Ponovorođeni Zmaj

27 Tel’aran’riod

Egvena je dobila sobu na istoj galeriji s Ninaevom i Elejnom, ali bila je malo drugačija od Ninaevine. Krevet joj je bio malo širi, a sto nešto manji. Na njenom tepihu bilo je cveće umesto šara. To je bilo sve. Posle polazničkih odaja, podsećala je na sobu u nekoj palati, ali kada su se njih tri kasno te noći tu sakupile, Egvena požele da je ponovo na polazničkim galerijama, bez prstena na prstu i traka na haljini. Činilo joj se da su i ostale dve nervozne koliko i ona.

Radile su u kuhinji za još dva obroka, a u međuvremenu pokušavale da odgonetnu značenje onoga što su pronašle u ostavi. Zamka ili pokušaj da se potraga skrene? Da li je Amirlin znala za te stvari, i ako jeste, zašto ih nije spomenula? Razgovor nije davao nikakve odgovore, a Amirlin se nijednom nije pojavila, tako da nisu mogle da je pitaju.

Nakon podnevnog obroka u kuhinju je došla Verin, trepćući kao da nije sigurna šta tu traži. Kada je primetila Egvenu i druge dve na kolenima među šerpama i loncima, na tren je delovala iznenađeno, a onda im je prišla i dovoljno glasno da svi čuju upitala: „Jeste li nešto pronašle?“

Elejna, s glavom i ramenima unutar ogromnog lonca za supu, udari se o ivicu dok se izvlačila. Plave oči kao da su joj progutale čitavo lice.

„Ništa sem masti i znoja, Aes Sedai“, odgovori Ninaeva. Kada trže pletenicu, na tamnoj kosi ostaše mrlje masti od supe, i ona se namršti.

Verin klimnu, kao da je taj odgovor tražila. „Pa, nastavite da tražite.“ Ponovo se osvrnu po kuhinji, namršti kao da je iznenađena što se tu nalazi, i ode.

Nakon podneva i Alana je došla u kuhinju, uzevši činiju krupnih zelenih ograda i ibrik vina. Posle večere pojavile su se i Elaida, a zatim Šerijam i, na kraju, Anaija.

Alana je pitala Egvenu želi li da sazna nešto više o Zelenom ađahu. Htela je da zna kada će nastaviti sa učenjem. To što Prihvaćene mogu da biraju šta će i kada da uče, ne znači da uopšte ne bi trebalo da uče. Prvih nekoliko nedelja biće gadno, naravno, ali moraće da odaberu, ili će neko izabrati umesto njih.

Elaida je samo stajala neko vreme, strogog lica, i gledala ih podbočena. Šerijam je učinila isto, u skoro istovetnom položaju. Anaija je isto tako stajala, ali oči su joj bile više brižne. Dok nije primetila kako pogleduju ka njoj. A onda joj lice poprimi istovetan izraz kao i Elaidino i Šerijamino pre nje.

Koliko je Egvena mogla da vidi, nijedna od tih poseta nije imala nikakvo naročito značenje. Nadzornica polaznica svakako je imala razloga da ih proverava kao i polaznice koje su radile u kuhinji, a Elaida je imala razloga da na oku drži kći naslednicu Andora. Egvena je pokušavala da ne razmišlja o zanimanju te Aes Sedai za Randa. Što se Alane tiče, ona nije bila jedina Aes Sedai koja je došla po poslužavnik da ga odnese u svoje odaje, umesto da jede s ostalima. Polovina sestara u Kuli bile su suviše zauzete za redovne obroke, prezauzete da pozovu slugu da donese poslužavnik. A Anaija... Anaija bi mogla biti zabrinuta za svog Snevača, iako ništa ne bi uradila da olakša kaznu koju je lično Amirlin odredila. To bi mogao biti Anaijin razlog što je dolazila. Mogao bi biti.

Okačivši haljinu u ormar, Egvena ponovi sebi da su one reči mogle slučajno da se omaknu Verin; Smeđa sestra često je bila obuzeta svojim mislima. Ako su joj se omakle. Sela je na krevet, zadigla podsuknju i počela da skida čarape. Već je počela da mrzi belo koliko i sivo.

Ninaeva je stajala ispred kamina s Egveninom torbicom u jednoj ruci. Drugom cimala pletenicu. Elejna je sedela za stolom i ćeretala od nervoze.

