Ponovorođeni Zmaj

15 Sivi čovek

Kada izađoše iz radne sobe Amirlin Tron, Egvena i Ninaeva videše da u hodnicima nema nikoga, izuzev poneke služavke što je u mekim papučama žurila svojim poslom. Egvena im je bila zahvalna što su tu. Uprkos svim tapiserijama i rezbarijama u kamenu, hodnici odjednom postaše nalik pećinama. Opasnim pećinama.

Ninaeva pođe napred, ponovo trzajući pletenicu, a Egvena požuri da je stigne. Nije želela da ostane sama.

„Ako Crni ađah jeste i dalje ovde, Ninaeva, i ako makar posumnjaju šta radimo... Nadam se da nisi ozbiljno mislila ono o postupanju kao da smo već vezane Trima zakletvama. Ne nameravam da im dozvolim da me ubiju, ne ako ili usmeravanjem mogu zaustaviti.“

„Ako ili još ima ovde, Egvena, čim nas vide znače šta radimo.“ Uprkos onome što je govorila, Ninaeva je zvučala zamišljeno. „Ili će nas, u najmanju ruku, doživeti kao pretnju, tako da će to izaći na isto.“

„Zašto bi nas doživele kao pretnju? Kako može da ti preti neko kome naređuješ. Ne može da ti preti neko ko triput dnevno mora da riba lonce i okreće ražanj. Zato nas je Amirlin poslala da radimo u kuhinji. U svakom slučaju, to je deo razloga.“

„Možda Amirlin nije do kraja promislila o tome“, odsutno odvrati Ninaeva. „Ili možda jeste, ali s nama namerava nešto drugo no što tvrdi. Razmisli, Egvena. Lijandrin ne bi pokušala da nas ukloni ukoliko nije mislila da smo joj pretnja. Ne znam ni kako, ni čemu, ali ne vidim ni kako se to moglo promeniti. Ako ovde i dalje ima pripadnica Crnog ađaha, svakako će na isti način gledati na nas, znale one šta radimo ili ne.“

Egvena proguta knedlu. „Nisam o tome razmišljala. Svetlosti, želela bih da sam nevidljiva. Ninaeva, ako nas i dalje jure, rizikovaću da budem umirena radije no da Prijateljima Mraka dozvolim da me ubiju, ili nešto još i gore. A ne verujem ni da ćeš im ti dozvoliti da te uhvate, ma šta da si rekla Amirlin.“

„Ozbiljno sam tako mislila.“ Ninaeva kao da se na trenutak prenu iz svojih misli i uspori korak. Plavokosa polaznica s poslužavnikom u rukama projuri kraj njih. „Ozbiljno sam mislila svaku reč, Egvena.“ Ninaeva nastavi kada se polaznica udalji. „Postoje drugi načini da se branimo. Da nije tako, Aes Sedai bi bile ubijene čim napuste Kulu. Samo moramo da ili otkrijemo i primenimo.“

„Već znam nekoliko načina, a i ti.“

„Oni su opasni.“ Egvena zausti da kaže kako su opasni samo za onog ko je napadne, ali Ninaeva nastavi ne obazirući se na nju. „Počnu isuviše da ti se sviđaju. Kada sam jutros iskalila sav svoj gnev na one Bele plaštove... Bio je suviše dobar taj osećaj. Suviše je to opasno.“ Zadrhta i ponovo ubrza korak. Egvena je morala žustro da hoda da bi je sustigla.

„Zvučiš kao Šerijam. Nikada ranije nisi tako govorila. Išla si preko svake granice koju su ti postavile. Zašto bi sada prihvatala ograničenja, kada ćemo možda morati da ili zanemarimo ne bismo li ostale u životu?“

„A šta će nam to vredeti ako nas izbace iz Kule? Umirene ili ne, šta će nam to vredeti?“ Ninaeva spusti glas kao da razgovara sama sa sobom. „Mogu ja to. Moram, ako hoću da ostanem ovde dovoljno dugo da bih naučila, a moram da naučim da bih...“ Iznenada kao da shvati da naglas govori. Oštro pogleda Egvenu i odlučnije kaza: „Pusti me da razmislim. Molim te, ćuti i pusti me da razmislim.“

Egvena ućuta, ali oseti kako ključa od pitanja. Kakav je to razlog Ninaeva imala da i dalje uči u Beloj kuli? Šta je to želela da uradi? Zašto bi Ninaeva bilo šta tajila od nje? Tajne. Naučile smo da previše tajni čuvamo otkad dođosmo u Kulu. I Amirlin od nas čuva tajne. Svetlosti, šta će uraditi s Metom?

