Ponovorođeni Zmaj

45 Kaemlin

Met se nejasno sećao Kaemlina, ali kada su se u rano jutro približili gradu, činilo mu se kao da ga nikad ranije nije posetio. Još od praskozorja nisu bili sami na putu, a sada behu okruženi drugim jahačima, trgovačkim karavanima i pešacima. Svi su se kretali ka velikom gradu.

Kaemlin, sagrađen na brdima, bio je veliki koliko i Tar Valon, a izvan ogromnih zidina – pedeset stopa visokih bedema od bledog, sivkastog kamena prošaranog belim i srebrnim, koji se presijavao na suncu, s visokim okruglim kulama povrh kojih se vijorio lavlji barjak Andora, belo na crvenom – van tih bedema kao da se rasprostro još jedan veliki grad, obmotavši se oko ozidanog grada, sav od crvenih cigala, sivog kamena i belo okrečenih zidova. Gostionice su se gurale s kućama tri ili četiri sprata visokim, po čijoj bi se lepoti reklo da pripadaju bogatim trgovcima. Radnje s robom prikazanom na stolovima pod strehama bile su obraz uz obraz s ogromnim skladištima bez prozora. Put je s obe strane bio oivičen otvorenom tržnicom pod crvenim i purpurnim krovovima. Muškarci i žene naglas su hvalili svoju robu, cenjkali se iz petnih žila, dok su telad, svinje, ovce i koze iz obora, guske, pilad i patke iz kaveza davali svoj doprinos graji. Nije se sećao da je Kaemlin bio tako bučan; sada je sve zvučalo poput otkucaja srca koje pumpa bogatstvo.

Put je vodio do dvadeset stopa visoke zalučene kapije, koja je pod budnim okom gardista u crvenim kaputima i sjajnim oklopnim prsnicima stajala širom otvorena. Odmerili su Toma i njega ništa više no bilo koga drugog, bez obzira na njegov bojni štap koji je nosio ispred sebe, preko sedla. Jedino im je bilo stalo da se ljudi kreću. Unutar grada vitke kule dizale su se još više no duž zidina, a blistave kupole sijale su belo i zlatno nad ulicama punim ljudi. Odmah posle kapije put se delio na dve paralelne ulice, razdvojene širokim pojasom trave i drveća. Brda na kojima je grad sagrađen dizala su se jedno iza drugog poput stepeništa, sve do vrha na kome je bio podignut još jedan bedem, sjajan i beo, poput zidina Tar Valona, a iza njega beše još kupola i kula. Met se seti da je to Unutrašnji grad, a da je povrh najvišeg brda Kraljevska palata.

„Nema svrhe čekati“, reče Tomu. „Smesta ću odneti pismo.“ Osmotrio je nosiljke i kočije što su se probijale kroz gužvu, radnje s izloženom robom. „U ovom gradu moglo bi se zaraditi nešto zlata. Tome, uz partiju karata, ili kockica.“ S kartama nije imao toliko sreće kao s kockama, ali ionako se malo ko sem plemića i bogataša kartao. E, s njima bi trebalo da se kockam.

Tom zevnu i prigrnu svoj zabavljački plašt kao da je ćebe. „Celu noć smo jahali, dečko. Daj da bar najpre nešto jedemo. Hrana je dobra u Kraljičinom blagoslovu.“ Ponovo zevnu. „A i kreveti.“

„Toga se sećam“, lagano odvrati Met. Na neki način, i jeste se sećao. Gostioničar je bio jedan debeli prosedi čovek, gazda Gil. Moiraina je tu sustigla njega i Randa, taman kad je pomislio da je se konačno oslobodio. Sada ona s Random igra svoju igru. Sa mnom više nikakve veze nema. „Naći ćemo se tamo, Tome. Rekao sam da ću se otarasiti ovog pisma čim stignemo. To i nameravam.“

Tom klimnu, okrete konja i zevnu, dobacivši preko ramena: „Nemoj da se izgubiš, dečko. Kaemlin je veliki grad.“

I to bogat. Met potera konja uz zakrčenu ulicu. Da se izgubim! Umem da se snađem. Izgleda da mu je bolest obrisala delove pamćenja. Video je gostionicu, sa spratom koji je štrčao iznad prizemlja i tablom koja je škripala na vetru, i sećao se da ju je video i ranije, ali ničeg drugog što je odatle mogao da vidi nije se sećao. Stotinak koraka ulice odjednom bi mu sinulo u pamćenju dok su delovi pre i posle toga bili tajanstveni kao kockice koje još nisu bačene.

