Ponovorođeni Zmaj

22 Cena prstena

Egvena nije daleko odmakla od Verininih odaja kada je nađe Šerijam. Nadzornica polaznica mrštila se kao da je nečim veoma zaokupljena.

„Da se neko nije setio kako je Verin razgovarala s tobom, možda te ne bih ni našla.“ Aes Sedai zvučala je blago razdraženo. „Hajde, dete. Sve zadržavaš! Kakvi su to papiri?“

Egvena ili malo čvršće stisnu. Pokuša da joj glas bude krotak i pun poštovanja. „Verin Sedai misli kako bi trebalo da ili proučim, Aes Sedai.“ Šta da radi ako Šerijam zatraži da ili vidi? Kako bi mogla to da odbije, kako da objasni šta će joj opis trinaest žena iz Crnog ađaha i ter’angreala koje su ukrale?

Ali Šerijam kao da je zaboravila na papire. „Nema veze. Tražena si, a svi čekaju.“ Uhvatila je Egvenu za ruku nateravši je da ubrza korak.

„Tražena, Šerijam Sedai? Zbog čega?“

Šerijam razdraženo odmahnu glavom. „Jesi li zaboravila da bi trebalo da budeš uzdignuta do Prihvaćene? Kada sutra dođeš u moju radnu sobu, nosićeš prsten, mada sumnjam da će ti mnogo ublažiti bol.“

Egvena pokuša da stane, ali Aes Sedai je povuče dalje i zaputi se niz jedno usko stepenište. „Večeras? Već? Ali pospana sam, Aes Sedai, prljava i... Mislila sam da ću imati nekoliko dana. Da se spremim. Da se pripremim.“

„Vreme nikoga ne čeka“, odvrati Šerijam. „Točak tka kako Točak želi, kada Točak želi. Sem toga, kako bi se pripremila? Već znaš ono što treba. Više no što je tvoja prijateljica Ninaeva znala.“ Gurnula ju je kroz vratanca u podnožju stepeništa i požurila duž još jednog hodnika do staze što se spiralno spuštala u dubine.

„Slušala sam predavanja“, pobuni se Egvena, „i sećam ih se, ali... zar ne mogu najpre da se naspavam?“ Krivudava staza kao da nije imala kraja.

„Amirlin Tron odlučila je da nema svrhe čekati.“ Šerijam se postrance nasmeši Egveni. „Njene reči doslovce su bile: Kada jednom odlučiš da očistiš ribu, nema svrhe čekati dok ne istruli. Elejna je dosad već prošla kroz lukove, a Amirlin namerava da noćas i ti prođeš. Mada ne vidim čemu tolika žurba“, dodade, napola sama sebi, „ali kada Amirlin zapoveda, mi se pokoravamo.“

Egvena pusti da je Šerijam u tišini vuče naniže. Srce joj je sišlo u pete. Ninaeva nije bila predusretljiva u vezi s onim što se dešavalo kada je ona postajala Prihvaćena. Nije o tome htela da kaže ništa izuzev mrgodno: Mrzim Aes Sedai! Kada se staza naposletku duboko ispod Kule okončala širokim hodnikom, Egvena je sva drhtala.

Hodnik je bio jednostavan i bez ikakvih ukrasa. Bleda stena kroz koju je načinjen bila je izglačana, ali ništa sem toga, a tek na samom kraju stajala su tamna drvena vrata, visoka i široka kao kapija neke tvrđave, i podjednako jednostavna, mada fine izrade. Ta velika vrata bila su tako dobro postavljena da ih je Šerijam s lakoćom otvorila i povukla Egvenu za sobom u prostranu zasvođenu odaju.

„Bilo je krajnje vreme!“ – prasnu Elaida. Stajala je sa strane, pored stola na kome su bila tri velika srebrna putira. Nosila je svoj šal crvenog oboda.

Odaja beše osvetljena svetiljkama na visokim stalcima i onim što se nalazilo tačno ispod središta kupole. Tri zaobljena srebrna luka, taman toliko visoka da se kroz njih prođe, postavljena na debelom srebrnom prstenu. Krajevi su im se dodirivali tamo gde su se spajali s prstenom. Ispred svake tačke gde su se lukovi spajali s prstenom na golom kamenu sedela je prekrštenih nogu po jedna Aes Sedai. Sestra iz Zelenog ađaha bila je Alana, ali Egvena nije prepoznala ni Žutu, ni Belu sestru.

Okružene sjajem saidara, tri Aes Sedai ukočeno su gledale ka lukovima, a unutar srebrne strukture u odgovor zatreperi neki sve jači sjaj. To je bio ter’angreal, i za šta god da je u Dobu legendi bio načinjen, sada su polaznice prolazile kroz njega da bi postale Prihvaćene. Kada uđe, Egvena će morati da se suoči sa svojim strahovima. Tri puta. Bela svetlost unutar lukova više nije treperila; držala se njih kao da je zatočena, ali ispunila je čitav njihov prostor, čineći ga neprozirnim.

„Polako, Elaida“, spokojno odvrati Šerijam. „Uskoro ćemo završiti.“ Okrete se ka Egveni. „Polaznice imaju tri prilike za ovo. Dvaput možeš odbiti da uđeš, ali ako treći put odbiješ, bivaš zauvek izbačena iz Kule. Tako se to obično radi, a ti svakako imaš pravo da odbiješ, ali mislim da Amirlin neće biti zadovoljna ako to učiniš.“

„Ne bi trebalo ni da joj je pružena ova prilika.“ Elaidin glas beše kao od gvožđa, a ni lice ništa mekše. „Nije me briga koliki joj je potencijal. Trebalo bi da bude izbačena iz Kule. Ili, ako ne to, određena da sledečih deset godina riba podove.“

Šerijam oštro pogleda Crvenu sestru. „Nisi bila tako odlučna kada je reč bila o Elejni. Zahtevala si da budeš deo ovoga, Elaida – možda zbog Elejne – i ispunićeš svoj deo i za ovu devojku, kao što bi i trebalo, ili ćeš otići, a ja ću pronaći neku drugu.“ Dve Aes Sedai gledale su se sve dok Egvena nije pomislila da će ih okružiti sjaj Jedne moći. Naposletku, Elaida zabaci kosu i glasno šmrknu.

