Ponovorođeni Zmaj

48 Zanat

Dok je brod plovio ka dokovima Tira na zapadnoj obali reke Erinin, Egvena nije gledala sve bliži grad. Presamićena preko ograde, zagledala se u vodu koja se talasala uz brodski trup i vesla koja su sekla reku. Bilo joj je muka od toga, ali znala je da će joj biti još gore podigne li glavu. Ako bi pogledala obalu, ljuljanje broda bi samo bilo još očiglednije.

Tako se ljuljao još od Džurena. Nije je bilo briga kako je pre toga plovio; želela je da je potonuo pre no što je i stigao do Džurena. Želela je da su našli drugi brod. Želela je da nikad nisu ni prišli nekom brodu. Želela je mnogo toga, samo da bi skrenula misli.

Ljuljanje je sada, pod veslima, bilo slabije no pre toga pod jedrima, ali predugo je trajalo da bi joj ta promena išta značila. Utroba joj se mućkala kao mleko u krčagu. Zagrcnu se i pokuša da zaboravi tu sliku.

Nije im pošlo za rukom da skuju planove. Ninaeva ni po deset minuta ne bi izdržala da ne povrati, a Egvena bi čim je vidi izbacila i ono malo hrane što je uspela da proguta. Sve veća zapara kako su više odmicali nizvodno nije nimalo pomagala. Nema sumnje da je ovog časa u potpalublju Elejna ponovo pridržavala lavor dok Ninaeva povraća.

Oh, Svetlosti, ne! Ne razmišljaj o tome! Zelena polja. Livade. Svetlosti, zašto se livade tako ljuljaju. Kolibriji. Ne, ne kolibriji! Ševe. Raspevane ševe.

„Gazdarice Džoslin? Gazdarice Džoslin!“

Prođe neko vreme pre no što je prepoznala ime kojim se predstavila kapetanu Kaninu, i njegov glas. Lagano je podigla glavu i usredsredila pogled na njegovo izduženo lice.

„Pristajemo, gazdarice Džoslin. Stalno ste pričali koliko ste željni obale. Pa, stigli smo.“ Nije skrivao želju da se otarasi svojih putnica, od kojih su dve neprestano povraćkale, kako je on to nazivao, i čitave noći ječale.

Bosonogi mornari goli do pojasa bacali su vrengije ljudima na kamenim dokovima koji su se zarivali u reku; lučki radnici su, izgleda, umesto košulja nosili duge kožne prsluke. Vesla već behu uvučena, izuzev jednog para koji je sprečavao brod da se ne srazi s dokom previše snažno. Ravno kamenje doka beše mokro; u vazduhu se osećala skorašnja kiša, i to je bilo malo umirujuće. Egvena shvati da je ljuljanje prestalo pre nekog vremena, ali njen trbuh ga se sećao. Sunce se spuštalo ka zapadu. Pokuša da ne razmišlja o večeri.

„Vrlo dobro, kapetane Kanine“, reče što je dostojanstvenije mogla. Ne bi tako zvučao da nosim svoj prsten, makar mu se ispovraćala po čizmama. Strese se pomislivši na to.

Njen prsten Velike zmije i uvrnuti ter’angreal kružnog oblika sada su joj visili oko vrata na kožnoj vrpci. Kameni prsten je bio hladan na dodir – skoro dovoljno da poništi zaparu – ali izuzev toga, otkrila je da što više koristi ter’angreal, to više želi da ga dodiruje, bez ikakve torbice ili tkanine između.

Tel’aran’riod i dalje nije donosio neke neposredne koristi. Ponekad bi na tren ugledala Randa, Meta ili Perina, i to češće u sopstvenim snovima, bez ter’angreala, ali ništa joj u vezi s tim nije bilo jasno. Sanjala je Seanšane, o kojima nije želela da razmišlja. Mučili su je košmari u kojima su Beli plastovi stavljali gazda Luhana kao mamac posred ogromne zubate zamke. Zašto bi Perin na jednom ramenu nosio sokola, i zašto je bilo važno da izabere između sekire koju je sada nosio i kovačkog čekića? Šta je značilo što se Met kockao s Mračnim, i zbog čega je stalno vikao: „Dolazim!“ Zašto joj se u snu stalno činilo da njoj viče? I Rand. Šunjao se kroz potpunu tamu ka Kalandoru, dok je šest muškaraca i pet žena išlo oko njega. Neki od njih su ga lovili, neki zanemarivali, neki pokušavali da ga odvedu do sjajnog kristalnog mača, a neki da ga spreče da do njega stigne, očigledno ne znajući gde se nalazi, ili ga nazirući samo na trenutke. Jedan od muškaraca imao je ognjene oči i želeo je Randu smrt tako očajnički da je to skoro mogla da okusi. Mislila je da ga zna. Ba’alzamon. Ali ko su bili ostali? Ponovo Rand u onoj suvoj, prašnjavoj odaji, s onim sićušnim stvorenjima koja mu se uvlače pod kožu. Rand u sukobu s hordom Seanšana. Rand suočen s njom, i ženama oko nje, a jedna od njih bila je Seanšanka. Sve je bilo previše zbunjujuće. Morala je da prekine razmišljanja o Randu i ostalima, i usredsredi se na ono što je čeka. Šta li je Crni ađah namerio? Zašto ne sanjam nešto o njima? Svetlosti, zašto ne mogu naučiti da nateram snove da rade ono što želim?

