Ponovorođeni Zmaj

9 Vučji snovi

Perin se vratio u svoju sobu. Posle nekog vremena Simion dođe s pokrivenim poslužavnikom. Tkanina nije mogla da zadrži miris pečene ovčetine, slatkog pasulja, repe i sveže ispečenog hleba, ali Perin je ležao na krevetu i buljio u okrečenu tavanicu sve dok se hrana nije ohladila. Kroz glavu su mu iznova i iznova prolazile slike Noama, kako grize drvene rešetke, kako juri u mrak. Pokuša da razmišlja o pravljenju brava, pažljivom kaljenju i oblikovanju čelika, ali nije mu uspelo.

Ne obraćajući pažnju na poslužavnik, ustade i pođe niz hodnik do Moirainine sobe. Na njegovo kucanje ona odgovori: „Uđi, Perine.“

Na trenutak, seti se svih onih starih priča o Aes Sedai, ali potisnu ih i otvori vrata.

Moiraina je, sama – na čemu je bio zahvalan – sedela s mastionicom na kolenima. Pisala je nešto u knjižicu povezanu kožom. Zatvorila je bočicu i, ne pogledavši ga, parčencetom pergamenta obrisala čelični vrh svog pera. U kaminu je gorela vatra.

„Već te neko vreme očekujem“, kaza mu. „Nisam ranije govorila o ovome, jer je bilo očigledno da to nisi želeo. Ali nakon onoga što se sinoć desilo... Šta želiš da znaš?“

„Da li to da očekujem?“ – upita je. „Da tako završim?“

„Možda. “

Čekao je da čuje nešto više, ali ona samo odloži pero i mastionicu u njihovu malu kutiju od uglačanog ružinog drveta i dunu na svoje beleške, da ih osuši. „To je sve? Moiraina, nemoj da mi daješ klizave Aes Sedai odgovore. Ako znaš nešto, reci mi. Molim te.“

„Znam vrlo malo, Perine. Dok sam tražila odgovore na druga pitanja među knjigama i rukopisima koje moje dve prijateljice čuvaju radi svojih istraživanja, pronašla sam prepisani odlomak jedne knjige iz Doba legendi. Govorio je o... stanju nalik na tvoje. To je verovatno jedini primerak u čitavom svetu. Nisam iz njega baš previše saznala.“

„A šta jesi saznala? Ja sada ništa ne znam. Nek sam spaljen, brinuo sam se da će Rand poludeti, ali nisam ni pomišljao da se brinem za samog sebe!“

„Perine, o ovome se malo znalo čak i u Dobu legendi. Ko god da je to napisao, nije bio siguran da li je reč o istini ili legendi. A seti se i da sam videla samo odlomak. Autorka je istakla da su se neki od onih što pričaju s vukovima izgubili, da je vuk progutao ono ljudsko u njima. Neki. Da li je mislila jedan od desetorice, ili petorica, ili devetorica, ne znam.“

„Mogu da ih odsečem. Ne znam kako to radim, ali mogu da odbijem da ih slušam. Mogu da odbijem da ih čujem. Hoće li to pomoći?“

„Moglo bi.“ Posmatrala ga je i činilo se da pažljivo bira reči. „Uglavnom, pisala je o snovima. Snovi mogu da budu opasni po tebe.“

„To si već jednom rekla. Šta misliš pod tim?“

„Prema njoj, vukovi samo delimično žive u ovom svetu, a delimično u svetu snova.“

„Svetu snova?“ – s nevericom upita on.

Moiraina ga oštro pogleda. „To rekoh, a to je i ona napisala. Način na koji vukovi međusobno razgovaraju, na koji govore i s tobom, povezan je nekako sa svetom snova. Ne tvrdim da razumem kako.“ Zastala je i namrštila se neznatno. „Po onome što sam čula o Aes Sedai koje su imale Talenat zvani Snevanje, Snevači su ponekad u snovima sretali vukove. Vukovi su im ponekad čak bivali i vodiči. Moraćeš naučiti da budeš na oprezu i u snu i na javi, bojim se, ukoliko nameravaš da izbegneš vukove. Ako tako odlučiš.“

„Ako tako odlučim? Moiraina, neću da završim kao Noam. Neću!“ Odmerila ga je ispitivački i lagano odmahnula glavom. „Govoriš kao da u svemu imaš izbora, Perine. Seti se da si ta’veren.“ Okrenuvši joj leđa on se zagleda u mračne prozore, ali Moiraina nastavi: „Možda sam, znajući šta je Rand, znajući koliko je snažan ta’veren, premalo pažnje obratila na drugu dvojicu ta’verena koje sam s njim pronašla. Tri ta’verena u istom selu, i sva trojica rođeni iste sedmice? To je nečuveno. Možda ti – i Met – imate veću svrhu u Šari no što ste mislili. Ili što sam ja mislila.“

