Ponovorođeni Zmaj

21 Svet snova

Žureći niz slabašno osvetljen hodnik Egvena obrisa ruke ubrusom. Već ili je dvaput oprala, ali i dalje su joj bile masne. Nije ni sanjala da na svetu postoji toliko šerpi. A danas je bio dan za pečenje, tako da su čitava vedra pepela morala da se izbace iz pećnica, ognjišta da se očiste, stolovi istrljaju sitnim peskom tako da zasijaju, a podovi da se izribaju. Belu haljinu zamazao joj je pepeo i masnoća, leđa su je bolela i želela je da legne u svoj krevet, ali Verin je došla u kuhinju, navodno da naruči obrok da joj se donese u sobu, i u prolazu je šapatom pozvala.

Verin je imala odaje iznad biblioteke, u hodnicima koje je koristilo svega još nekoliko drugih Smeđih sestara, punim prašine kao da su žene što su ovde živele bile suviše zauzete drugim stvarima da bi se baktale terajući sluge da čiste. Krivudavi i zamršeni prolazi ponekad bi se neočekivano uzdizali ili spuštali. Tapiserija je bilo malo, s jarkim šarama zatamnjenim, jer su i one očigledno čišćene podjednako retko kao i sve ostalo. Mnoštvo svetiljki nije gorelo, tako da je hodnik bio u sumraku. Egvena je mislila kako u njemu nema nikog sem nje, izuzev bleska beline dalje pred njom – to je možda neka polaznica ili sluškinja žurila po nekakvom poslu. Egvenini koraci odjekivali su po golim crno-belim pločama na podu. Nimalo utešno mesto za nekoga ko razmišlja o Crnom ađahu.

Pronašla je ono što joj je Verin rekla da traži: vrata od tamnog drveta na kraju jednog uspona, pored prašnjave tapiserije što je prikazivala kralja na konju kako prihvata predaju nekog drugog kralja. Verin joj je rekla imena tih ljudi, mrtvih stotinama godina pre no što se Artur Hokving rodio; Verin je uvek znala takve stvari – ali Egvena nije mogla da se seti kako su se zvali, ni oni niti davno nestale zemlje kojima su vladali. Ali to je bila jedina tapiserija koju je videla a da se poklapala s Verininim opisom.

Ako bi se izuzeo zvuk njenih koraka, hodnik je delovao još praznije no ranije, i više preteći. Zakuca na vrata i žurno uđe čim se začu jedno odsutno: „Ko je? Napred.“

Ah jedva da je koraknula u sobu, kad zastade i zapanjeno se zagleda. Police su potpuno prekrivale zidove, izuzev tamo gde su jedna vrata vodila, mora biti, u unutrašnje odaje i tamo gde su bile okačene mape, često više njih jedna preko druge, i nešto nalik na karte noćnog neba. Prepoznala je imena nekih sazvežđa – Orač i Kola sena, Strelac i Pet sestara – ali druga joj behu nepoznata. Skoro svaka ravna površina beše prekrivena knjigama, papirima i svicima, sa svakakvim neobičnim predmetima između tih gomila, a ponekad i na njima. Neobični stakleni ili metalni oblici, lopte i cevi međusobno povezani, krugovi unutar drugih krugova stajali su među kostima i lobanjama svih mogućih oblika i izgleda. Nešto kao napunjena smeđa sova, ne veća od Egvenine šake, stajalo je na nečemu što je izgleda bila lobanja belog guštera, ali to je bilo nemoguće, jer je lobanja bila duža od njene ruke i puna krivih zuba veličine njenih prstiju. Svećnjaci behu nasumično raštrkani po sobi, tako da je negde bilo dobro osvetljeno dok su se ponegde okupljale senke, a ponegde se činilo da bi lako mogao izbiti požar. Sova trepnu, a Egvena poskoči.

„Ah, da“, reče Verin. Sedela je za stolom zakrčenim poput svega ostalog u sobi i pažljivo držala stranicu istrgnutu iz knjige. „To si ti. Da.“ Primetila je kako Egvena postrance pogleduje sovu i odsutno rekla: „Lovi miševe. Oni jedu papir.“ Pokretom ruke obuhvatila je čitavu sobu, pa se prisetila stranice koju je držala. „Ovo je zadivljujuće. Rozel iz Esama tvrdila je da je Slamanje preživelo preko stotinu stranica, a ona bi trebalo da zna, budući da je to napisala jedva dve stotine godina nakon toga, ali koliko ja znam, samo je ovaj jedan odlomak ostao. Možda čak i samo ovaj primerak. Rozel je pisala kako se u njemu kriju tajne s kojima svet nije spreman da se suoči, i da neće otvoreno govoriti o njima. Hiljadu puta sam pročitala ovu stranicu, pokušavajući da razotkrijem šta znači.“