„Iskrcajte konje, kapetane“, reče Kaninu. „Reći ću gazdarici Marim i gazdarici Karili.“ To su bile Ninaeva – Marim – i Elejna – Karila.

„Poslao sam čoveka da im kaže, gazdarice Džoslin. A vaši konji biće iskrcani čim moji ljudi nameste čekrk.“

Zvučao je kao da mu je veoma drago što će ih se otarasiti. Pomisli da mu kaže kako nema razloga za žurbu, ali smesta odbaci tu misao. Možda je ljuljanje prestalo, ali želela je da što pre stupi na suvo tle. Smesta. Ipak zastade da potapše Maglu i pusti sivu kobilu da joj oliže dlan ne bi li pokazala Kaninu kako joj se ne žuri.

Ninaeva i Elejna pojaviše se natovarene zavežljajima i bisagama, a Elejna je gotovo nosila i Ninaevu. Kad opazi da je Egvena gleda, Ninaeva odgurnu kćer naslednicu i bez pomoći pređe ostatak puta do uzanog drvenog mostića s broda do dokova. Dva člana posade privezaše široku platnenu nosiljku ispod Maglinog trbuha, a Egvena požuri u potpalublje po svoje stvari. Po povratku na palubu vide da je njena kobila već na doku, a u nosiljci je visio Elejnin konj.

Čim joj stopala dotakoše dok, oseti ogromno olakšanje. Više nema ljuljanja. Tek tada pogleda grad zbog koga su pretrpele toliko muka.

Iza dugih dokova pružala su se kamena skladišta, a uz dokove ili u samoj reci bilo je ukotvljeno mnoštvo brodova, velikih i malih. Smesta je odvratila pogled s njih. Tir je bio sagrađen u ravnici. Niz blatnjave ulice od nabijene zemlje što su vodile između skladišta pucao je pogled na kuće, gostionice i krčme od drveta i kamena. Krovovi su bili neobično oštrih uglova, a neki od njih i šiljati. Iza svega toga videla je visoke zidine od tamnosivog kamena, a iza njih vrhove kula potpuno okružene balkonima i palate belih kupola. Kupole behu nekako četvrtaste, a vrhovi kula šiljati, kao neki krovovi van zidina. Sve u svemu, Tir je bio podjednako velik kao Kaemlin ili Tar Valon. Iako ne tako lep, ipak je bio veliki grad. Ali nije mogla da otrgne pogled s Kamena Tira.

Slušala je o njemu; čula je da je to najveća i najstarija tvrđava na svetu – prva građevina nakon Slamanja, ali ništa je nije pripremilo na ovaj prizor. Isprva je mislila da je to neko ogromno brdo od sivog kamena, ili omanja golet koja se pružala stotinama koža, od reke Erinin pa na zapad, kroz zidine i u grad. Čak i pošto je videla ogroman barjak kako leprša s njenih najvećih visina – tri bela polumeseca iskošena preko napola crvenog, napola zlatnog polja; barjak se vijorio najmanje tri stotine koraka iznad reke, ali bio je dovoljno veliki da se čak i na toj visini jasno vidi – čak i pošto je razaznala grudobrane i kule, teško je poverovala da je Kamen Tira sagrađen, a ne isklesan od neke planine koja se tu već nalazila.

„Sagrađeno uz pomoć Moći“, promrmlja Elejna. I ona je piljila u Kamen. „Tokovi Zemlje izatkani da izvuku kamen iz dubina, Vazduha da ga dovuku sa svih strana sveta, i Zemlje i Vatre da sve stope u celinu, bez procepa, spoja ili maltera. Atuan Sedai kaže da Kula to danas ne bi mogla. Čudno, s obzirom na to kako visoki lordovi gledaju na Moć.“

„Mislim“, tiho kaza Ninaeva, pogledavši ispod oka lučke radnike oko njih, „da imajući upravo to u vidu o nekim stvarima ne bi trebalo tek tako da pričamo.“ Elejna kao da beše rastrzana između uvređenosti – govorila je veoma tiho – i slaganja s njom; kći naslednica isuviše se često slagala s Ninaevom za Egvenin ukus.