„Ne želim nikakvu svrhu u Šari“, promrmlja Perin. „Sigurno je da nikakvu neću ni imati zaboravim li da sam čovek. Hoćeš li mi pomoći, Moiraina?“ Bilo mu je teško da to izgovori. Šta ako to znači da upotrebi Jednu moć? Da li bih radije zaboravio da sam čovek? „Pomoći mi da ne – izgubim sebe?“

„Ako mogu da te očuvam celim, hoću. To ti obećavam, Perine. Ali neću ugroziti borbu protiv Senke. I toga moraš biti svestan.“

Kada se okrete da je pogleda, ona ga je netremice posmatrala. A ako tvoja borba zahteva da me sutra položiš u grob, da li bi i to učinila? Bio je ledeno siguran da bi tako i bilo. „Šta mi to nisi rekla?“

„Ne preteruj, Perine“, odgovorila mu je hladno. „Ne pritiskaj više no što mislim da je prikladno.“

Oklevao je pre no što je postavio novo pitanje. „Možeš li i za mene da uradiš ono što si učinila za Lana? Možeš li da mi zaštitiš snove?“

„Već imam Zaštitnika, Perine.“ Skoro se osmehnula. „I jednog ću samo i imati. Ja sam od Plavog ađaha, ne Zelenog.“

„Znaš šta hoću da kažem. Ne želim da budem Zaštitnik.“ Svetlosti, da provedem ostatak života vezan za Aes Sedai? To je loše koliko i vukovi.

„To ti ne bi pomoglo, Perine. Štitovi su za snove koji dolaze. Opasnost tvojih snova je u tebi.“ Ponovo je otvorila knjižicu. „Trebalo bi da spavaš“, reče mu. „Pazi se snova, ali moraš i da spavaš.“ Okrete stranicu, a on ode.

Pošto se vratio u svoju sobu malo se opustio, samo malo, i dopustio svojim čulima da se pruže. Vukovi su još bili tamo, iza oboda sela. Potpuno su okružili Džaru. Skoro smesta on se ponovo zatvori. „Potreban mi je grad“, promrmlja. To bi ih držalo podalje. Pošto pronađem Randa. Pošto završim ono u vezi s njim što mora biti završeno, šta god to bilo. Nije bio siguran da mu je žao što Moiraina ne može da ga zaštiti. Jedna moć ili vukovi; niko ne bi trebalo da se suoči s takvim izborom.

Nije potpalio vatru u ognjištu, već je širom otvorio oba prozora. Hladni noćni vazduh ispuni sobu. Bacivši ćebad i jastuk na pod, potpuno obučen leže na kvrgavi dušek. Nije ni pokušao da se udobno namesti. Poslednje što je pomislio pre no što će zaspati beše da, ako išta može da ga spreči da duboko zaspi i sanja opasne snove, onda je to taj madrac.

Našao se u dugom hodniku. Visoka kamena tavanica i zidovi presijavali su se od vlage. Po njima su igrale neobične senke. Padale su u zamršenim kaiševima. Prestajale su naglo kako su i počinjale. Bilo je isuviše mračno za svetlost među njima. Pojma nije imao odakle je dopirala.

„Ne“, reče, a potom ponovi glasnije: „Ne! Ovo je san. Moram da se probudim. Budi se!“

Hodnik se nije promenio.

Opasnost. Bila je to vučja misao, slabašna i udaljena.

„Probudiću se. Hoću!“ Zamahnu pesnicom ka zidu. Zabolelo ga je, ali nije se probudio. Učini mu se da se jedna od zmijolikih senki izmače pred njegovim udarcem.

Beži, brate. Beži.

„Skakaču?“ – zbunjeno upita. Bio je siguran da poznaje vuka čije je misli čuo. Bio je to Skakač, koji je zavideo orlovima. „Skakač je mrtav!“

Beži!

Perin potrča, pridržavajući rukom sekiru da mu držalje ne bi udaralo o nogu. Nije znao kuda trči, niti zašto, ali nije mogao da zanemari hitnju u Skakačevim mislima. Skakač je mrtav, pomisli. Mrtav je! Ali Perin je ipak trčao.

Drugi hodnici ukrštali su se s onim kroz koji je bežao, ali pod čudnim uglovima. Nekad bi se spuštali ka njemu, a nekad dizali. Mada nijedan nije delovao drugačije od prolaza u kome je bio. Vlažni kameni zidovi bez vrata i kaiševi tame.

