Ponovorođeni Zmaj

25 Ispitivanja

S bradom na dlanovima Egvena je ležala na Ninaevinom krevetu i posmatrala je kako korača tamo-ovamo. Elejna se pružila ispred kamina, još punog pepela od sinoćne vatre. Ponovo je proučavala spisak imena koji im je dala Verin, iznova strpljivo čitajući svaku reč. Ostale hartije, spisak ter’angreala, bile su na stolu; pročitale su ih samo jednom, zaprepašćene, i nisu više razgovarale o njima, mada su pričale o svemu ostalom. I raspravljale se, takođe.

Egvena priguši zevanje. Bila je tek sredina jutra, ali nijedna od njih nije se naspavala. Morale su rano da ustanu. Zbog kuhinje, i doručka. I svega drugog, o čemu nije htela da razmišlja. Ono malo spavanja što je ugrabila bilo je ispunjeno neprijatnim snovima. Možda bi Anaija mogla da mi pomogne da ih razumem, one što ih treba razumeti, ali... Ali šta ako je ona Crni ađah? Posle prošle noći, kad je u onoj odaji buljila u svaku prisutnu ženu pitajući se da li je Crni ađah, teško je i u koga mogla da ima poverenja sem u svoje dve drugarice. Ali žarko je želela da joj nekako uspe da protumači te snove. Lako je bilo razumeti košmarne snove o onome što se odigralo unutar ter’angreala, mada se od njih budila jecajući. Sanjala je i Seanšane. Žene u haljinama s munjama izatkanim preko grudi, kako stavljaju povoce dugom redu žena s prstenovima Velike zmije i primoravaju ih da dozivaju munje protiv Bele kule. Prenula se naglo, oblivena hladnim znojem, ali bila je to samo noćna mora. I san o Belim plaštovima kako njenom ocu vezuju ruke. Pretpostavljala je da je taj košmar izazvan time što se uželela doma, ali ostali...

Ponovo je pogledala druge dve. Elejna je i dalje čitala. Ninaeva se i dalje šetala.

Sanjala je Randa, kako poseže za nekim mačem od kristala, a ne vidi tananu mrežu što pada preko njega. I sanjala ga je kako kleči u odaji gde je vreli vetar nosio prašinu preko poda, a stvorenja poput onih na Zmajevom barjaku, samo mnogo manja, lebdela su na tom vetru i stopila mu se s kožom. Sanjala ga je i kako ulazi u ogromnu rupu u nekoj crnoj planini; rupu ispunjenu crvenkastim sjajem, kao od ogromnih vatri u dubini. Čak je sanjala i da se sukobio sa Seanšanima.

Za to poslednje nije bila sigurna, ali znala je da ostali snovi mora da nešto znače. Ranije, kada je bila uverena da može verovati Anaiji, pre no što je napustila Kulu, pre no što je saznala kako Crni ađah zaista postoji, malčice opreznog ispitivanja Aes Sedai – tako veštog da Anaija u tome nije videla ništa više od radoznalosti koju je Egvena i inače ispoljavala – otkrilo je da su Snevačevi snovi o ta’verenima skoro uvek značajni, a što je ta’veren snažniji, to je više „skoro uvek“ bivalo „sigurno“.

Ali i Met i Perin bili su ta’vereni. I njih je sanjala. Bili su to čudni snovi, još teži za razumevanje od onih o Randu. Perin sa sokolom i jastrebom na ramenima. Samo što je jastrebica u kandžama držala povodac – Egvena je nekako bila sigurna da su obe ptice ženke – i pokušavala da ga priveže Perinu oko vrata. Od toga se sva naježila; nije volela snove o povocima. I onaj san o Perinu – s bradom! – kako predvodi ogroman čopor vukova koji se pružao koliko god je oko moglo da vidi. Oni o Metu bili su još gori. Met stavlja svoje levo oko na terazije. Met obešen o granu. Bio je i san o Metu i Seanšanima, ali bila je voljna da ga svrsta među noćne more. Mora da je to bila samo noćna mora. Baš kao i onaj san u kome je Met govorio Stari jezik. To mora da je došlo od onoga što je čula tokom Lečenja.