„Zeleni ađah“, reče zlatokosa žena bar dvadeseti put od podneva, po Egveninom računu. „I ja bih mogla izabrati Zeleni ađah, Egvena. Onda bih mogla da imam tri ili četiri Zaštitnika, možda i da se udam za jednog od njih, Ko bi bio bolji princ supružnik Andora od Zaštitnika? Sem ako to nije...“ Ućuta i pocrvene.

Egvena oseti ujed ljubomore za koju je mislila da je se odavno odrekla, i saosećanje pomešano s njom. Svetlosti, kako mogu biti ljubomorna kada čim pogledam Galada uzdrhtim i osetim kako se topim? Rand je bio moj, ali više nije. Kad bih samo mogla da ti ga dam, Elejna. Ali mislim da on nije ni za jednu od nas. Može biti sve to lepo i krasno, da se kći naslednica uda za čoveka iz naroda, sve dok je Andorac, ali ne i da se uda za Ponovorođenog Zmaja. Pusti čarape da padnu na pod, i reče sebi da noćas ima važnijih stvari od urednosti. „Spremna sam, Ninaeva.“ Ninaeva joj dodade torbicu i dug tanak kaiš od kože. „Možda može da radi za više osoba odjednom. Možda bih mogla... da pođem s tobom.“

Ispraznivši torbicu u dlan, Egvena provuče kožnu traku kroz kameni prsten, a onda je priveza oko vrata. Plave, smeđe i crvene pruge i mrlje delovale su jasnije naspram njene bele spavaćice. „I da Elejna na nas pazi sama? Kada je moguće da Crni ađah zna za nas?“

„Mogu ja to“, odlučno odvrati Elejna. „Ili me pusti da idem s tobom, a Ninaeva može da čuva stražu. Ona je najsnažnija od nas kada je ljuta, a ako bude bilo potrebe za stražarom, možeš biti sigurna da će biti ljuta.“

Egvena odmahnu glavom. „Šta ako ne radi za dvoje? Šta ako tada ne bi uopšte radio? Ne bismo ni znale dok se ne probudimo, a onda bismo protraćile noč. Ako hoćemo da ih sustignemo, ne možemo sebi dozvoliti da izgubimo nijednu noč. I ovako smo u prevelikom zaostatku.“ To su sve bili dobri razlozi, i verovala je u njih, ali bio je tu još jedan, njoj bitniji. „Sem toga, bolje ću se osećati ako znam da vas dve pazite na mene, u slučaju da...“

Nije želela to da izgovori. U slučaju da neko dođe dok ona spava. Sivi ljudi. Crni ađah. Ma šta od stvari koje su sigurnost Bele kule pretvorile u mračnu šumu punu zamki. Nešto što bi moglo da dođe dok ona tu bespomoćno leži. Po licu im je videla da je razumeju.

Dok se nameštala u postelji i spuštala glavu na perjani jastuk, Elejna s obe strane kreveta stavi po jednu stolicu. Ninaeva ugasi sveće, a onda u mraku sede na jednu stolicu. Elejna sede na drugu.

Egvena sklopi oči i pokuša da misli o nečemu što bi je uspavalo, ali suviše je bila obuzeta mislima o stvari među svojim grudima. Daleko više time, nego bolom od poslednje posete Šerijaminoj radnoj sobi. Prsten se sad činio teškim poput cigle, i sve misli o domu i mirnim jezercima raspršile su se kada bi se setila. Tel’aran’rioda. Neviđenog sveta. Sveta snova. Kako čeka na drugoj strani.

Ninaeva poče tiho da pevuši. Egvena prepozna bezimenu pesmu bez reči koju joj je majka pevušila kada je bila mala. Kada je ležala u krevetu u svojoj sobi, s mekim jastukom, toplim pokrivačima i pomešanim mirisom ražinog ulja i majčine kuhinje i... Rande, jesi li dobro? Perine? Ko je ona? San dođe.

Stajala je među talasastim brdašcima prošaranim divljim cvećem i malim gajevima lisnatog drveća u udolinama i na vrhovima. Leptiri su leteli nad pupoljcima. Krila su im se presijavala žuto, plavo i zeleno, a nedaleko odatle dve ševe su pevale jedna drugoj. Taman koliko treba paperjastih plavih oblačaka lebdelo je po mekom plavom nebu, a povetarac je održavao onu osetljivu ravnotežu između mraza i vreline kakva je krasila svega nekoliko posebnih prolećnih dana. Dan je bio suviše savršen da bi bio išta drugo sem sna.