Samo kad je Ninaeva u pravu, preko volje priznade sebi. Svaku ženu koja nosi prsten, ili je u ma kakvoj vezi s Tar Valonom, ovde bi držali na oku. Bosonogi lučki radnici u kožnim prslucima vukli su bale i sanduke što na kolicima što na leđima, ne obraćajući ni najmanje pažnje na njih tri dok su žurili za svojim poslom. Jak miris ribe ispunjavao je vazduh: susedna tri doka bila su okružena desetinama ribarskih brodića istovetnih onima na crtežima u Amirlininoj radnoj sobi, a muškarci nagi do pojasa i bosonoge žene izvlačili su iz tih brodića pune batare riba, srebrnih, bronzanih i zelenih. Bilo je i drugih boja. Nikada nije mislila da će videti jarkocrvene, tamnoplave i sjajnožute ribe. Neke su bile prugaste, ili s belim mrljama.

Bez želje da je Ninaeva čuje, prošapta Elejni na uvo: „U pravu je, Karila. Seti se zašto si Karila.“ Ninaevino lice se ne promeni kad je Egvena izgovorila ovo priznanje, ali osetilo se kako iz nje zrači zadovoljstvo, kao vrelina od peći.

Upravo su spustih Ninaevinog crnog pastuva. Mornari su već izneli opremu s broda i jednostavno je bacili na vlažno kamenje. Ninaeva pogleda ka konjima i otvori usta – htela je da im naredi da osedlaju konje, Egvena beše sigurna u to – a onda ih ponovo zatvori, stisnuvši usne kao da je naterala sebe na to. Snažno cimnu pletenicu. Skoro pre no što su u potpunosti izvukli nosiljku, Ninaeva prebaci ćebe s plavim prugama preko vrančevih leđa i povrh njega namesti svoje visoko sedlo. Nije ni pogledala druge dve žene.

Egveni u tom trenutku nije bilo preterano stalo do jahanja – pokreti konja mogli bi biti suviše slični pokretima broda – ali čim ponovo pogleda te blatnjave uhce, odluči da ipak uzjaše. Cipele joj behu valjane, ah ne bi volela da ih čisti od blata, niti da zadiže suknju dok hoda. Brzo osedla Maglu i pope se u sedlo, namestivši suknje, pre no što zaključi da blato možda i nije tako loše. Malo šivenja na brodu – ovoga puta Elejna je sve obavila: kći naslednica bila je veoma dobra švalja – i sve njihove haljine bile su podeljene za jahanje.

Ninaeva na tren poblede kada se baci u sedlo, a pastuv zaigra. Zauzdala je i sebe i konja, i trenutak kasnije ju je slušao. Dok su lagano prolazile kraj skladišta, uspela je i da povrati moć govora. „Moramo pronaći Lijandrin i ostale a da ne saznaju da ih tražimo. Svakako znaju da dolazimo – u najmanju ruku da neko dolazi – ali volela bih da ne otkriju da smo ovde dok ne bude prekasno za njih.“ Duboko uzdahnu. „Priznajem da nisam smislila kako to da postignemo. Još. Ima li neka od vas dve bilo kakav predlog?“

„Hvatač lopova“, bez oklevanja kaza Elejna. Ninaeva se namršti na nju.

„Misliš kao Hurin?“ – upita Egvena. „Ali Hurin je bio u službi svog kralja. Zar hvatači lopova ovde neće služiti Visoke lordove?“

Elejna klimnu, a Egvena na trenutak pozavide kćeri naslednici na mirnom stomaku. „Da. Ali hvatači lopova nisu kao Kraljičina garda i tairenski Branitelji Kamena. Oni služe vladaru, ali opljačkani ljudi ponekad im plaćaju da povrate ukradeno. A ponekad primaju novac i da pronađu ljude. Tako je, bar, u Kaemlinu. Mislim da ni ovde nije drugačije.“

„Onda ćemo uzeti sobu u gostionici“, reče Egvena, „i zamoliti gostioničara da nam pronađe nekog hvatača lopova.“

„Nećemo u gostionicu“, odreza Ninaeva dok je čvrstom rukom vodila pastuva; ni u jednom trenutku nije životinji davala slobode. Trenutak kasnije, nešto umerenijim tonom kaza: „U najmanju ruku, Lijandrin nas poznaje, a moramo pretpostaviti da to važi i za ostale. Sigurno će motriti na gostionice ne bi li videle ko će poći njihovim tragom. Nameravam da ih uhvatim u zamku, ali ne i nas sa njima. Nećemo odsesti u gostionici.“

Egvena nije htela da joj pričini to zadovoljstvo da je bilo šta pita.

