni nelagodno meškoljili, pazeći da ga ne pogledaju u ljutite oči. Ako su se njih dvojica mrzeli, još više su se njega bojali.

Njegove oči, pomisli Perin. Šta je to neobično u vezi s njegovim očima?

Visoki crnpurasti čovek poče da se raspravlja s njim. Najpre polako, a potom sve žustrije. Sedokosi se pridruži i njihovo privremeno savezništvo odjednom se prekide. Razvikaše se sva trojica uglas, naizmenice na ostalu dvojicu. Muškarac u crnom somotu naglo raširi ruke, kao da zahteva da sve to prestane. Ognjena kugla proguta ih rastući, i sakri ih šireći se sve više.

Perin rukama zakloni glavu i baci se iza kamene ograde, šćućurivši se tu dok ga je vetar šibao i trgao mu odeću. Vetar vreo poput vatre. Vatreni vetar. Čak i zatvorenih očiju mogao je da vidi kako plamen sve guta i proždire. Vatrena oluja proždirala je i njega; osećao je kako ga pali, cima i pokušava da ga sagori i razbaca pepeo. Viknu, i pokuša da se zadrži, znajući da to nije dovoljno.

Između jednog otkucaja srca i sledećeg, oluje nestade. Nije bilo nikakvog stišavanja žestine. U jednom trenu tukla ga je ognjena stihija, a već u sledećem vladao je potpuni spokoj. Odjeci padajuće vode bili su jedini zvuk.

Perin polako ustade, pogledavši se. Odeća mu bese neoprljena i čitava. Na koži nije imao opekotina. Verovao je da se sve to dogodilo zbog sećanja na vrelinu. Sećanja koje je postojalo samo u njegovom umu; telo mu se toga nije sećalo.

Oprezno je provirio preko ograde. Od mosta na kome su oni ljudi stajali ostalo je samo nekoliko koraka poluistopljenog pločnika s oba kraja. Njima ne beše ni traga.

Dlačice na vratu mu se nakostrešiše i on diže pogled. Na stazi zdesna i iznad njega stajao je čupavi sivi vuk i posmatrao ga.

„Ne!“ Brže-bolje se uskobelja na noge i sunu u trk. „Ovo je san! Košmar! Želim da se probudim!“ Trčao je, a vid mu se maglio. Magle se uskomešaše. Neko zujanje ispuni mu uši, a potom utihnu. Dok se ono gubilo, treperenje koje je video polako se smiri.

Stresao se od zime i znao da je ovo san. Od prvog trenutka bio je ubeđen i siguran u to. Nejasno se sećao snova koji su mu prethodili, ali ovaj je znao. Već je bio na ovom mestu, prethodnih noći. Čak iako ništa u vezi s njim nije razumeo, ipak je znao da je to san. Ali, prvi put, to znanje ništa nije promenilo.

Otvoreni prostor ispod kupole pedeset koraka ili više nad njegovom glavom bio je okružen ogromnim stubovima od uglačanog crvenog kamena. On i neko podjednako krupan ne bi mogli rukama da obuhvate te stubove. Pod beše popločan velikim pločama bledosivog kamena, tvrdog iako istrošenog od bezbrojnih stopala.

A tačno pod središtem kupole bio je razlog zašto su sva ta stopala dolazila u ovu odaju. Balčakom nadole, mač je visio u vazduhu. Beše očigledno da ni o šta nije okačen. Činilo se kao da bilo ko može da pruži ruku i da ga uzme. Lagano se okretao oko sebe, kao da ga neki dašak vetra tera. Ali nije to bio pravi mač. Izgledalo je kao da je načinjen od stakla, ili možda kristala. Sečivo, balčak i jabuka hvatali su ono malo svetlosti što je dopirala i razlivali je u hiljadu blesaka i odsjaja.

Prišao mu je i pružio ruku, kao i svaki put pre toga. Jasno se sećao kako to radi. Balčak je visio u vazduhu pred njim, nadohvat ruke. Stopu od blistavog mača, vazduh mu zaustavi šaku kao da je naletela na kamen. Znao je da će tako biti. Jače gurnu, ali kao da je gurao zid. Mač se okretao i sijao, na stopu od njega ali van domašaja, kao da je na drugoj strani okeana.

Kalandor. Nije bio siguran da li se taj šapat oglasio samo u njegovom umu, ili ne. Činilo se kao da odjekuje oko stubova, tiho poput povetarca, uporno i odasvud. Kalandor. Ko mene drži u ruci, drži sudbinu. Uzmi me i otpočni konačno putovanje.

Iznenada prestravljen, ustuknu jedan korak. Taj šapat nikada ranije nije se čuo. Već je četiri puta pre ovoga sanjao taj san – čak se i sada toga sećao; četiri noći, jedna za drugom – a ovo je bio prvi put da se bilo šta promenilo.

Izopačeni dolaze.

Beše to drugačiji šapat. Znao je odakle dolazi, i prenuo se kao da ga je Mirdraal dotakao. Među stubovima bio je vuk. Planinski vuk, visok skoro do njegovog struka, čupavog belog i sivog krzna. Napeto ga je gledao očima žutim kao njegove što su.

Izopačeni dolaze.

„Ne“, hrapavim glasom izusti Perin. „Ne! Neću te pustiti unutra! Neću!“

Nekako se naterao da se probudi. Pridigao se u sedeći položaj u svojoj kolibi, tresući se od straha, hladnoće i besa. „Neću“, promuklo prošapta.

Izopačeni dolaze.

Misao mu je bila jasna u glavi, ali nije bila njegova.

Izopačeni dolaze, brate.