Ponovorođeni Zmaj

10 Tajne

Zanemarivši na trenutak svoje saputnike, Egvena al’Ver se izdiže u uzengijama, nadajući se da će u daljini ugledati Tar Valon. Ali videla je samo nešto nerazgovetno, kako se beličasto presijava na jutarnjem suncu. Doduše, to je morao biti ostrvski grad. Usamljena planina odlomljenog vrha, poznata kao Zmaj-planina, izrastala je iz ravnice. Juče po podne pojavila se na obzorju, s ove strane reke Erinin u odnosu na Tar Valon. Ta planina beše znamenje – jedan iskrzani očnjak što štrči iz talasaste ravnice. Vidljiva miljama daleko, lako se mogla izbeći. I izbegavali su je, svi odreda, čak i oni koji su putovali za Tar Valon.

Lijus Terin Rodoubica umro je na Zmajevoj planini, tako se pričalo. A i štošta drugo rečeno je o njoj, proročanstva i upozorenja. Bilo je valjanih razloga za izbegavanje njenih crnih padina.

Ali ona je imala razloga da ih ne izbegava, i to više razloga. Samo je u Tar Valonu mogla da dobije obuku koja joj je potrebna, koju je morala da ima. Neću više nikada da nosim one okovratnike! Potisnu tu misao, ali ona se ponovo vrati, samo u drugom obliku. Neću više nikada da izgubim svoju slobodu! U Tar Valonu, Anaija će nastaviti da ispituje njene snove; Aes Sedai će morati to da radi, mada nije pronašla prave dokaze da je Egvena Snevač, kao što je sumnjala. Egvenu su snovi mučili još od polaska s Almotske ravnice. Na stranu snovi o Seanšanima – od kojih se i dalje budila oblivena znojem – sve je više sanjala Randa. Randa kako beži. Kako beži od nečega, ali beži i ka nečemu.

Zagledala se još istrajnije ka Tar Valonu. Anaija će biti tamo. A možda i Galad. Pocrvenevši uprkos trudu da se savlada, potom potpuno izbaci mladića iz glave. Razmišljaj o vremenu. Razmišljaj o bilo čemu drugom. Svetlosti, što je toplo.

Ovako rano u proleće, kad je zima još koliko juče bila tu, na Zmaj-planini i dalje je ležao beli pokrivač, ali ovde dole sneg se istopio. Kroz zamršenu smeđu prošlogodišnju travu pomaljali su se mladi izdanci, a drveće rasuto tu i tamo po vrhovima niskih brdašaca počinjalo je da pupi. Posle zime koju su proveli u putu, ponekad zbog oluja danima zatočeni u nekom selu ili logoru, ponekad na konjima do trbuha u snegu, ne uspevajući od zore do sumraka da prevale ni koliko bi po boljem vremenu prešli peške – radovala se što vidi znake proleća.

Zabacivši debeli vuneni plašt, spustila se u visoko sedlo i nestrpljivo namestila suknje. Tamne oči behu joj ispunjene gađenjem. Predugo je tu nosila haljinu, koju je sama iglom podelila za jahanje. Ali jedina druga koju je imala bila je još iznošenija. A i boja joj je bila ista, tamnosiva Vezanih. Kada su otpočeli putovanje za Tar Valon, pre svih tih silnih nedelja, bilo je ili tamnosivo, ili ništa.

„Bela, kunem se da više nikada neću nositi sivo“, reče svom čupavom atu, potapšavši kobilu po vratu. Mada, kada se vratimo u Belu kulu, neću ni imati mnogo izbora, pomisli. U Kuli, sve polaznice nosile su belo.

„Ponovo pričaš sama sa sobom?“ – upita Ninaeva, poteravši bliže svog škopljenika. Njih dve bile su sličnog rasta i slično obučene, ali kako su im se konji razlikovali po visini, bivša Mudrost Emondovog Polja u sedlu je bila za glavu viša. Ninaeva se mrštila i cupkala debelu pletenicu tamne kose koja joj je padala preko ramena, kao što je to činila kada je zabrinuta ili uznemirena, ili ponekad kad se spremala da bude posebno tvrdoglava. Prsten Velike zmije koji je nosila govorio je da je jedna od Prihvaćenih, ne još Aes Sedai, ali jedan krupni korak bliže tome no Egvena. „Bolje bi bilo da motriš.“

Egvena proguta odgovor da je pogledom tražila Tar Valon. Da ne misli kako sam se pridigla u uzengijama jer mi se ne sviđa sedlo? Ninaeva je suviše često zaboravljala da više nije Mudrost Emondovog Polja, a da Egvena više nije dete. Ali ona nosi prsten, a ja ne – još! Za nju to znači da se ništa nije promenilo!