Stigavši do jednog od tih poprečnih hodnika, stade u mestu. Neki čovek stajao je tu i nesigurno ga gledao. Obučen je bio u kaput i pantalone čudnog kroja, kaput toliko širok oko kukova da je lepršao, a pantalone su padale preko čizama, oboje drečavo žuto, a čizme samo malo svetlije.

„E, ovo više ne mogu da podnesem“, reče čovek, ali sebi, ne Perinu. Naglasak mu beše neobičan, brz i oštar. „Ne samo da sanjam seljake, već i, sudeći po odeći, strane seljake. Gubi se iz mojih snova, čoveče!“

„Ko si ti?“ – upita Perin. Čovek podiže obrve, kao da je uvređen.

Senoviti kaiševi oko njih stadoše da se migolje. Jedan se odvoji od tavanice i dodirnu glavu neobičnog čoveka. Izgledalo je kao da mu mrsi kosu. Čovek razrogači oči, i sve kao da se odjednom dogodi. Senka se trznu nazad ka tavanici, deset stopa nad njihovim glavama, noseći sa sobom nešto bledo. Vlažne kapi poprskaše Perina po licu. Začu se košmarni vrisak.

Zaleđen, Perin je samo blenuo. Diže pogled ka bledoj stvari, nalik na praznu vreću, koja je visila sa tavanice. Crni kaiš već je upio deo nje, ali Perin lako prepozna ljudsku kožu, naizgled celu i čitavu.

Senke oko njega razdraženo zaigraše, i Perin potrča, praćen kricima umirućeg. Senoviti kaiševi počeše da se mreškaju, i on ubrza korak.

„Promeni se, spaljen da si!“ – povika. „Znam da je ovo san! Svetlost te spalila, promeni se!“

Duž zidova su visile šarene tapiserije između visokih zlatnih svećnjaka sa desetinama sveca koje su osvetljavale bele podne pločice i tavanicu oslikanu paperjastim oblacima i kitnjastim pticama u letu. Ništa se nije micalo sem treperavog plamena sveća duž hodnika koji se pružao koliko je god mogao da vidi, ili u prelomljen belim kamenim lukovima što su povremeno prekidali zid.

Opasnost. Poruka je bila još slabija no ranije. I hitnija, ako je to bilo moguće.

Sa sekirom u ruci, Perin zabrinuto pođe niz hodnik, mrmljajući sebi u bradu: „Probudi se. Probudi se, Perine. Ako znaš da je to san, on se menja, ili se probudiš. Probudi se, plamen te spalio!“ Hodnik i dalje beše čvrst kao da je na javi.

Dođe do prvog prelomljen luka. Vodio je u ogromnu sobu, očigledno bez prozora, ali opremljenu kao u kakvoj palati. Sav nameštaj bio je izrezbaren, pozlaćen i s intarzijama od slonovače. Na sredini sobe stajala je jedna žena i mršteći se čitala pohabanu rukom pisanu knjigu na stolu. Crnokosa, crnooka, prelepa žena odevena u belo i srebrno.

Tek što je prepozna, ona diže glavu i pogleda pravo ka njemu. Oči joj se razrogačiše zaprepašćeno i besno. „Ti! Šta ti tražiš ovde? Kako si...? Upropastićeš stvari koje ne možeš ni da zamisliš!“

Iznenada prostor kao da se spljošti i on najednom kao da je gledao sliku sobe. Pljosnati prikaz okrete se postrance i pretvori u sjajnu uspravnu liniju posred crnila. Linija blesnu i nestade, ostavivši za sobom mrak crn poput katrana.

Neposredno pred Perinovim čizmama, podne ploče naglo se završiše. Njemu naočigled bele ivice pretopiše se u mrak nalik na pesak koji spira voda. Ustuknuo je užurbano.

Beži.

Perin se okrete i ugleda Skakača, velikog sivog vuka, prosedog i punog ožiljaka. „Ti si mrtav. Gledao sam kako umireš. Osetio sam kako umireš!“ Poruka ispuni Perinov um.

Beži smesta! Ne smeš biti ovde. Opasnost. Velika opasnost. Gore no svi Nerođeni. Moraš da ideš. Idi smesta! Smesta!

„Kako?“ – viknu Perin. „Želim da idem, ali kako?“

Idi! Iskeženih zuba, Skakač se baci ka Perinovom grlu.

Uz prigušen krik, Perin se pridiže u krevetu. Šake mu poleteše ka grlu da spreče liptanje krvi. Dotakoše kožu. S olakšanjem proguta knedlu, ali već sledećeg trenutka prsti mu dotakoše vlažno mesto.

