Ponovorođeni Zmaj

43 Senovita braća

Tamnooka devojka pope se na svoj sto i drhtavim glasom zapeva ponovo. Perin je tu pesmu znao kao „Pevac gazdarice Ajnore“, i mada su reči ponovo bile drugačije, razočarao se kada je shvatio – i posramio se zato što se razočarao – da je pesma zaista o pevcu. Ni gazdarica Luhan ne bi imala zamerki. Svetlosti, postao sam nevaspitan kao Met.

Niko od ljudi koji su slušali nije se požalio; neki su delovali pomalo ozlojeđeno, ali svima je bilo stalo da ne uvrede Aes Sedai, čak i kad je otišla. Bili se vratio i pokupio još dva Siva čoveka. Poneko od ljudi što su slušali pesmu pogleda ka leševima i odmahnu glavom. Jedan od njih pljunu u piljevinu.

Lan stade pred Perina. „Kako si ih prepoznao, kovaču?“ – tiho upita. „Njihova izopačenost nije tolika da bismo je Moiraina ili ja osetili. Sivi ljudi prošli su neprimećeno pored stotina stražara, a među njima su bili i Zaštitnici.“

Veoma svestan da ga Zarina gleda, Perin pokuša da govori još tiše od Lana. „Ja... namirisao sam ih. I ranije sam ih namirisao, u Džari i Remenu, ali smrad bi uvek nestao. Oba puta su otišli pre no što smo mi stigli.“ Nije mogao da oceni da li je Zarina čula o čemu priča ih ne. Nagnula se da bi prisluškivala, čineći se kao da to ne radi.

„Tada su bili na Randovom tragu. A sada na tvom, kovaču.“ Zaštitnik ničim nije pokazao da je iznenađen. Glasnije reče: „Pogledaću šta ima napolju, kovaču. Tvoje oči će možda primetiti nešto što ja propustim.“ Perin klimnu; po tome što je zatražio pomoć videlo se da je Zaštitnik veoma zabrinut. „Ogijeru, i vi vidite bolje no ljudi.“

„Oh, ah“, kaza Loijal. „Pa, valjda i ja mogu da pogledam.“ Njegove krupne okrugle oči kliznuše ka dvojici Sivih ljudi na podu. „Valjda ih nema više. Zar ne?“

„A šta to tražimo, kamenoliki?“ – upita Zarina.

Lan je odmeri, a onda odmahnu glavom, kao da je odlučio da nešto ne kaže. „Šta god budemo otkrili, devojko. Znaću kada budem video.“

Perin razmisli da li da ode po sekiru, ali Zaštitnik krenu ka vratima, a nije nosio svoj mač. Ni ne treba mu, zlovoljno pomisli Perin. I bez njega je smrtonosan. Pođe za Zaštitnikom, ali i dalje je držao nogar. S olakšanjem vide da i Zarina u rukama i dalje ima svoje noževe.

Napolju su se komešali gusti crni oblaci. Ulica beše mračna kao u sumrak. Nije bilo ljudi. Očigledno nisu želeli da ih uhvati kiša. Samo je jedan čovek trčao preko mosta dalje niz ulicu; nikog drugog Perin nije video ni u jednom smeru. Vetar je bivao sve jači. Nosio je neki dronjak po kaldrmi; još jedan je, zakačen o nogostup za uzjahivanje, lelujao na vetru. Gromovi su gunđali.

Perin nabra nos. Osećao se miris vatrometa na tom vetru. Ne, ne baš vatrometa. Bilo je to nešto poput smrada spaljenog sumpora. Skoro.

Zarina nožem lupnu o nogar u njegovim rukama. „Zaista si snažan, momčino. Pokidao si tu stolicu kao da je od trske.“

Perin nešto progunđa. Shvati da se ispravio, i namerno se poguri. Glupa devojka! Zarina se tiho nasmeja, i on odjednom više nije znao da li da se ispravi ili ostane tako. Budalo! Ovaj put je to uputio sam sebi. Trebalo bi da gledaš. Ali šta? Ništa nije video, sem prazne ulice, niti osećao kakav miris sem onog što je podsećao na spaljeni sumpor. I Zarininog, naravno.

Izgleda da se i Loijal pitao šta to traži. Počeša jedno čubasto uvo, zagleda se niz jednu stranu ulice, pa niz drugu, a onda počeša drugo uvo. A onda diže pogled ka krovu gostionice.

Lan izađe iz uličice pored gostionice i stupi na ulicu, dok mu je pogled proučavao tamne senke duž zgrada.