„Pitaš li se kakva je Moiraina prema Lanu?“ – upita slađanim glasom. Sa zadovoljstvom vide kako Ninaeva oštro cimnu pletenicu. Ali zadovoljstvo se brzo izgubi. Nije joj bilo u prirodi da nanosi bol rečima, a znala je da su Ninaevina osećanja prema Zaštitniku poput pletiva u košari u koju je upalo mače. Ali Lan nije bio mače, a Ninaeva će u vezi s tim čovekom morati nešto da uradi pre no što je njegova bandoglavo-glupa plemenitost ne razbesni toliko da ga ubije.

Bilo ih je ukupno šestoro. Svi su bili jednostavno odeveni, da se ne bi isticali u selima i varošima kroz koja su prolazili, ali najverovatnije je da Karalainsku stepu u poslednje vreme nije prešla čudnija družina. Četiri člana družine bile su žene, a jedan od muškaraca putovao je u nosiljci između dva konja. Ti konji nosili su i lake tovare, sa zalihama za duge razdaljine između sela kroz koja su prolazili.

Šestoro ljudi, pomisli Egvena, i koliko tajni? Delili su više njih. Tajne koje će morati da čuvaju, možda čak i u Beloj kuli. Kod kuće je život bio daleko jednostavniji.

„Ninaeva, misliš li da je Rand dobro? I Perin?“ – žurno dodade. Više nije mogla da priušti sebi da se pretvara kako će se jednog dana udati za Randa. To bi sada bilo samo pretvaranje. Nije joj se to sviđalo – još se nije u potpunosti s tim pomirila – ali znala je to.

„Tvoji snovi? Da li te ponovo muče?“ Ninaeva je zvučala zabrinuto, ali Egvena nije bila raspoložena da prihvati ničije saosećanje.

Potrudila se da joj glas zvuči što uobičajenije. „Iz glasina koje smo čuli ne mogu da zaključim Šta se dešava. Sve je tako izvitopereno, tako pogrešno.“

„Otkako je Moiraina uletela u naše živote sve je pogrešno“, oštro odvrati Ninaeva. „Perin i Rand...“ Stade da okleva i namršti se. Egvena pomisli kako Ninaeva veruje da je Moiraina kriva za sve što je Rand postao. „Za sada će morati da se staraju sami o sebi. Nešto nije u redu... osećam.“

„Znaš li šta?“ – upita Egvena.

„Skoro mi liči na oluju.“ Ninaevine tamne oči posmatrale su vedro i plavo jutarnje nebo. Videlo se svega nekoliko raštrkanih belih oblačaka. Ponovo odmahnu glavom. „Kao da dolazi oluja.“ Ninaeva je oduvek mogla da predvidi vreme. To se zvalo slušanje vetra. Od svake seoske Mudrosti očekivalo se da to može, mada uistinu mnoge nisu bile u stanju. Ali otkako su otišli iz Emondovog Polja, Ninaevina sposobnost postala je snažnija, ih se promenila. Oluje koje je sada osećala ponekad su imale veze s ljudima, a ne s vremenom.

Egvena se ugrize za usnu i zamisli. Nisu mogli da dozvole sebi ni zastanak ni usporavanje. Ne posle tolikog pređenog puta, ne tako blizu Tar Valonu. Zbog Meta, i zbog razloga za koje je njen um tvrdio da su možda i važniji od života jednog seoskog mladića, jednog prijatelja iz detinjstva, ali njeno srce nije moglo tako visoko da ih oceni. Pogleda ostale, pitajući se da li je iko od njih išta primetio.

Verin Sedai, niska i punačka i sva u smeđim nijansama, jahala je očigledno zanesena u misli. Kapuljaču plašta navukla je toliko da joj je lice bilo skoro potpuno skriveno. Jahala je na čelu, ali pustila je konja da sam bira korak. Bila je iz Smeđeg ađaha, a Smeđe sestre obično je više zanimalo traganje za znanjem, no ono što se dešavalo oko njih. Mada Egvena nije bila sigurna da je Verin baš toliko udaljena. Time što je sa njima, Verin je do grla zabasala u svetovne stvari.

