Ponovorođeni Zmaj

19 Buđenje

Met polako otvori oči i zagleda se u belo okrečenu tavanicu, pitajući se gde je i kako je tu dospeo. Tavanica je bila okružena obodom od spletenog pozlaćenog lišća, a dušek na kome je ležao mek i ispunjen perjem. Znači, negde u bogatstvu, gde ne manjka novca. ali nije se sećao ni gde, ni kako. Niti koječega drugog.

Sanjao je, i delići tih snova još su se borili za mesto s njegovim sećanjima. Nije mogao da ili razdvoji. Divlja bekstva i borbe, čudni ljudi što su došli preko okeana, Putevi i Putno kamenje, delići drugih života, stvari pravo iz zabavljačkih priča. To mora da su bih snovi. U najmanju ruku, tako je mislio. Ali Loijal nije bio san, Loijal je bio Ogijer. Odlomci razgovora lebdeli su mu po glavi, s ocem, s prijateljima, s Moirainom, nekom prelepom ženom, kapetanom broda, i dobro obučenim čovekom koji mu je davao mudar savet, kao da mu je otac. To je verovatno bilo stvarno. ali sve u delićima i odlomcima. Nepovezano.

„Muad’drin tia dar allende caba’drin rhadiem“, promrmlja. Te reči behu samo zvuci bez značenja, ali podsetile su ga – na nešto.

Met diže drhtavu ruku do čela. „Los Valdar Cuebiyari“, promrmlja. Skoro da je bio siguran šta to znači – „Napred Središnja stražo“, ili možda „Središnja straža će napredovati“ – ali to je bilo nemoguće. Moiraina mu je rekla nekoliko reči Starog jezika, i to je bilo sve što je od njega znao. Ono ostalo moglo je biti i žagor ptica.

„Ludilo“, promuklo reče. „To verovatno i nije Stari jezik. Samo gluposti. Ta Aes Sedai je luda. Bio je to samo san.“

Aes Sedai. Moiraina. Iznenada primeti svoje suviše tanke zglobove i koščate šake, i zagleda ih. Bio je bolestan. Nešto u vezi s nekim bodežom, bodežom s rubinom u dršci, i davno zamrlim izopačenim gradom po imenu Šadar Logot. Sve to beše maglovito i daleko. Nije imalo smisla, ali znao je da to nije bio san. Egvena i Ninaeva vodile su ga u Tar Valon na Lečenje. Toliko se sećao.

Pokuša da se pridigne, ali smesta pade nazad. Bio je slab kao tek ojagnjeno jagnje. S velikim trudom uspe da se pridigne i odgrnu vuneno ćebe. Odeća mu je nestala, možda u izrezbareni ormar do zida. Na trenutak ga nije bilo briga za odeću. Nekako ustade i zatetura se preko cvetnog tepiha. Uhvati se za fotelju visokog naslona. Od nje se dovuče do stola pozlaćenih nogara i ivica.

Soba je bila dobro osvetljena svećama od pčelinjeg voska, po četiri u svakom visokom svećnjaku, s malim ogledalima iza plamenova. Veće ogledalo na zidu, iznad sjajno uglačanog umivaonika, bacalo mu je odraz pravo u lice. Bio je omršao i iskopneo, utonulih obraza i upalih tamnih očiju. Kosa mu je bila slepljena od znoja. Pognut kao starac, podrhtavao je poput trave na povetarcu. Natera se da se ispravi, ali to nije bilo neko poboljšanje.

Na stolu pred njim bio je veliki pokriveni poslužavnik. Oseti miris hrane. Kada skide tkaninu s njega, otkri dva velika srebrna ibrika i posude od tankog zelenog porcelana. Čuo je da za taj porcelan Morski narod traži njegovu težinu u srebru. Očekivao je goveđu supu, ili kolačiće, ono što obično nateraju bolesnike da jedu. Umesto toga ugleda: na jednom tanjiru naslagane teleće odreske s renom i smeđim senfom, a na drugima barenu repu, pasulj s lukom, kupus, krastavce i veliko parče žutog sira; debele kriške hrskavog hleba i tanjir putera; jedan ibrik pun rashlađenog mleka – bio je sav orošen – a drugi, sudeći po mirisu, začinjenog vina. Tu je bilo hrane dovoljno za četvoricu. Voda mu pođe na usta, a stomak mu zakrča.

Najpre da otkrijem gde sam. Ali pre no što se odgurnu od stola prema trima visokim, uskim prozorima, smota jedan teleći odrezak i umoči ga u senf.

Preko prozora su bili zatvoreni drveni kapci s izrezbarenim čipkastim šarama, ali kroz rupe na njima vide da je noć. Svetla drugih prozora stvarala su tačkice u tami. Na trenutak klonu na beli kameni ispust, ali onda poče da misli.