„Možda mu je nešto promaklo“, promrmlja Perin, mada je sumnjao u to, i pođe ka toj uličici. Trebalo bi da gledam, pa ču gledati. Možda mu je ipak nešto promaklo.

Lan zastade nešto dalje niz ulicu, zagledavši se u kaldrmu pred sobom. Zaputio se brzo ka gostionici, ali sve vreme posmatrajući ulicu pred sobom, kao da prati neki trag. Šta god da je to bilo, vodilo je pravo do jednog nogostupa za uzjahivanje, skoro pred vratima gostionice. Zaštitnik tu stade i zagleda se u sivi kameni blok.

Perin odluči da odustane od uličice – ako ništa drugo, smrdela je kao kanali u tom delu Ilijana – i umesto toga priđe Lanu. Smesta vide u šta Zaštitnik gleda. Utisnuta povrh nogostupa za uzjahivanje bila su dva otiska, kao da je neki ogromni pas tu oslonio prednje šape. Miris skoro nalik spaljenom sumporu tu se najviše osećao. Psi ne ostavljaju otiske po kamenu. Svetlosti, to je nemoguće! Sada je video i trag koji je Lan pratio. Pas je dotrčao niz ulicu sve do nogostupa, a onda se okrenuo i vratio odakle je i došao. Ostavivši za sobom tragove u kamenu, kao po zaoranom polju. Nemoguće!

„Psomrak“, reče Lan, a Zarina uzdahnu. Loijal zaječa tiho. Za Ogijera. „Psomrak ne ostavlja traga na zemlji, kovaču, pa čak ni po blatu, ali kamen je nešto drugo. Još od Troločkih ratova nije bilo Psomraka južno od Planina Duma. Ovaj je nešto lovio, rekao bih. A sada kada je to pronašao, vratio se da saopšti svom gospodaru.“

Mene, pomisli Perin. Sivi ljudi i Psomraci love mene? To je ludilo!

„Ti to hoćeš da kažeš kako je Nijeda bila u pravu?“ – drhtavim glasom upita Zarina. „Matori zlokob zaista jaše s Divljim lovom? Svetlosti! Mislila sam da je to samo priča.“

„Nemoj da si potpuna budala, devojko“, oštro odvrati Lan. „Da je Mračni na slobodi, sada bismo bili gore no mrtvi.“ Zagleda se niz ulicu, u smeru tragova. „Ali Psomraci su više no stvarni. Opasni skoro kao Mirdraali, a teže ih je ubiti.“

„A sad spominješ i Grabeže“, promrmlja Zarina. „Sivi ljudi. Grabeži. Psomraci. Bolje bi ti bilo da me odvedeš do Roga Valera, seljačiću. Kakva si mi još iznenađenja spremio?“

„Bez pitanja“, reče joj Lan. „I dalje toliko malo znaš da bi te Moiraina oslobodila zakletve ako se zakuneš da nas nećeš pratiti. Možeš se zakleti i meni i otići smesta. Mudro bi postupila.“

„Nećeš me uplašiti, kamenoliki“, kaza Zarina. „Mene nije tako lako prestraviti.“ Ah zvučala je uplašeno. I mirisala.

„Ja imam pitanje“, reče Perin, „i želim odgovor. Nisi osetio Psomraka, Lane, a nije ni Moiraina. Zašto?“

Zaštitnik neko vreme poćuta. „Odgovor na to pitanje, kovaču“, naposletku sumorno reče, „može biti više no što ti ili ja želimo da znamo. Nadam se da nas taj odgovor neće sve pobiti. Vas troje ugrabite nešto sna. Sumnjam da ćemo prenoćiti u Ilijanu, i bojim se da nas čeka naporno jahanje.“

„A šta ćeš ti da radiš?“ – upita Perin.

„Idem za Moirainom. Da joj kažem za Psomraka. Nemoguće je da će se ljutiti zbog toga, kad već ne može da ga oseti sve dok joj ne iščupa grkljan.“

Prve krupne kapi kiše poprskaše kaldrmu u trenutku kada se oni vratiše unutra. Bili je uklonio i poslednje mrtve Sive ljude i čistio piljevinu tamo gde su je okrvavili. Tamnooka devojka je pevala neku tužnu pesmu o momku koji ostavlja svoju ljubav. Mnogo bi se svidela gazdarici Luhan.

Lan potrča ispred njih, preko trpezarije pa uz stepenište. Perin još nije ni stigao do sprata, a Zaštitnik je već silazio i zakopčavao pojas s mačem, dok mu je plašt što menja boje visio preko ruke, kao da ga nije briga ko će ga videti.

