Ponovorođeni Zmaj

26 Iza brave

Odmahnuvši glavom Egvena se vrati do vrata koja je zanemarila. Mora da je nekud otišla. Iza prvih vrata ono malo nameštaja bilo je nalik na bezoblične gomile ispod prašnjave tkanine, a vazduh je bio ustajao, kao da soba odavno nije otvarana. Namrštila se; u prašini na podu bilo je mišjih tragova. Ali ne i drugih. Žurno otvori još dvoja vrata, ali vide to isto. Nije se iznenadila. Na galerijama Prihvaćenih bilo je više praznih no zauzetih soba. Kada zatvori za sobom vrata treće sobe, Ninaeva i Elejna su bez žurbe silazile niz stazu iza nje.

„Da li se to ona krije?“ – iznenađeno upita Ninaeva. „Unutra?“ „Pobegla mi je.“ Egvena se ponovo zagleda po galeriji. Kuda lije nestala? Nije mislila na Elsu.

„Da sam pomislila da je Elsa brža od tebe“, uz osmeh reče Elejna, „i ja bih je pojurila, ali oduvek mi se činila suviše punačka za trčanje.“ Ali osmeh joj beše zabrinut.

„Moraćemo kasnije da je pronađemo“, reče Ninaeva, „i da se postaramo da drži usta zatvorena. Kako je Amirlin mogla da veruje toj devojci?“ „Mislila sam da ću je uhvatiti“, lagano kaza Egvena, „ali bio je to neko drugi, Ninaeva, okrenula sam se samo na tren, a ona je nestala. Ne Elsa – nju nisam ni videla! – već žena za koju sam isprva mislila da je Elsa. Jednostavno je – nestala, a ja ne znam kuda.“

Elejni stade dah. „Jedna od Bezdušnih?“ Žurno se osvrnu oko sebe, ali galerija je izuzev njih tri i dalje bila prazna.

„Nije“, odlučno odgovori Egvena. „Ona...“ Neću da im kažem kako sam se zbog nje osećala poput šestogodišnje devojčice u pocepanoj haljini, s musavim licem i balavim nosem. „Ona nije bila Sivi čovek. Bila je visoka i upečatljiva, crnih očiju i crnokosa. Primetila bi je među hiljadu ljudi. Nikada je ranije nisam videla, ali mislim da je Aes Sedai. Mora biti.“

Ninaeva je čekala, kao da će uslediti još nešto, a onda nestrpljivo reče: „Ako je ponovo vidiš, pokaži mi je. Ukoliko misliš da ima razloga. Nemamo vremena da pričamo ovde. Nameravam da vidim šta je u toj ostavi pre no što Elsa za to kaže nekome kome ne bi trebalo. Možda su bile nemarne. U tom slučaju, nemojmo im pružiti priliku da to isprave.“

Egvena pođe uz Ninaevu s jedne, a Elejna s druge strane. Tada Egvena shvati da u ruci i dalje čvrsto drži kameni prsten – ter’angreal Korijanin Nedeal. Nevoljno, spusti ga u torbicu za pojasom i čvrsto je zaveza. Sve dok ne zaspim s krvavim... Ali upravo to i nameravam, zar ne?

Ali to će se odigrati uveče, tako da nije bilo svrhe sada brinuti o tome. Dok su prolazile kroz Kulu, pogledom je tragala za ženom u srebrnom i belom. Nije bila sigurna zašto oseća olakšanje što je nije videla. Odrasla sam, i sasvim sposobna, hvala na pitanju. Svejedno, bilo joj je drago što nikog ni približno sličnog njoj nisu srele. Što je više o toj ženi razmišljala, sve je više osećala kako je nešto – pogrešno – u vezi s njom. Svetlosti, Crni ađah počinje posvuda da mi se privida. Samo, možda i jesu svuda.

