Ponovorođeni Zmaj

56 Zmajev narod

U čitavom Tiru ljudi su se budili u zoru, i pričali o snovima, snovima u kojima se Zmaj u Srcu Kamena borio s Ba’alzamonom, a kada podigoše pogled ka velikoj tvrdinji, ugledaše kako se s najviših visina vijori barjak. Preko belog polja teklo je nešto kao velika zmija skerletnih i zlatnih krljušti, ali sa zlatnom lavljom grivom i četiri noge sa po pet zlatnih kandži. Ljudi su zapanjeni i prestravljeni izašli iz Kamena i tiho pričali o onome što se te noći odigralo, a svet je zakrčio ulice, i ljudi i žene plakali su uzvikujući da su Proročanstva ispunjena.

„Zmaj!“ – vikali su. „Al’Tor! Zmaj! Al’Tor!“

Zagledavši se kroz prorez za strele visoko na Kamenu, Met odmahnu glavom dok je slušao povike koji su se u talasima čuli iz grada. Pa, možda i jeste. I dalje mu je bilo teško da poveruje kako je Rand zaista tu.

Svi u Kamenu izgleda da su bili saglasni s ljudima dole. Ako nisu, onda su ćutali. Od sinoć je samo jednom video Randa, kako s Kalandorom u ruci ide niz jedan hodnik okružen s dvanaest u crno zabrađenih Aijela i gomilom Tairenaca za njim – grupom Branitelja Kamena i većinom preživelih Visokih lordova. Izgleda da su Visoki lordovi mislili kako će biti potrebni Randu da mu pomognu u vladavini svetom; ali Aijeli su oštrim pogledima, a i kopljima spremnim za slučaj potrebe, sve držali na odstojanju. Oni su svakako verovali da je Rand Zmaj, mada su ga zvali Onaj Koji Dolazi Sa Zorom. Bilo ih je skoro dve stotine u Kamenu. Trećina ih je pala u borbi, ali pobili su ili zarobili desetostruko više Branitelja.

Kad se okrenuo od proreza, pogled mu pade na Ruarka. Na jednom kraju prostorije bio je visoki stalak, izrezbareni i uglačani uspravni točkovi od nekog bledog drveta s tamnim prugama i police između njih, nameštene da stoje ravno dok se točkovi okreću. Na svakoj polici bila je po jedna velika knjiga, optočena zlatom, korica pokrivenih dragim kamenjem. Aijel je otvorio jednu i čitao. Met je mislio da su to neki eseji. Ko bi pomislio da će Aijel čitati knjige? Ko bi pomislio da krvavi Aijeli uopšte znaju da čitaju?

Ruark ga pogleda hladnim i bezizražajnim plavim očima. Met žurno skrete pogled da Aijel ne bi video o čemu razmišlja. Hvala Svetlosti, bar nije zabrađen! Oganj me spalio, ona Avijenda mi skoro otkide glavu kada sam je pitao ume li da pleše bez koplja. Bain i Cijad pričinjavale su mu drugačije nevolje. Svakako da su bile lepe i vrlo prijateljski raspoložene, ali nije mogao da ih razdvoji. Muškim Aijelima njegovi pokušaji da priča s jednom od njih nasamo bili su smešni, a i njima dvema. Žene su čudne, ali naspram aijelskih sve druge su sušti razum!

Kitnjasto izrezbaren veliki sto na sredini odaje, pozlaćenih ivica i debelih nogara, bio je namenjen okupljanjima Visokih lordova. Moiraina je sedela u jednoj od stolica nalik na prestole, s tirskim polumesecom izrezbarenim na naslonu, pa pozlaćenim i ukrašenim karnelijanom i bisernom školjkom. Egvena, Ninaeva i Elejna sedele su blizu nje.

„I dalje ne mogu da poverujem da je Perin u Tiru“, govorila je Ninaeva. „Jesi li sigurna da je dobro?“

Met odmahnu glavom. I očekivao bi da je Perin sinoć bio u Kamenu; kovač je oduvek imao više hrabrosti nego pameti.

„Bio je dobro kada sam ga ostavila.“ Moirainin glas beše spokojan. „Ne znam da li je i dalje tako. Njegov... saputnik je u priličnoj opasnosti, pa se možda i on u to upustio.“

„Njegov saputnik?“ – oštro upita Egvena. „Šta... Ko je Perinov saputnik?“

„Kakva opasnost?“ – zatraži da čuje Ninaeva.