Sićušna sova ponovo trepnu ka Egveni. Ona pokuša da je ne gleda. „Šta tu piše, Verin Sedai?“

Verin trepnu, baš kao sova. „Šta piše? To je doslovni prevod, pazi, i zvuči skoro kao Visoki govor. Slušaj: Srce Mraka. Ba’alzamon. Ime skriveno u imenu zaklonjenom imenom. Tajna zakopana u tajni skrivenoj tajnom. Izdajnik Nade. Išamael izdaje svu nadu. Istina gori i peče. Nada pada pred istinom. Laž je naš štit. Ko se može suprotstaviti Srcu Mraka? Ko se može suočiti s Izdajnikom nade? Duša senke, Duša Senke, on je...“ Uz uzdah, stade. „Tu se završava. Šta ti misliš o tome?“

„Ne znam“, odgovori Egvena. „Ne sviđa mi se.“

„Pa i zašto bi, dete? Zašto bi ti se i sviđalo, i zašto bi ga razumela? Ja ga skoro četrdeset godina proučavam, i ni ja ga ne razumem, niti mi se sviđa.“ Verin pažljivo stavi stranicu u svilom postavljene korice od tvrde kože, a onda opušteno baci korice na neke naslagane hartije. „Ali nisi zbog toga došla.“ Počela je da pretura po stolu, mrmljajući sebi u bradu. Nekoliko puta jedva je uhvatila gomilu knjiga ili rukopisa pre no što su popadali. Naposletku pronađe nekoliko stranica ispunjenih sitnim zamršenim rukopisom i povezanih uzicom. „Evo, dete. Sve što je poznato o Lijandrin i ženama koje su s njom otišle. Imena, godine, Ađasi, gde su rođene. Sve što sam u zapisima mogla da pronađem. Čak i kakve su bile dok su učile. Takođe i ono što znamo o ter’angrealima koje su uzele, iako to nije mnogo. Uglavnom samo opisi. Ne znam da li će ovo imalo pomoći. Ništa korisno nisam ovde videla.“

„Možda će neka od nas nešto primetiti.“ Iznenadni nalet sumnje potpuno je zatekao Egvenu. nešto nije izostavila. Izgledalo je kao da Amirlin veruje Verin samo zato što mora. Šta ako je i Verin Crni ađah? Prenu se. S Verin je putovala čak od Tomanske glave do Tar Valona, i nije htela da veruje kako je ta punačka učenjakinja Prijatelj Mraka. „Verujem ti, Verin Sedai.“ Mogu li?

Aes Sedai ponovo trepnu, a onda odmahnuvši glavom zanemari svoju pomisao, kakva god da je bila. „Taj spisak što sam ti dala može se pokazati bitnim, a možda je samo traćenje hartije, ali nije jedini razlog zbog koga sam te pozvala.“ Stala je da premešta stvari po stolu, povećavajući neke nestabilne gomile, da bi načinila mesta. „Koliko sam shvatila Anaiju, možda ćeš postati Snevač. Poslednja je bila Korijanin Nedeal, pre četiri stotine sedamdeset tri godine. A po onome što sam iz zapisa saznala, jedva da je zaslužila taj naziv. Biće zanimljivo videti da li ćeš ga ti zaslužiti.“

„Proveravala me je, Verin Sedai, ali nije utvrdila da li moji snovi zaista predskazuju budućnost.“

„To je samo deo onoga što Snevač radi, dete. Možda i najmanji deo. Po mom mišljenju, Anaija je suviše spora u podučavanju. Pazi.“ Jednim prstom Verin povuče izvestan broj paralelnih linija preko raščišćenog prostora na stolu. Jasno su se videle u prašini preko starog voska kojim je sto nekada bio izglačan. „Neka ove linije predstavljaju svetove koji bi možda postojali da su različiti izbori bih napravljeni, da su stvari pošle drugim putem na većim skretanjima u Šari.“

„Svetovi do kojih se stiže Putnim kamenovima“, reče Egvena, da pokaže kako je slušala Verinina predavanja na putu od Tomanske glave. Kakve li je veze to imalo s pitanjem da li je ona ili nije Snevač?