„Pa, gde ćemo onda?“ – namršti se Elejna. „Ako obznanim svoje prisustvo – i ako mi uspe da poveruju – većina plemićkih kuća toplo bi nas primila, i to najverovatnije u sam Kamen – Kaemlin i Tir su u veoma dobrim odnosima – ali to bi se pročulo. Do večeri bi čitav grad znao. Ninaeva, jedino mi gostionica pada na pamet. Sem ako ne nameravaš da odemo na neko imanje, ali sa sela ih nikada nećemo pronaći.“

Ninaeva krišom pogleda Egvenu. „Znaću kada budem videla. Pusti me da gledam.“

Elejna se namršti i na Ninaevu i na Egvenu. „Nemoj da sečeš uši jer ti se ne sviđaju naušnice“, progunđa.

Egvena se sva usredsredi na ulicu kojom su jahale. Oganj me spalio ako joj stavim do znanja da sam i najmanje radoznala!

Na ulicama nije bilo mnogo ljudi, pogotovu ne u poredenju s ulicama Tar Valona. Možda ih je obeshrabrivalo gusto blato. Mimoišla bi ih poneka kola ili taljige, uglavnom sa zapregnutim volovima krupnih rogova, dok je vozar koračao pored, s dugim štapom od nekog svetlog, kvrgavog drveta. Nije bilo kočija ni nosiljki. I ovde je vazduh mirisao na ribu, i priličan je broj užurbanih ljudi na leđima nosio ogromne košare pune riba. Radnje nisu delovale bogato i uspešno; nigde nije bilo izložene robe i, koliko je Egvena mogla da vidi, retko ko je ulazio u njih. Iznad radnji visile su table – iznad krojačnice igla i smotuljak tkanine, iznad oštračeve nož i makaze, iznad tkačke razboj, i tako dalje – ali s većine se ljuštila boja. Ono malo gostionica nije imalo ništa bolje oznake, niti su bile bolje posećene. Kućicama naguranim između gostionica i radnji često su nedostajali crepovi na krovovima. Izgleda da je ovaj deo Tira bio siromašan. A sudeći po licima ljudi oko njih, gotovo nikome više nije ni bilo stalo. Kretali su se, radili, ali većina ih je odustala. Malo ih je čak i pogledalo tri žene koje su jahale dok su svi ostali išli peške.

Muškarci su nosili vrećaste pantalone, obično privezane u članku. Samo ih je šačica nosila kapute – duge i tamne, pripijene uz ruke i grudi, dok su se ispod pojasa širili. Neki su nosili plitke cipele umesto čizama, ali većina ih je bosonoga gacala po blatu. Priličan broj uopšte nije nosio kaput ni košulju, a pantalone su im držali široki učkuri, ponekad obojeni a često prljavi. Neki su nosih široke kupaste slamnate šešire, a nekolicina pustene kape koje su padale niz jednu stranu lica. Ženske haljine imale su visoke okovratnike, sve do brade, i padale su do članaka. Mnoge žene su nosile kratke kecelje bledih boja, ponekad dve ili tri, od kojih je svaka bila manja od one ispod, i uglavnom iste slamnate šešire kao muškarci, ali obojene da se slažu s keceljama.

Na jednoj ženi je prvi put videla kako oni u cipelama izlaze na kraj s blatom. Žena je za đonove privezala male drvene platforme, tako da se izdigla dve šake iznad blata; hodala je kao po čvrstom tlu. Egvena nakon toga primeti da ima i drugih s platformama, i muškaraca – ne samo žena. Žene su takođe išle bosonoge, ali ne tako često kao muškarci.

Baš je počela da se pita u kojoj se radnji mogu kupiti te platforme, kada Ninaeva odjednom skrenu vranca niz uličicu između duge uzane dvospratnice i kamene grnčarske radnje. Egvena se zgleda s Elejnom – kći naslednica slegnu ramenima – pa pođoše za njom. Egvena nije znala kuda se Ninaeva zaputila, ni zašto – i nameravala je da s njom o tome porazgovara – ali nije želela da se razdvoje.

Uličica se iznenada pretvori u malecko dvorište iza kuće, okruženo zgradama. Ninaeva je već sjahala i privezala uzde za jednu smokvu, tako da pastuv nije mogao da dosegne zeleniš u povrtnjaku koji je zauzimao pola dvorišta. Red kamenja vodio je do stražnjih vrata. Ninaeva priđe i pokuca.

„Šta je bilo?“ – ne izdrža Egvena da ne upita. „Šta ćemo ovde?“

„Zar nisi videla bilje u prozorima što gledaju na ulicu?“ Ninaeva ponovo pokuca.

„Bilje?“ – kaza Elejna.