Otac mu je uvek govorio kako i najgore što ti se desi možeš da okreneš na svoju vodenicu, samo ako razmišljaš. Abel Kauton nije džabe bio najbolji trgovac konjima u Dvema Rekama. Kad god bi se činilo da je neko prešao Metovog oca, uvek bi se ispostavilo da je sam izvukao deblji kraj. Abel Kauton nikad ništa nepošteno nije radio, ali čak ga ni svet iz Tarenske Skele nikad nije prešao, a svi znaju koliko oni love u mutnom. Jer on bi uvek stvari sagledao iz svih uglova.

Tar Valon. Mora biti Tar Valon. Ova soba bila je dostojna palate. Samo cvetni domanski tepih verovatno je koštao koliko celo imanje. Štaviše, činilo mu se da više nije bolestan, a po onome što su mu rekli, jedino je u Tar Valonu mogao da se oporavi. Nikad se nije zaista osećao bolesno, koliko se seća, čak ni kad je Verin – još jedno ime ispliva iz magle – nekome u blizini rekla da on umire. Sada se osećao slabašan kao novorođenče i gladan kao vuk, ali nekako, bio je siguran da je bilo Lečenja. Osećam se – zdravo i čitavo, to je sve. Izlečen sam. Namršti se na kapke.

Izlečen. To je značilo da su na njemu upotrebile Jednu moć. Od pomisli na to sav se naježi, ali znao je da se to moralo uraditi. „Bolje nego smrt“, reče sam sebi. Setio se nekih priča o Aes Sedai. „Mora da je bolje od umiranja. Čak je i Ninaeva mislila da ću umreti. U svakom slučaju, s time je završeno, i ništa mi ne vredi da sada razbijam glavu.“ Shvati da je dovršio teleći odrezak i da liže prste.

Doteturao se natrag do stola, izvukao jednu stoličicu ispod njega i seo. Ne obraćajući pažnju na nož i viljušku, smotao je još jedan odrezak. Kako bi mogao da iskoristi to što je u Tar Valonu? U Beloj kuli. To mora biti to.

Tar Valon je značio Aes Sedai. To sigurno nije bio razlog koji bi ga privukao da ostane. Upravo suprotno. Nikakve zaključke nije mogao da izvuče iz onoga čega se sećao o vremenu provedenom s Moirainom, i kasnije s Verin. Nije se sećao da su išta zaista užasno uradile, ah, doduše, sveukupno se nije sećao mnogo čega. U svakom slučaju, šta god da Aes Sedai rade, imaju za to svoje razloge. „A to nisu uvek razlozi na koje ti misliš“, promumla punih usta, a onda proguta. „Aes Sedai nikad ne laže, ali istina koju ti kaže nije uvek istina koju ti misliš da čuješ. To moram da zapamtim. S njima nikad nisi nasigurno.“ To baš i nije bio dobar zaključak. Napunio je usta pasuljem.

Mislio je o Aes Sedai i prisećao se ponečeg o njima. Sedam Ađaha: Plavi, Crveni, Smeđi, Zeleni, Žuti, Beli i Sivi. Crvene su bile najgore. Izuzev onog Crnog ađaha za koji tvrde da ne postoji. ali Crveni ađah njemu ne bi trebalo da bude pretnja. Njih samo zanimaju muškarci koji mogu da usmeravaju.

Rand. Nek sam spaljen, kako sam na to mogao da zaboravim? Gde li je? Da li je dobro? Sa žaljenjem uzdahnu, i premaza maslacem parče još toplog hleba. Pitam se da li je već poludeo.

Čak i da je znao odgovore na svoja pitanja, Randu ničim nije mogao da pomogne. Nije bio siguran da bi išta uradio i kad bi mogao. Rand je mogao da usmerava, a Met je odrastao s pričama o muškarcima koji usmeravaju, pričama koje su plašile decu. A i odrasle, jer su neke od njih bile i više no istinite. Kada je saznao šta Rand može, bilo je kao da je otkrio kako mu najbolji prijatelj muči male životinje i ubija bebe. Kada naposletku nateraš sebe da u to poveruješ, teško ti je da ga i dalje smatraš prijateljem.

„Moram da se staram o sebi“, besno reče. Izvrnu ibrik s vinom iznad srebrnog putira i iznenadi se kada vide da je prazan. Umesto vinom, napuni putir mlekom. „Egvena i Ninaeva žele da postanu Aes Sedai.“

Toga se nije ni setio dok nije naglas izgovorio. „Rand kao kučence prati Moirainu i naziva se Ponovorođenim Zmajem. Sama Svetlost zna šta je Perin namerio. Čudno se ponaša otkad su mu se oči promenile. Moram da se staram o sebi.“ Nek sam spaljen, moram! Ja sam poslednji koji je ostao normalan. Samo ja.