„Ako se već mora, završimo s tim. Pruži toj bednoj devojci priliku da odbije, i gotovo. Već je kasno.“

„Neću odbiti.“ Egvenin glas zadrhta, ali ona se smiri i diže glavu. „Želim da nastavim.“

„Dobro“, reče Šerijam. „Dobro. Sada ću ti reći dve stvari koje nijedna žena ne čuje dok ne stane tu gde i ti. Kada jednom počneš, moraš ići do kraja. Ako u bilo kom trenutku odbiješ, bićeš izbačena iz Kule, baš kao da si treći put odbila. A drugo, tragati, težiti nečemu, isto je što i suočiti se s opasnošću.“ Zvučala je kao da je to rekla već mnogo puta. U očima joj se naziralo saosećanje, ali lice joj beše skoro podjednako strogo kao Elaidino. To saosećanje preplašilo je Egvenu više no strogost. „Neke žene su ušle i nikada više nisu izašle. Kada je ter’angrealu bilo dozvoljeno da utihne, one – nisu – bile – tu. I nikada više nisu viđene. Ako želiš da preživiš, moraš biti nepokolebljiva. Zastani, spotakni se, i...“ Izraz Šerijaminog lica nadomesti neizgovorene reči. Egvena zadrhta. „Ovo je tvoja poslednja prilika. Ako sada odbiješ, računaće ti se samo kao prvi put. Moći ćeš još dvaput da pokušaš. Ako sada prihvatiš, nema više vraćanja. Nema srama u odbijanju. Ni ja prvi put nisam mogla. Izaberi.“

Nisu ni izašle? Egvena s teškom mukom proguta knedlu. Želim da postanem Aes Sedai. A najpre moram da postanem Prihvaćena. „Prihvatam.“ Šerijam klimnu. „Onda se spremi.“

Egvena trepnu, a onda se seti. Morala je da uđe naga. Savi se da spusti svežanj papira koji je dobila od Verin – i stade da okleva. Ako ih tu bude ostavila, Šerijam ili Elaida mogle bi da ih pročitaju dok ona bude u ter’angrealu. Mogle bi da pronađu manji ter’angreal u torbici. Ako bude odbila, moći će da ih sakrije, možda da ih ostavi kod Ninaeve. Stade joj dah. Sada ne mogu da odbijem. Već sam počela.

„Jesi li već odlučila da odbiješ, dete?“ – upita Šerijam i namršti se. „Znajući šta to znači ovog časa?“

„Ne, Aes Sedai“, smesta odvrati Egvena. Žurno se skide i složi odeću, a onda preko nje stavi torbicu i papire. To će morati da bude to.

Pored ter’angreala, Alana iznenada progovori. „Oseća se neka vrsta brujanja.“ Nije skidala pogled s lukova. „Skoro odjek. Ne znam odakle.“

„Zar nešto nije u redu?“ – oštro upita Šerijam. I ona je zvučala iznenađeno. „Neću da pošaljem ženu unutra ako nešto nije u redu.“

Egvena čežnjivo pogleda naslaganu odeću. Molim te, da, Svetlosti, neka nešto ne bude u redu. Nešto zbog čega ću moći da sakrijem one papire, a da ne odbijem da uđem.

„Ne“, odvrati Alana. „To je kao da ti bajtmi zuji oko glave dok pokušavaš da razmišljaš, ali ne meša se. Ne bih to ni spomenula, samo što se nikada ranije tako nešto nije desilo, koliko ja znam.“ Odmahnula je glavom. „Sada ga nema.“

„Možda“, suvo kaza Elaida, „druge nisu mislile kako je takva sitnica vredna pominjanja.“

„Hajde da nastavimo.“ U Šerijaminom glasu čulo se kako više neće trpeti ometanja. „Dođi.“

Uz poslednji pogled ka svojoj odeći i skrivenim papirima, Egvena pođe za njom prema lukovima. Kamen joj je pod bosim stopalima bio hladan poput leda.

„Koga dovodiš sa sobom, sestro?“ – zapoja Elaida.

Nastavivši odmereno da korača Šerijam odgovori: „Jednu koja je došla kao kandidat za Prihvatanje, sestro.“ Tri Aes Sedai oko ter’angreala nisu se ni makle.

„Da li je spremna?“

„Spremna je da za sobom ostavi šta je bila, prođe kroz svoje strahove, i bude Prihvaćena.“

„Zna li čega se plaši?“

„Nikad se s time nije suočila, ali sada je spremna.“

„Onda, neka se suoči sa svojim strahovima.“ Čak i kroz tu formalnost, osećalo se zadovoljstvo u Elaidinom glasu.

„Prvi put je“, kaza Šerijam, „za ono što je bilo. Put natrag ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.“

Egvena duboko udahnu i zakorači napred, kroz luk i u sjaj. Svetlost je proguta.

„Svratio je Džaim Dotri. Torbar je doneo neke neobične vesti iz Baerlona.“

Egvena podiže pogled s kolevke koju je ljuljala. Rand je stajao u dovratku. Na trenutak joj se zavrte u glavi. Zbunjeno pogleda od Randa – moj muž – do deteta u kolevci – moja kći – i nazad.

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

To nije bila njena misao, već nekog bestelesnog glasa koji joj je mogao biti u glavi, i ne, mogao je biti i muški i ženski, ali bezosećajan i neprepoznatljiv. Nekako, nije joj delovao strano.

Trenutak čuđenja prođe. Pitala se jedino zbog čega je mislila da nešto nije kako treba. Naravno da je Rand njen muž – njen zgodni, voljeni muž – a Džoija kći – najlepša, najslađa devojčica u Dve Reke. Randov otac Tam čuvao im je ovce, navodno da bi Rand mogao da radi na ambaru, ali u stvari da bi mogao više da se igra sa Džoijom. Ovog popodneva trebalo je da iz sela dođu Egvenini majka i otac. A verovatno i Ninaeva, da vidi ometa li majčinstvo Egvenino učenje da jednog dana preuzme od nje ulogu Mudrosti.

„Kakve vesti?“ – upita. Ponovo je zaljuljala kolevku, a Rand priđe i nasmeši se na detence umotano u povoj. Egvena se tiho nasmeja sebi u bradu. Toliko je bio opčinjen svojoj kćerkom da uglavnom nije ni čuo šta mu ljudi govore. „Rande? Kakve vesti? Rande?“

„Šta?“ Prestao je da se smeši. „Neobične vesti. Rat. Neki veliki rat zahvatio je veći deo sveta, tako Džaim tvrdi.“ To jesu bile neobične vesti; glasine o ratovima retko su stizale do Dve Reke pre no što bi oni bili već odavno okončani. „Kaže da se svi bore protiv nekih Sakina, ili Sanšana, ili tako nečeg. Nikada za njih nisam čuo.“

Egvena je znala – mislila je da zna; šta god to bi, izgubi se.