Pogleda svoju haljinu i oduševljeno se nasmeja. Upravo njena omiljena nijansa nebeskoplave svile, s belim prugama na suknji – koje su se pretvorile u zelene, kada se na tren namrštila – opšivena redovima sićušnih bisera niz rukave i preko grudi. Samo malo izbaci nogu da pogleda vrh somotske papučice. Jedino što je odskakalo bio je uvrnuti prsten od višebojnog kamena koji joj je na kožnoj vrpci visio oko vrata.

Uhvati prsten i iznenađeno udahnu. Bio je lak poput pera. Bila je sigurna da bi, ako bi ga bacila, lebdeo poput maslačka. Nekako, više se nije bojala. Spusti ga ispod haljine da ga skloni od pogleda.

„Dakle, ovo je Verinin Tel’aran’riod“, reče. „Svet snova Korijanin Nedeal. Meni ne deluje opasno.“ Ali Verin je rekla da je opasan. Crni ađah ili ne, Egvena nije shvatala kako bi bilo koja Aes Sedai mogla otvoreno da slaže. Možda grešim. Ali nije tako mislila.

Samo da bi videla da li može, otvori se ka Jednoj moći. Saidar je ispuni. Bio je prisutan čak i ovde. Lako usmeri tok, tanano, pretvori ga u povetarac i zakovitla leptire u treperavu spiralu boje, u krugove povezane s drugim krugovima.

Naglo prestade. Leptiri se smiriše, neuzbuđeni svojom kratkom pustolovinom. Mirdraal i neki drugi Nakot Senke mogli su da osete usmeravanje. Osvrnula se oko sebe i nije mogla da zamisli ovde takve stvari, ali to što ona ne može da ih zamisli ne znači i da nisu tu. A Crni ađah imao je sve one ter’angreale koje je proučavala Korijanin Nedeal. Mučno podsećanje na razlog zbog koga je u stvari tu.

„Barem mogu da usmeravam“, promrmlja. „Ništa neću saznati ako samo stojim ovde. Možda bi trebalo da se prošetam...“ Koraknu...

...i nađe se u memljivom, mračnom hodniku neke gostionice. Bila je gostioničareva kći; znala je da je to gostionica. Nije bilo ni glasa, a sva vrata duž hodnika behu zatvorena. Baš kad se zapitala ko je iza jednostavnih drvenih vrata ispred nje, ona se tiho otvoriše.

Soba je bila golih zidova, a kroz raskriljene prozore ječao je hladan vetar, komešajući hladan pepeo na ognjištu. Veliki pas ležao je sklupčan na podu, između vrata i debelog stuba od grubog crnog kamena na sredini sobe. Čupavi rep ležao mu je preko njuške. Mišićavi raščupani mladić sedeo je leđima oslonjen o stub. Bio je samo u donjem vešu, a glava mu je padala kao da spava. Debeli crni lanac išao je oko stuba i preko njegovih grudi. Krajeve lanca čvrsto je držao. Spavao on ili ne, snažne mišice napinjale su mu se da čvrsto drže taj lanac, kako bi okovao sebe uz stub.

„Perine?“ – zbunjeno upita. Koraknula je u sobu. „Perine, šta je s tobom? Perine!“ Pas ustade.

Nije to bio pas, već vuk, sav crn i siv. Usne mu otkriše sjajne bele zube, a žute oči pogledaše je kao miša. Miša koga namerava da pojede.

Egvena nije mogla a da ne ustukne nazad u hodnik. „Perine! Probudi se! Ovde je neki vuk!“ Verin joj je rekla da je ono što se tu dešava stvarno i pokazala ožiljak da joj dokaže. Vuk je imao zube poput noževa. „Perine, probudi se! Reci mu da sam prijatelj!“ Prigrli saidar. Vuk se približi.

Perin diže glavu i pospano otvori oči. Sada su je gledala dva para žutih očiju. Vuk se pripremi. „Skakaču“, viknu Perin, „ne! Egvena!“

Vrata joj se pred nosem zatvoriše i obavi je potpuna tama.

Ništa nije videla, ali oseti kako joj znoj rosi čelo. I to ne od vrućine. Svetlosti, gde sam? Ne sviđa mi se ovo mesto. Hoću da se probudim!

Nešto se začu, a ona poskoči pre no što prepozna cvrčka. Žaba zakreketa u mraku i čitav hor se oglasi u odgovor. Kada joj se oči privikoše na tamu, nejasno razazna drveće svuda oko sebe. Oblaci su skrivali zvezde, a mesec beše samo tanki odsečak.