Uzdahnu, a uzdah se pretvori u zevanje. Posle doručka njih tri su otišle u njegovu sobu da ga posete, ali nije bio tamo.

Verovatno mu je dovoljno dobro da igra. Svetlosti, sada ću verovatno sanjati kako pleše sa Seanšankama! Nema više snova, odlučno reče sebi. Ne sada. Razmišljaću o njima kada ne budem ovako umorna. Pomisli na kuhinju, podnevni obrok koji će uskoro uslediti, a potom na večeru, i sutra ponovo doručak. Na šerpe, pranje i ribanje do u beskonačnost. Ako ikada više budem odmorna. Pomerivši se na krevetu, ponovo pogleda svoje prijateljice. Elejna je i dalje čitala spisak imena. Ninaeva je usporila šetkanje. Svakog trena Ninaeva će to ponovo reći. Svakog trena.

Ninaeva zastade i pogleda Elejnu. „Ostavi to. Već smo dvadeset puta prešle preko toga. Nema nijedne korisne reči. Verin nam je dala smeće. Ali pitanje je da li je to sve što zna, ili nam je to smeće namerno uručila?“

Kao što sam i očekivala. Proći će možda pola sata pre no što to ponovo kaže. Egvena se mrštila na svoje šake. Bilo joj je drago što ih ne vidi jasno. Prsten Velike zmije delovao je tako – kao da mu tu nije mesto; na rukama smežuranim od vrele sapun jave vode.

„Pomoči će ako znamo njihova imena“, odvrati Elejna. I dalje je čitala. „Pomoči će ako znamo kako izgledaju.“

„Dobro znaš šta hoću da kažem“, odreza Ninaeva.

Egvena uzdahnu i, prekrstivši ruke pred sobom, nasloni bradu na njih. Sunce se nije ni naziralo na obzorju kad je jutros izašla iz Šerijamine radne sobe, a Ninaeva je sa svećom sačekala u hladnom i mračnom hodniku. Nije je jasno videla, ali činilo joj se da je Ninaeva besna kao ris. I znala je da to u narednih nekoliko minuta ništa neće promeniti. Zato je bila tako razdražena. Kada je reč o ponosu, osetljiva je kao muškarac. Ali ne bi trebalo da se istresa na meni i Elejni. Svetlosti, ako Elejna može da istrpi, i ona bi trebalo. Nije više Mudrost.

Elejna nije ni primetila da je Ninaeva razdražena. Zamišljeno se zagleda u daljinu. „Lijandrin je bila jedina Crvena. Svi ostali Ađasi izgubili su po dve.“

„Oh, ućuti, dete“, kaza Ninaeva.

Elejna mahnu levom rukom da pokaže svoj prsten Velike zmije, uputi Ninaevi značajan pogled, i nastavi: „Sve su rođene u različitim mestima, a samo dve u istoj zemlji. Amiko Nagojin je najmlađa, samo četiri godine starija od Egvene i mene. Džoija Bajir mogla bi nam biti baba.“

Egveni se ni najmanje nije dopadalo što jedna iz Crnog ađaha nosi isto ime kao i njena kći. Glupa devojko! Ljudi se ponekad isto zovu, a ti nikada nisi rodila kćerku. Nije bilo stvarno!

„A šta nam to govori?“ Ninaevin glas bio je suviše smiren; bila je spremna da prsne poput kola punih vatrometa. „Kakve si to tajne otkrila koje su meni promakle? Napokon, matora sam i ćorava!“

„Govori nam kako je sve to suviše uredno“, mirno odgovori Elejna. „Kakva je mogućnost da trinaest žena odabranih samo jer su Prijatelji Mraka budu tako uredno razvrstane po godinama, plemenima, Ađasima? Zar ne bi trebalo da možda budu tri Crvene, ili četiri rođene u Kairhijenu, ili makar dve istih godina, ako je sve to samo slučajnost? Imale su širok izbor, inače ne bi mogle tako da ih rasporede. U Kuli i dalje ima Crnog ađaha, ili na nekom drugom mestu, za koje mi ne znamo. To mora da to znači.“

Ninaeva besno cimnu pletenicu. „Svetlosti! Mislim da si u pravu. Jesi otkrila tajne koje ja nisam. Svetlosti, nadala sam se da su sve otišle s Lijandrin.“