Ninaeva ju je pratila sve do polazničkih odaja. Nije skrenula ka odajama Prihvaćenih. Galerije i dalje behu prazne. Nikoga nisu srele dok su se penjale uz kružne staze.

Kada dođoše do Elejnine sobe, Ninaeva stade, kucnu jedanput i smesta otvori vrata da proviri unutra. Onda pusti da se bela vrata zatvore i zakorači ka sledećim, vratima Egvenine sobe. „Još se nije vratila“, reče. „Moram da razgovaram s vama obema.“

Egvena je uhvati za ramena i zaustavi u mestu. „Šta...“ Nešto je cimnu za kosu i opeče po uvu. Crna munja prolete joj ispred lica i zveknu o zid. Već sledećeg trenutka Ninaeva ju je gurala na pod iza ograde.

Razrogačenih očiju, opružena potrbuške, Egvena je piljila u predmet na kamenom podu ispred svojih vrata, tamo gde je pao. Strela iz samostrela. Nekoliko tamnih vlasi njene kose bilo je zakačeno za četiri velika šiljka, predviđena za probijanje oklopa. Ruka joj se tresla dok je dodirivala uvo i sićušnu ogrebotinu, vlažnu od kapljice krvi. Da samo nisam u tom trenutku stala... Da nisam... Strela bi joj prošla pravo kroz glavu i vrlo verovatno ubila i Ninaevu. „Krv i pepeo!“ – prodahta. „Krv i krvavi pepeo!“

„Nemoj da psuješ“, prekori je Ninaeva, ali ne kao da to zaista misli. Ležala je i virila kroz belu kamenu balustradu prema suprotnoj strani galerije. Egveninim očima delovalo je kao da sija. Prigrlila je saidar.

I Egvena žurno pokuša da posegne ka Jednoj moći, ali brzina je isprva omete u tome. Brzina i slike koje su stalno probadale prazninu, slike njene glave pokidane kao gnjila dinja teškom strelom, koja se nakon toga zarila u Ninaevu. Duboko udahnu i ponovo pokuša. Ruža konačno zalebde u ništavilu, otvori se ka Istinskom izvoru i Moć je ispuni.

Zakotrljala se do Ninaeve da se zagleda kroz ogradu. „Vidiš li nešto? Vidiš li njega? Spržiću ga munjom!“ Osećala ju je kako raste, kako je tera da je pusti. „To jeste muškarac, zar ne?“ Nije mogla da zamisli muškarca u polazničkim odajama, ali podjednako joj nezamisliva beše i žena koja kroz Kulu nosi samostrel.

„Ne znam.“ Ninaevin glas ispuni tih gnev. Gnev joj je uvek bio najopasniji kada bi ona postala tiha. „Učinilo mi se da vidim... Da! Tamo!“ Egvena oseti kako Moć blesnu u drugoj ženi, a onda se Ninaeva opušteno diže na noge i otrese haljinu kao da više nema razloga za brigu.

Egvena je zaprepašćeno pogleda. „Šta? Šta si uradila? Ninaeva?“

„Među Pet moči“, kaza Ninaeva, kao da drži predavanje, pomalo se rugajući, „smatraju mnogi da je od Vazduha, ponekad poznatog i kao Vetar, najmanja korist. To je daleko od istine.“ Kratko se nasmeja. „Rekla sam ti da ima drugih načina da se branimo. Upotrebila sam Vazduh da ga uhvatim vazduhom. Ako to jeste muškarac; nisam mogla jasno da ga vidim. Amirlin mi je jednom pokazala taj trik mada, podozrevam, ne s namerom da uočim kako se to radi. Pa, hoćeš li čitav dan tu da ležiš?“

Egvena skoči na noge i požuri za Ninaevom. Nije prošlo dugo pre no što za krivinom ugledaše čoveka odevenog u jednostavne smeđe pantalone i kaput. Stajao je okrenut u suprotnom smeru, s jednom nogom u vazduhu, kao da je uhvaćen usred trčanja. Sigurno se osećao kao da je zakopan u gustom želatinu, ali samo ga je vazduh držao. I Egvena se sećala Amirlininog trika, ali nije verovala da ume da ga ponovi. Ninaevi je trebalo samo jednom da vidi kako se nešto radi, pa da i sama to izvede. Naravno, kada uopšte uspe da usmerava.