Čak i s rupama u pamćenju bio je siguran da nikad nije posetio Unutrašnji grad, ili Kraljevsku palatu – To ne bih mogao da zaboravim! – ali nije ni morao da se seća puta dotle. Ulice Novog grada – odjednom se seti tog imena; bio je to deo Kaemlina mlađi od dve hiljade godina – išle su svaka na svoju stranu, ali svi glavni bulevari vodili su u Unutrašnji grad. Gardisti na kapijama nikoga nisu zaustavljali.

Iza tih belih zidova bile su zgrade skoro ravne onima u Tar Valonu. Ulice su grlile brda i na njihovim vrhovima otkrivale vitke kule popločanih zidova koji su se na suncu presijavali stotinama boja, ili gledale na parkove tako uređene da se s visine vide obrasci, ili pružale vidik na čitav grad, sve do brdovite ravnice i šuma izvan njega. Tu već nije bilo bitno kojom će ulicom poći. Sve su kružile do njegovog cilja, Kraljevske palate Andora.

Za tili čas već je prelazio ogroman ovalni trg ispred palate i jahao prema njenim visokim pozlaćenim kapijama. Andorska palata sasvim bi se uklopila među čuda Tar Valona snežnom belinom, vitkim kulama i zlatnim kupolama što su sijale na suncu, visokim balkonima i zamršenim reljefima u kamenu. Samo od pozlate s jedne od tih kupola mogao bi godinu dana da živi kao bogataš.

Na tom trgu bilo je manje ljudi no drugde, kao da je on samo za velike prigode. Pred zatvorenim kapijama stajalo je dvanaest gardista, lukova iskošenih pod tačno istim uglom preko sjajnih oklopnih prsnika i lica skrivenih čeličnim prečagama vizira njihovih ulaštenih kalpaka. Gojazni starešina, s crvenim plaštom zabačenim tako da se video čvor zlatne pletenice na ramenu, hodao je duž njihovog reda i odmeravao svakog od njih kao da mu se čini da će možda pronaći rđu ili prašinu.

Met zauzda konja i nasmeši se. „Dobro jutro, kapetane.“

Starešina se okrete i pogleda ga sitnim upalim očima kroz prečage vizira, kao gojazni pacov iz kaveza. Bio je stariji no što je Met očekivao – svakako dovoljno za neki viši čin – i debeo. „Šta hoćeš, seljačino?“ – grubo upita.

Met zadrža dah. Pazi da bude dobro. Zadivi ovu budalu da ne bi čitav dan čekao. Ne želim da mašem Amirlininom hartijom samo da ne bih čekao. „Dolazim iz Tar Valona, od Bele kule, i nosim pismo od...“

„Ti dolaziš iz Tar Valona, seljačino?“ Trbuh debelog vojnika tresao se od smeha, ali onda smeh stade, kao da ga neko preseče nožem, i on ošinu Meta pogledom. „Ne trebaju nam pisma iz Tar Valona, barabo, čak i da ih nosiš! Naša milostiva kraljica – Svetlost je obasjala! – neće primati poruke od Bele kule sve dok joj kći naslednica ne bude vraćena. A nikad nisam čuo da glasnici Kule nose seljačku odeću. Meni je jasno da smeraš neku prevaru. Možda misliš da ćeš dobiti novac ako tvrdiš da nosiš pisma, ali imaćeš sreće ako ne završiš u ćeliji! Ako zaista stižeš iz Tar Valona, bolje se vrati i saopšti Kuli da nam vrate kćer naslednicu pre no što dođemo po nju! A ako si prevarant koji traži srebro, gubi mi se s očiju pre no što naredim da te prebiju ko stoku! Bilo kako bilo, maloumniče nijedan, gubi se!“