„Ne znamo ni da li im je ona voda“, reče Elejna. „Moguće je da joj je naređeno da nas... da nas ukloni.“ Iskrivila je usta. „Bojim se da mogu da se setim samo jednog razloga zbog koga bi se toliko trudile da sve rasporede, da izbegnu bilo koji obrazac sem nedostatka obrasca. Mislim kako to znači da postoji neka vrsta obrasca u vezi s Crnim ađahom.“

„Ako postoji obrazac“, odlučno kaza Ninaeva, „pronaći ćemo ga. Elejna, ako si naučila tako da razmišljaš posmatrajući kako tvoja majka upravlja svojim dvorom, drago mi je što si pažljivo posmatrala.“ Elejna se nasmeši u odgovor.

Egvena oprezno odmeri stariju ženu. Činilo se da je Ninaeva konačno prestala da izigrava medveda sa zuboboljom. Diže glavu. „Sem ukoliko ne žele da pomislimo kako skrivaju neki obrazac, te da traćimo vreme tražeći ga, a on ne postoji. Ne kažem da je tako; samo kažem kako još ne znamo. Potražimo ga, ali mislim kako bi trebalo i druge stvari da imamo na umu, zar ne?“

„Dakle, konačno si rešila da se priključiš“, reče Ninaeva. „Mislila sam da si zaspala.“ Ali i dalje se smešila.

„TJ pravu je“, zgađeno kaza Elejna. „Napravila sam most od slame. I gore od toga. Od želja. Možda si i ti u pravu, Ninaeva. Kakva korist od ovog – ovog smeća?“ Zgrabila je jedan papir s gomile pred sobom. „Rijana ima crnu kosu s belim pramenom iznad levog uva. Ako joj se dovoljno približim da to uočim, onda sam joj bliže no što želim.“ Ščepala je još jedan list. „Česmal Emri je jedna od najnadarenijih Lekara godinama unazad. Svetlosti, možeš li zamisliti da te neka iz Crnog ađaha Leči?“ Treći list. „Marilin Gemalfin voli mačke i trudi se da pomaže povređenim životinjama. Mačke! Aaah!“ Skupi sva tri lista i zgužva ih. „To jeste beskorisno smeće.“

Ninaeva kleknu pored nje i nežno joj uze hartije iz šaka. „Možda, a možda i ne.“ Pažljivo ih je ispravila preko grudi. „Pronašla si u njima nešto što ćemo moći da tražimo. Ako budemo uporne, možda ćemo pronaći još nešto. A tu je i drugi spisak.“ I njene i Elejnine oči poleteše ka Egveni. I smeđe i plave bile su zabrinute.

Egvena je izbegavala da gleda sto na kome su bili ostali papiri. Nije želela ni da razmišlja o njima, ali nije mogla to da izbegne. Spisak ter’angreala bio joj je urezan u umu.

Predmet. Štap od providnog kristala, gladak i savršeno proziran, stopu dugačak, prečnika jedan palac. Namena nepoznata. Poslednji put proučavala Korijanin Nedeal. Predmet. Alabasterska figurina nage žene, šaku visoka. Namena nepoznata. Poslednji put proučavala Korijanin Nedeal. Predmet. Jedan disk, naizgled od običnog gvožđa, ali bez makar i traga rđe, prečnika tri palca, obe strane fino izgravirane spiralom s mnoštvom navoja. Namena nepoznata. Poslednji put proučavala Korijanin Nedeal. Predmet. Previše predmeta, a više od polovine onih čija je „namena nepoznata" poslednji je put proučavala Korijanin Nedeal. Tačno trinaest.

Egvena zadrhta. Ne volim više ni da razmišljam o tom broju.

Manje je bilo predmeta za koje se znalo šta rade, mada upotrebna vrednost nekih od njih nije bila očigledna. Ali to jedva da je bilo išta bolje. Jež izrezbaren od drveta, ne veći od poslednjeg članka na muškom palcu. Tako jednostavna stvarčica, i svakako bezopasna. Svaka žena koja je pokušala kroz nju da usmerava, zaspala je. Pola dana mirnog sna bez snova, ali Egvena se skoro naježila od toga. Još tri predmeta imala su neke veze sa snom. Skoro da je osetila olakšanje kada je pročitala opis šupljeg štapa od crnog kamena, čitav korak dugačkog, koji je stvarao kobnu vatru. Verin je dodala i napomenu OPASNO I SKORO NEMOGUĆE KONTROLISATI tako snažno da je hartija na dva mesta bila pocepana. Egvena i dalje pojma nije imala šta li je to kobna vatra, ali iako je zvučalo strahovito opasno, zasigurno ništa nije imalo s Korijanin Nedeal ili snovima.