„Mudrost“, odgovori joj Egvena, sjaha, pa priveza Maglu uz vranca. Gaidin nije dobro ime za konja. Zar misli da ne znam po kome ga je nazvala? „Ninaeva je pronašla Mudrost ili Tragača, ili kako god je ovde zovu.“ Jedna žena odškrinu vrata tek toliko da sumnjičavo proviri. Egvena isprva pomisli da je debela, ali onda ih ona do kraja otvori. Svakako je bila dobrano popunjena, ali po njenom kretanju moglo se zaključiti da su ispod toga mišići. Delovala je snažno kao gazdarica Luhan, a neki iz Emondovog Polja su tvrdili da je Alsbet Luhan snažna skoro koliko njen muž. To nije bilo tačno, ali ni daleko od istine.

„Izvolite?“ – reče žena, istim naglaskom kao Amirlin. Seda kosa beše joj nameštena u guste kovrdže koje su padale niz lice, a tri kecelje bile su u zelenim nijansama, svaka malo tamnija od one ispod, ali čak je i poslednja bila bleda. „Kojoj od vas sam potrebna?“

„Meni“, odgovori Ninaeva. „Potrebno mi je nešto za nemiran stomak. A možda i nekoj od mojih saputnica, to jest, ako smo došle na pravo mesto?“

„Niste Tairenke“, kaza žena. „Trebalo je i pre no što si progovorila da vidim po odeći. Mene zovu majka Gvena. Zovu me i Mudrom ženom, ali dovoljno sam matora da znam kako taj katran neće zapušiti rupu. Uđi i daću ti nešto za stomak.“

U urednoj, mada nevelikoj kuhinji sa zidova su visile bakrene šerpe, a s tavanice suvo bilje i kobasice. Na vratima nekoliko visokih kredenaca od svetlog drveta bila je izrezbarena nekakva visoka trava. Sto je bio toliko izriban da se skoro beleo, a nasloni stolica izrezbareni u vidu cveća. Na kamenoj peći krčkala se neka supa s mirisom ribe, a lonac s piskom baš je počeo da ispušta paru. U kamenom ognjištu nije gorela vatra, zbog čega je Egvena bila više no zahvalna; peć je dovoljno grejala, mada majka Gvena to izgleda nije ni primećivala. Po kaminu beše poređano posuđe, a još tanjira uredno naslagano na police s obe strane ognjišta. Pod kao da je tek bio počišćen.

Majka Gvena zatvori vrata za njima. Dok je išla ka jednom kredencu, Ninaeva je upita: „Koji ćeš mi čaj dati? Lancolist? Ili plavetnik?“

„Nemam nijedan od ta dva.“ Majka Gvena potraži nešto po policama i trenutak kasnije izvadi kamenu teglu. „Pošto nisam imala vremena da idem do livada, skuvaću ti lišće močvarne belice.“

„To mi nije poznato“, polako odvrati Ninaeva.

„Dobra je kao lancolist, ali nekima se ne sviđa ukus.“ Krupna žena ubaci suvo i smrvljeno lišće u plavi čajnik i odnese ga do peći da sipa vrelu vodu. „Znači, ti si u zanatu? Sedi.“ Pokaza ka stolu rukom u kojoj je držala dve plavo glazirane šoljice koje je skinula s kamina. „Sedi da popričamo. Kome je još muka?“

„Meni je dobro“, opušteno reče Egvena i sede. „A tebi, Karila?“ Kći naslednica odmahnu glavom, možda samo malo razdraženo.

„Nije bitno.“ Sedokosa žena nasu Ninaevi šolju tamne tekućine, a onda sede naspram nje. „Skuvala sam za dvoje, ali čaj od močvarne belice traje duže od usoljene ribe. Čak je i bolji što duže stoji, samo što onda više gorči. Tako moraš što pre da popiješ dovoljnu količinu da ti smiri stomak, pre no što postane toliko gorak da ne možeš ni da ga staviš na jezik. Pij, devojko.“ Trenutak kasnije, napuni i drugu šoljicu i srknu. „Vidiš? Neće ti škoditi.“

Ninaeva podiže svoju šoljicu i izusti tih zvuk negodovanja na prvi gutljaj. Ali kad je ponovo spustila šolju, lice joj beše potpuno mirno. „Možda je trunčicu gorko. Reci mi, majko Gvena, koliko ćemo još morati da trpimo ovu kišu i blato?“

Starija žena se namršti, razdelivši svoje nezadovoljstvo na sve tri, pre no što se usredsredi na Ninaevu. „Ja nisam Vetronoša Morskog naroda, devojko“, tiho odvrati. „Da mogu da proričem vreme, pre bih se bacila u vodu no priznala. Branitelji na ta posla gledaju skoro kao na Aes Sedai. Sad, jesi ili nisi u zanatu? Izgledaš kao da si putovala. Šta je dobro protiv umora?“ – graknu odjednom.