Kroz šumu s njene desne strane video se još jedan treperavi sjaj. Logorska vatra.

Na tren razmisli, pre no što se pomakla. Želja da se probudi nije bila dovoljna da je izvede iz Tel’aran’rioda, a još ništa korisno nije otkrila. Niti je bila povređena. Do sada, pomisli i zadrhta. Ali pojma nije imala ko je – ili šta – kod te logorske vatre. Mogao bi biti neki Mirdraal. Sem toga, nisam odevena za trčanje po šumi. Presudila je ta poslednja misao; ponosila se činjenicom da zna kada se ponaša kao budala.

Duboko udahnuvši, zadiže svilene suknje i primače se bliže. Možda nije bila vešta kao Ninaeva, ali znala je za toliko da ne staje na suve grančice. Naposletku oprezno izviri iza stabla jednog starog hrasta ka logorskoj vatri.

Tamo je jedino bio jedan visok mladić. Sedeo je zagledan u plamenove. Rand. Plamenovi nisu sagorevali drvo. Koliko je mogla da vidi, nisu sagorevali ništa. Vatra je igrala iznad golog tla. Činilo joj se da čak ni zemlja nije bila oprljena.

Pre no što stiže da se pomeri, Rand diže glavu. Iznenadi se kad ga vide da puši lulu. Tanki pramen duvanskog dima izvijao se uvis. Delovao je umorno, strašno umorno.

„Ko je tamo?“ – glasno upita on. „Toliko si šuškao tim lišćem da bi se i mrtvi probudili. Stoga, možeš i da izađeš na videlo.“

Egvena stisnu usne, ali iskorači. Nisam! „Ja sam, Rande. Nemoj da se plašiš. Ovo je san. Mora da sam u tvojim snovima.“

On ustade tako iznenada da ona stade kao ukopana. Činio joj se nekako krupnijim no što se sećala. I pomalo opasnim. A možda i ne pomalo. Plavosive oči plamtele su mu poput zamrznute vatre.

„Misliš li da ne znam da je ovo san?“ – narugao se. „Znam da to stvari ne čini ništa manje stvarnim.“ Besno se zagleda u tamu, kao da nekoga traži. „Koliko ćeš dugo pokušavati?“ – zavika ka mraku. „Koliko ćeš mi lica poslati? Moju majku, oca, a sada i nju! Lepe devojke neće me poljupcem dovesti u iskušenje, čak ni ona koju znam! Poričem te, Oče laži! Poričem te!“

„Rande“, nesigurno kaza ona. „Egvena je. Ja sam Egvena.“

Odjednom, u šakama mu se niotkuda stvori mač. Sečivo mača beše od jednog plamena, blago zakrivljeno i označeno čapljom. „Majka mi je dala medenjak“, nategnutim glasom reče, „s mirisom otrova. Otac je imao nož da mi ga zarije među rebra. Ona – ona mi je ponudila poljupce, i više od toga.“ Lice mu beše obliveno znojem; činilo se kao da bi pogledom mogao da je sagori. „Šta si ti donela?“

„Ima da me saslušaš, Rande al’Tore, pa makar morala da sednem na tebe.“ Sakupivši saidar, usmerila je tokove da načine oko njega mrežu od Vazduha.

Mač sevnu u njegovim rukama, zahuktavši poput otvorenog ložišta.

Ona zastenja i zatetura se; bilo je to kao da se suviše zategnuti konopac prekinuo i poleteo nazad ka njoj.

Rand se nasmeja. „Kao što vidiš, naučio sam. Kada radi...“ Namršti se i pođe ka njoj. „Podneo bih bilo koje lice sem toga. Ne njeno lice, nek si spaljen!“ Mač sevnu.

Egvena pobeže.

Nije bila sigurna šta je uradila, niti kako, ali ponovo se našla među talasastim brdima pod sunčanim nebom, a ševe su pevale i leptiri se igrali. Duboko i drhtavo udahnu.

Saznala sam... Šta? Da Mračni i dalje lovi Randa? To sam ionako znala. Da možda Mračni želi da ga ubije. To je nešto novo, sem ako nije već poludeo, i ne zna šta priča. Svetlosti, zašto ne mogu da mu pomognem? Oh, Svetlosti, Rande!