Met se sve vreme borio da dode do reči. Naposletku brzo reče: „Pismo je od nje, čoveče. Pismo je od...“

„Zar ti nisam rekao da se goniš odavde, nitkove?“ – prodra se debeli. Lice mu dobi boju crvenu kao kaput na njemu. „Sklanjaj mi se s očiju, ološu! Ako se ne izgubiš dok ne izbrojim do deset, uhapsiću te jer poganiš trg svojim prisustvom! Jedan! Dva!“

„Zar umeš toliko da brojiš, debela budalo?“ – odreza Met. „Kažem ti da je Elejna pos...“

„Gardo!“ Zapovednikovo lice sada je pomodrelo. „Drž’te Prijatelja Mraka!“

Met je na tren oklevao, ubeđen da niko takvu optužbu neće uzeti zaozbiljno, ali gardisti u crvenim kaputima jurnuše ka njemu, svih dvanaest u prsnicima i s kalpacima. On okrete konja i dade se u galop pred njima, praćen vikom debelog starešine. Skopljenik nije bio trkački konj, ali s lakoćom je umakao gardistima koji su ga jurili. Ljudi su se duž vijugavih ulica sklanjali Metu s puta, preteći mu i psujući ga koliko i onaj gardista.

Budala, pomisli na račun debelog starešine, a onda to isto saopšti i samome sebi. Samo je trebalo da na početku kažem njeno krvavo ime. „Elejna, kći naslednica Andora, šalje ovo pismo svojoj majci, kraljici Morgazi.“ Svetlosti, ko bi pomislio da tako pričaju o Tar Valonu. Koliko se sećao, Garda je poštovala Aes Sedai i Belu kulu odmah posle kraljice Morgaze. Nek je spaljena, Elejna je mogla da mi kaže. Nevoljno dodade: I ja sam mogao da pitam.

Pre no što stiže do zasvođenih kapija koje su vodile u Novi grad, uspori konja do koraka. Mislio je da ga gardisti više ne jure, a nije bilo svrhe da privuče pažnju stražara kod kapije time što će progalopirati kroz nju, kad ga već nisu gledali ništa pažljivije no kada je dolazio.

Dok je prolazio ispod širokog luka, nasmeši se i skoro okrete konja. Iznenada se nečeg setio, i došla mu je zamisao koja mu se sviđala znatno više no ulazak na kapiju Palate. Više bi mu se dopadala čak i da onaj debeli zapovednik nije pazio na ulaz.

Dvaput se izgubio tražeći Kraljičin blagoslov, ali napokon ugleda tablu s čovekom na kolenima pred ženom zlatnocrvene kose i krunom od zlatnih ruža, koja mu je položila šaku na čelo. Bila je to velika kamena trospratnica, s visokim prozorima čak i ispod crvenog krova. Pojaha oko zgrade do dvorišta, gde mu jedan konjoliki čovek u kožnom prsluku koji teško da je bio tvrđi od njegove kože prihvati uzde. Učini mu se da ga se seća. Da. Rami.

„Dugo se nismo videli, Rami.“ Met mu dobaci srebrnu marku. „Sećaš me se, zar ne?“

„Ne bih rekao da...“ – poče Rami, a onda primeti sjaj srebra umesto bakra koji je očekivao. Zakašlja se i nespretno pokloni. „Ma, naravno, mladi gazda. Praštaj. Skliznulo mi s pameti. Slabo pamtim ljude. Al’ sam dobar s konjima. U konje se razumem. Dobra je ovo životinja, mladi gazda. Dobro ću se postarati za njega, nema da brigaš.“ Sve je to prosuo tako brzo da Met nije stigao da kaže ni reči, a onda žurno odvuče škopljenika u konjušnicu da ne bi morao da se seti Metovog imena.