Ninaeva odnese ispravljene listove i spusti ih na sto. Oklevala je pre no što je raširila ostale i prstom prešla niz jednu stranicu, pa potom i niz drugu. „Evo jednog koji bi se svideo Metu“, reče glasom suviše laganim i vazdušastim. „Predmet. Izrezbareni grozd šest kockica s tačkama, spojenih u uglovima, manje od dva palca u prečniku. Namena nepoznata, izuzev da usmeravanje kroz njega na neki način ukida mogućnost, ili je okreće.“ Glasno poče da čita: Bačeni novčići svaki put su padali na istu stranu, a tokom jedne provere pali su stotinu puta zaredom na ivicu i tako i ostali. Od hiljadu bacanja kockica, hiljadu puta palo je pet kruna. Usiljeno se nasmeja. „Met bi bio oduševljen.“

Egvena uzdahnu i ustade. Ukočeno je prišla kaminu. Elejna skoči na noge, gledajući je ćutke, kao i Ninaeva. Zagrnuvši rukav što je više mogla, Egvena pažljivo gurnu ruku u kamin. Prsti joj dodirnuše vunu i ona izvuče zamotanu oprljenu čarapu s tvrdom grudvom u palcu. Obrisala je gar s ruke, a onda odnela čarapu do stola i istresla je. Izvijeni prsten od prugastog i pegavog kamena polete preko stola i pade na spisak ter’angreala. Nekoliko trenutaka samo su ga gledale.

„Možda je“, naposletku reče Ninaeva, „Verin jednostavno promakla činjenica da je toliko njih poslednji put proučavala Korijanin.“ Nije zvučala kao da u to veruje.

Elejna klimnu, ali sumnjičavo. „Jednom sam je videla kako šeta po kiši, mokra do gole kože, i odnela joj plašt. Toliko je bila obuzeta onim o čemu je razmišljala da, verujem, nije ni primetila da pada kiša dok je nisam ogrnula plaštom. Moguće je da joj je promaklo.“

„Možda“, kaza Egvena. „A ako joj nije promaklo, znala je da ću ja to primetiti čim budem pročitala spisak. Ne znam. Ponekad mislim kako Verin vidi više no što izgleda. Jednostavno ne znam.“

„Dakle, sumnjamo na Verin“, uzdahnu Elejna. „Ako jeste iz Crnog ađaha, onda tačno znaju šta radimo. I Alana. Pogledala je Egvenu iskosa, nesigurno.

Egvena im je sve ispričala. Izuzev onog što se odigralo unutar ter’angreala za vreme njenog ispita. O tome nije mogla da priča, ništa više no Ninaeva ili Elejna o svojim ispitima. Sve što se odigralo u odaji za ispitivanje, sve što je Šerijam rekla o užasnoj slabosti koju sposobnost usmeravanja sa sobom donosi, svaku reč koju je Verin rekla, činila se ona važnom, ili ne. Jedino što su s mukom prihvatile bila je Alana; Aes Sedai jednostavno ne rade tako nešto. Niko normalan ne radi tako nešto, a Aes Sedai ponajmanje.

Egvena ih prostreli pogledom. Skoro da ih je čula kako to kažu. „Aes Sedai ne bi trebalo ni da lažu, ali Verin i majka strašno su se tome približile onim što nam pričaju. Ne bi trebalo ni da postoji Crni ađah.“

„Dopada mi se Alana.“ Ninaeva cimnu pletenicu, a onda sleže ramenima. „Oh, u redu. Mož... To jest, jeste se neobično ponašala.“

„Hvala“, reče Egvena, a Ninaeva joj klimnu, kao da nije čula sarkazam.

„U svakom slučaju, Amirlin zna za to, i može da motri na Alanu daleko lakše no mi.“

„A šta je s Elaidom i Šerijam?“ – upita Egvena.