Još jednom duboko udahnu da bi se smirila. „Jedino bih mogla da mu pomognem smirivanjem“, promrmlja. „To bi bilo kao da sam ga ubila.“ Stomak joj se prevrnu. „Nikada to neću učiniti. Nikada!“

Crvendać slete na obližnji žbun, podiže krestu i nagnu glavu da je oprezno pogleda. Ona se obrati ptici: „Pa, ništa mi ne pomaže što stojim ovde i pričam sama sa sobom, zar ne? Niti sa tobom.“

Kad je zakoračila ka žbunu, crvendać polete. Dok je načinila sledeči korak, on je već bio grimizni blesak, a nakon trećeg nestao je među drvečem.

Egvena zastade i izvadi kameni prsten ispod haljine. Zašto se ne menja? Do sada se sve tako brzo menjalo da je jedva imala prilike da predahne. Zašto ne i sada? Sem ako odgovor na to nije bio upravo tu? Nesigurno pogleda oko sebe. Divlje cveće joj se rugalo, i pesma ševa. Previše je delovalo kao da je ona stvorila to mesto.

Odlučno je stisnula šaku oko ter’angreala. „Odvedi me tamo gde treba da budem.“ Sklopi oči i usredsredi se na prsten. Napokon, bio je od kamena; trebalo bi da joj Zemlja da neki osećaj za njega. „Učini to. Odvedi me tamo gde bi trebalo da budem.“ Ponovo prigrli saidar, i pohrani trunčicu Jedne moći u prsten. Znala je da mu tok Moći nije potreban da bi radio, i ništa nije pokušavala da mu učini. Samo da mu da više Moći. „Odvedi me tamo gde mogu da pronađem odgovor. Moram da znam šta Crni ađah želi. Odvedi me do odgovora.“

„Pa, naposletku si pronašla put, dete. Ovde su svakakvi odgovori.“

Egvena smesta otvori oči. Nalazila se u velikoj dvorani, čiju je ogromnu zasvođenu tavanicu držala šuma masivnih stubova od crvenog kamena. A u vazduhu je lebdeo kristalni mač, sjajeći i svetlucajući dok se polako okretao oko svoje ose. Nije bila sigurna, ali mislila je da je za tim mačem Rand posezao u onom snu. Onom drugom snu. Ovo je sve delovalo tako stvarno da je morala sebe da podseća kako je i to san.

Jedna starica iskorači iz senki stubova. Sva pogurena, šepala je uz pomoč štapa. Na neverovatno ružnom licu punom dlakavih bradavica imala je koščatu, šiljatu bradu, i još koščatiji, oštriji nos.

„Ko si ti?“ – upita Egvena. Jedini ljudi koje je do sada u Tel’aran’riodu videla bili su oni koje je već znala, ali tu ubogu staricu nikako ne bi mogla da zaboravi.

„Samo jadna stara Silvi, moja gospo“, kreštavo se zakikota starica. Istovremeno se nekako pognu, što je možda bio naklon, ili se možda skrušeno šćućurila. „Znaš ti jadnu staru Silvi, moja gospo. Sve ove godine verno sam služila tvoju porodicu. Da li te ovo staro lice i dalje plaši? Nemoj, moja gospo. Služi mi, kada mi je potrebno, dobro kao da je neko lepše.“

„Naravno da je tako“, odgovori Egvena. „To je snažno lice. Dobro lice.“ Nadala se da joj je žena poverovala. Ko god da je ta Silvi bila, izgleda da je mislila kako zna Egvenu. Možda je znala i odgovore. „Silvi, rekla si nešto o tome kako se ovde mogu pronaći odgovori.“

„Oh, došla si na pravo mesto za odgovore, moja gospo. Srce Kamena puno je odgovora. I tajni. Visoki lordovi ne bi voleli da nas vide ovde, moja gospo. Oh, ne. Niko sem visokih lordova ovamo ne ulazi. I slugu, naravno.“ Nasmejala se lukavo i škriputavo. „Visoki lordovi ne čiste i ne ribaju. Ali ko vidi slugu?“

„Kakvih tajni?“

Ali Silvi je šepala prema kristalnom maču. „Spletke“, reče sama sebi. „Svi se oni pretvaraju kako služe Velikom gospodaru, a sve vreme spletkare i kuju planove da ponovo steknu što su izgubili. A svaki od njih misli da je jedini koji spletkari. Išamael je budala!“