„To se vas ne tiče“, spokojno odvrati Aes Sedai. „Uskoro ću poći da se postaram za nju. Odložila sam to da bih vam pokazala ovo što sam pronašla među ter’angrealima i ostalim stvarima od Moći koje su Visoki lordovi sakupili tokom godina.“ Izvadi nešto iz torbice i spusti pred sebe na sto. Bio je to disk veličine muške šake, naizgled načinjen od dve spojene suze, jedne crne kao katran, a druge bele kao sneg.

Met se seti da je već viđao takve. Drevne kao što je taj, samo slomljene, a ovaj je bio ceo. Tri ih je video; ne na jednom mestu, ali svi su bili rasparčani. Ipak, to je nemoguće; setio se da su načinjeni od kuendilara, nesalomljivi, čak i Jednom moći.

„Jedan od sedam pečata koje su Lijus Terin Rodoubica i Stotinu sadrugova stavili na zatvor Mračnoga kada su ga ponovo zapečatili“, reče Elejna, klimnuvši kao da se i sama priseća.

„Tačnije“, reče joj Moiraina, „tačka usredsređenja za jedan od tih pečata. Ali, u suštini si u pravu. Tokom Slamanja sveta odneti su na različite strane i skriveni sigurnosti radi; od Troločkih ratova uistinu su izgubljeni.“ Frknu. „Počinjem da zvučim kao Verin.“

Egvena odmahnu glavom. „Pretpostavljam da je trebalo očekivati da to vidim ovde. Rand se već dvaput suočio s Ba’alzamonom i oba puta je bar jedan pečat bio prisutan.“

„A ovaj put ceo“, reče Ninaeva. „Pečat prvi put nije slomljen. Kao da je to sada važno.“

„Misliš da nije?“ Moirainin glas beše opasno tih, i ostale žene se namrštiše na nju.

Met prevrnu očima. Sve sami nebitni razgovori. Nije mu se baš dopadalo da stoji ni dvadeset stopa od tog diska, sada kada je saznao šta je, ma koliko kuendilar bio skupocen, ali... „Izvinite?“

Sve četiri se okrenuše da ga ošinu pogledom, kao da prekida nešto bitno. Nek sam spaljen! Izbaviš ih iz zatvora, šest puta im spaseš živote pre no što je svanulo kad se sve sabere, a one se mršte gore nego krvava Aes Sedai! Pa, ni onda mi nisu zahvalile, zar ne? Čovek bi pomislio da sam i tada gurao nos gde ne treba, a ne da sam ih branio od krvavih braniteljskih mačeva. Naglas blago reče: „Nemate ništa protiv da nešto pitam, zar ne? Pričale ste o tim svojim Aes Sedai... uh... poslovima, ali niko mi ništa nije rekao.“

„Mete...“ – upozori ga Ninaeva, trznuvši pletenicu, ali Moiraina tek nešto malo nestrpljivo reče: „Šta želiš da znaš?“

„Želim da znam kako je sve ovo moguće.“ Nameravao je da govori tiho, ali glas mu se nekako sam od sebe povisi. „Kamen Tira je pao! Proročanstva kažu da se to neće dogoditi dok Zmajev narod ne dođe. Znači li to da smo mi krvavi Zmajev narod? Ti, ja, Lan i nekoliko stotina krvavih Aijela?“ U toku noći naleteo je na Zaštitnika; nije se moglo reći ko je smrtonosniji – Lan ili Aijeli. Kada se Ruark ispravi da ga pogleda, na brzinu dodade: „Uh, izvini, Ruarče. Omaklo mi se.“

„Možda“, lagano odgovori Moiraina. „Ja sam došla da sprečim Be’lala da ubije Randa. Nisam očekivala da će Kamen Tira pasti. Možda i jesmo. Proročanstva bivaju ispunjena kako je suđeno, a ne kako mi mislimo da treba.“

Be’lal. Met zadrhta. Sinoć je čuo to ime, a ni danju mu se nije dopalo ništa više. Da je znao kako je jedan od Izgubljenih na slobodi, i to u Kamenu – nikad mu se ne bi ni približio. Hitro je pogledao u Egvenu, Ninaevu i Elejnu. Pa, bar bih ušao kao krvavi miš, a ne mlatio ljude oko sebe! Sandar je u praskozorje odjurio iz Kamena; da ispriča Majci Gveni šta je bilo, tvrdio je, ali Met beše siguran da je samo želeo da umakne pogledima njih tri, koje kao da još nisu odlučile šta će s njim.