Tar Valon. Pa, trebalo bi da je to najbogatiji grad na svetu, a jeste središte trgovine između Krajina i juga, središte moći Aes Sedai. Mislio je da ne bi mogao da natera Aes Sedai da se kockaju s njim. Niti da veruje kockama, ili kartama, čak i da mu to uspe. Ali mora da ima trgovaca, i ostalih sa srebrom i zlatom. Vredelo bi odvojiti nekoliko dana i za sam grad. Znao je da je daleko putovao otkako je otišao iz Dve Reke, ali izuzev nekoliko bledunjavih uspomena na Kaemlin i Kairhijen, ničeg o velikim gradovima nije mogao da se seti. Oduvek je želeo da poseti neki veliki grad.

„Ali ne pun Aes Sedai“, kiselo promrmlja, pomazavši poslednje ostatke pasulja. Proguta ili i vrati se teletini.

Zapita se da li bi mu Aes Sedai dozvolile da uzme rubin s onog bodeža iz Šadar Logota. Bodeža se sećao kao kroz gustu maglu, ali čak i to je bilo kao prisećanje na neku užasnu povredu. Sav bi se vezao u čvor, i osetio oštar bol u slepoočnicama. Ali jasno je zamišljao taj rubin. Veličine nokta na palcu, taman poput kapi krvi, presijavao se kao neko grimizno oko. Sigurno je polagao više prava na njega no one, a mora da vredi dovoljno da kod kuće kupi deset imanja.

Verovatno će reći da je i on ukaljan opačinom. Što je verovatno istina. Svejedno, poigra se mišlju da s nekim Koplinima zameni rubin za njihovu najbolju zemlju. Većina te familije – badavadžije još od kolevke, ako nisu priđe i lopovi i lažovi – zaslužuje sve što bi im se desilo. Ali nije zaista verovao da bi mu ga Aes Sedai vratile, a i da mu ga vrate, nije mu prijala pomisao da ga nosi čak do Emondovog Polja. A ni pomisao da bude vlasnik najvećeg imanja u Dvema Rekama nije više bila tako uzbudljiva kao nekada. Svojevremeno mu je to bila najveća želja, to, i da bude ravan ocu u trgovini konjima. Sada mu se to činilo sitnim. Bilo je to tako skučeno, a široki beli svet je čekao.

Najpre će, odluči, pronaći Egvenu i Ninaevu. Možda su se opametile. Možda su odustale od tog glupog nauma da postanu Aes Sedai. Nije u to verovao, ali nije mogao da ode a da ili ne vidi. Otići će, to je bilo sigurno. Da vidi kako su, da provede jedan dan u gradu, možda da odigra partiju kockica kako bi malo napunio kesu, a onda će se zaputiti nekud gde nema Aes Sedai. Pre no što se bude vratio kući – otići ću kući jednog dana, hoću – nameravao je da vidi nešto sveta, i to bez Aes Sedai da mu povlače konce.

Potražio je po poslužavniku još nešto što bi pojeo i zapanjio se kad je shvatio da, sem nekoliko mrlja i mrvica hleba i sira, ništa nije ostalo. Oba ibrika behu prazna. Zapanjeno pogleda svoj trbuh. Trebalo bi da se naždrao do grla, ali osećao se kao da nije ni jeo. Pokupi poslednje trunčice sira između palca i kažiprsta. Na pola puta do usta, ruka mu se skameni.

Dunuo sam u Rog Valera. Tiho zazvižda delić neke melodije, ali smesta prekide kada se seti reči:

„Bolje bi bilo da nađem neki krvavi konopac“, prošapta. Pusti mrvice sira da padnu na poslužavnik. Na trenutak, ponovo mu pozli. Odlučno, pokuša da razmišlja, pokuša da probije maglu u svojoj glavi.

Verin je nosila Rog u Tar Valon, ali se nije sećao je li Aes Sedai znala da je on u njega dunuo. Nikad ništa nije rekla po čemu bi to zaključio. U to je bio siguran. Mislio je da je siguran. Pa šta ako zna? Šta ako sve one znaju? Sem ako Verin nije s njim uradila nešto što ja ne znam. Rog je kod njih. Ja im nisam potreban. ali ko zna šta je Aes Sedai potrebno.

„Ako pitaju“, sumorno reče, „nisam ga ni pipnuo. Ako znaju... Ako znaju, ja ću... Misliću o tome kada bude vreme. Nek sam spaljen, ne mogu ništa od mene da traže. Ne mogu!“

Začu tiho kucanje na vratima i ustetura se na noge, spreman da beži. Samo da je imao kuda, i da je mogao da načini više od tri koraka. ali nije imao, i nije mogao.

Vrata se otvoriše.