„Šta?“ – oštro upita Egvena. „Šta si rekla za Išamaela?“

Starica se okrete s iskrivljenim osmehom na licu. „Tako siromašni svet priča, moja gospo. Kada Izgubljene zoveš budalama, odbijaš njihovu moć. Osećaš se dobro i bezbedno. Čak ni Senka ne može da istrpi da je zovu budalom. Probaj, moja gospo. Kaži da je Ba’alzamon budala!“

Egvena se skoro nasmeši. „Ba’alzamon je budala! U pravu si, Silvi.“ Smejati se Mračnome zaista je bilo dobro. Starica se zakikota. Mač se okretao neposredno iza njenog ramena. „Silvi, šta je to?“

„Kalandor, moja gospo. Znaš to, zar ne? Mač Koji Se Ne Može Dotaći.“ Odjednom zamahnu svojim štapom iza sebe; na stopu od mača, štap se zaustavi uz tupo tvak i odbi se nazad. Silvi se još šire isceri. „Mač Koji Nije Mač, mada malo njih zna šta je zaista. Ali niko ga, sem jednog, ne može dotaći. Oni što su ga tu stavili postarali su se za to. Ponovorođeni Zmaj držače jednoga dana Kalandor i time čitavom svetu dokazati da je Zmaj. U svakom slučaju, to će biti prvi dokaz. Čitav svet videće kako se Lijus Terin vratio, i drhtati pred njim. Ah, visoki lordovi ne vole što je ovde. Ne žele ništa da imaju s Moći. Da mogu, otarasili bi ga se. Samo da mogu. Pretpostavljam da ima drugih koji bi ga uzeli, samo da mogu. Šta ne bi jedan od Izgubljenih dao da ima Kalandor?“

Egvena se zagleda u svetlucavi mač. Ako su Zmajska proročanstva tačna, ako je Rand zaista Zmaj, kako je Moiraina tvrdila, jednog dana držače ga u rukama. Mada, po ostatku onoga što je znala o Proročanstvima u vezi s Kalandorom, nije shvatala kako će se to uopšte desiti. Ali ako postoji neki način da se uzme, možda Crni ađah zna kako. Ako one znaju, i ja mogu to da otkrijem.

Oprezno, ispruži Moć, ispitujući ono što je držalo i štitilo mač. Dodirnu – nešto – i stade. Mogla je da oseti koje su od Pet moći tu upotrebljene. Vazduh, Vatra i Duh. Pratila je zamršeno tkanje saidara, postavljeno s takvom snagom da se zaprepastila. Bilo je procepa u tom tkanju, mesta gde je njeno ispitivanje trebalo da se provuče. Kada je pokušala, bilo je to kao da čelom udara u najsnažniji deo tkanja. A tada shvati kroz šta je pokušavala da se probije, i pusti Moć. Polovina zida bila je izatkana uz pomoć saidara; druga polovina, deo koji nije mogla da vidi i oseti, bio je načinjen saidinom. To nije baš bilo tačno – zid je bio sav iz jednog dela – ali dovoljno blizu. Kameni zid zaustaviće i šlepu ženu i onu koja može da vidi.

U daljini se začuše koraci. Čizme.

Egvena nije mogla da oceni koliko ih je, ili iz kog pravca dolaze, ali Silvi se trže i smesta se zagleda među stubove. „Ponovo dolazi da ga gleda“, promrmlja. „Bio budan ili u snu, želi...“ Tada kao da se seti Egvene, i zabrinuto se osmehnu. „Sada moraš da odeš, moja gospo. On ne sme ovde da te pronađe, niti da zna da si ovde bila.“

Egvena je već zalazila među stubove, a Silvi ju je pratila, mašući rukama i vitlajući štapom. „Idem, Silvi. Samo moram da se setim puta.“ Opipa kameni prsten. „Vrati me u brda.“ Ništa se ne desi. Ona u prsten usmeri tok tanak poput vlasi. „Vrati me u brda.“

I dalje beše okružena stubovima od crvenog kamena. Odjeci čizama behu bliži, dovoljno blizu da se jasno čuju.

„Ne znaš izlaz“, ravnim glasom kaza Silvi, a onda skoro šapatom nastavi, istovremeno ulizički i podrugljivo, kao stara sluškinja koja smatra kako može ponešto sebi da da za pravo. „Oh, moja gospo, opasno je doći ovamo ako ne znaš izlaz. Hajde, pusti da te jadna stara Silvi izvede. Jadna stara Silvi ušuškaće te bezbedno u tvoj krevet, moja gospo.“ Obema rukama obgrli Egvenu, sve je brže terajući od mača. Egvenu nije trebalo nagovarati. Čizme stadoše; on – ko god da je bio – verovatno je gledao Kalandor.