„Jesi li dobro?“ – upita je on. „To neće stići dovde, srce moje. Ratovi nikad ne dolaze u Dve Reke. Predaleko smo da bi ikoga bilo briga za nas.“ „Nisam uznemirena. Da li je Džaim još nešto rekao?“

„Ništa u šta čovek može da veruje. Zvučao je kao Koplin. Rekao mi je kako mu je torbar ispričao da ti ljudi koriste Aes Sedai u bici, ali onda je tvrdio kako nude hiljadu zlatnih maraka svakome ko im preda Aes Sedai. A svakoga ko ih krije ubiju. To je besmisleno. Pa, nas se to ne tiče. Daleko je odavde.“

Aes Sedai. Egvena se uhvati za glavu. Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Primeti da se i Rand uhvatio za glavu. „Glavobolja?“ – upita ga.

On klimnu, sklopivši oči. „Onaj prah što mi je Ninaeva dala izgleda da poslednjih nekoliko dana ne pomaže.“

Oklevala je. Zabrinjavale su je te njegove glavobolje. Bile su sve gore. A najgore je bilo nešto što isprva nije primetila, nešto što je skoro želela da nikad i nije primetila. Kada bi Randa zabolela glava, ubrzo bi usledili čudni događaji. Munja iz vedra neba što je u iverje rascepila onaj ogromni hrastov panj koji je dva dana vadio kada su on i Tam čistili novu njivu. Oluje koje Ninaeva nije čula kada bi slušala vetar. Šumski požari. A što je bol bio jači, su sledile gore stvari. Niko drugi to nije povezao s Random, čak ni Ninaeva. Egvena je na tome bila zahvalna. Nije želela ni da razmišlja šta bi to moglo da znači.

To je čista glupost, reče sama sebi. Moram da znam, ako hoću da mu pomognem. I ona je imala svoju tajnu, koje se plašila i dok je pokušavala da je odgonetne. Ninaeva ju je učila o bilju, učila Egvenu da jednog dana postane Mudrost umesto nje. Ninaevini lekovi često su bili skoro čudesno uspešni: rane bi zaceljivale skoro bez ožiljka, oni što su već bili jednom nogom u grobu oporavljali su se od bolesti. Ali Egvena je već triput izlečila nekoga od koga je Ninaeva odustala, misleći da će umreti. Tri puta je sela da drži ljude za ruku dok im otkucava poslednji čas, i videla ih gde ustaju sa samrtničke postelje. Ninaeva ju je detaljno ispitivala šta je uradila, koje je biljke upotrebila, u kojoj mešavini. Do sada, nije smogla hrabrosti da prizna kako nije uradila ništa. Nešto mora da sam uradila. Jednom bi to možda bila slučajnost, ali tri puta... Moram da otkrijem. Moram da naučim. Od toga joj zazuja u glavi, kao da su joj reči odjekivale unutar lobanje. Ako sam mogla nešto za njih da uradim, mogu da pomognem i svom mužu.

„Daj mi da pokušam, Rande“, reče. Kad je ustala, kroz otvorena vrata vide pred kućom srebrni luk ispunjen belom svetlošću. Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva. Dvaput koraknu ka vratima pre no što zastade.

Stajala je osvrćući se ka Džoiji u kolevci i Randu koji se i dalje držao za glavu i gledao je kao da se pita kuda to ona ide. „Ne“, reče. „Ne, ovo je ono što želim. Ovo je ono što želim! Zašto ne mogu i ovo da imam?“ Nije razumela sopstvene reči. Naravno da je to želela, a to je i imala.

„Šta to želiš, Egvena?“ – upita Rand. „Ako je to bilo šta što mogu da dobavim, znaš da hoću. Ako ne mogu da dobavim, napraviću.“

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Ona načini još jedan korak prema vratima. Srebrni luk ju je dozivao. Nešto ju je s druge strane čekalo. Nešto što je želela više no bilo šta na svetu. Nešto što je morala da uradi.

„Egvena, ja...“

Iza nje nešto pade. Osvrnu se i vide Randa na kolenima kako se, pognut, obema rukama drži za glavu. Bol ga nikada ranije nije tako jako pogodio. Šta li će se posle ovoga desiti?

„Ah, Svetlosti!“ – prodahta on. „Svetlosti! Boli! Svetlosti, boli gore no ikada! Egvena?“

Budi nepokolebljiva.

Čekalo ju je. Nešto što je morala da uradi. Morala. Načini još jedan korak. Bilo je teško, teže od ičega u njenom životu. Napolje, prema luku. Iza nje, Džoija je plakala.

„Egvena? Egvena, ne mogu...“ Reči mu prekide glasno stenjanje.

Nepokolebljiva.

Ona ispravi leđa i nastavi da korača, ali nije mogla da spreči suze da joj se slivaju niz obraze. Randovo ječanje pretvori se u vrisak, prigušivši Džoijin smeh. Krajičkom oka Egvena vide Tama kako dolazi, trčeći koliko god ga noge nose.

Ne može da pomogne, pomisli, a suze se pretvoriše u jecanje. On ništa ne može da uradi. Ali ja mogu. Ja mogu.

Zakorači u svetlo i bi spaljena.

Drhteći i jecajući, Egvena iskorači iz istog luka kroz koji je ušla. Sećanje nagrnu kad ugleda Šerijamino lice. Hladna čista voda ispirala je suze dok joj je Elaida polako preko glave praznila srebrni putir. I dalje je plakala; mislila je kako nikada neće stati.

„Oprana si“, izjavi Elaida, „od grehova koje si možda počinila, i onih počinjenih protiv tebe. Oprana si od zlodela koje si možda počinila, i onih počinjenih protiv tebe. Dolaziš nam čista u srcu i duši.“

Svetlosti, pomisli Egvena dok joj se voda slivala niz telo, neka tako bude. Može li voda oprati ono što sam učinila? „Zvala se Džoija“, reče kroz jecaje, obraćajući se Šerijam. „Džoija. Ništa ne može biti vredno onoga što sam upravo... onoga što sam...“

„Da se postane Aes Sedai mora se platiti cena“, odgovori Šerijam, ali u očima joj se ponovo videlo saosećanje, jače no ranije. „Uvek postoji cena.“

„Je li to bilo stvarno? Jesam li sanjala?“ Jecaji progutaše ono što je htela da kaže. Jesam li ga ostavila da umre? Jesam li napustila svoje dete?

Šerijam je obgrli oko ramena i povede je oko kruga s lukovima. „Svaka žena koju sam posmatrala kako odatle izlazi postavila je to pitanje.

Niko ne zna odgovor. Neke misle da možda one koje se ne vrate odluče da ostanu jer su pronašle neko srećnije mesto, i tamo žive svoj život.“ Glas joj dobi na oštrini. „Ako je tamo stvarnost, a one su izabrale da ostanu, onda se nadam da ne žive ni najmanje srečno. Nimalo ne sažaljevam one što beže od odgovornosti.“ Glas joj malo omekša. „Ja lično ne verujem da je ono tamo stvarno. Ali opasnost jeste. Zapamti to.“ Stade ispred sledećeg luka ispunjenog svetlošću. „Jesi li spremna?“

Premestivši se s noge na nogu, Egvena klimnu, a Šerijam je pusti.