„Čaj od ravnika“, mirno odgovori Ninaeva, „ili koren andilaja. A pošto postavljaš pitanja, kako bi ti olakšala porođaj?“

Majka Gvena frknu. „Topli peškiri, dete, i možda bih joj dala malo bele paprati, ako je porođaj baš težak. Ženi ništa sem toga i malo podrške i nije potrebno. Zar ne možeš da pitaš nešto što ne zna svaka seljanka? Šta bi ti dala za bolove u srcu? Od kojih se umire.“

„Prah od pupoljka geandina na jezik“, oštro odvrati Ninaeva. „Šta ćeš učiniti ako žena oseća prodoran bol u trbuhu i pljuje krv?“

Nastaviše kao da proveravaju jedna drugu, dobacujući se pitanjima i odgovorima sve brže i brže. Ponekad bi se ispitivanje pomalo usporilo kada bi jedna navela neku biljku koju ova druga zna pod različitim imenom, ali bi odmah potom ubrzale, raspravljajući se šta je bolje: tinkture ili čajevi, melemi ili oblozi. Sva ta ispitivanja lagano su počela da teku prema bilju i korenju za koje je samo jedna od njih znala, i na kraju se pretvorila u kopanje za znanjem. Egvena postade razdražena slušajući ih.

„Pošto mu namestiš kosti“, govorila je majka Gvena, „umotaš polomljeni ud u peškire natopljene u vodi u kojoj si skuvala plavi jareći cvet, samo plavi, pazi!“ – Ninaeva nestrpljivo klimnu – "i neka bude što vrelije. Jedan deo plavog jarećeg cveta naspram deset delova vode, ne slabije. Zameni peškire čim prestanu da se puše, i tako čitavog dana. Kost će dvostruko brže zaceliti, i biće dvostruko jača.“

„Zapamtiću to“, reče Ninaeva. „Spomenula si upotrebu ovčijeg korena protiv bolova u očima. Nikad nisam čula...“

Egvena nije mogla više da podnese. „Marim“, upade, „veruješ li zaista da će ti to ikada zatrebati? Zar si zaboravila da više nisi Mudrost?“

„Ništa ja nisam zaboravila“, odreza Ninaeva. „Sećam se kad si ti bila isto toliko željna da saznaš nešto novo.“

„Majko Gvena“, ravnim glasom kaza Elejna, „šta radiš kada dve žene ne prestaju da se raspravljaju?“

Sedokosa žena napući usne i zagleda se namršteno u sto. „Obično, bilo kod muškaraca ili kod žena, kažem im da se drže dalje jedno od drugog. To je najbolje, i najlakše.“

„Obično?“ – upita Elejna. „A šta ako postoji neki razlog zbog koga to ne mogu. Recimo da su sestre.“

„Zapravo, znam kako da zaustavim dalje rasprave“, lagano odgovori krupna žena. „Ne savetujem da se to pokušava, ali neki ipak dolaze kod mene.“ Egveni se učini da joj u krajičku usana naslućuje sumnjiv smešak. „Ženama naplaćujem po srebrnu marku. Muškarcima dve, pošto oni prave veću larmu. Neki će sve kupiti, ako dovoljno košta.“

„Ali šta je lek?“ – ponovo upita Elejna.

„Kažem im da dovedu ovamo i drugu stranu, s kojom su zavađeni. Obe strane očekuju da ućutkam onu drugu.“ Egvena nije mogla a da ne sluša. Videla je da i Ninaeva pomno prati svaku reč. „Kada mi plate“, nastavi majka Gvena, zategnuvši i opustivši jednu mišićavu ruku, „izvedem ih u dvorište, zabijem im glave u moje bure s kišnicom i držim dok se ne slože da prekinu koškanje.“

Elejna prasnu u smeh.

„Mislim da ću i ja uskoro morati da učinim nešto tako“, kaza Ninaeva suviše opušteno. Egvena se ponada da na licu nema izraz sličan njenom.

„Ne bi me začudilo.“ Majka Gvena se sada otvoreno cerila. „Kažem im da ću, budem li samo čula da se ponovo raspravljaju, sledeći put to učiniti za džabe, ali u reci. Pravo je čudo kako lek često deluje, pogotovu na muškarce. I čudo kakav mi je ugled doneo. Iz nekog razloga, niko od ljudi koje tako izlečim ne priča kako sam to učinila, pa svakih nekoliko meseci neko dođe na lečenje. Ako si bio tolika budala da pojedeš ribu-blato, nećeš ići okolo i trubiti o tome. Verujem da nijedna od vas nema želju da potroši srebrnjak.“

„Ne bih rekla“, odvrati Egvena, i osinu Elejnu pogledom kada ova ponovo prasnu u smeh.