„Samo mi pokaži put“, šapatom odgovori Egvena. „Ili mi reci gde je. Nema potrebe za guranjem.“ Staričini prsti nekako se spetljaše oko kamenog prstena. „Ne diraj to, Silvi.“

„Bezbedno u tvom krevetu.“

Sve se izgubi u blesku bola.

Uz silovit vrisak, Egvena se u mraku trže u sedeći položaj. Lice joj beše obliveno znojem. Na trenutak nije znala gde se nalazi, niti ju je bilo briga. „Oh, Svetlosti“, zaječa, „to je bolelo. Oh, Svetlosti, kako je bolelo!“ Prstima je prelazila preko sebe, uverena da joj je koža izubijana ili natečena, ali ni traga nije našla.

„Ovde smo“, začu se iz mraka Ninaevin glas. „Ovde smo, Egvena.“

Egvena se baci prema tom glasu i od čistog olakšanja zagrli Ninaevu. „Oh, Svetlosti, vratila sam se. Svetlosti, vratila sam se.“

„Elejna“, reče Ninaeva.

Nekoliko trenutaka kasnije jedna sveča zasija. Elejna zastade sa svećom u jednoj ruci i potpaljivačem koji je zapalila kremenom i čelikom u drugoj. A onda se nasmeši, i sve svece u sobi planuše. Zastade kod umivaonika i priđe krevetu s hladnom, vlažnom tkaninom da obriše Egveni lice.

„Je li bilo toliko loše?“ – zabrinuto upita. „Nisi se ni mrdnula. Ništa nisi ni promrmljala. Nismo znale da li da te budimo ili ne.“

Egvena užurbano skide kožnu vrpcu s vrata i zavitla je zajedno s prstenom preko sobe. „Sledeči put“, prodahta, „odredičemo vreme kada ćete me probuditi. Probudite me, pa makar morale da me polivate vodom!“ Nije shvatila da je odlučila da ponovo pokuša. Da li bi gurnula glavu u medvede čeljusti samo da pokažeš kako se ne plašiš? Da li bi to dvaput uradila jer ti je jednom uspelo ?

Ali to je bilo više no puko dokazivanje sebi da se ne plaši. Jeste se plašila, i znala je to. Ali sve dok Crni ađah ima one ter’angreale koje je Korijanin proučavala, moraće da se vraća. Bila je sigurna da odgovor na pitanje zašto su im trebali leži negde u Tel’aran’riodu. Ako tamo možda može da pronađe odgovore u vezi s Crnim ađahom – a možda i druge, ako je makar pola od onoga što su joj rekli o Snevanju istinito – morala je da se vrati. „Ali ne noćas“, tiho reče. „Ne još.“

„Šta se desilo?“ – upita Ninaeva. „Šta si... sanjala?“

Egvena ponovo leže i ispriča im. Sve, izuzev da je Perin pričao s vukom. Vuka je u potpunosti izostavila. Osećala se pomalo krivom što čuva tajne od Ninaeve i Elejne, ali bila je to Perinova tajna, i na njemu je bilo da odluči kada će i da li će je otkriti, a ne na njoj. Ostatak im je u potpunosti opisala. Od reči do reči. Kada je završila, osećala se ispražnjeno.

„Sem što je bio umoran“, upita Elejna, „da li je delovao povređeno? Egvena, ne mogu poverovati da bi te ikada povredio. Ne mogu u to da poverujem.“

„Rand će“, suvo kaza Ninaeva, „još neko vreme morati da se stara o sebi.“ Elejna pocrvene; lepo joj je stajalo. Egvena shvati da Elejna lepo izgleda kada radi bilo šta, pa čak i kad plače, ili riba šerpe. „Kalandor“, nastavi Ninaeva. „Srce Kamena. To je bilo označeno na planu. Mislim da znamo gde je Crni ađah.“

Elejna povrati samouverenost. „To ne menja zamku“, reče. „Ako nije diverzija, onda je zamka.“

Ninaeva se zlokobno nasmeši. „Najbolji način da uhvatiš onoga ko je postavio zamku jeste da je okineš i da ga čekaš da dođe. Ili, u ovom slučaju, nju.“