Smandrlja se s kreveta i skoro pade, koliko je žurio. Dotetura se do umivaonika, zgrabi bokal, prolivajući posvuda vodu dok je punio lavor. Prao je lice, a voda je postajala ružičasta, ružičasta od krvi onog neobično obučenog čoveka.

Bilo je još mrlja, po kaputu i pantalonama. Skide ih sa sebe i baci u najdalji ugao. Nameravao je da ih tu i ostavi. Neka ih Simion zapali.

Dašak vetra ulete kroz otvoren prozor. Stresavši se u košulji i vešu, sede na pod i leđima se osloni na krevet. Ovo bi trebalo da je dovoljno neudobno. Misli mu behu obojene ogorčenošću, brigom i strahom. I odlučnošću. Neću se prepustiti ovome. Neću!

Naposletku je zaspao, i dalje drhteći od zime. Bio je to plitak polusan, ispunjen nejasnom svešću o sobi u kojoj se nalazio i mislima o hladnoći. Ali košmari koji su usledili bili su bolji no neki drugi.

Rand se sklupčao u mraku pod drvećem. Gledao je mišićavog crnog psa dok se približavao njegovom skloništu. Rana na boku koju Moiraina nije mogla do kraja da izleči, nije prestajala da ga boli, ali nije obraćao pažnju na to. Jedva da je bilo dovoljno mesečine da razazna psa, visokog čoveku do struka, mišićavog vrata i krupne glave. Zubi su mu u mraku sijali kao mokro srebro. Onjušivši vazduh, pošao je ka Randu.

Bliže, pomisli on. Dođi bliže. Ovoga puta neće biti upozorenja od Tvog gospodara. Bliže. Tako je. Pas, sada na svega deset koraka od njega, duboko zareža i odjednom jurnu. Pravo na Randa.

Moć ga ispuni. Nešto sevnu iz njegovih ispruženih šaka; nije bio siguran Šta je to bilo. Pruga bele svetlosti, čvrsta poput čelika. Tečna vatra. Na trenutak, usred tog nečega, pas kao da je postao providan, a potom nestade.

Bela svetlost uminu, izuzev slike koju je za sobom ostavila u Randovim očima. On klonu pokraj najbližeg drveta. Kora mu je grebala lice. Tresao se od olakšanja i tihog smeha. Uspelo je. Svetlost me spasla, ovog puta je uspelo. Nije uvek bilo tako. Te noći bilo je i drugih pasa.

Jedna moć pulsirala je u njemu, a stomak mu se prevrtao od opačine Mračnoga na saidinu. Došlo mu je da povrati. Lice mu se uprkos hladnom noćnom vetru orosi znojem, a u ustima oseti bolestan ukus. Želeo je da legne i umre. Želeo je da mu Ninaeva da nešto od svojih lekarija, ili da ga Moiraina Izleči, ili... Nešto, bilo šta, samo da taj osećaj bolesti prestane da ga guši.

Ali saidin ga je i punio životom. Život, snaga i svesnost probijali su se kroz bolest. Život bez saidina bio je bleda kopija. Sve drugo bilo je neuspešna imitacija.

Ali ako ga se i dalje budem držao, mogu da me pronađu. Da mi uđu u trag, da me pronađu. Moram da stignem do Tira. Tamo ću saznati. Ako sam Zmaj, to će se završiti. A ako nisam... ako je sve laž, i tome će doći kraj. Kraj.

Nevoljno, beskrajno sporo, prekide dodir sa saidinom, odustade od njegovog zagrljaja kao da odustaje od života. Noć posta isprana. Senke izgubiše svoje beskrajno oštre prelive i stopiše se jedna u drugu.

U daljini, negde na zapadu, zavijao je pas, drhtavim krikom u tihoj noći.

Rand diže glavu. Zagleda se u tom smeru, kao da može da vidi psa, ako se dovoljno potrudi.

Drugi pas odgovori prvom, pa još jedan, pa još dva zajedno. Svi behu rašireni negde zapadno od njega.

„Lovite me“, prosikta Rand. „Ako hoćete, lovite me. Više nisam lak plen. Ne više!“

Odgurnuvši se od drveta, pregazi plitki ledeni potok, a onda potrča ka istoku. Čizme mu behu pune studene vode, bok ga je boleo, ali on se ni na Šta nije obazirao. Noć se ponovo utiša iza njega, ali ni na to nije obraćao pažnju. Lovite me. I ja mogu da lovim. Nisam lak plen.