Kada se približiše, Egvenino stapanje s Moći nestade od zaprepašćenja. Iz čovekovih grudi štrčala je drška bodeža. Lice mu je upalo, a polusklopljene oči behu staklaste. Sručio se na pod galerije čim Ninaeva otpusti zamku koja ga je držala.

Bio je to prosečan čovek, prosečne visine i građe. Tako običnih crta da je Egvena mislila kako ga ne bi primetila ni da je u društvu samo sa još dvojicom. Ipak, bilo joj je dovoljno da ga osmotri samo na tren pre no što je shvatila da nešto nedostaje. Samostrel.

Trže se i divlje osvrnu oko sebe. „Mora da je bio još jedan, Ninaeva. Neko je uzeo samostrel. I neko ga je ubo. Možda je tamo negde, spreman da nas ponovo strelja.“

„Smiri se“, odvrati Ninaeva, ali i ona se zagleda na obe strane galerije, trzajući pletenicu. „Samo se smiri, i smislićemo šta da...“ Preseče je zvuk koraka po stazi koja je vodila na njihov nivo.

Egveni je srce sišlo u pete. Očiju usredsređenih na stazu, očajnički se borila da ponovo dodirne saidar, ali za nju je to značilo da mora biti potpuno spokojna, a otkucaji njenog srca rušili su spokoj.

Na stazi se pojavi Šerijam Sedai i namršti se na ono što vidi. „Šta se to ovde, za ime Svetlosti, desilo?“ Pojurila je ka njima, bar jednom izgubivši staloženost.

„Pronašle smo ga“, odgovori Ninaeva kada nadzornica polaznica kleknu kraj leša.

Šerijam dodirnu čoveka po grudima i, zasiktavši, dvostruko brže trže ruku. Vidno skupljajući snagu ponovo ga dodirnu i nešto duže održa Dodir. „Mrtav“, promrmlja. „Mrtav koliko god je to moguće, i više od toga.“ Kada se pridiže, izvuče maramicu iz rukava i obrisa prste. „Pronašle ste ga? Ovde? Ovako?“

Egvena klimnu. Bila je sigurna da će joj Šerijam u glasu čuti laž ako progovori.

„Jesmo“, čvrsto odgovori Ninaeva.

Šerijam odmahnu glavom. „Muškarac – pa još mrtav! – i u polazničkim odajama bio bi pravi skandal, ali ovo...“

„Po čemu se ovaj razlikuje?“ – upita Ninaeva. „I kako to može biti više no mrtav?“

Šerijam duboko udahnu i obe ili ispitivački odmeri. „On je jedan od Bezdušnih. Sivi čovek.“ Odsutno, ponovo obrisa prste i pogled joj se još jednom vrati ka lešu. Zabrinut pogled.

„Bezdušni?“ – drhtavim glasom upita Egvena, istovremeno kad Ninaeva reče: „Sivi čovek?“

Šerijam ili prostreli očima, prodorno i kratko. „To još nije deo onoga što učite, ali izgleda da ste ionako u mnogo čemu prekoračile pravila. A budući da ste vi pronašle ovo...“ Pokazala je ka lešu. „Bezdušni, Sivi ljudi, odrekli su se svojih duša da bi Mračnome služili kao ubice. Nakon toga nisu zaista živi. Nisu ni mrtvi, ali ni zaista živi. Uprkos imenu, neki Sivi ljudi su žene. Veoma malo njih. Čak je i među Prijateljima Mraka samo šačica žena dovoljno glupa da se toliko žrtvuje. Možete pravo u njih da gledate i da ili i ne primetite, a onda je prekasno. I dok je hodao bio je podjednako mrtav kao sada. Samo mi oči govore da je to što leži pred nama ikada živelo.“ Ponovo ili dugo pogleda. „Nijedan Sivi čovek još od Troločkih ratova nije se usudio da uđe u Tar Valon.“