Elejna, Egveninih godina i takođe polaznica, ali zlatokosa i plavooka, dok je Egvena bila crnpurasta, jahala je pored nosiljke u kojoj je Met ležao u nesvesti. Obučena u sivo kao i Egvena i Ninaeva, gledala ga je s brigom koju su svi osećali. Met već tri dana nije dolazio k sebi. Vitki dugokosi čovek koji je jahao s druge strane nosiljke kao da je pokušavao da gleda u svim pravcima odjednom a da to niko ne primeti. Crte njegovog lica produbile su se od usredsređenosti.

„Hurin“, kaza Egvena, a Ninaeva klimnu. Usporiše i pustiše da ih nosiljka sustigne. Verin nastavi napred.

„Osećaš li nešto, Hurine?“ – upita Ninaeva. Elejna diže pogled s Metove nosiljke. Odjednom je delovala napeto.

Pošto su ga sve tri gledale, vitki čovek se promeškolji u sedlu i protrlja svoj dugi nos. „Nevolja“, kaza, istovremeno odsečno i nevoljno. „Mislim, možda... nevolja.“

Lovac na lopove šijenarskog kralja nije nosio perčin šijenarskog ratnika, ali kratki mač i mačolomac za pojasom bili su izanđali od upotrebe. Godine iskustva kao da su mu podarile neku sposobnost da nanjuši prestupnike, a naročito one koji su počinili neko nasilje.

Dvaput im je za vreme njihovog putovanja savetovao da napuste selo u kome su tek sat proveli. Prvi put sve su odbile, rekavši da su suviše umorne, ali pre jutra gostioničar i još dvojica seljana pokušali su da ih pobiju na spavanju. Bili su samo lopovi a ne Prijatelji Mraka, pohlepni za konjima i sadržajem bisaga i zavežljaja. Ali ostali seljani očigledno su za to znali i strance smatrali plenom. Bili su primorani da beže pred ruljom naoružanom sekirama i vilama. Drugi put Verin im je naredila da nastave da jašu čim je Hurin progovorio.

Ali lovac na lopove uvek je bio na oprezu kad je govorio sa svojim saputnicima. Izuzev s Metom, dok je Met mogao da priča; kada žene nisu bile preblizu, njih dvojica su se šalili i kockali. Egvena je mislila da mu je verovatno nelagodno što je praktično sam s jednom Aes Sedai i tri žene koje se obučavaju za sestrinstvo. Nekim muškarcima bilo je lakše da se suoče s ratom no s Aes Sedai.

„Kakva nevolja?“ – upita Elejna.

Govorila je s lakoćom, ali i s tako jasnim očekivanjem da smesta dobije odgovor, i to detaljan, da Hurin otvori usta. „Njušim...“ Ućuta i trepnu, kao da je iznenađen. Pogled mu polete od jedne žene do druge. „Samo osećanje“, reče naposletku. „Predosećaj. Juče i danas primetio sam neke tragove. Mnogo konja. Dvadeset ili trideset idu u jednom pravcu, dvadeset ili trideset u drugom. To me je začudilo. To je sve. Osećanje. Ali rekao bih da to znači nevolje.“

Tragovi? Egvena ih nije primetila. Ninaeva oštro kaza: „Nisam primetila ništa u vezi s njima što bi bio razlog za brigu.“ Ninaeva se ponosila time što može da prati tragove dobro koliko i bilo koji muškarac. „Bili su danima stari. Zbog čega misliš da bi mogli značiti nevolje?“

„Jednostavno mislim da je tako“, polako odgovori Hurin, kao da je želeo još nešto da kaže. Spusti pogled, protrlja nos i duboko udahnu kroz njega. „Dugo je vremena prošlo otkako smo videli neko selo“, promrmlja. „Ko zna kakve su vesti pre nas stigle iz Falmea? Možda ne naiđemo na dobrodošlicu. Mislim da bi ti ljudi mogli biti razbojnici, ubice. Mislim da bi trebalo da smo na oprezu. Da je Met na nogama, pošao bih u izvidnicu, ali možda je najbolje da vas ne ostavljam same.“

Ninaeva diže obrve. „Misliš da ne možemo da se brinemo o sebi?“

„Jedna moć ništa ne vredi ako te neko ubije pre no što stigneš da je upotrebiš“, reče Hurin, obraćajući se jabuci svog visokog sedla. „Ako biste me izvinile, ali mislim da ću... jahaću neko vreme s Verin Sedai.“ Pre no što bilo koja od njih stiže ma Šta da prozbori, on mamuznu konja i potera ga u galop.