„Misliš da idemo u Tir?“ – upita Egvena, a Ninaeva klimnu. „Izgleda da nas je Amirlin odsekla. Same odlučujemo, sećaš se? Bar znamo da je Crni ađah u Tiru, i znamo koga tamo da tražimo. Sve što ovde možemo da uradimo jeste da sedimo i krčkamo se sumnjajući na sve, i pitajući se da li je u blizini još neki Sivi čovek. Radije bih bila lovačko pseto no zec.“ „Moraću da pošaljem majci pismo“, reče Elejna. Kada vide kako su je pogledale, poče da se brani. „Već sam jednom nestala a ona nije znala gde sam. Ako to ponovo uradim... Ne znate majčinu narav. Mogla bi da pošalje Gareta Brina i čitavu vojsku protiv Tar Valona. Ili u potragu za nama.“ „Mogla bi da ostaneš ovde“, kaza Egvena.

„Ne. Neću vas pustiti da idete same. Niti hoću da ostanem ovde i pitam se da li je sestra koja me podučava Prijatelj Mraka, ili kada će sledeći Sivi čovek doći po mene.“ Tiho se nasmeja. „Niti imam nameru da radim u kuhinji dok vas dve idete u pustolovinu. Samo moram da kažem majci kako sam po Amirlininom naređenju napustila Kulu, tako da ne pobesni ako čuje glasine. Ne moram da joj kažem kuda idemo, niti zašto.“

„I bolje da ne govoriš“, odvrati Ninaeva. „Vrlo verovatno bi došla po tebe ako sazna za Crni ađah. Kad smo već kod toga, ko zna kroz koliko će šaka tvoje pismo proći pre no što stigne do nje ili ko će ga sve pročitati. Najbolje ne piši ništa što drugi ne bi trebalo da znaju.“

„Još nešto“, uzdahnu Elejna. „Amirlin ne zna da sam s vama. Moram da pronađem neki način da ga pošaljem a da ona za to ne zna.“

„Moraću o tome da razmislim“, namršti se Ninaeva. „Možda kada budemo pošle. Mogla bi da ga ostaviš nizvodno u Aringilu, ako tamo budemo imale vremena da pronađemo nekoga ko putuje za Kaemlin. One hartije što nam je Amirlin dala mogle bi nekoga da ubede. Moraćemo da se nadamo kako deluju i na brodske kapetane, sem ukoliko vas dve nemate više novca nego ja.“ Elejna žalosno odmahnu glavom.

Egvena se nije ni trudila. Ono malo novca što su imale otišlo je na putovanju od Tomanske Glave, izuzev po nekoliko bakrenjaka. „Kada...“ Stade i pročisti grlo. „Kada polazimo? Noćas?“

Ninaeva se na trenutak zamisli, ali onda odmahnu glavom. „Trebalo bi da spavaš, posle...“ Pokaza ka kamenom prstenu koji je ležao tamo gde se odbio od zida. „Pružićemo Amirlin još jednu priliku da nas potraži. Kada završimo doručak, obe spakujte šta vam treba, ali nemojte preterivati. Moramo neprimećene da napustimo Kulu. Ako Amirlin do podneva ne stupi u dodir s nama, nameravam da budem na nekom trgovačkom brodu, pa makar morala da nabijem tu hartiju kapetanu niz grlo. I to pre Zvona. Kako to zvuči vama dvema?“

„Odlično“, odlučno odgovori Elejna, a Egvena reče: „Noćas ili sutra. Koliko ja mogu da vidim, što pre to bolje.“ Volela bi da je zvučala samopouzdano kao Elejna.

„Onda bi bolje bilo da se naspavamo.“

„Ninaeva“, tiho kaza Egvena, „ja... Noćas ne želim da budem sama.“ To priznanje ju je bolelo.

„Ni ja“, reče Elejna. „Stalno razmišljam o Bezdušnima. Ne znam zašto, ali oni me plaše čak i više od Crnog ađaha.“

„Pretpostavljam“, lagano odvrati Ninaeva, „da ni ja ne želim da budem sama.“ Odmerila je Egvenin krevet. „Izgleda dovoljno veliki za nas tri, ako se niko ne bude gurao.“

Kasnije, dok su se meškoljile pokušavajući da pronađu način da legnu a da ne budu skučene, Ninaeva se odjednom nasmeja.

„Šta je bilo?“ – upita Egvena. „Nisi toliko golicljiva.“

„Samo sam se setila nekoga ko bi drage volje poneo Elejnino pismo. Takođe bi mu bilo drago da ode iz Tar Valona. U stvari, kladila bih se u to.“