„Šta ćeš da uradiš?“ – upita Egvena. Šerijam diže obrve, a ona brzo dodade: „Ako mogu da pitam, Šerijam Sedai.“

Aes Sedai je oklevala. „Pošto ste vi bile toliko nesrećne da ga pronađete, pretpostavljam da možeš. Odluka će biti na Amirlin Tron, ali uzevši u obzir sve što se već dogodilo, verujem da će želeti da se ovo zataška koliko god je moguće. Ne treba nam još glasina. O ovome ni sa kim sem sa mnom nećete razgovarati, izuzev s Amirlin ako bi ona to prva spomenula.“

„Da, Aes Sedai“, žarko odvrati Egvena. Ninaevin glas beše hladniji. Šerijam kao da primi njihovu poslušnost zdravo za gotovo. Ni znaka nije davala da ili je čula. Sva pažnja beše joj posvećena mrtvacu. Sivom čoveku. Bezdušnom. „Neće biti moguće sakriti da je čovek ovde ubijen.“ Odjednom je okruži sjaj Jedne moći, i podjednako naglo telo na podu pokri jedna duga, niska kupola, sivkasta i toliko zatamnjena da je teško bilo videti šta se pod njom nalazi. „Ali ovo će sprečiti da ga dodirne iko ko bi mogao otkriti njegovu prirodu. Moram ovo da uklonim pre no što se polaznice vrate.“

Njene kose zelene oči pogledaše ili kao da se tek sada setila da su tu. „Vas dve odlazite sada. U tvoju sobu, mislim, Ninaeva. Uzevši u obzir ono što vas već čeka, ako se raščuje da ste u ovo umešane, čak i približno... Idite.“

Egvena se nakloni i povuče Ninaevu za rukav, ali Ninaeva upita: „Zašto si došla ovamo, Šerijam Sedai?“

Šerijam je na trenutak delovala iznenađeno, ali se smesta namrštila. Podbočivši se, pogleda Ninaevu sa svom čvrstinom koju je nosio njen položaj. „Da li je sada nadzornici polaznica potreban izgovor da dolazi u polazničke odaje. Prihvaćena?“ – tiho upita. „Da li to Prihvaćene sada ispituju Aes Sedai? Amirlin namerava da od vas dve nešto načini, ali uspelo joj to ili ne, ja ću vas, barem, naučiti da se ponašate. A sad, vas dve brže odlazite, pre no što vas obe odvučem u moju radnu sobu, i to ne zbog sastanka koji vam je Amirlin Tron već zakazala.“

Egveni iznenada dođe jedna misao. „Oprosti, Šerijam Sedai“, brzo reče, „ali moram po plašt. Hladno mi je.“ I odjuri pre no što Aes Sedai stiže bilo šta da kaže.

Ako Šerijam pronađe onu strelu pred njenim vratima, biće previše pitanja. Onda neće moći dalje da se pretvaraju da su samo pronašle tog čoveka, da ni u kakvoj vezi s njom nije bio. ali kada stiže do vrata svoje sobe, teške strele tu više nije bilo. Samo je krezubi zarez u kamenu pored vrata govorio da je ikad i doletela.

Egvena se sva naježi. Kako je iko mogao da je uzme a da mi ne vidimo... Još jedan Sivi čovek! Pre no što shvati šta radi, prigrli saidar. Samo joj je slatki tok Moći govorio šta je uradila. Čak i tako, otvaranje vrata i ulazak u sobu bio joj je nešto najteže što je uradila u životu. Unutra nikog nije bilo. Za svaki slučaj, zgrabi beli plašt s klina i istrča. Nije pustila saidar sve dok nije prešla pola puta do druge dve žene.

Još nešto se među njima odigralo dok nje nije bilo. Ninaeva je pokušavala da deluje krotko, ali uspelo joj je samo da izgleda kao da je boli stomak. Šerijam je, podbočena, razdraženo lupkala nogom. Pogled kojim je gledala Ninaevu, nalik na zeleno vodenično kamenje spremno da melje brašno, pade i na Egvenu s podjednakom snagom.