„Drugi put je za ono što jeste. Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.“

Egvenu prože drhtavica. Šta god da se desi, ne može biti gore no ono prethodno. Ne može. Zakorači u sjaj.

Pogledala je haljinu na sebi, od plave svile opšivene biserima, svu prašnjavu i pocepanu. Podigavši pogled shvati da stoji među ruševinama neke velike palate. Kraljevske palate Andora, u Kaemlinu. Znala je to, i poželela da vrišti.

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Svet nije bio onakav kakav je želela da bude. Nije mogla bez plakanja da razmišlja o tome, ali odavno je isplakala sve suze, a svet je bio kakav je bio. I očekivala je da vidi ruševine.

Ne obazirući se na cepanje haljine, ali pazeći kao miš da ne načini ni šušnja, popela se preko jedne gomile šuta i provirila ka zavojitim ulicama Unutrašnjeg grada. Na sve strane ruševine i propast, zgrade kao da su ih luđaci pokidali, guste perjanice dima dizale su se s vatri koje su još gorele. Bilo je ljudi na ulicama, družina naoružanih ljudi koji su vrebali i tragali. I Troloka. Ljudi su se držali podalje od Troloka, a Troloci režali na njih i smejali im se svojim grubim grlenim smehom. Ali poznavali su jedni druge, radili zajedno.

Niz ulicu je dolazio Mirdraal. Njegov crni plašt nežno se zanosio od koraka, čak i kad bi vetar pronosio prašinu i smeće pored. I ljudi i Troloci drhtali su pod njegovim bezokim pogledom. „Lovite!“ Glas mu je zvučao kao da se nešto odavno mrtvo pretvara u prah. „Nemojte samo da stojite tu i da se tresete! Nađite ga!“

Egvena skliznu nazad niz gomilu stumbanog kamenja što je tiše mogla.

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Ona stade, i uplaši se da joj je to prošaptao neki Nakot Senke. Ali na neki način, bila je sigurna da nije tako. Obazrevši se preko ramena upola u strahu da če ugledati Mirdraala, požuri napred u srušenu palatu. Pentrala se preko palih greda i protiskivala između teških blokova izvaljenog kamenja dok je napredovala. Jednom je stala na žensku ruku koja je štrcala ispod hrpe gipsa i cigala što su nekada bili pregradni zid, a možda i deo poda na spratu iznad. Nije primetila tu ruku ništa više no što je primetila prsten Velike zmije na jednom prstu. Izvežbala je sebe da ne vidi mrtve sahranjene na smetlištu koje su Troloci i Prijatelji Mraka napravili od Kaemlina. Ništa nije mogla da uradi za mrtve.

Proguravši se kroz uzani procep, gde je pao deo tavanice, našla se u odaji napola zakopanoj pod onim što je nekada bilo iznad nje. Rand je ležao s teškom gredom preko pojasa, nogu skrivenih pod kamenim blokovima koji su ispunili pola sobe, lica umrljanog prašinom i znojem. Kad mu se približila, on otvori oči.

„Vratila si se.“ Reči su bile hrapave, jedva istisnute. „Bojao sam se da... Nije bitno. Moraš mi pomoći.“

Ona umorno sede na pod. „Vazduhom bih mogla s lakoćom da podignem tu gredu, ali čim se ona pomeri, sve ostalo srušiće se pravo na tebe. Na nas oboje. Ne mogu sve to, Rande.“

Nasmejao se ogorčeno i bolno, ali zamuknu skoro čim je počeo. Lice mu obli svež znoj i on s naporom progovori: „I sam bih mogao da pomerim gredu. Znaš to. I gredu i kamenje iznad, sve to. Ali da bih to uradio, moram da pustim sebe, a tome ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem...“ Zaćutao je, boreći se za dah.

„Ne razumem“, odgovori polako ona. „Da se pustiš? Čemu ne možeš da veruješ?“ Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva. Ona grubo protrlja uši.

„Ludilo, Egvena. Uspelo – mi – je – da – ga – zadržim.“ Ona se naježi od njegovog isprekidanog smeha. „Ali sav sam u tome. Ako popustim, makar malo, makar na trenutak, ludilo će me savladati. Tada me neće biti briga šta radim. Moraš mi pomoći.“

„Kako, Rande! Isprobala sam sve što znam. Reci mi kako, i učiniću to.“

On ispruži ruku, umalo dosegnuvši bodež koji je golog sečiva ležao u prašini. „Bodež“, prošapta. Ruka mu se bolno vrati nazad do grudi. „Ovde. U srce. Ubij me.“

Zapanjeno je zverala u njega, pa u bodež, kao da su zmije otrovnice. „Ne! Rande, neću. Ne mogu! Kako možeš tako nešto da tražiš od mene?“

Njegova ruka ponovo polako krenu ka bodežu i opet umalo ne uspe da ga dosegne. Napregnuo se, ječeći, i dodirnuo ga vrhom prsta. Pre no što stiže još jednom da pokuša, ona šutnu sečivo van njegovog domašaja. On se uz jecaj sruši nazad.

„Reci mi zašto“, odlučno upita ona. „Zašto tražiš od mene da... da te ubijem? Izlečiću te. Uradiću bilo šta da te odavde izvučem, ali ne mogu da te ubijem. Zašto?“

„Mogu me preobratiti, Egvena.“ Disao je toliko namučeno da je poželela da zaplače. „Ako me uhvate – Mirdraali – Gospodari straha – mogu me okrenuti Senci. Ako me ludilo uhvati, ne mogu se boriti protiv njih. Neću ni znati šta rade dok ne bude prekasno. Ako makar i trunčica života u meni ostane kada me budu pronašli, moći će to da urade. Molim te, Egvena. Tako ti Svetlosti. Ubij me.“

„Ja... ne mogu, Rande. Svetlost mi pomogla, ne mogu!“

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Osvrnu se i vide kako je srebrni luk ispunjen belom svetlošću zauzeo većinu slobodnog prostora među šutom.

„Egvena, pomozi mi.“

Budi nepokolebljiva.

Ustala je i koraknula prema luku. Bio je tačno pred njom. Još jedan korak i...

„Molim te, Egvena. Pomozi mi. Ne mogu da ga dohvatim. Tako ti Svetlosti, Egvena, pomozi mi!“

„Ne mogu da te ubijem“, prošapta ona. „Ne mogu. Oprosti mi.“ Zakorači napred.

„POMOZI MI, EGVENA!“

Svetlost je spali u pepeo.