Kiselo se namrštivši, Met stavi pod mišku svežanj vatrometa, a ostatak svojih stvari prebaci preko ramena. Taj me ne bi razlikovao od Hokvingovih noktiju. Na prevrnutom buretu kraj kuhinjskih vrata sedeo je neki krupan mišićav čovek i nežno češkao crno-belu mačku po ušima. Posmatrao je Meta kroz poluspuštene kapke, pogotovu obrativši pažnju na njegov bojni štap koji je nosio preko ramena, ali ni u jednom trenutku nije stao sa češkanjem. Metu se učini da mu je poznat, ali nije mogao da mu se seti imena. Ništa ne reče kad prođe kroz vrata, a i taj čovek ostade nem. Nema razloga da me se seča. Ovde krvave Aes Sedai verovatno svakog dana dolaze po nekog.

U kuhinji su dve pomoćne kuvarice i tri sluškinje jurile između pećnica i ražnjića s pečenjem, a sve pod nadzorom okruglaste žene s kosom skupljenom u punđu i dugom drvenom kašikom koju je koristila kao pokazivač. Met je se priseti. Kolina, kakvo ime za toliko široku ženu, ali svi su je zvali Kuvarica.

„Pa, Kuvarice“, izjavi, „vratio sam se, a nema ni godinu dana kako sam otišao.“

Žena ga na tren pogleda, pa klimnu. „Sećam se ja tebe.“ On poče da se ceri. „Bio si s onim mlađanim princem, zar ne?“ – nastavi ona. „Onim što je onoliko ličio na Tigrejnu, Svetlost obasjala njenu uspomenu. Ti si njegov sluga, zar ne? Je 1’ se, onda, vraća? Mladi princ?“

„Ne“, kratko odseče Met. Princ! Svetlosti! „Mislim da neće skoro dolaziti u ove krajeve, a i da dođe, mislim da ti se to ne bi dopalo.“ Kohna se pobuni, reče da je princ bio tako dobar i zgodan mladić – Vatra me spalila, ima li negde neka žena koja ne bleji za Random i ne beči oči čim mu spomeneš krvavo ime? Krv bi provrištala kad bi znala šta on sada radi – ali on je prekide. „Je li gazda Gil tu negde? I Tom Merilin?“

„U biblioteci“, odvrati ona i šmrkne. „Da si rekao Bezelu Gilu, kad ga vidiš, kako sam rekla da one slivnike treba očistiti. I to danas, pazi.“ Primeti da jedna od pomočnih kuvarica nešto radi s goveđom pečenicom i dogega se do nje. „Ne toliko, dete. Ako staviš previše arata, meso će biti preslatko.“ Izgleda da je već zaboravila Meta.

Odmahnuvši glavom, on pođe u potragu za bibliotekom koje se nije sećao. Nije mogao da se priseti ni da li je Kolina bila udata za gazda Gila, ali ako je ikada čuo domaćicu kako izdaje mužu uputstva, to je bilo to. Lepuškasta služavka krupnih očiju zakikota se i pokaza mu niz hodnik pored trpezarije.

Kad je ušao u biblioteku, stade kao ukopan i zablenu se. Na policama ugrađenim u zidove mora da je bilo preko tri stotine knjiga, a na stolovima ih je bilo još. U životu nije video toliko knjiga na jednom mestu. Na stočiću pored vrata primeti u kožu povezan primerak Putovanja Džaima Lakonogog. Oduvek je to hteo da pročita – Rand i Perin su mu stalno prepričavali tu knjigu – ali nikad mu nije polazilo za rukom da nađe vremena za čitanje.

Rumeni Bazel Gil i Tom Merilin sedeli su za jednim stolom, s tablom i kamenovima između sebe, i lulama iz kojih su se dizali tanki pramičci duvanskog dima među zubima. Na stolu pored drvene čaše za kocke ležala je mačka, s repom preko nogu, i gledala ih kako igraju. Nigde nije bilo zabavljačevog plašta, pa je Met pretpostavio da su već dobili sobu.