„Oprosti mi, Šerijam Sedai“, žurno reče Egvena i pade u naklon, istovremeno prebacivši plašt preko ramena. „Ovo... pronalazak mrtvog čoveka – jednog... jednog Sivog čoveka! – sva sam se sledila od toga. Možemo li sada da idemo?“

Na Šerijamino odsečno klimanje glavom Ninaeva načini sićušni naklon. Egvena je zgrabi za ruku i odvuče.

„Da li ti to pokušavaš da nam stvoriš još nevolja?“ – odlučno upita kada se spustiše za dva nivoa. Nadala se da Šerijam ne može da ili čuje. „Šta si joj još rekla, kad te je onako gledala? Još pitanja, pretpostavljam? Nadam se da si saznala nešto dovoljno vredno toga da se na nas naljuti.“

„Ništa nije htela da kaže“, promrmlja Ninaeva. „Moramo da postavljamo pitanja, Egvena, ako hoćemo nešto da postignemo. Moraćemo da rizikujemo, ili u suprotnom nikad ništa nećemo saznati.“

Egvena uzdahnu. „Pa, budi malo opreznija.“ Sudeći po njenom izrazu, Ninaeva nije imala namere da pazi ili izbegava rizik. Egvena ponovo uzdahnu. „Strela nije bila tamo, Ninaeva. Mora da ju je drugi Sivi čovek uzeo.“

„Dakle, zato si... Svetlosti!“ Ninaeva se namršti i oštro potegnu pletenicu.

Nakon nekog vremena, Egvena upita: „Čime je ono pokrila... leš?“ Nije želela da o njemu razmišlja kao o Sivom čoveku; to bi je podsećalo da je još jedan tu negde. U tom trenutku ni o čemu nije htela da razmišlja.

„Vazduh“, odgovori Ninaeva. „Upotrebila je Vazduh. Dobra stvar, a mislim i da bih od toga mogla nešto korisno da uradim.“

Upotreba Jedne moći bila je podeljena na Pet moči: Zemlju, Vazduh, Vatru, Vodu i Duh. Različiti Talenti tražili su različite kombinacije Pet moći. „Ne razumem neke od kombinacija Pet moći. Na primer, Lečenje. Shvatam zašto je za to potreban Duh, a možda i Vazduh, ali zašto Voda?“ Ninaeva prasnu: „O čemu to blebećeš? Jesi li zaboravila šta radimo?“ Osvrte se oko sebe. Došle su do odaja Prihvaćenih, niza galerija nižih od polazničkih odaja, koje su kružile oko vrta umesto oko dvorišta. Nikog nije bilo na vidiku izuzev jedne druge Prihvaćene, koja je žurila duž drugog nivoa, ali ipak spusti glas. „Jesi li zaboravila na Crni ađah?“

„Pokušavam da zaboravim“, žestoko odvrati Egvena. „Bar na neko vreme, u svakom slučaju. Pokušavam da zaboravim kako smo upravo za sobom ostavile mrtvog čoveka. Pokušavam da zaboravim kako me je skoro ubio, i da ima druga koji će možda ponovo pokušati.“ Dodirnu uvo; kap krvi se osušila, ali ogrebotina je i dalje bolela. „Imamo sreće što sada obe nismo mrtve.“

Izraz Ninaevinog lica se smekša, ali kada progovori, u glasu joj beše ponešto iz vremena kada je bila Mudrost Emondovog Polja i govorila reči koje su morale biti kazane za nečije dobro. „Pamti taj leš, Egvena. Pamti da je pokušao da te ubije. Da nas ubije. Pamti Crni ađah. Stalno se sećaj. Jer ako zaboraviš, makar samo jednom, sledeći put ćeš možda ti biti mrtva.“

„Znam“, uzdahnu Egvena. „Ali ne mora to da mi se sviđa.“

„Jesi li primetila šta Šerijam nije spomenula?“

„Ne. Šta?“

„Nijednom se nije zapitala ko ga je ubio. Hajde, sada. Moja soba je blizu i možeš da ispružiš noge dok pričamo.“