Isteturala se iz luka ne primećujući da je naga, niti ju je bilo briga. Zadrhta i obema šakama pokri usta. „Nisam mogla, Rande“, prošapta. „Nisam mogla. Molim te, oprosti mi.“ Svetlost mu pomogla. Molim te, Svetlosti, pomozi Randu.

Hladna voda je obli preko glave.

„Isprana si od lažnog ponosa“, zapoja Elaida. „Isprana si od lažnih ambicija. Došla si nam čista u srcu i duši.“

Kada se Crvena sestra okrete, Šerijam nežno uhvati Egvenu za ramena i povede je prema poslednjem luku. „Još jedan, dete. Još jedan, i gotovo je.“

„Rekao je da ga mogu preobratiti Senci“, promumla Egvena. „Rekao je da će ga Mirdraali i Gospodari straha primorati.“

Šerijam se spotače i brzo osvrte oko sebe. Elaida se skoro vratila do stola. Aes Sedai oko ter’angreala netremice su ga gledale, naizgled ni na šta drugo ne obraćajući pažnju. „To nije prijatna tema za razgovor, dete“, naposletku tiho reče Šerijam. „Hajde. Još jedan.“

„Mogu li?“ – beše uporna Egvena.

„Običaj je“, odvrati Šerijam, „da se ne govori o onome što se dogodi u ter’angrealu. Strahovi svake žene pripadaju samo njoj.“

„Mogu li?“

Šerijam uzdahnu i obazre se ka drugim Aes Sedai, a onda ponovo brzo prošapta: „Ovo je poznato svega nekolicini, dete, čak i u Kuli. Ne bi to trebalo sada da saznaš, ako ikada za to i dođe vreme, ali ipak ću ti reći. Postoji – slabost u sposobnosti usmeravanja. Kada naučimo da se otvorimo Istinskom izvoru možemo biti i – otvorene ka drugim stvarima.“ Egvena zadrhta. „Smiri se, dete. To nije tako lako. Koliko ja znam, to nije učinjeno – Svetlost dala da nije! – još od Troločkih ratova. Bilo je potrebno trinaest Gospodara straha – Prijatelja Mraka koji mogu da usmeravaju – da tkaju tokove kroz trinaest Mirdraala. Vidiš? To nije tako lako. Više nema Gospodara straha. To je tajna Kule, dete. Da ostali znaju, nikada ih ne bismo ubedile da su bezbedni. Samo neko sa sposobnošću da usmerava može na taj način biti preobraćen. To je slabost naše snage. Svi ostali su bezbedni; samo njihova sopstvena dela i volja mogu ih okrenuti Senci.“

„Trinaest“, slabašnim glasom kaza Egvena. „Isti broj koji je napustio Kulu. Lijandrin i još dvanaest.“

Šerijamino lice poprimi strog izraz. „Nije na tebi da o tome razmišljaš. Zaboravi to.“ Podigla je glas. „Treći put je za ono što će biti. Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.“ Egvena se zagleda u sjajni luk, zagleda nekuda daleko iza njega. Lijandrin i dvanaest drugih. Trinaest Prijatelja Mraka koji mogu da usmeravaju. Svetlost nam svima pomogla. Zakoračila je u svetlost. Ona je ispuni. Zasija kroz nju. Spali je do srži, sprži joj dušu. I sama je sijala od svetlosti. Svetlost mi pomogla! Nije bilo ničeg sem svetla. I bola.

Egvena se zagleda u veliko ogledalo. Nije bila sigurna šta ju je više iznenadilo: njeno bezvremeno lice ili prugasta ešarpa oko vrata. Ešarpa Amirlin Tron.

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Trinaest.

Zanese je nesvestica. Uhvatila se za ogledalo i skoro se srušila s njim na plavo popločani pod svoje garderobe. Nešto nije u redu, pomisli. To nikakve veze nije imalo s njenom iznenadnom vrtoglavicom ili, u najmanju ruku, nije to bilo ono pogrešno. Već nešto drugo. Ali nije znala šta.

Iza nje je stajala jedna Aes Sedai, žena visokih jagodica kao Šerijam, ali tamnokosa i zabrinutih smeđih očiju. Nosila je šaku široku ešarpu Čuvara. Ali nije bila Šerijam. Egvena je nikada ranije nije videla; bila je sigurna da je poznaje kao sebe. Nekako se seti njenog imena. Beldena.

„Da ti nije loše, majko?“

Ešarpa joj je zelena. To znači da je na položaj uzdignuta iz Zelenog ađaha. Čuvar uvek dolazi iz istog A daha kao i Amirlin kojoj služi. Što znači da sam, ako sam ja Amirlin – ako? – i ja bila u Zelenom ađahu. To je potrese. Ne to što je bila u Zelenom ađahu, već što je morala da to odgoneta. Svetlosti, nešto nije u redu sa mnom.

Put nazad ukazaće... Glas u glavi joj utihnu i pretvori se u zujanje.

Trinaest Prijatelja Mraka.

„Dobro sam, Beldena“, odgovori Egvena. Ime joj je bilo neobično; kao da ga godinama nije izgovarala. „Ne smemo dozvoliti da nas čekaju.“ Ko da nas čeka? Nije znala, izuzev što se osećala beskrajno tužno jer će to čekanje prestati, beskrajno nevoljno.

„Postaće nestrpljive, majko.“ U Beldeninom glasu osećalo se oklevanje, kao da je, baš kao i Egvena, i ona bila nevoljna, mada iz drugog razloga. Sem ako se Egvena nije grdno varala, iza tog spoljašnjeg spokoja Beldena je bila nasmrt uplašena.

„U tom slučaju, bolje da krenemo.“

Beldena klimnu, a onda duboko udahnu i priđe vratima, gde je bio prislonjen njen štap sa snežnom suzom Belog plamena Tar Valona na vrhu. „Valjda moramo, majko.“ Uze štap i pridrža Egveni vrata, a onda požuri napred, tako da su tvorile dvočlanu povorku: Čuvar zapisa koja vodi Amirlin Tron.

Egvena nije obraćala pažnju na hodnike kojima su išle, sva usredsređena na samoispitivanje. Šta je to sa mnom? Zašto se ničeg ne sećam? Zašto je toliko onog čega se... skoro sećam pogrešno? Dodirnula je prugastu ešarpu na ramenima. Zašto sam napola sigurna da sam još polaznica?

Put nazad ukazaće se samo jed... Ovog puta naglo se okonča.

Trinaest iz Crnog ađaha.

Spotače se. Bila je to zastrašujuća misao, ali sledila ju je daleko više od samog straha. Delovalo je – lično. Želela je da vrisne, da beži i da se sakrije. Osećala je kao da je jure. Gluposti. Crni ađah je uništen. I to je delovalo kao čudna misao. Deo nje sečao se nečeg zvanog Veliko čiščenje. Deo nje bio je siguran kako se to nikada nije desilo.