Biblioteka je bila pomalo izdvojena od glavnog dela Bele kule. Bledi kamen od koga je sagrađena bio je prošaran plavetnilom. Veoma je ličila na ogromne talase zamrznute na svom vrhuncu. Ti talasi su na jutarnjem svetlu delovali veliki poput neke palate, i Egvena je znala da sigurno sadrže mnoštvo odaja, ali sve su te sobe – one ispod neobičnih hodnika na gornjim nivoima, gde su bile Verinine lične prostorije – bile ispunjene policama, a police knjigama, rukopisima, hartijama, svicima, mapama i kartama, sakupljanim tri hiljade godina od svih mogućih plemena. Čak ni velike biblioteke u Tiru i Kairhijenu nisu bile tolike.

Bibliotekari – Smeđe sestre – čuvale su police, a na vrata su pazile tako pomno da ni komadić hartije ne bi kroz njih prošao a da one ne znaju ko ga je uzeo i zašto. Ali Ninaeva nije povela Egvenu i Elejnu ka jednom od tih čuvanih ulaza.

S druge strane biblioteke, pod senkama visokih stabala oraha, postojala su velika i mala vrata u zemlji. Radnici su ih ponekad koristili kada im je bio potreban pristup ostavama ispod biblioteke; bibliotekarke nisu volele da znojavi muškarci gaze kroz njihove hodnike. Ninaeva podiže jedna od tih vrata, ne veća no ulazna vrata neke kuće, i mahnu Elejni i Egveni da siđu niz strmo stepenište koje se spuštalo u tamu. Kada je spustila vrata za sobom, svetlosti potpuno nestade.

Egvena se otvorila ka saidaru – došao joj je tako glatko da je jedva shvatila šta radi – i usmerila svega kap Moći koja ju je preplavila. Na trenutak je osećaj tog uzbuđenja što je prostrujalo kroz nju pretio da joj ophrve sva ostala čula. U vazduhu nad njenom šakom pojavila se loptica plavičastobele svetlosti. Duboko udahnuvši, podseti se zašto ukočeno hoda. Bila je to veza s ostatkom sveta. Ponovo oseti laneni veš na koži, vunene čarape i haljinu. Uz mali ubod žaljenja, uguši želju da povuče još, da dopusti saidaru da je upije.

Istovremeno i Elejna načini svetleću kuglu za sebe. Zajedno su davale više sjaja no što bi mogle dve svetiljke. „Osećaj je tako – divan – zar ne?“ – promrmlja Elejna.

„Budi oprezna“, reče Egvena.

„Jesam“, uzdahnu u odgovor njena prijateljica. „Ali osećaj je... Biću oprezna.“

„Ovuda“, oštro im kaza Ninaeva i progura se pored njih da ih povede, ali nije se odviše udaljavala. Kako nije bila besna, morala je da koristi svetlo koje su njih dve stvorile.

Gotovo stotinu koraka trebalo je prašnjavom sporednom hodniku kojim su ušle, s drvenim vratima u sivim kamenim zidovima s obe strane, da stigne do mnogo šireg glavnog hodnika što se pružao čitavom dužinom biblioteke. Njihova svetla otkrivala su u prašini izmešane otiske stopa. Većina ih je bila od velikih muških čizama, takođe već pokrivena prašinom. Tavanica je ovde bila viša, a neka vrata skoro veličine ambarskih. Velike stvari unošene su glavnim stepeništem na kraju hodnika, upola širokim kao sam hodnik. Još jedno stepenište pored njih vodilo je naniže. Ninaeva pođe njime, ni ne zastavši.

Egvena smesta pođe za njom. Plavičasto svetlo ispralo je Elejnino lice, ali Egveni se učini kako ipak deluje bleđe no što bi trebalo. Mogle bismo ovde da vrištimo dok ne promuknemo, i niko ništa ne bi čuo.

Oseti kako se obrazuje munja, ili mogućnost za nju, i skoro se spotače. Nikada ranije nije odjednom usmerila dva toka; uopšte nije delovalo teško.

Glavni hodnik drugog podruma umnogome je bio nalik prvome, širok i prašnjav, ali s nižom tavanicom. Ninaeva požuri ka trećim vratima s desne strane i stade.

Vrata nisu bila velika, ali grube drvene daske od kojih su načinjena odavale su neki utisak debljine. Okrugli gvozdeni katanac visio je s debelog lanca zategnutog kroz dve debele alke, jednu u vratima, a drugu u zidu. I katanac i lanac činili su se novi; na njima skoro da nije ni bilo prašine.