Ruark pročisti grlo. „Kada čovek želi da postane poglavar klana, mora poći u Ruidean, u zemljama Džen Aijela, klana koji nije.“ Polako je govorio i često se mrštio zagledan u tepih s crvenim resama ispod svojih mekih čizama, kao čovek koji pokušava da objasni nešto što ne želi. „Žene koje žele da postanu Mudre takođe idu na to putovanje, ali svoje oznake, ako uopšte bivaju označene, čuvaju kao tajnu. Muškarci koji su izabrani u Ruideanu, oni koji prežive, vrate se označeni po levoj ruci. Ovako.“

Zagrnuo je rukav kaputa i košulje i otkrio levu podlakticu, mnogo bleđu od ruku i lica. Usečena u kožu kao da je deo nje, dvaput obmotana oko ruke, bila je ista ona zlatna i skerletna prilika koja se iznad Kamena vijorila na barjaku.

Aijel uzdahnu i spusti rukav. „To se ime spominje samo među poglavarima klanova i Mudrima. Mi smo...“ Ponovo pročisti grlo. Nije mogao da izgovori.

„Aijeli su Zmajev narod“, tiho reče Moiraina. Met nije pamtio da je ikad bila tako blizu da ispolji iznenađenje. „To nisam znala.“

„Onda je zaista sve gotovo“, reče Met, „baš kao što Proročanstva kažu. Svi možemo svojim putem. Više nema briga.“ Više nisam potreban Amirlin da dunem u onaj krvavi Rog!

„Kako to možeš da kažeš?“ – oštro upita Egvena. „Zar ne znaš da su Izgubljeni na slobodi?“

„Da ne spominjemo Crni ađah“, mrko dodade Ninaeva. „Ovde smo uhvatili samo Amiko i Džoiju. Jedanaest ih je pobeglo – i volela bih da znam kako – a samo Svetlost zna koliko ih još ima za koje ne znamo.“

„Da“, Elejnin glas beše jednako hladan. „Možda ne mogu da se suočim s Izgubljenima, ali nameravam da oderem Lijandrin!“

„Naravno“, smesta reče Met. „Naravno.“ Je l’ su one blesave? Hoće da jure Crni ađah i Izgubljene? „Samo sam hteo da kažem kako je najteži deo gotov. Kamen je pao pred Zmajevim narodom, Rand ima Kalandor, a Šai’tan je mrtav.“ Moiraina ga tako ošinu pogledom da je na tren pomislio kako se Kamen zatresao.

„Muči, budalo!“ –prosikta Aes Sedai. „Zar želiš da mu imenovanjem privučeš pažnju na sebe?“

„Ali on je mrtav!“ – pobuni se Met. „Rand ga je ubio. Video sam telo!“ Vala je smrdelo. Nikad ne bih pomislio da nešto može tako brzo da istruli.

„Video si telo“, reče Moiraina, iskrivivši usta. „Ljudsko telo, a ne Mračnoga, Mete.“

On pogleda Egvenu i druge dve; delovale su zbunjeno kao i on. Ruark je izgledao kao da je upravo saznao kako bitka za koju je mislio da je u njoj pobedio još nije ni vođena. „Čije je onda?“ – upita Met. „Moiraina, pamćenje mi je prošarano rupama velikim kao kuća, ali sećam se Ba’alzamona iz mojih snova. Sećam se! Vatra me spalila, mislim da ga nikad neću zaboraviti! I prepoznao sam ono što mu je ostalo od lica.“

„Prepoznao si Ba’alzamona“, reče Moiraina. „Odnosno, čoveka koji se predstavljao kao Ba’alzamon. Mračni je i dalje živ, zatočen u Sajol Gulu, a Senka i dalje pada na Šaru.“

„Svetlost nas obasjala i sklonila“, slabašno promrmlja Elejna. „Mislila sam... Mislila sam da su sada Izgubljeni naša najveća briga.“

„Jesi li sigurna, Moiraina?“ – upita Ninaeva. „Rand je bio siguran – jeste siguran – da je ubio Mračnoga. Ti izgleda hoćeš da kažeš kako Ba’alzamon uopšte nije ni bio Mračni. Ne razumem! Kako možeš biti sigurna u to? Ko je onda pa bio?“

„Sigurna sam iz najjednostavnijeg mogućeg razloga, Ninaeva. Ma koliko se brzo raspalo, ono je bilo ljudsko telo. Zar veruješ da bi Mračni za sobom ostavio telo čoveka? Čovek koga je Rand ubio bio je čovek. Možda je to bio prvi Izgubljeni koji se oslobodio, a možda nikada nije bio u potpunosti zatočen. Verovatno nikada nećemo saznati.“

„Ja... možda znam ko je to bio.“ Egvena zastade i nesigurno se namršti. „Bar mislim da imam trag. Verin mi je pokazala stranicu iz neke stare knjige gde se zajedno spominju Ba’alzamon i Išamael. Bio je to skoro Visoki govor i prilično nerazumljivo, ali sećam se nečeg u vezi s imenom skrivenim iza imena. Možda je Ba’alzamon bio Išamael.“