Pogleda uprtog pred sebe, Beldena nije primetila kad se Amirlin spotakla. Egvena je morala da ubrza korak kako bi je sustigla. Ova žena je nasmrt uplašena. Tako mi Svetlosti, čemu me to vodi?

Beldena stade pred visokim dvokrilnim vratima. U tamnom drvetu oba krila bio je utisnut veliki srebrni Plamen Tar Valona. Obrisala je ruke o haljinu, kao da su joj se odjednom oznojile, pre no što če otvoriti jedno krilo i povesti Egvenu uz pravu stazu od istog belog kamena prošaranog srebrom od koga behu načinjeni i zidovi Tar Valona. Čak je i tu delovao kao da sija.

Staza je vodila u veliku kružnu sobu pod zasvođenom tavanicom, najmanje trideset koraka visokom. Oko spoljnjeg oboda sobe bila je uzdignuta platforma, sa stepenicama ispred, izuzev tamo gde su se ta staza i još dve druge završavale, jednako udaljene među sobom. U središtu poda bio je Plamen Tar Valona, okružen sve širom spiralom boja sedam Ađaha. Na suprotnom kraju sobe od mesta gde se staza završavala stajala je stolica visokog naslona, teška i kitnjasto izrezbarena lozom i lišćem, oslikana u bojama svih Ađaha.

Beldena oštro udari štapom o pod. Glas joj je drhtao. „Ona dolazi. Čuvar Pečata. Plamen Tar Valona. Amirlin Tron. Ona dolazi.“

Uz šuštanje sukanja, žene sa šalovima na platformi ustadoše sa svojih stolica. Bila je dvadeset i jedna stolica, u grupicama od po tri. Svaka trijada bila je obojena istom bojom kao i porubi na šalovima žena koje su pred njima stajale. I jastuci na stolicama bili su iste boje.

Dvorana Kule, pomisli Egvena dok je prilazila svojoj stolici. Stolici Amirlin Tron. To je sve. Dvorana Kule, i predstavnice Ađaha. Hiljadu puta sam bila ovde. Ali nijednog nije mogla da se seti. Šta ja radim u Dvorani Kule? Svetlosti, živu će me odrati kada vide... Nije bila sigurna šta će to videti, samo se molila da ne vide.

Put nazad ukazaće se samo...

Put nazad...

Put...

Crni ađah čeka. Bar je to bila cela misao. Odasvuda je dolazila. Zašto je niko drugi nije čuo?

Smestivši se u stolici Amirlin Tron – stolici koja je takođe bila Amirlin Tron – shvati kako pojma nema šta sledeče da radi. Ostale Aes Sedai sedoše kada i ona, sve sem Beldene, koja je sa štapom stajala pored nje, uzrujano gutajući knedle. Činilo se da sve čekaju na nju.

„Počnite“, naposletku reče.

Izgledalo je kao da je to dovoljno. Jedna od Crvenih predstavnica ustade. Egvena sa zaprepaščenjem prepoznade Elaidu. Znala je istovremeno da je Elaida predvodnik predstavnica Crvenih i njen najogorčeniji neprijatelj. Egvena u sebi zadrhta na izraz Elaidinog lica. Bio je strog i hladan – i pobednički. Obećavao je stvari o kojima je bolje bilo ne razmišljati.

„Uvedite ga“, glasno reče Elaida.

S jedne staze – ne one kojom je Egvena došla – začuše se koraci čizama po kamenu. Pojaviše se neki ljudi. Dvanaest Aes Sedai oko tri muškarca. Dvojica behu mišićavi stražari s belom suzom Plamena Tar Valona na grudima. Cimali su lance u kojima se treći okovan teturao, kao da je ošamućen.

Egvena se trže napred u stolici. Okovani čovek bio je Rand. Polusklopljenih očiju, pognute glave, delovao je kao da skoro spava, i kretao se kako su mu lanci nalagali.

„Ovaj čovek“, izjavi Elaida, „proglasio se Ponovorođenim Zmajem.“ Začu se zgađeni žamor, ne kao da su slušateljke bile iznenađene, već pre kao da to nisu želele da čuju. „Ovaj čovek usmeravao je Jednu moć.“ Žamor sada postade glasniji, ne samo zgađen, već i obojen strahom. „Postoji samo jedna kazna za to, poznata i priznata u svim plemenima, ali koja se izriče samo ovde, u Tar Valonu, u Dvorani Kule. Pozivam Amirlin Tron da objavi presudu smirivanja ovog čoveka.“

Elaida je sevala očima ka Egveni. Rande. Šta da radim? Svetlosti, šta da radim?

„Zašto oklevaš?“ – napade Elaida. „Presuda je poznata već tri hiljade godina. Zašto oklevaš, Egvena al’Ver?“

Jedna od Zelenih predstavnica skoči na noge. Kroz paravan spokoja jasno se videlo da je besna. „Srami se, Elaida! Pokaži poštovanje prema Amirlin Tron. Pokaži poštovanje prema majci!“

„Poštovanje“, hladno odvrati Elaida, „može biti i izgubljeno, a ne samo stečeno. Pa, Egvena? Da li to napokon pokazuješ svoju slabost, svoju bezvrednost tvog položaja? Zar nećeš proglasiti presudu za ovog čoveka?“

Rand pokuša da podigne glavu, ali ne uspe.

Egvena s naporom ustade, dok joj se u glavi vrtelo. Pokušavala je da se seti kako je ona Amirlin Tron, s pravom da zapoveda svim tim ženama. Vrištala je kako je polaznica, kako ne pripada tu, kako je nešto strašno pogrešno. „Ne“, drhtavo kaza. „Ne, ne mogu! Neću...“

„Odala se!“ Elaidin krik uguši Egvenin pokušaj da progovori. „Sama je sebi potpisala presudu! Držite je!“

Egvena zausti nešto, a Beldena joj priđe. Onda je Čuvarev štap udari po glavi.

Crnilo.

Najpre oseti kako je glava boli. Ležala je na nečemu tvrdom i hladnom. Zatim se začuše glasovi. Mrmljanje.

„Je li i dalje u nesvesti?“ – upita hrapav glas, poput struganja kostiju.

„Ne brini“, reče iz neke velike daljine jedna žena. Zvučala je stegnuto, uplašeno, i pokušavala da to ne pokaže. „Postaraćemo se za nju pre no što bude shvatila šta joj se događa. A onda će biti naša, i moći ćemo s njom da radimo šta god hoćemo. Možda ćemo ti je dati da se zabavljaš.“

„Pošto vi s njom završite.“

„Naravno.“

Udaljeni glasovi udaljiše se još više.