„E sad, to je neobično“, kaza Elejna kada Hurin uspori na bliskom odstojanju od Smeđe sestre. Verin ga nije primećivala ništa više no sve ostalo, a on je izgledao kao da mu tako i odgovara. „Još otkako smo pošli s Tomanske glave, on se drži što dalje može od Verin. Stalno je gleda kao da se plaši onoga što bi mogla da kaže.“

„To što poštuje Aes Sedai ne znači i da ih se ne plaši“, reče Ninaeva, a potom nevoljno dodade: „Nas.“

„Ako misli da bi mogle iskrsnuti nevolje, trebalo bi da ga pošaljemo u izviđanje.“ Egvena duboko udahnu i pogleda druge dve žene što je staloženije mogla. „Ako bude nevolje, mi se možemo braniti bolje no što bi nas on branio sa stotinu vojnika.“

„On to ne zna“, ravnim glasom odgovori Ninaeva, „a ja ne nameravam da mu kažem. Niti bilo kome drugom.“

„Ne mogu ni da zamislim šta bi Verin na to rekla.“ Elejna je zvučala zabrinuto. „Kad bih samo ikakvog pojma imala koliko već zna. Egvena, ne znam da li bi majka mogla da mi pomogne ako Amirlin sazna, a kamoli vama dvema. Ne znam ni da li bi uopšte htela da pokuša.“ Elejnina majka bila je kraljica Andora. „Samo je malo naučila o Moći pre no što je napustila Belu kulu, iako je živela kao da je puna sestra.“

„Ne možemo se oslanjati na Morgazu“, kaza Ninaeva. „Ona je u Kaemlinu, a mi ćemo biti u Tar Valonu. Ne, možda smo već u gadnoj nevolji jer smo onako otišle, bez obzira na ono što donosimo. Najbolje će biti da se prikrijemo, ponizno ponašamo i ne privlačimo više pažnju.“

Neki drugi put, Egvena bi se nasmejala na zamisao da Ninaeva glumi poniznost. Čak je i Elejni to bolje uspevalo. Ali u tom trenutku nije joj bilo do smejanja. „A šta ako je Hurin u pravu? Ako budemo napadnuti? On nas ne može braniti od dvadesetorice ili tridesetorice. Ako budemo čekale da Verin nešto uradi, možemo da poginemo. Rekla si da osećaš oluju, Ninaeva.“

„Je li tako?“ – upita Elejna. Crvenozlatne kovrdže joj se zatresoše kad je odmahnula glavom. „Verin se neće dopasti ako mi...“ Ućuta. „Šta god da se Verin sviđa ili ne, možda ćemo morati.“

„Ja ću uraditi ono što se mora“, oštro reče Ninaeva, „ako išta bude trebalo da se radi, a vas dve ćete bežati. Bela kula možda sva zuji zbog vašeg potencijala, ali nemojte misliti da vas neće obe umiriti ako Amirlin Tron ili Dvorana Kule odluče kako je to neophodno.“

Elejna proguta knedlu. „Ako bi nas zbog toga umirile“, slabašnim glasom reče, „umirile bi i tebe. Trebalo bi ili sve zajedno da bežimo, ili sve zajedno da činimo Šta se mora. Hurin je u pravu. Ako želimo da poživimo da bismo dopale nevolja u Kuli, možda ćemo morati... da činimo Šta se mora.“

Egvena zadrhta. Umirena. Odsečena od saidara, ženske polovine Istinskog izvora. Malo je Aes Sedai ikada pretrpelo tu kaznu, ali bilo je dela za koja je Bela kula zahtevala umirivanje. Od polaznica je traženo da nauče imena svih Aes Sedai koje su ikad umirene, kao i njihove zločine.

Sada je stalno osećala Izvor, neposredno iza vidika, kao podnevno sunce iza sebe. Čak iako često ništa ne bi uhvatila kad je pokušavala da dotakne saidar, i dalje je želela da ga dodirne. Što ga je više doticala, sve više je to želela, sve vreme, bez obzira na ono što je Šerijam Sedai, nadzornica polaznica, pričala o opasnosti navikavanja na osećaj Jedne moći. Biti odsečena od nje; u stanju da osetiš saidar, ali nikad više da ga dodirneš...

Ni druge dve nisu bile raspoložene za priču.