„Možda“, kaza Moiraina. „Možda je bio Išamael. Ali u tom slučaju, od trinaestoro najmanje devet i dalje je u životu. Lanfear i Samael i Rafhin i... Paah! Čak ni znanje da su svakako neki od tih devetoro na slobodi nije ono najvažnije.“ Spusti šaku preko crno-belog diska na stolu. „Tri pečata su slomljena. Samo četiri i dalje drže. Samo ta četiri pečata stoje između Mračnoga i sveta. A može biti da čak i sa ta četiri on nekako može dodirnuti svet. Ma kakvu bitku da smo ovde dobili – ili čarku – daleko je od poslednje.“

Met je gledao kako im lica bivaju sve odlučnija – Egvenino, Ninaevino i Elejnino; polako, nevoljno ali uporno – i odmahnu glavom. Krvave žene! Sve su spremne da nastave s ovim, da jurcaju za Crnim ađahom, pokušavaju da se bore s Izgubljenima i krvavim Mračnim. Pa, ja više neću da ih vadim iz vatre. Uopšte na to da ne pomišljaju!

Dok je pokušavao da smisli šta da kaže, jedno krilo visokih vrata širom se otvori i visoka mlada žena kraljevskog držanja uđe u sobu. Na glavi joj beše kneževska kruna sa zlatnim jastrebom u letu. Crna kosa padala joj je na mlečnobela ramena koja je haljina od najbolje crvene svile ostavila otkrivenim, zajedno sa značajnim delom, mislio je Met, divljenja dostojnih grudi. Na tren krupnim tamnim očima odmeri Ruarka, kao da joj je zanimljiv, a onda se okrete ženama za stolom, hladno i kraljevski. Na Meta uopšte nije obraćala pažnju.

„Nisam navikla da služim za raznošenje poruka“, izjavi mašući presavijenim pergamentom u jednoj krhkoj šaci.

„A ko si ti, dete?“ – upita Moiraina.

Mlada žena se još više ispravi, što je Met pre toga smatrao nemogućim. „Ja sam Berelajn, Prva od Majena.“ Nadmeno baci pergament na sto pred Moirainu i okrete se ka vratima.

„Trenutak, dete“, reče Moiraina, razmotavši pergament. „Ko ti je ovo dao? I zašto si ga donela, ako već nisi navikla da raznosiš poruke?“

„Ja... ne znam.“ Berelajn je stajala okrenuta vratima; zvučala je zbunjeno. „Bila je... upečatljiva.“ Trže se i kao da povrati mišljenje o sebi. Na trenutak osmotri Ruarka, neznatno se osmehnuvši. „Ti si vođa ovih Aijela? Vaša bitka mi je prekinula san. Možda ću te pozvati da večeraš sa mnom. I to uskoro.“ Osvrte se ka Moiraini. „Rečeno mi je da je Ponovorođeni Zmaj zauzeo Kamen. Obavestite gospodara Zmaja da će Prva od Majena noćas obedovati s njim.“ S tim rečima izmaršira iz sobe; Met nikako drugačije nije mogao da opiše tu državničku povorku sačinjenu od jedne žene.

„Što bih volela da je ona polaznica u Kuli“, skoro istovremeno rekoše Egvena i Elejna, a onda se napeto nasmešiše jedna drugoj.

„Slušajte ovo“, kaza Moiraina. „Lijus Terin je bio moj, jeste moj, i biće, doveka. Predajem ga vama na čuvanje, dok ne dođem. Potpisano je s Lanfear.“ Aes Sedai hladno pogleda Meta. „A ti si mislio da je gotovo? Ti si ta’veren, Mete. Jedna od najhitnijih niti u Šari, i čovek koji je dao glas Rogu Valera. Za tebe ništa nije gotovo.“

Sve su ga gledale. Ninaeva tužno, Egvena kao da ga nikad nije videla, Elejna kao da očekuje da se pretvori u nešto drugo, a Ruark s izvesnim poštovanjem u očima, mada bi Met, sve u svemu, rado prošao i bez toga.

„Pa, naravno“, reče im. Vatra me spalila! „Shvatam.“ Pitam se kad li će Tom dovoljno da ozdravi, pa da pođemo na put? Vreme je da se beži. Možda će Perin poći s nama. „Računajte na mene.“

Iz grada su i dalje dopirali sve jači povici. „Zmaj! Al’Tor! Zmaj! Al’Tor! Zmaj! Al’Tor! Zmaj!“