„Nikada nisam mogla da volim Elaidu“, odgovori Elejna, „ali ne mogu ni da poverujem kako je iz Crnog ađaha. I Šerijam? To je nemoguće.“

Ninaeva frknu. „Trebalo bi da je za sve njih to nemoguće. Kada ih pronađemo, moguće je da neće sve biti žene koje nam se ne sviđaju. Ali nemam namere da optužim – ne za ovo! – bilo koju ženu. Moramo imati nešto više od toga da su možda videle nešto što nije trebalo.“ Egvena klimnu podjednako brzo kao Elejna, a Ninaeva nastavi: „Toliko ćemo i reći Amirlin, i nećemo to naglasiti ništa više no što zaslužuje. Ako ikada bude došla da nas proveri, kao što je rekla. Ako ti budeš s nama kada dođe, Elejna, seti se da za tebe ne zna.“

„Imaću to na umu“, uverljivo odgovori Elejna. „Ali trebalo bi da imamo neki drugi način da joj dostavimo vesti. Moja majka bi to bolje isplanirala.“

„Ne ukoliko ne može da veruje svojim glasnicima“, odgovori Ninaeva. „Čekaćemo. Sem ukoliko vas dve ne mislite kako bi jedna od nas trebalo da porazgovara s Verin? To nikome ne bi bilo čudno.“

Elejna je na trenutak oklevala, a onda neznatno odmahnu glavom. Egvena je bila brža i žustrija; Verin je suviše toga izostavila da bi moglo da joj se veruje.

„Dobro.“ Ninaeva je zvučala više no zadovoljno. „I drago mi je što ne možemo da razgovaramo s Amirlin kad god hoćemo. Ovako možemo same da odlučujemo, da delamo kada i kako rešimo, a da nam ona ne upravlja svakim korakom.“ Šakom je prešla niz stranice sa spiskom, ukradenih ter’angreala kao da ih ponovo čita, a onda je stisnula oko prugastog kamenog prstena. „A ovo je prvo o čemu moramo da odlučimo. To je prvo što smo videle a da je u nekoj čvrstoj vezi s Lijandrin i ostalima.“ Namrštila se na prsten, a onda duboko udahnula. „Noćas ću spavati s njim.“

Egvena nije oklevala pre no što je uzela prsten iz Ninaevine ruke. Želela je da okleva – želela je da drži ruke k sebi – ali nije, i bilo joj je drago zbog toga. „Za mene kažu da sam možda Snevač. Ne znam daje li mi to ikakvu prednost, ali Verin je rekla da je ovo opasno upotrebljavati. Koja god od nas da ga koristi, biće joj potrebna svaka moguća prednost.“

Ninaeva zgrabi pletenicu i otvori usta, kao da namerava da se pobuni. Ali kada naposletku progovori reče: „Jesi li sigurna, Egvena? Ne znamo čak ni da li jesi Snevač, a ja mogu snažnije od tebe da usmeravam. I dalje mislim kako bih ja...“ Egvena je preseče.

„Snažnije usmeravaš ako si besna. Možeš li biti sigurna da ćeš u snu biti besna? Hoćeš li imati dovoljno vremena da se razljutiš pre no što se ukaže potreba za usmeravanjem? Svetlosti, ne znamo ni da li je moguće usmeravati u snu. Ako neka od nas to mora da uradi – a u pravu si; to je jedini trag koji imamo – trebalo bi da sam to ja. Možda sam zaista Snevač. Sem toga, Verin ga je meni dala.“

Činilo se kao da Ninaeva želi da se raspravlja, ali naposletku je preko volje klimnula glavom. „Ali Elejna i ja bićemo s tobom. Ne znam šta možemo da uradimo, ali ako nešto pođe po zlu, možda možemo da te probudimo, ili... Bićemo s tobom.“ I Elejna klimnu.

Sada kada su se složile s njom, Egvena oseti neku mučninu. Nagovorila sam ih. Samo kad ne bih želela da one mene odgovore. Postade svesna žene u dovratku, odevene u polazničko belo, s kosom u dugim pletenicama.

„Zar te niko nije naučio da kucaš, Elsa?“ – reče Ninaeva.