Da bi prikrila da se trese, izvila se u sedlu ka nosiljci koja se lagano ljuljala. Metova ćebad su se pomerila, otkrivši krivi bodež u zlatnoj kaniji koji je čvrsto držao. Balčak se završavao rubinom veličine golubijeg jajeta. Pazeći da ne dodirne bodež, prebacila mu je ćebad preko ruke. Imao je tek nekoliko godina više nego ona, ali zbog upalih obraza i ubledele kože delovao je starije. Grudi su mu se jedva dizale dok je hrapavo disao. Kabasta kožna vreća ležala mu je kraj nogu. Ona pokri i to. Moramo da odvedemo Meta u Kulu, pomisli. I da odnesemo vreću.

Ninaeva se takođe nagnu i dodirnu Metu čelo. „Groznica mu se pogoršala.“ Zvučala je zabrinuto. „Da samo imam nešto korena nebrige ili grozničave trave.“

„Možda bi Verin trebalo ponovo da pokuša Lečenje“, kaza Elejna.

Ninaeva odmahnu glavom. Zagladila je Metu kosu i uzdahnula, ispravivši se pre no što će progovoriti: „Kaže da ga sada jedva održava u životu, i verujem joj. Ja – pokušala sam sinoć Lečenje, ali ništa se nije desilo.“

Elejna zaprepašćeno otvori usta. „Šerijam Sedai kaže da ne smemo pokušavati da Lečimo sve dok nas stotinu puta korak po korak kroz to ne provedu.“

„Mogla si da ga ubiješ“, oštro kaza Egvena.

Ninaeva glasno šmrknu. „Ja sam Lečila pre no što sam i pomišljala na odlazak u Tar Valon, čak i ako nisam znala Šta radim. Ali izgleda da sa sobom moram da imam svoje lekarije da bi to radilo. Kad bih imala samo malo grozničave trave. Mislim da mu nije mnogo ostalo. Sati, možda.“

Egvena pomisli kako je zvučala skoro podjednako nesrećno zbog načina na koji to zna, koliko i zbog Meta. Ponovo se zapita zašto je Ninaeva uopšte odlučila da dođe na obuku u Tar Valon. Naučila je da i ne znajući usmerava, iako nije uvek mogla da vlada tim činom. Prošla je kroz krizu što ubije tri od svake četiri žene koje uče bez pomoći Aes Sedai. Ninaeva je govorila da želi više da nauči, ali počesto je za učenje bivala nevoljna kao neko dete primorano da pije gorak čaj.

„Uskoro ćemo ga dovesti u Belu kulu“, reče Egvena. „Tamo će ga Izlečiti. Amirlin će se postarati za njega. Postaraće se za sve.“ Nije gledala vreću kod Metovih nogu pokrivenu ćebetom. I druge dve žene izbegavale su da je pogledaju. Nekih bi se tajni otarasile drage volje.

„Jahači“, iznenada kaza Ninaeva, ali Egvena ih je primetila i pre toga. Dvadesetak ljudi pojavi se na brdašcu ispred njih. Beli plaštovi vijorili su se dok su oni galopirali ka njima.

„Deca Svetla“, reče Elejna, kao da psuje. „Mislim da smo pronašli tvoju oluju i Hurinovu nevolju.“

Verin zauzda konja i ispruži ruku kako bi sprečila Hurina da isuče mač. Egvena zaustavi nosiljku neposredno iza punačke Aes Sedai.

„Pustite mene da pričam, deco“, spokojno kaza Aes Sedai, zabacivši kapuljaču i otkrivši prosedu kosu. Egvena nije bila sigurna koliko Verin ima godina; mislila je da je dovoljno stara da joj bude baba, ali sede vlasi bile su jedini znak starenja. „I šta god da radite, nemojte dozvoliti da vas naljute.“

Verinino lice bilo je spokojno kao i njen glas, ali Egveni se učini da Aes Sedai odmerava udaljenost do Tar Valona. Vrhovi kula sada su bili vidljivi, kao i visoki most koji je preko reke vodio do ostrva. Bio je dovoljno visok da trgovački brodovi prolaze ispod njega.

Dovoljno blizu da bude na vidiku, pomisli Egvena, ali predaleko da nam koristi.

Na trenutak beše sigurna da Beli plaštovi nameravaju da ih napadnu, ali njihov vođa diže ruku i oni naglo zauzdaše konje ni četrdeset koraka daleko, podigavši prašinu oko sebe.