„Vrlo dobro. Ali Šara može biti još složenija, dete. Točak tka naše živote da načini Šaru jednog Doba, ali i sama Doba izatkana su u Čipku doba, Veliku šaru. Ko zna da li je ovo makar deseti deo tkanja? Neki u Dobu legendi očigledno su verovali kako postoji još svetova – koje je još teže dosegnuti no svetove Putnih kamenova, ako je u to moguće poverovati – ovako raspoređenih.“ Iscrtala je još linija, tako da su s onim prvim činile rešetku. Na trenutak ili je samo gledala. „Možda Točak vremena tka od svetova još veću Šaru.“ Ispravila se i obrisala ruke. „Pa, to su samo pretpostavke. U svim tim svetovima, ma u čemu se drugome razlikovah, nekoliko stvari je konstantno. Jedna od njih je i činjenica da je Mračni u svima zatočen.“

Egvena ne izdrža, već se približi i zagleda u linije što ili je Verin iscrtala. „U svima njima? Kako je to moguće? Hoćeš li da kažeš da za svaki svet postoji po jedan Otac laži?“ Zadrhta na pomisao o toliko Mračnih.

„Ne, dete. Jedan je Tvorac, i on postoji istovremeno u svim tim svetovima. Isto tako, postoji samo jedan Mračni, takođe u svim svetovima istovremeno. Ako u jednom svetu bude oslobođen iz Tvorčevog zatvora, biće na slobodi u svim svetovima. Sve dok je zatvorenik u jednom, zatvorenik je u svima.“

„To nema smisla“, pobuni se Egvena.

„Paradoks, dete. Mračni je oličenje paradoksa i haosa, uništitelj razuma i logike, remetilac ravnoteže, razgraditelj poretka.“

Sova se iznenada bez i jednog zvuka baci u vazduh i slete na veliku belu lobanju na pohci iza Aes Sedai. Odatle zatrepta prema dvema ženama. Egvena je čim je ušla primetila ovu lobanju s njuškom i povijenim rogovima, i usput se zapitala kakav to ovan ima toliku glavu. Sada je primetila njenu zaobljenost i visoko čelo. Nije to bila ovnujska lobanja. Već troločka.

Drhtavo udahnu. „Verin Sedai, kakve veze to ima sa Snevačima? Mračni je vezan u Šajol Gulu, i ne želim ni da razmišljam o mogućnosti da pobegne.“ Ali pečati na njegovom zatvoru slabe. Čak i polaznice to sada znaju.

„Sa Snevačima? Pa, nikakve, dete. Izuzimajući činjenicu da se svi na svoj način moramo suočiti s Mračnim. On je sada zatočen, ali Šara nije bez ikakve svrhe na svet donela Randa al’Tora. Ponovorođeni Zmaj suočiće se s Gospodarem groba; to je sigurno. Naravno, ako Rand dovoljno poživi. Mračni će pokušati da poremeti Šaru, ako bude mogao. Pa, mi smo baš odlutale od teme, zar ne?“

„Oprosti, Verin Sedai, ali ako ovo“ – Egvena pokaza na linije iscrtane u prašini – „nikakve veze nema sa Snevačima, zašto si mi onda o tome pričala?“

Verin je pogleda, kao da je izvalila neku glupost. „Nikakve veze? Naravno da ima veze, dete. Suština je u tome što sem Tvorca i Mračnoga postoji i treća konstanta. Postoji svet koji leži unutar svakog od ostalih, i to istovremeno. Ili ih, možda, okružuje. Pisci iz Doba legendi zvali su ga Tel’aran’riod, ’Neviđeni svet’. Možda je ’Svet snova’ bolji prevod. Mnogi ljudi – običan svet, koji ne može ni da razmišlja o usmeravanju – ponekad u snovima na tren ugledaju Tel’aran’riod, pa čak na tren kroz njega ugledaju i te druge svetove. Pomisli na neke od neobičnih stvari koje si videla u svojim snovima. ali Snevač, dete – pravi Snevač – može da uđe u Tel’aran’riod.“

Egvena pokuša da proguta knedlu, ali grlo joj se steže. Da ude? „Ja... Mislim da ja nisam Snevač, Verin Sedai. Provere Anaije Sedai...“

Verin je preseče: „...ništa nisu utvrdile. A Anaija i dalje veruje da bi mogla biti.“

„Pretpostavljam da ću vremenom saznati jesam li ili nisam“, promumla Egvena. Svetlosti, želim da budem, zar ne? Želim da učim! Želim sve.