Egvena stisnu ruku oko kamenog prstena. Imala je neki neobičan osećaj da je Elsa piljila u njega.

„Imam poruku za vas“, smireno odvrati Elsa. Pogledom je proučavala sto i hartije rasute po njemu, a onda i tri žene oko njega. „Od Amirlin.“

Egvena se zbunjeno zgleda s Ninaevom i Elejnom.

„Pa, kakva je to poruka?“ – odsečno upita Ninaeva.

Elsa diže obrvu, kao da joj je nešto smešno. „Stvari koje su ostale za Lijandrin i ostalima odložene su u treću ostavu s desne strane od glavnog stepeništa u drugom podrumu pod bibliotekom.“ Ponovo pogleda hartije na stolu i ode. Ni žurno ni sporo.

Egveni stade dah. Mi se bojimo bilo kome da verujemo, a Amirlin je odlučila da od svih mogućih žena poverenje pokloni Elsi Grinvel?

„Ta glupača će sve izblebetati!“ Ninaeva krete ka vratima.

Egvena pokupi suknje i projuri pored nje. Cipele su joj klizale po popločanom podu galerije, ali krajičkom oka spazila je tračak beline kako se spušta niz najbližu stazu i pojurila za njim. Mora da i ona trči, kad je već tako daleko. Zašto li trči? Blesak beline već se gubio niz drugu stazu. Egvena ga je sledila.

U podnožju staze neka žena se okrete i pogleda je, a Egvena zbunjeno stade. Ko god da je ona, Elsa svakako nije. Sva u srebru i beloj svili, u Egveni je pobudila osećanja koja nikad ranije nije osetila. Bila je viša, daleko lepša, a od pogleda njenih crnih očiju Egvena se osetila malom, žgoljavom i prljavom. Verovatno može i da usmerava više Moći noja. Svetlosti, verovatno je povrh toga i pametnija no nas tri zajedno. Nije pošteno da jedna žena – odjednom shvati u kom pravcu su joj se misli zaputile. Pocrvene i strese se. Nikada se ranije nije osetila tako – manjom – od bilo koje druge žene, pa nije imala namere ni od sada tako da se oseća.

„Smelo“, reče žena. „Smela si kada tako trčiš, sama, tamo gde je toliko ubistava počinjeno.“ Zvučala je skoro zadovoljno.

Egvena se ispravi i užurbano popravi haljinu, nadajući se da druga žena to neće primetiti i znajući da jeste primetila, želeći da je nije videla kako trči kao dete. Prestani s tim! „Oprosti, ali tražim polaznicu koja je ovuda prošla, mislim. Ima krupne tamne oči i tamnu kosu u pletenicama. Punačka je, i lepuškasta. Jesi li videla kuda je otišla?“ Visoka žena podsmešljivo je odmeri od glave do pete. Egvena nije bila sigurna, ali učini joj se da je na trenutak pogledala ka pesnici u kojoj je ona i dalje stiskala kameni prsten. „Mislim da je nećeš sustići. Videla sam je, trčala je prilično brzo. Pretpostavljam da je do sada već daleko.“

„Aes Sedai“, poče Egvena, ali nije imala prilike da upita kuda je Elsa otišla. U tim crnim očima blesnu nešto poput besa, ili razdraženosti.

„Već si mi oduzela dovoljno vremena. Imam važnija posla. Ostavi me.“ Pokaza ka stazi kojom je Egvena došla.

Glas joj beše tako silno zapovedan da se Egvena okrenula i načinila tri koraka uz stazu pre no što je shvatila šta radi. Nakostrešivši se, smesta se okrete. Aes Sedai ili ne, ja...

Galerija beše prazna.

Namrštivši se, izbaci iz računice najbliža vrata – niko nije živeo u tim sobama, izuzev možda miševa – i potrča niz stazu, gledajući u oba pravca, i prateći pogledom krivinu galerije do kraja. Zagledala se i preko ograde, dole ka malom Vrtu Prihvaćenih, i osmotrila ostale galerije, i više i niže. Videla je dve Prihvaćene u obrubljenim haljinama. Jedna je bila Faolajn, a druga žena koju je znala iz viđenja. Ali žene u srebrnom i belom nigde nije bilo.