„Dobro“, reče sedokosa žena. „Ti što ih izlečim od raspravljanja teže da me izbegavaju kao bodljotravu uhvaćenu u mreže, sem ako se zaista ne razbole, a meni prija vaše društvo. Većina onih što mi sada dolaze žele nešto protiv košmara, i uvrede se što nemam ništa da im dam.“ Na trenutak se namršti i protrlja slepoočnice. „Dobro je videti tri lica koja ne izgledaju kao da ništa nije preostalo, sem da se bace u vir. Ako duže ostajete u Tim, dođite mi ponovo. Devojka te je nazvala Marim? Ja sam Ajiluin. Sledeći put, popićemo malo valjanog čaja Morskog naroda umesto nečeg što ti sparuši jezik. Svetlosti, kako mrzim ukus močvarne belice; blatoriba je bolja. Zapravo, ako imate vremena da se zadržite, skuvaću lončić tremalkinškog crnog. A sad će i večera. Ima samo hleba, supe i sira, ali ste dobrodošle.“

„To bi bilo baš lepo, Ajiluin“, kaza Ninaeva. „U stvari... Ajiluin, ako imaš sobu viška, volela bih da je iznajmim za nas tri.“

Krupna žena ih pogleda bez reći, ustade od stola da vrati teglu s močvarnom belicom u kredenac s biljem, a onda iz drugog kredenca izvadi crveni čajnik i jednu vrećicu. Progovorila je tek kada je skuvala pun čajnik tremalkinškog crnog, stavila na sto četiri čiste šolje, činiju pčelinjeg saća skupa s kalajnim kašikama i ponovo sela.

„Gore su mi tri prazne sobe, pošto su mi sve ćerke udate. Moj muž, Svetlost ga obasjala, nestao je pre dvadeset godina u oluji kod Zmajevih prstiju. Ako odlučim da vas primim, nema ni govora o iznajmljivanju. Ako, Marim.“ Ponovo ih pogleda, promešavši čaj s medom.

„Šta je potrebno da bi se odlučila?“ – tiho upita Ninaeva.

Ajiluin nastavi da meša čaj, kao da je zaboravila da pije. „Tri mlade žene na dobrim konjima. Ne znam mnogo o konjima, ali ti mi deluju dostojni plemića. Ti, Marim, znaš dovoljno zanata da već imaš obešeno bilje u prozoru, ili da gledaš gde ćeš to učiniti. Nikad nisam čula da neka žena radi zanat daleko od mesta gde je rođena, ali po govoru bih rekla da si izdaleka.“ Pogleda Elejnu. „Nema mnogo mesta gde se ljudi rađaju s kosom te boje. Po tvom govoru rekla bih da si iz Andora. Glupi muškarci stalno pričaju da će naći zlatokosu devojku iz Andora. Želim da znam zašto? Bežite od nečeg? Ili gonite nešto? Samo, ne ličite mi na lopove, a nikad nisam čula da tri žene zajedno jure nekog muškarca. Stoga mi recite zašto, i ako mi se razlog dopadne, sobe su vaše. Ako vam je baš stalo da nešto platite, kupite povremeno malo mesa. Meso je baš poskupelo otkad je stala trgovina s Kairhijenom. Ah najpre mi reci zašto, Marim.“

„Istina je da nešto jurimo, Ajiluin“, odgovori Ninaeva. „Bolje reći, neke ljude.“ Egvena natera sebe da bude potpuno mirna. Nadala se da joj to polazi za rukom kao Elejni, koja je srkutala čaj kao da se priča o haljinama. Egveni se činilo da tamne oči Ajiluin Gvene dobro vide. „Ukrali su nešto, Ajiluin“, nastavi Ninaeva. „Od moje majke. I počinili ubistvo. Ovde smo da bismo se postarale da pravda pobedi.“

„Duša mi izgorela“, kaza krupna žena, „zar nemate muškarce? Ti vam nisu ni za šta sem za tegljenje teških stvari i da vam smetaju, uglavnom kao i ljubljenje i tako to – ali ako treba bitku voditi ili lopove hvatati, neka to oni rade. Andor je civilizovan koliko i Tir. Niste Aijelke.“

„Nije bilo nikog sem nas“, odvrati Ninaeva. „Oni koji bi možda došli umesto nas su ubijeni.“

Tri ubijene Aes Sedai, pomisli Egvena. Sigurno nisu bile iz Crnog ađaha. Ali i da nisu ubijene, Amirlin ne bi mogla da im veruje. Pokušava da se drži krvavih Triju zakletvi, ali suviše je blizu da ih prekrši.

„Aaah“, tužno kaza Ajiluin. „Ubili su vaše muškarce? Braću, muževe ih očeve?“ Ninaeva pocrvene, a starija žena to pogrešno protumači. „Ne, ne moraš da mi kažeš, devojko. Ne bih da diram u staru ranu. Pusti je na miru dok se ne zaceli. De, de, samo polako.“ Egvena samo što ne zasikta od gađenja.