„Nemaš vremena za čekanje, dete. Amirlin je tebi i Ninaevi poverila veliki zadatak. Moraš posegnuti za svakom alatkom koju bi mogla da upotrebiš.“ Verin odnekud iskopa crvenu kutiju od drveta, veliku dovoljno da u njoj leže listovi papira, ali kada Aes Sedai podiže poklopac tek koliko da zavuče ruku, izvadi samo jedan kameni prsten, sav u plavim, smeđim i crvenim mrljama i prugama. Bio je prevelik da se nosi na prstu. „Evo, dete.“

Egvena premesti hartije u drugu ruku da bi uzela prsten, i razrogači oči od iznenađenja. Izgledao je kao kamen, ali na dodir je bio tvrđi od čelika i teži od olova. A njegov krug bio je izvijen. Ako bi krenula prstom duž jedne ivice, prošla bi i njegovu spoljašnjost i unutrašnjost: imao je samo jednu ivicu. Dvaput je prešla prstom duž nje, samo da se uveri u to.

„Korijanin Nedeal“, reče Verin, „imala je taj ter’angreal skoro čitavog života. Sada ćeš ga ti čuvati.“

Egvena skoro ispusti prsten. Ter’angreal? Ja treba da čuvam ter’angreal

Verin izgleda nije primetila njeno zaprepašćenje. „Prema njoj, olakšava prolaz u Tel’aran’riod. Tvrdila je da radi i za one bez Talenta, kao i za Aes Sedai, samo ako si dok spavaš u dodiru s njim. Naravno, postoje opasnosti. Tel’aran’riod nije poput drugih snova. Sve što se tamo desi je stvarno. Zaista si tamo, umesto da ga tek na tren osmotriš.“ Zagrnula je rukav haljine i otkrila izbledeli ožiljak koji se pružao čitavom podlakticom. „Pre izvesnog broja godina, i sama sam ga jednom isprobala. Anaijino Lečenje nije delovalo kao što je trebalo. Zapamti to.“ Aes Sedai ponovo rukavom prekri ožiljak.

„Biću oprezna, Verin Sedai.“ Stvarno? Snovi su mi i ovako loši. Ne trebaju mi snovi koji ostavljaju ožiljke! Strpaću ga u džak, baciti ga u neki mračni ćošak i ostaviti tamo. Ja ću... Ali želela je da uči. Želela je da postane Aes Sedai, a nijedna Aes Sedai skoro pet stotina godina nije bila Snevač. „Biću veoma oprezna.“ Spustila je prsten u torbicu i čvrsto je zavezala, a onda ponovo uzela hartije koje joj je Verin dala.

„Dobro zapamti da ga sakriješ, dete. Nijedna polaznica, pa čak ni Prihvaćena ne bi trebalo tako nešto da poseduje. Ali može ti poslužiti. Sakrij ga.“

„Da, Verin Sedai.“ Setivši se Verininog ožiljka, skoro požele da neka Aes Sedai dođe i smesta joj ga oduzme.

„Dobro, dete. A sada, idi. Postaje kasno, a ti moraš rano da ustaneš i pomogneš oko doručka. Lepo spavaj.“

Pošto su se vrata zatvorila za Egvenom, Verin je neko vreme samo sedela i posmatrala ih. Sova je iza nje tiho huktala. Primakavši bliže crvenu kutiju, potpuno je podigla poklopac i namrštila se na njen sadržaj.

Stranica za stranicom, uredno ispisane crnim mastilom jedva izbledelim u pet proteklih vekova. Bile su to beleške Korijanin Nedeal, sve što je saznala za pedeset godina proučavanja tog ter’angreala. Korijanin je bila žena sklona čuvanju tajni. Najveći deo svog znanja nije prenela nikome, poverila ga je jedino tim stranicama. Verin je na njih naletela samo zahvaljujući slučajnosti i navici da pretura po starim hartijama u biblioteci. Koliko je mogla da otkrije, nijedna Aes Sedai sem nje nije znala za taj ter’angreal; Korijanin je uspela da ga izbriše iz zapisa.

Ponovo pomisli da spali taj rukopis, baš kao što je pomišljala i da ga da Egveni. Ali za nju je bila anatema da uništi znanje, bilo kakvo znanje. A što se onog drugog tiče... ne. Daleko je najbolje da sve ostane kao što je sada. Desiće se šta se bude desilo. Zatvori poklopac. Gde sam sad stavila onu stranicu?

Namršti se i poče među knjigama i papirima da traži one kožne korice. Na Egvenu je već zaboravila.