„Završio si ranije no što sam očekivao, dečko“, reče Tom ne vadeći lulu iz usta. Čupnu dugi beli brk dok je razmišljao gde da stavi sledeći kamen na rešetku table. „Bazele, sećaš se Meta Kautona.“

„Sećam se“, odgovori debeli gostioničar, zagledan u tablu. „Kol’ko se sećam, prošli put si bio nešto bolešljiv. Nadam se da ti je sada bolje, momče.“

„Dobro sam“, kaza Met. „Samo se toga sećaš, gazda Gile? Da sam bio bolestan?“

Gazda Gil se žacnu zbog Tomovog poteza i izvadi lulu iz usta. „Imajući u vidu s kim si otišao, i kakvo je stanje kod nas sada, možda je najbolje da se ničeg više ne sećam.“

„Aes Sedai više nisu u milosti, je li?“ Met spusti stvari u jednu veliku naslonjaču, bojni štap stavi uz njen naslon, a sam se zavali u drugu i prebaci jednu nogu preko držača za ruke. „Gardisti u Palati izgleda misle da je Bela kula otela Elejnu.“ Tom napeto pogleda smotuljak s vatrometom, a potom svoju zadimljenu lulu, i progunđa nešto sebi u bradu pre no što ponovo vrati pogled na tablu.

„Ne baš“, odvrati Gil, „ali čitav grad zna da je nestala iz Kule. Tom kaže da se vratila, ali mi to nismo čuli. Možda Morgaza zna, ali svi, do najnižeg konjušara, hodaju na prstima, da ne bi nekome otkinula glavu.

Da nije lorda Gebrila, dosad bi nekoga poslala kod dželata, ali ne bih rekao da u budućnosti to neće i učiniti. A on sigurno nije umirio njeno raspoloženje prema Tar Valonu. Čini mi se da ga je još i pogoršao.“

„Morgaza ima novog savetnika“, suvim glasom kaza Tom. „Nije se svideo Garetu Brinu, pa je zato Brin poslat na svoje imanje da posmatra kako ovcama raste vuna. Bazele, hoćeš li da staviš taj kamen, ili ne?“

„Samo trenutak, Tome. Samo trenutak. Hoću da ga stavim na pravo mesto.“ Gil zagrize kamiš namršteno zureći u tablu i otpuhujući dim.

„Dakle, kraljica ima savetnika koji ne voli Tar Valon“, reče Met. „Pa, to objašnjava zašto su se gardisti onako ponašali kad sam im rekao da stižem odatle.“

„Ako si im to rekao“, odgovori Gil, „sreća tvoja što te nisu polomili. Bar ako su to bili ovi novi. Gebril je pola gardista u Kaemlinu zamenio svojim ljudima, a to nije mala stvar, imajući u vidu koliko je kratko ovde. Neki pričaju da će se Morgaza možda udati za njega.“ Poče da spušta kamen, a onda se predomisli i zatrese glavom. „Vremena se menjaju. Ljudi se menjaju. Previše za moj ukus. Valjda starim.“

„Ti hoćeš da obojica ostarimo pre no što staviš taj kamen na tablu?“ progunđa Tom. Mačka se protegnu i kliznu preko stola ka njemu da je pomazi. „Možeš ceo dan da pričaš, ali nećeš se setiti nekog dobrog poteza. Zašto jednostavno ne priznaš poraz, Bazele?“

„Nikad ne priznajem poraz“, odlučno izjavi Gil. „Još ću ja tebe pobediti. Tome.“ Spustio je beli kamen na presek dve crte. „Videćeš.“ Tom frknu.

Po onome što je video na tabli. Met oceni da Gil nema izgleda. „Moraću onda jednostavno da izbegnem Gardu i Elejnino pismo uručim pravo Morgazi u ruke.“ A pogotovu ako su svi kao ona debela budala. Svetlosti, pitam se da li im je svima rekao da sam Prijatelj Mraka?

„Nisi ga predao?“ – graknu Tom. „Mislio sam kako jedva čekaš da ga se otarasiš.“

„Imaš pismo od kćeri naslednice?“ – uzviknu Gil. „Tome, zašto mi nisi rekao?“

„Žao mi je, Bazele“, promrmlja zabavljač. Ošinu Meta pogledom ispod onih čupavih obrva i dunu kroz brkove. „Dečko misli kako zbog tog pisma neko hoće da ga ubije, pa sam držao najboljim da sam kaže šta želi i koliko želi. Ali izgleda da za to više ne mari.“

„Kakvo je to pismo?“ – upita Gil. „Hoće li se vratiti kući? I lord Gavin? Nadam se da hoće. Čuo sam da se priča o ratu s Tar Valonom, kao da je neko dovoljno glup da zarati s Aes Sedai. Ako mene pitaš, sve su to glasine, kao ona luda priča da Aes Sedai podržavaju lažnog Zmaja negde na zapadu, i koriste Moć kao oružje. Mada ne shvatam zašlo bi neko zbog toga želeo da s njima zarati; upravo suprotno.“

„Jesi li ti oženjen Kolinom, gazda Gile?“ – upita Met, a gostioničar se trže.