Šakom očeša nogu, dodirnu golo natečeno meso. Neznatno je otvorila oči. Gola i izubijana, ležala je na grubom drvenom stolu u nečemu što je ličilo na dugo neupotrebljavano skladište. Cepke sa stola grebale su je po leđima. U ustima je osećala ukus krvi.

Grupica Aes Sedai stajala je na jednoj strani sobe. Međusobno su razgovarale, tihim glasovima u kojima se istovremeno osećala hitnja. Nije mogla jasno da razmišlja od glavobolje, ali bilo joj je važno da ih prebroji. Trinaest.

Još jedna družina pridruži se Aes Sedai. Behu to muškarci s crnim plaštovima i kukuljicama. Aes Sedai su delovale uhvaćene između prestravljenosti i potrebe da dominiraju svojim prisustvom. Jedan od muškaraca okrete glavu i pogleda ka stolu. Mrtvo belo lice pod kapuljačom nije imalo oči.

Egvena nije morala da broji Mirdraale. Znala je. Trinaest Mirdraala, i trinaest Aes Sedai. Ne razmišljajući više, zavrišta od čistog užasa. Ali i usred tolikog straha da su joj se kosti lomile, poseže za Istinskim izvorom, očajnički zagreba za saidarom.

„Budna je!“

„Nemoguće! Ne još!“

„Stavite je pod štit! Brzo! Brzo! Odsecite je od Izvora!“

„Prekasno je! Suviše je snažna!“

„Zgrabite je! Brže!“

Šake pođoše ka njenim rukama i nogama. Ljigave blede šake, poput puževa-golaća ispod kamenja, gonjene umovima iza bledih, bezokih lica. Znala je da će poludeti ako je te šake dodirnu. Moć je ispuni.

Plamenovi buknuše iz koža Mirdraala, pokidavši crnu tkaninu kao ognjeni bodeži. Poluljudi su vrištali i goreli poput masnog papira. Komade kamena veličine pesnice iščupa se iz zidova i polete preko sobe, izazvavši vrisku i stenjanje kada se zabi u tela. Vazduh se uskomeša i pretvori u kovitlac.

Lagano, bolno, Egvena ustade sa stola. Vetar joj je nosio kosu, povijao joj telo, ali ona nastavi da ga goni dok se teturala prema vratima. Jedna Aes Sedai iskoči pred nju. Žena je bila puna modrica i krvarila je, ali okruživao ju je sjaj Moći. Žena sa smrću u tamnim očima.

Egvenin um donese njeno ime. Gildan. Elaidina najbliža saradnica. Stalno su se sašaptavale po uglovima, provodile noći u nekim dogovorima. Egvena stisnu usne. Ne obraćajući pažnju na kamenje i vetar, stisnu pesnicu i što je jače mogla udari Gildan između očiju. Crvena sestra – Crna – sruši se na zemlju, kao da joj se kosti istopiše.

Protrljavši zglavke, Egvena se iskobelja u hodnik. Hvala ti, Perine, pomisli, što si mi pokazao kako to da uradim. Ali nisi mi rekao koliko boli.

Zatvorivši vrata da zaustavi vetar, stade da usmerava. Kamenje oko dovratnika poče da se trese i puca, i naposletku popada preko drveta.

Neće ih to dugo zadržati, ali sve što je makar i na minut usporavalo poteru vredelo je. Život može zavisiti od tih minuta. Sakupivši snagu, natera se da potrči. Krivudala je, ali bar je trčala.

Zaključi da joj je neophodna neka odeća. Odevena žena ima više autoriteta od gole, a biće joj potrebna svaka trunčica autoriteta. Najpre će je tražiti u njenim sobama, ali imala je rezervnu haljinu i cipele u svojoj radnoj sobi – i još jednu ešarpu – a to nije bilo daleko.

Jezivo je bilo trčati tim praznim hodnicima. Bela kula više nije bila onako brojna, ali obično je bilo nekoga. Najglasniji zvuk beše šljepkanje njenih bosih tabana po pločicama.

Projurila je kroz predvorje svoje radne sobe i utrčala u unutrašnje odaje. Tamo napokon nađe nekoga. Beldena je sedela na podu i jecala, držeći se za glavu.

Egvena oprezno stade kada je Beldena pogleda pocrvenelim očima. Čuvar nije bila okružena sjajem saidara, ali Egvena je ipak bila na oprezu. I samouverena. Nije mogla da vidi svoj sjaj, naravno, ali moć – Moć – koju je osećala bila je dovoljna. Pogotovu kada se u obzir uzme i njena tajna.

Beldena rukom obrisa suze sa obraza. „Morala sam. Moraš da razumeš. Morala sam. One... One...“ Duboko i drhtavo udahnu, a onda sve izlete: „Pre tri noći uhvatile su me na spavanju i umirile.“ Gotovo je vriskala. „Umirile su me! Više ne mogu da usmeravam!“

„Svetlosti“, prodahta Egvena. Uzbuđenje saidara ublažilo je njenu zaprepašćenost. „Svetlost ti pomogla i utešila te, kćeri moja. Zašto mi nisi rekla? Mogla sam...“ Ućuta, znajući kako ništa nije mogla da uradi.

„Šta si mogla? Šta? Ništa! Ništa ne možeš da uradiš. Ali one su mi rekle da mi ga mogu vratiti, uz pomoć moći... moći Mračnoga.“ Stisnu oči, iz kojih su tekle suze. „Povredile su me, majko, i naterale me... Oh, Svetlosti, povredile su me! Elaida mi je rekla da će me ponovo učiniti celom, učiniti da ponovo mogu da usmeravam, ako budem slušala. Zato sam... morala!“

„Dakle Elaida jeste iz Crnog ađaha“, sumorno kaza Egvena. Uza zid je bio mali ormar, a u njemu zelena svilena haljina, koju je tu držala za slučajeve kada nije imala vremena da se vrati do svojih odaja. Pored haljine visila je prugasta ešarpa. Brzo poče da se oblači. „Šta su uradile s Random? Kuda su ga odvele? Odgovori mi, Beldena! Gde je Rand al’Tor?“

Beldeni su, šćućurenoj, usne drhtale, a oči staklasto gledale nekuda u daljinu, ali naposletku se dovoljno povrati da kaže: „Izdajničko dvorište, majko. Odvele su ga u Izdajničko dvorište.“

Egvena zadrhta. Zadrhta od straha, od besa. Elaida ni časa nije časila. Izdajničko dvorište koristilo se samo u tri svrhe: za pogubljenja, umirivanja Aes Sedai, ili smirivanja muškaraca koji usmeravaju. Ali za sve to bila je potrebna naredba Amirlin Tron. Ko, onda, nosi ešarpu? Elaida, bila je sigurna. Ali kako je mogla tako brzo da ih natera da je prihvate, kada mi nije suđeno, niti izrečena presuda? Ne može biti druge Amirlin dok meni ne bude oduzeta ešarpa i štap. A to im neće biti nimalo lako. Svetlosti! Rande! Pođe ka vratima.