„Katanac!“ Ninaeva ga prodrma; ni katanac ni lanac nisu popuštali. „Da li ste bilo gde drugde videle katanac?“ Ponovo ga je cimnula, a onda tako snažno tresnula o vrata da je odskočio. Tresak odjeknu hodnikom. „Nisam videla nijedna druga zabravljena vrata!“ Lupila je pesnicom o grubo drvo. „Nijedna!“

„Smiri se“, reče Elejna. „Nema potrebe da besniš. Kad bih mogla da vidim kakav je iznutra, sama bih otvorila katanac. Nekako ćemo ga otključati.“

„Ne želim da se smirim“, prasnu Ninaeva. „Želim da budem besna! Želim...“

Egvena pusti da joj ostatak tirade izbledi iz svesti i dodirnu lanac. Otkako je otišla iz Tar Valona, naučila je još štošta osim da baca munje. Između ostalog, otkrila je i sklonost ka metalu. To je dolazilo od Zemlje, jedne od Pet moći s kojom je malo žena bilo snažno – druga je bila Vatra – ali ona je imala tu snagu i mogla je da oseti lanac, da oseti unutar lanca, najsićušnije deliće hladnog metala i obrasce koje su tvorili. Moć u njoj drhtala je u skladu s vibracijama tih obrazaca.

„Miči mi se s puta, Egvena.“

Osvrnuvši se, vide Ninaevu obavijenu sjajem saidara kako drži prečagu po boji toliko sličnu plavobelom svetlu da je bila skoro nevidljiva. Ninaeva se namršti na lanac, promrmlja nešto o osloncu, i poluga iznenada postade dvostruko duža.

„Miči se, Egvena.“

Egvena se pomeri u stranu.

Gurnuvši kraj poluge kroz lanac, Ninaeva je namesti, a onda svom snagom zanese. Lanac se prekide kao konac, a Ninaeva zapanjeno uzdahnu i iznenađeno se zatetura preko pola hodnika. Poluga pade na pod. Ispravivši se, Ninaeva zaprepašćeno pogleda od poluge ka lancu. Poluga nestade.

„Mislim da sam nešto uradila s lancem“, reče Egvena. Kad bih samo znala šta.

„Mogla si nešto da kažeš“, promrmlja Ninaeva. Izvuče ostatak lanca iz alki i širom otvori vrata. „Pa? Nameravate li čitav dan tu da stojite?“

Prašnjava soba iza vrata imala je možda deset koraka po širini i po dužini, ali u njoj je bila samo gomila vreća od debele smeđe tkanine. Svaka je bila napunjena, označena i zapečaćena Plamenom Tar Valona. Egvena nije morala da ih broji da bi znala kako ih je trinaest.

Pomeri svoju loptu svetlosti do zida i usidri je tu; nije bila sigurna kako je to uradila, ali kada je sklonila ruku, svetlost je ostala. Stalno učim, nove stvari, a da ne znam šta su, nervozno pomisli.

Elejna se namršti gledajući je kao da razmišlja, a onda i ona usidri svoje svetlo na zidu. Egvena ju je posmatrala. Mislila je da je videla šta je Elejna uradila. Ona je naučila od mene, ali ja sam to upravo naučila od nje. Zadrhta.

Ninaeva smesta razdvoji nabacane vreće i pročita oznake. „Rijana. Džoija Bajir. Ovo tražimo.“ Pogleda pečat na jednoj vreći, a onda slomi vosak i razveza je. „Barem znamo da niko pre nas nije ovde bio.“

Egvena odabra jednu vreću i slomi pečat ne čitajući oznaku. Nije zaista želela da zna po čijim stvarima pretura. Kada je izvrnula sadržaj na prašnjavi pod, ispostavilo se da su stvari unutra uglavnom stara odeća i cipele, i nekoliko pocepanih izgužvanih papira kakvi bi se mogli naći pod ormarom žene koja nije suviše predana čišćenju. „Ovde nema ničeg korisnog. Plašt koji nije ni za krpe. Iscepana polovina mape nekog grada. Tir. Tako piše u uglu. Tri čarape za krpljenje.“ Gurnu prst kroz rupu u somotskoj papučici i zamigolji ka ostalima. „Ova za sobom nije ostavila nikakve tragove.“