„Svetlost me od toga saklonila! Čovek bi i sad pomislio da je gostionica njena. Da mi je žena... Kakve to veze ima s pismom kćeri naslednice?“

„Nikakve“, odgovori Met, „ali koliko si dugo pričao, pomislio sam da si zaboravio sopstveno pitanje.“ Gil se zagrcnu, a Tom nasmeja. Met brzo reče pre no što gostioničar stiže da progovori: „Pismo je zapečaćeno; Elejna mi nije rekla šta piše.“ Tom ga je gledao ispod oka i gladio brkove. Zar je mislio kako ću priznati da smo ga otvorili? „Ali mislim da se ne vraća kući. Ako mene pitaš, namerava da postane Aes Sedai.“ Ispričao im je o svom pokušaju da preda pismo, prelazeći preko nekih stvari koje nisu morali da znaju.

„Novi ljudi“, kaza Gil. „To u najmanju ruku važi za starešinu. Kladim se. Većina njih nije ništa bolja od razbojnika, izuzev onih lukavih. Sačekaj ti do popodneva, momče, kada se gardisti na kapiji menjaju. Odmah kaži ime kćeri naslednice, i za slučaj da je i taj novi jedan od Gebrilovih ljudi, malo pogni glavu. Budi malo smeran, i sve će biti u redu.“

„Plamen me spalio ako to uradim. Ni pred kim neću da puzim. Ni pred samom Morgazom. Ovaj put uopšte neću ni da se približim gardistima.“ Radije ne bih znao kakav je glas onaj debeli pustio. Oni ga pogledaše kao da je poludeo.

„Kako ćeš, Svetlosti ti“, upita Gil, „ući u Kraljevsku palatu a da ne prodeš pored Garde?“ Razrogačio je oči, kao prisetivši se nečeg. „Svetlosti, nećeš valjda... Momče, treba da si srećan kao Mračni pa da izneseš živu glavu!“

„O čemu sad pričaš, Bazele? Mete, kakvu budalaštinu smeraš da učiniš?“

„Imam sreće, gazda Gile“, odvrati Met. „Ti meni samo spremi dobar obrok kad se vratim.“ Dok je ustajao, uze čašu s kockama i, sreće radi, izruči ih pored table za kamenove. Mačka skoči sa stola i siknu na njega sva se nakostrešivši. Pet kockica se zavrte, na svakoj po jedna tačka. Oči Mračnoga.

„To je najbolje bacanje, ili najgore“, kaza Gil. „Zavisi od igre koju igraš, zar ne? Momče, čini mi se da se upuštaš u opasnu igru. Bolje da poneseš te kocke u trpezariju i izgubiš nekoliko bakrenjaka. Ličiš mi na čoveka radog kocki. Postaraću se da pismo stigne do Palate.“

„Kolina kaže da očistite slivnike“, i okrete se Tomu dok je gostioničar još treptao i gunđao sebi u bradu. „Izgleda da su jednake šanse da ću primiti strelu pokušavajući da predam to pismo, ili nož u leđa čekajući. Šest odozgo, pola tuceta nadole. Neka me taj obrok čeka, Tome.“ Bacio je zlatnu marku na sto pred Gila. „Neka mi se stvari odnesu u sobu, gostioničaru. Ako treba još novca, dobićete. Pripazite na veliki smotuljak; Tom ga se gadno plaši.“

Krupnim koracima izlete napolje, ali ču kako Gil kaže Tomu. „Uvek mi se činilo da je taj momak mangup. Odakle mu to zlato?“

Uvek dobijam, eto odakle mi, sumorno pomisli Met. Samo još jednom da dobijem, i završio sam i s Elejnom i s Belom kulom. Samo još jednom.