„Šta možeš da učiniš, majko?“ – zaplaka Beldena. „Šta možeš?“ Nije bilo jasno da li misli za Randa, ili za nju.

„Više no što bilo ko pretpostavlja“, odvrati Egvena. „Ja nikada nisam držala Stap zakletvi, Beldena.“ Dok je izlazila iz sobe, ču kako Beldena za njom zapanjeno uzdahnu.

Egvena se još mučila s pamćenjem. Znala je kako nijedna žena ne može stići do šala i prstena a da ne položi Tri zakletve sa Štapom zakletvi čvrsto u rukama. Bio je to ter’angreal koji ju je vezivao da poštuje te zakletve, kao da su joj od rođenja urezane u kosti. Nijedna žena bez toga nije mogla postati Aes Sedai. Ali znala je da joj je nekako, nije mogla ni da zamisli kako, upravo to uspelo.

Cipele su joj brzo kliktale dok je trčala. Sada je bar znala zašto su hodnici prazni. Sve Aes Sedai, izuzev možda onih koje je ostavila u skladištu, sve Prihvaćene, sve polaznice, pa čak i sve sluge, biće okupljene u Izdajničkom dvorištu, da prema običaju gledaju kako volja Tar Valona postaje stvarnost.

A Zaštitnici će okružiti dvorište kako bi predupredili svaki mogući pokušaj da se oslobodi čovek koji treba da bude smiren. Ostaci vojski Gvera Amalasana pokušali su to na kraju onoga što su neki zvali Rat Drugog Zmaja, neposredno pre no što je uspon Artura Hokvinga zadao Tar Valonu druge brige, i sledbenici Raolina Protivmračnog, mnogo godina pre toga. Nije mogla da se seti da li je Rand imao sledbenike ili ne, ali Zaštitnici su pamtili takve stvari, i pazili na njih.

Ako je Elaida, ili neka druga, zaista nosila ešarpu Amirlin, Zaštitnici je možda neće pustiti u Izdajničko dvorište. Znala je da može da se probije unutra. To će morati brzo da se uradi; inače ne bi imalo smisla, ako Rand bude smiren dok ona Zaštitnike umotava u vazduh. Čak će se i Zaštitnici povući ako ih bude zasula munjama, kobnom vatrom, i rascepila im zemlju pod nogama. Kobna vatra? – zapita se. Ali takođe ništa neće vredeti ako bude skršila moć Tar Valona da spase Randa. Morala je da spase oboje.

Dobrano pre hodnika koji su vodili ka Izdajničkom dvorištu, skrenu i stade da se penje uz stepeništa i staze, sve uže što se više pela, dok se ne ispe na kosi krov jedne kule, krov od skoro belih crepova. Odatle, mogla je da gleda preko drugih krovova, preko drugih kula, na široko otvoreno Izdajničko dvorište.

Dvorište je bilo zakrčeno, izuzev brisanog prostora u sredini. Ljudi su se tiskali na prozorima koji su na njega gledali, na balkonima, pa čak i po krovovima. Ali mogla je da razazna kako se u središtu brisanog prostora jedan usamljeni čovek, mali na toj daljini, zanosi u lancima. Rand. Okružilo ga je dvanaest Aes Sedai, a jedna druga – Egvena je znala da nosi ešarpu sa sedam pruga, iako nije mogla da je razazna – stajala je pred Random. Elaida. Reči koje mora da je govorila zazvoniše u Egveninoj glavi.

Ovaj čovek, koga je Svetlost napustila, dodirnuo je saidin, mušku polovinu Istinskog izvora. Stoga ga uhvatismo. Ovaj čovek je najužasnije usmeravao Jednu moć, znajući da je Mračni izopačio saidin, da je saidin izopačen zbog muškog ponosa, izopačen muškim gresima. Stoga ga okovasmo.

Egvena se natera da ostatak izbaci iz glave. Trinaest Aes Sedai. Dvanaest sestara i Amirlin, tradicionalni broj za smirivanje. Isti broj kao i za... I tu misao uguši. Ni za šta nije imala vremena, sem za ono radi čega je došla. Ako samo bude mogla da smisli kako.

Na toj udaljenosti, mislila je da bi uspela da ga podigne Vazduhom. Da ga podigne pravo iz kruga Aes Sedai i privuče da dolebdi pravo do nje. Možda. Čak i ako bude smogla snage, čak i ako ga na pola puta ne ispusti da pogine, bilo bi to sporo. On bi bio bespomoćna meta za strelce, a sjaj saidara ukazao bi na njen položaj svakoj Aes Sedai koja bi gledala. Kad smo već kod toga, i svakom Mirdraalu.

„Svetlosti“, promrmlja, „ne postoji nijedan drugi način koji ne bi otpočeo rat u Beloj kuli. A možda ću i to morati da uradim.“ Sakupi Moć, razdvoji niti, i usmeri tokove.

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Prošlo je toliko vremena otkad je čula te reči, da se trže i okliznu o glatke crepove. Jedva se zadržala da ne padne preko ivice. Bila je stotinu koraka iznad tla. Osvrte se preko ramena.

Na vrhu kule, nagnut da bi stajao pravo na kosom krovu, bio je srebrni luk ispunjen svetlošću. Luk je treperio i podrhtavao; besne crvene i žute pruge šarale su belu svetlost.

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Luk se tanjio postajući providan, a onda ponovo dobi na čvrstini.

Egvena se izbezumljeno obazre ka Izdajničkom dvorištu. Mora da ima vremena. Mora. Treba joj samo nekoliko minuta, možda deset, i malo sreće.

Neki glasovi zariše joj se u glavu. Ne onaj bestelesni neprepoznatljivi glas koji ju je upozoravao da bude nepokolebljiva, već ženski glasovi za koje je mislila da ih skoro prepoznaje.

...ne mogu još dugo da izdržim. Ako uskoro ne izađe... Izdrži! Izdržite, nek ste spaljene, ili ću vam svima počupati utrobe!

...divlja, majko! Ne možemo...

Glasovi se pretvoriše u brujanje, a brujanje u tišinu, ali onaj neprepoznatljivi glas ponovo progovori.

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Treba platiti cenu da bi se postalo Aes Sedai.

Crni ađah čeka.

Uz vrisak pun besa i gubitka, Egvena se baci kroz luk, dok se on presijavao kao od toplote. Skoro požele da ga promaši i padne u smrt.

Svetlost je iscepka vlakno po vlakno, raseče vlakna na vlati, podeli vlati na pramičke ništavila. Sve se rasu na svetlu. Zauvek.