Ninaeva besno zagunđa sebi u bradu, a Elejna se ponosno ispravi u sedlu, kao da grdi Bele plaštove zbog lošeg ponašanja. Hurin je i dalje stezao balčak mača; izgledao je spreman da se postavi između žena i Belih plaštova ma šta Verin rekla. Verin blago mahnu rukom da otera prašinu. Jahači se raširiše u polukrug, preprečivši put.

Oklopni prsnici i kružni šlemovi behu im uglačani tako da su se presijavali, a čak su im i verižne košulje jarko sjaktale. Svi su na grudima nosili plamteće zlatno sunce. Neki postaviše strele na lukove. Nisu ih podigli, ali bili su spremni. Vođa im je bio mlad čovek, ali ispod rasplamsalog sunca na plaštu dva zlatna čvora obeležavala su njegov čin.

„Dve veštice iz Tar Valona, ako ne grešim, da?“ – upita uz smešak koji mu zateže usko lice. Oči mu zasijaše nadmeno, kao da zna neku istinu koju su drugi preglupi da vide. „Kao i dve droce i par čankoliza, jedan bolestan, a drugi mator.“ Hurin se nakostreši, ali Verin ga zadrža rukom. „Odakle dolazite?“ – upita odsečno Beli plašt.

„Sa zapada“, smireno odgovori Verin. „Sklonite nam se s puta i pustite nas da nastavimo. Deca Svetla ovde nemaju vlast.“

„Deca imaju vlast gde god je Svetla, veštice, a gde Svetla nema, mi ga donosimo. Odgovaraj Šta te pitam! Ili moram da te odvedem u naš logor i prepustim Ispitivačima?“

Met je morao što pre da stigne u Belu kulu. A još je važnije bilo – Egvena se žacnu što mora tako da misli – još je važnije bilo da ne dozvole da sadržaj one vreće padne u ruke Belih plaštova.

„Odgovorila sam ti“, reče Verin, i dalje spokojno, „i to ljubaznije no što zaslužuješ. Veruješ li zaista da možeš da nas zaustaviš?“ Neki od Belih plaštova digoše lukove kao da je zapretila, ali ona ne dižući glas nastavi: „U nekim zemljama možda zahvaljujući svojim pretnjama imate uticaja, ali ne i ovde, na vidiku Tar Valona. Zar zaista verujete da bi vam ovde bilo dozvoljeno da otmete Aes Sedai?“

Oficir se s nelagodom promeškolji u sedlu, kao da je odjednom posumnjao može li da ispuni svoje tvrdnje. A onda se obazre ka svojim ljudima – bilo da se podseti na njihovu podršku ili jer se setio da ga gledaju – i povrati samopouzdanje. „Ne strahujem ja od tvojih varki kakvima se služe Prijatelji Mraka, veštice. Odgovori mi, ili ćeš odgovarati Ispitivačima!“ Ali nije više zvučao silno kao malopre.

Verin otvori usta kao da smera da povede nekakav razgovor iz dokolice, ali pre no što je progovorila, Elejna uskoči. Glas joj je zvonio zapovešću. „Ja sam Elejna, kći naslednica Andora. Ako se smesta ne skloniš, odgovaraćeš kraljici Morgazi, Beli plaštu!“ Verin razdraženo siknu.

Beli plašt je na trenutak delovao iznenađeno, ali onda se nasmeja. „Tako ti misliš, da? Možda ćeš otkriti da Morgaza više ne voli veštice toliko, devojko. Ako te odvedem od njih i vratim te njoj, biće mi zahvalna. Gospodar kapetan Emon Valda žarko bi želeo da razgovara s tobom, kćeri naslednice Andora.“ Na to diže ruku. Egvena nije mogla da oceni da li je to bio samo pokret ili znak njegovim ljudima. Neki od njih prihvatiše uzde.

Nema više vremena za čekanje, pomisli Egvena. Neću ponovo u lance! Otvori se ka Jednoj moći. Bila je to jednostavna vežba, i nakon dugog vežbanja uspevala joj je brže no prvi put kada je pokušala. Um joj se u trenu isprazni od svega, sem jednog jedinog ružinog pupoljka koji je lebdeo u ništavilu. Ona je bila taj pupoljak. Otvarala se ka svetlu, ka saidaru, ženskoj polovini Istinskog izvora. Moć je preplavi, zapretivši da je odnese. Kao da je bila ispunjena Svetlošću, kao da se sjedinila s njom, u veličanstvenoj ekstazi. Boreći se da ne bude shrvana usredsredila se na tle ispred konja zapovednika Belih plaštova. Mali komad tla; nije želela nikog da ubije. Nećete me uhvatiti!