„Moram nešto da ti kažem“, ukočenim glasom reče Ninaeva, i dalje zajapurenog lica. „Ove ubice i lopovi su Prijatelji Mraka. To su žene, ah opasne koliko i ma koji mačonoša, Ajiluin. Ako se pitaš zašto nismo otišle u gostionicu, to je razlog. Moguće je da znaju da ih pratimo, i da motre na nas.“

Ajiluin frknu i odmahnu rukom. „Od četvoro najopasnijih ljudi koje znam dve su žene koje u životu ni nož nisu uhvatile u ruku, a samo je jedan od muškaraca mačonoša. Što se Prijatelja Mraka tiče... Marim, kada budeš u mojim godinama, shvatićeš da su lažni Zmajevi opasni, lavlje ribe su opasne, ajkule su opasne i iznenadne oluje što duvaju s juga; ali Prijatelji Mraka su budale. Pogane budale, ali ipak budale. Mračni je zaključan tamo gde ga je Tvorac stavio, i nikakvi Grabeži ili očnjakribe što plaše decu neće ga otud izbaviti. Ja se ne plašim budala, ukoliko ne rade na brodu kojim plovim. Pretpostavljam da nemate neki dokaz da iznesete pred Branitelje Kamena? Bila bi samo vaša reč protiv njihove?“

Šta je to „Grabež"? – zapita se Egvena. Ili, kad smo već kod toga, „očnjak-riba“.

„Imaćemo dokaz kada ih budemo pronašle“, odgovori Ninaeva. „Imaće sa sobom stvari koje su ukrale, a mi ih možemo opisati. To su starine od male vrednosti većini ljudi, sem nama i našim prijateljima.“

„Iznenadila bi se koliko stare stvari mogu biti vredne“, suvo odvrati Ajiluin. „Matori Leus Mulan prošle godine je tamo kod Zmajevih prstiju mrežama izvukao tri činije i jedan pehar od srcokamena. Sada umesto ribarskog čamca ima brod kojim trguje po reci. Matora budala nije ni znala šta je pronašla dok mu nisam rekla. Vrlo verovatno da toga još ima tamo, ali Leus se ne seća tačnog mesta. Ne znam ni kako mu je polazilo za rukom da hvata ribu. Nakon toga, pola ribarskih brodova u Tiru mesecima je mrežama tražilo kuendilar, a ne gunđavce ili pljosnate ribe. Još su im i neki lordovi govorili gde da puste mreže. Toliko stare stvari vrede, ako su dovoljno stare. Sad, zaključila sam da vam u ovome jeste potreban muškarac, i znam pravog.“

„Koga?“ – smesta upita Ninaeva. „Ako misliš na nekog lorda, jednog od Visokih lordova, seti se da nemamo dokaza dok ih ne pronađemo.“ Ajiluin se zagrcnu od smeha. „Devojko, niko odavde ne zna Visokog lorda, niti bilo kakvog drugog. Blatoribe ne plivaju sa srebrenicama. Dovešću vam onog opasnog čoveka što nije mačonoša. Kad smo već kod toga, od njih dvojice on je opasniji. Džuilin Sandar je hvatač lopova. I to najbolji. Ne znam kako je u Andoru, ah ovde je hvatač lopova voljan da radi za tebe ili mene koliko i za plemiće ili trgovce, i još da manje naplati. Ako je uopšte moguće pronaći te žene, Džuilinu će to poći za rukom, i vratiće vam vaše stvari a da ne morate ni prići tim Prijateljima Mraka.“ Ninaeva se složi, kao da i dalje nije baš sigurna, a Ajiluin priveza one platforme za cipele – nazvala ih je klompe – i izjuri iz kuće. Egvena ju je kroz prozor posmatrala kako odlazi, pored konja, iza ugla, pa niz uličicu.

„Učiš kako da budeš Aes Sedai, Marim“, reče kada se okrete od prozora. „Koristiš ljude kao Moiraina.“ Ninaeva preblede.

Elejna pređe preko sobe i ošamari Egvenu. Silno zaprepašćena, Egvena je samo blenula u nju. „Preterala si“, oštro kaza zlatokosa devojka. „Preterala. Moramo živeti zajedno, ili ćemo zasigurno zajedno umreti! Da li si ti rekla Ajiluin kako se zaista zoveš? Ninaeva joj je rekla šta je mogla, da tražimo Prijatelje Mraka. Povezavši nas sa njima već nas je dovela u opasnost. Rekla joj je da su to opasne ubice. Da li bi joj ti saopštila da je to zapravo Crni ađah? U Tiru? Da li bi sve stavila na kocku? Da li bi Ajiluin to zadržala za sebe?“

Egvena protrlja obraz. Elejna beše snažna. „Ne mora to da mi se sviđa.“

„Znam“, uzdahnu Elejna. „Ne sviđa se ni meni. Ali moramo.“

Egvena se ponovo okrenu prozoru i zagleda u konje. Znam da moramo, ali mi se to ne sviđa.