„Ako to nosi u gradu...“ Loijalova čupava kosa skoro očeša tavanicu kad je odmahnuo glavom. „Ne znam da li ću moći da spavam, ali ću pokušati. Snovi će biti prijatniji no java.“

Nije uvek tako, Loijale, pomisli Perin kada Ogijer pođe niz hodnik.

Zarina je izgleda želela da ostane s njim, ali on joj reče da ide na spavanje i zalupi joj vrata od ploča u lice. Nevoljno pogleda krevet i skide odeću sa sebe.

„Moram da saznam“, uzdahnu i leže. Napolju je dobovala kiša i tutnjala grmljavina. Povetarac mu je preko kreveta nanosio nešto kišne svežine, ali sumnjao je da će mu biti potrebna ćebad. Poslednje što je pomislio pre no što ga je ophrvao san bilo je da je ponovo zaboravio da upali sveću, iako je soba bila mračna. Nemar. Ne smem biti nemaran. Nemarnost upropasti posao.

Snovi su mu jurili kroz glavu. Gonili su ga Psomraci – nijednom ih nije video, ali čuo je kako zavijaju. Seni i Sivi ljudi. Nakratko bi se pojavio visok i vitak čovek u kaputu i čizmama bogato izvezenim zlatom. Uglavnom je u ruci imao nešto nalik na mač, što je sijalo poput sunca, i pobednički se smejao. Ponekad je sedeo na prestolu, a kraljevi i kraljice puzali su pred njim. To je bilo neobično, kao da uopšte nisu bili njegovi snovi.

A onda se snevanje promenilo, i znao je da se našao u vučjem snu koji je tražio. Ovaj put nadao se da će ga naći.

Stajao je na vrhu visoke zaravnjene kamene kule. Vetar mu je mrsio kosu i donosio hiljadu suvih mirisa i slabašan trag vode skrivene negde daleko. Na trenutak mu se učini da je u obličju vuka, i opipa se po telu ne bi li se uverio da je to zaista on. Bio je u svom kaputu, pantalonama i čizmama. U ruci je imao luk, a o boku tobolac. Sekire nije bilo.

„Skakaču! Skakaču, gde si?“ Vuk nije došao.

Okruživale su ga krševite planine i druge visoke kule razdvojene neplodnim ravnicama i zbijenim grebenima, a ponegde i velikom zaravni do koje su se uzdizale strme litice. Bilo je rastinja, ali ničeg bujnog. Otporne niske trave. Zamršenog trnovitog žbunja i drugih biljaka debelog bodljikavog lišća. Raštrkanog zakržljalog drveća, pokrivljenog od vetra. Ali za vukove je čak i u takvoj zemlji bilo plena.

Dok je pogledom prelazio preko tog grubog zemljišta, neki krug tame odjednom pomrači deo planina. Nije mogao oceniti da li je ta tama bila odmah pred njim, ili na pola puta do planinskih vrhova, ali video je pravo kroz nju, i dalje. Video je Meta kako zvecka kockicama. Njegov suparnik gledao ga je ognjenim očima. Met kao da ga nije video, ali Perin ga prepoznade.

„Mete!“ – zavika. „To je Ba’alzamon! Svetlosti, Mete, kockaš se s Ba’alzamonom!“

Met baci kocke. Dok su se okretale, priviđenje je bledelo, sve dok se tama ponovo ne pretoči u planine.

„Skakaču!“ Perin se polako okrete, gledajući u svim pravcima. Pogledao je čak ka nebu – Sada može da leti – gde su oblaci obećavali kišu koju će zemlja daleko od vrha kule upiti čim bude pala. „Skakaču!“

Tama se pojavi među oblacima, prolaz negde drugde. Egvena, Ninaeva i Elejna gledale su ogroman metalni kavez, čija je podignuta vrata držala teška opruga. Zakoračiše u njega i zajedno je otkačiše. Rešetka se spusti za njima. Grohotom im se nasmeja neka žena s kosom u mnoštvu pletenica, a neka druga žena sva u belom nasmeja se njoj. Rupa na nebu se zatvori, i ostadoše samo oblaci.

„Skakaču, gde si?“ – povika. „Potreban si mi! Skakaču!“

I prosedi vuk se stvori tu, dočekavši se na vrhu kule kao da je skočio odnekud s veće visine.

Opasno. Bio si upozoren, Mladi Biče. Suviše mlad. I dalje suviše nov.