Čovek je i dalje dizao ruku. Uz urlik, zemlja ispred njega pokulja u tanan vodoskok prašine i stenja viši od njegove glave. Zanjištavši, konj mu se prope i on se kao vreća repe sruči iz sedla.

Pre no što je pao, Egvena se usredsredi bliže ostalim Belim plaštovima i zemlja ponovo priredi malu eksploziju. Bela se uznemiri, ali ona smiri kobilu uzdama i kolenima i ne misleći o tome. Iako umotana u prazninu, svejedno se iznenadi kada začu treću erupciju, ne svoju, i četvrtu. Nekako udaljeno, bila je svesna Ninaeve i Elejne, obeju obavijenih sjajem koji je govorio da su i one prigrlile saidar, da ih je on prigrlio. Ta aura bila je nevidljiva svima sem ženama koje mogu da usmeravaju, ali rezultati su bili vidljivi svima. Eksplozije su okružile Bele plastove sa svih strana, zasipajući ih prašinom i bukom i naterujući konje da divljaju.

Hurin je otvorenih usta zverao oko sebe, očigledno preplašen koliko i Beli plaštovi dok je pokušavao da spreči konje s nosiljkom i svog ata da se ne nadaju u trk. Verin je razrogačila oči od zaprepašćenja i besa. Nešto je ljutito govorila, ali Šta god to bilo, nije se čulo od tutnjave.

A onda Beli plaštovi odjuriše. Neki u panici ispustiše lukove. Galopirali su kao da im je sam Mračni za petama. Svi sem mladog zapovednika, koji se pridiže sa zemlje. Pogrbljenih ramena, zagleda se u Verin. Zenice su mu se suzile. Lice i fini beli plašt behu mu umrljani prašinom, ali on kao da to nije primećivao. „Ubij me, onda, veštice“, drhtavo kaza. „Samo napred. Ubij me, kao što ste mi ubile oca!“

Aes Sedai nije obraćala pažnju na njega. U potpunosti se usredsredila na svoje saputnice. Kao da su i oni zaboravili svog zapovednika, Beli plaštovi u bekstvu nestadoše iza istog uzvišenja na kome su se i pojavili. Nijedan se ni ne osvrnu. Zapovednikov konj odjurio je s njima.

Pod Verininim besnim pogledom, Egvena polako i nevoljno pusti saidar. Uvek je bilo teško pustiti ga. Sjaj oko Ninaeve još se sporije izgubi. Ninaeva se ljutito mrštila na Belog plašta koji je upalog lica stajao pred njima, kao da bi on još mogao prirediti neku đavolštinu. Elejna je delovala zaprepašćeno onim što je uradila.

„Ono što ste uradile“, poče Verin, pa zastade da duboko udahne. Pogledom obuhvati sve tri mlađe žene. „Ono što ste uradile je izopačeno. Izopačeno! Aes Sedai ne koristi Moć kao oružje izuzev protiv Senkinog nakota, ili ako ne može drugačije da sebi spase život. Tri zakletve...“

„Bili su spremni da nas pobiju“, gnevno je prekide Ninaeva. „Da nas pobiju, ili odvedu mučiteljima. Izdavao je naređenje.“

„To... to nije zaista bilo korišćenje Moći u vidu oružja, Verin Sedai.“ Elejna je držala glavu visoko, ali glas joj je drhtao. „Nikoga nismo povredile, niti pokušale. Svakako...“

„Nemoj da mi cepidlačiš!“ – besno odreza Verin. „Kada postanete pune Aes Sedai – ako ikada postanete pune Aes Sedai! – bićete vezane Trima zakletvama, ali čak se i od polaznica očekuje da se trude da se ponašaju kao da su već vezane.“

„Šta s njim?“ Ninaeva pokaza ka zapovedniku Belih plaštova, koji je i dalje delovao ošamućeno. Izgledala je rasrđeno skoro kao i Aes Sedai. „Spremao se da nas zarobi. Met će umreti ako ubrzo ne dosegnemo Kulu i... i...“

Egvena je znala da se Ninaeva bori da ne izgovori naglas: I ne smemo dozvoliti da ona vreća dospe u ma čije ruke sem Amirlininih.

Verin umorno pogleda Belog plašta. „Samo je pokušavao da nas zastraši, dete. Vrlo dobro je znao da ne može da nas natera da idemo kuda nećemo, ne ako ne želi da izazove više nevolja no što je voljan da snosi. Ne ovde, ne na vidiku Tar Valona. Uz malo vremena i malo strpljenja, nagovorila bih ga da nas pusti. Oh, verovatno bi pokušao da nas ubije ako bi to mogao iz zasede, ali nijedan Beli plašt pametniji od koze ne bi pokušao da naškodi jednoj Aes Sedai ako ona može da ga vidi. Vidite Šta ste uradile! Kakve će sada priče ovi ljudi raširiti, i kakvo će zlo to izazvati?“

Zapovednik pocrvene kada ona spomenu zasedu. „Nije kukavičluk ne jurišati na silu koja je Slomila svet“, prasnu. „Vi, veštice, želite da u službi Mračnoga iznova Slomite svet!“ Verin odmahnu glavom umorno i s nevericom.

Egvena požele da bar malo popravi štetu koju je nanela. „Veoma mi je žao zbog onog što sam učinila“, reče zapovedniku. Bilo joj je drago što nije bila vezana da ne govori neistinu, kao što bi puna Aes Sedai bila, jer je u najboljem slučaju sada govorila poluistinu. „Nije trebalo to da radim, i izvinjavam se. Sigurna sam da će Verin Sedai Izleči ti tvoje modrice.“ On ustuknu, kao da je ponudila da ga živog oderu, a Verin glasno šmrknu. „Dugo smo putovali“, nastavi Egvena, „čak od Tomanske glave, i da nisam bila tako umorna, ne bih...“

„Tišina, devojko!“ – viknu Verin istovremeno kad Beli plašt prosikta: „Od tomanske glave? Falme! Bile ste kod Falmea!“ Ustuknu još jedan korak i napola isuka mač. Po izrazu njegovog lica Egvena nije mogla da zaključi namerava li da ih napadne ili da se brani, Hurin potera konja bliže Belom plaštu, držeći ruku na mačolomcu, ali čovek ispošćenog lica nastavi da se dere, dok mu je pljuvačka letela od srdžbe. „Otac mi je poginuo kod Falmea! Bajar mi je rekao! Vi, veštice, ubile ste ga za vašeg lažnog Zmaja! Postaraću se da umrete zbog toga! Postaraću se da budete spaljene!“

„Brzopleta deca“, uzdahnu Verin. „Ne paze Šta pričaju skoro kao dečaci. Idi sa Svetlošću, sine moj“, reče Belom plaštu.

Bez ijedne reči više povede ih oko njega, ali njegovi povici su ih pratili. „Ja sam Dain Bornhald! Zapamtite to, Prijatelji Mraka! Nateraću vas da se plašite mog imena! Zapamtite kako se zovem!“

Dok su se Bornhaldovi krici gubili za njima, neko vreme ćutke su jahali. Naposletku, Egvena reče: „Samo sam pokušala da popravim učinjeno.“

„Da popravi!“ – promrmlja Verin. „Moraš da naučiš kada je vreme da se kaže sva istina, a kada da paziš šta pričaš. To je najmanji od nauka koji te čekaju, ali važan, ako nameravaš da poživiš dovoljno dugo da bi ponela šal pune sestre. Zar nisi pomislila da bi vesti o Falmeu mogle stići pre nas?“

„A zašto bi to pomislila?“ – upita Ninaeva. „Niko koga smo ranije sreli nije čuo ništa više od glasina, ako je uopšte nešto i čuo. A u poslednjih mesec dana čak smo i glasine pretekli.“

„A sve vesti moraju doći istim putem kao mi?“ – odgovori Verin. „Putovali smo polako. Glasine lete duž stotinu puteva. Uvek se spremi na najgore, dete. Tako će sva iznenađenja biti prijatna.“

„Šta je ono hteo da kaže za moju majku?“ – odjednom upita Elejna. „Mora da je lagao. Ona se nikad ne bi okrenula protiv Tar Valona.“

„Kraljice Andora oduvek su bile prijatelji Tar Valonu, ali sve se menja.“ Verinino lice ponovo beše spokojno, ali u glasu se osećala napetost. Okrete se u sedlu da ih pogleda, tri mlade žene, Hurina, Meta u nosiljci. „Svet je čudan, i sve se menja.“ Stigoše na vrh brda; sada su videli selo pred sobom. Krovovi od žutih crepova gurali su se oko velikog mosta koji je vodio ka Tar Valonu. „A sada odista morate biti na oprezu“, reče im Verin. „Sada prava opasnost počinje.“