„Moram da znam, Skakaču. Rekao si da ima ponečeg što moram videti. Potrebno mi je da vidim više, da više znam.“ Stade da okleva, pomislivši na Meta i na Egvenu, Ninaevu i Elejnu. „Neobične stvari koje ovde vidim. Jesu li stvarne?“ Skakačevo slanje bilo je nekako sporo, kao da je sve to toliko jednostavno da vuk ne razume potrebu za objašnjavanjem, niti kako da mu objasni. Ali, naposletku, nešto dođe.

Ono što je stvarno nije stvarno. Ono što nije stvarno je stvarno. Telo je san, a snovi imaju telo.

„To mi ništa ne znači, Skakaču. Ne razumem.“ Vuk ga pogleda kao da je rekao kako ne razume da je voda mokra. „Rekao si kako moram nešto da vidim, i pokazao mi Ba’alzamona i Lanfear.“

Srcoočnjak. Lovac po mesečini.

„Zašto si mi to pokazao, Skakaču? Zašto sam morao da ih vidim?“

Poslednji lov dolazi. To slanje beše puno tuge i osećaja neizbežnosti. Šta bude, biće.

„Ne razumem! Poslednji lov? Kakav Poslednji lov? Skakaču, Sivi ljudi su pokušali da me ubiju.“

Neživi te love?

„Da! Sivi ljudi! Traže me! A Psomrak je bio ispred gostionice! Hoću da znam zašto me gone.“

Senovita braća! Skakač čučnu, osvrnuvši se na obe strane, skoro kao da očekuje napad. Dugo je prošlo otkad smo videli Senovitu braću. Moraš ići. Mladi Biče. Velika opasnost! Bezi od Senovite braće!

„Zašto me jure, Skakaču? Ti znaš. Znam da je tako!“

Beži, Mladi Biče. Skakač se baci u vazduh i udari ga prednjim šapama u grudi, oborivši ga preko ivice. Beži od Senovite braće.

Vetar ga je šibao dok je padao. Skakač i vrh kule bivali su sve manji. „Zašto, Skakaču?“ – povika. „Moram da znam zašto!“

Poslednji lov dolazi.

Pašče. Znao je. Tlo je jurilo da ga susretne, i sav se napeo u iščekivanju...

Trže se iz sna i zagleda u sveću što je treperila na stočiću pored kreveta. Munje obasjaše prozor, koji se zatrese od grmljavine. „Šta mu znači taj Poslednji lov?“ – promumla. Nisam zapalio nikakvu sveću.

„Pričaš sam sa sobom. I bacakaš se u snu.“

On skoči, i opsova sam sebe što nije primetio biljni miris u vazduhu. Zarina je sedela na tronošcu na ivici svetla. Lakat je naslonila na koleno, a bradu na pesnicu i tako ga gledala.

„Ti si ta’veren“, reče kao da nabraja. „Kamenoliki misli kako te tvoje neobične oči mogu da vide što njegove nisu u stanju. Sivi ljudi žele da te ubiju. Putuješ s Aes Sedai, Zaštitnikom i Ogijerom. Oslobađaš utamničene Aijele i ubijaš Bele plaštove. Ko si ti, seljačiću, Ponovorođeni Zmaj?“ U glasu joj se čulo da je to nešto najsmešnije čega je mogla da se seti, ali on se ipak nelagodno promeškolji. „Ko god da si, momčino“, dodade, „ne bi ti škodilo malo više dlaka na grudima.“

On se psujući okrete i navuče jedno ćebe do grla. Svetlosti, zbog nje skačem kao žaba. Zarinino lice bilo je na samom obodu senki. Video ju je nejasno, izuzev kad bi munja obasjala prozor. To oštro osvetljenje bacalo je senke preko njenog jakog nosa i visokih jagodica. Odjednom se seti kako mu je Min rekla da beži od prelepe žene. Kada je prepoznao Lanfear u onom vučjem snu, mislio je da je Min nju imala na umu – činilo mu se kako je nemoguće da neka žena bude lepša od nje – ali to je bilo u snu. Zarina je sedela tu i gledala ga tim svojim tamnim, kosim očima, sve vreme razmišljajući, odmeravajući.

„Šta ti radiš ovde?“ – besno upita on. „Šta hoćeš? Ko si ti?“

Ona se grohotom nasmeja. „Ja sam Faila, seljačiću, Lovac na Rog. Šta misliš ko sam – žena tvojih snova? Zašto si tako poskočio? Kao da sam te uštinula.“

Pre no što mu je pošlo za rukom da joj odgovori, vrata se uz tresak otvoriše i Moiraina stade u dovratak. Lice joj beše bledo i sumorno kao smrt. „Tvoji vučji snovi istiniti su kao Snevačevi, Perine. Izgubljeni na slobodi, i jedan od njih vlada Ilijanom.“