„Ni Amiko ništa nije ostavila“, sumorno odvrati Elejna, obema rukama bacajući odeću u stranu. „Sve ovo su prnje. Čekaj, evo neke knjige. Ko god da je ovo pakovao mora da se veoma žurio kada je ubacio i knjigu. Običaji i ceremonije tairenskog dvora. Korica je otkinuta, ali bibliotekarke će je svejedno hteti.“ To je bilo sigurno. Niko nije bacao knjige, ma koliko bile oštećene.

„Tir“, ravnim glasom kaza Ninaeva. Klečeći među stvarima iz vreće po kojoj je preturala, ponovo uze jedan već bačen papirić. „Spisak trgovačkih brodova na reci Erinin, s datumima isplovljavanja iz Tar Valona i datumima kada se očekuje da uplove u Tir.“

„Mogla bi to biti slučajnost“, polako reče Egvena.

„Možda“, odvrati Ninaeva. Presavi papir i gurnu ga u rukav, a onda slomi pečat na drugoj torbi.

Kada su naposletku završile, svaka torba bila je dvaput pretražena, a odbačeno đubre nagomilano uza zidove. Egvena je sedela na jednoj praznoj torbi, toliko obuzeta onim u šta je gledala da je jedva i primetila kada se žacnula. Skupivši kolena, posmatrala je malu zbirku koju su sakupile, uredno poredanu.

„To je previše“, reče Elejna. „Ima previše stvari.“

„Previše“, složi se Ninaeva.

Pronašle su i drugu knjigu, pohaban, u kožu povezan tom s naslovom Primedbe o poseti Tiru. Pola stranica je ispadalo. U postavi pocepanog plašta Česmal Emri, gde je možda zapao kroz džepove, bio je još jedan spisak trgovačkih plovila. Na njemu su bila samo imena, ali sva ista kao i na drugom spisku, prema kome su svi ti brodovi isplovili rano ujutru posle one noći kada su Lijandrin i ostale otišle iz Kule. Našle su još na brzinu iscrtan plan neke velike zgrade s jednom sobom bledo označenom kao „Srce Kamena“, i list s imenima pet gostionica. U zaglavlju stranice bila je razmrljana, jedva čitljiva reč „Tir“. Bilo je...

„Ponešto od svake“, promrmlja Egvena. „Sve do jedne ostavile su nešto što ukazuje na putovanje za Tir. Kako je to bilo kome moglo da promakne, ako su gledali? Zašto nam Amirlin ništa o ovome nije rekla?“

„Amirlin“, ogorčeno kaza Ninaeva, „čuva svoje tajne, i kakve veze ima da li ćemo mi zbog toga goreti!“ Duboko udahnu i kinu od prašine. „Mene brine to što gledam u mamac.“

„Mamac?“ – upita Egvena. Ali shvatila je, čim je progovorila.

Ninaeva klimnu. „Mamac. Klopka. Ili možda skretanje pažnje. Ali bila to zamka ili diverzija, tako je očigledno da ovim niko ne bi bio prevaren.“

„Sem ako ih nije bilo briga da li će onaj ko ovo pronađe primetiti zamku ili ne.“ Nesigurnost oboji Elejnin glas. „Ili su možda nameravale da bude toliko očigledno da se Tir potpuno zanemari.“

Egvena bi volela da ne veruje da je Crni ađah bio tako siguran u sebe. Shvati da drži torbicu i palcem prelazi preko izvijenog kamenog prstena u njoj. „Možda su nameravale da izazovu onoga ko ovo nađe“, tiho kaza. „Možda su mislile da će taj glavom bez obzira pojuriti za njima, u gnevu i ponosu.“ Da li su znale da ćemo mi ovo pronaći? Da li nas tako vide?

„Nek sam spaljena!“ – prosikta Ninaeva. Beše to zaprepašćujuće; Ninaeva nikada nije psovala.

Neko vreme ćutke su gledale sakupljene stvari.

„Šta sada da radimo?“ – naposletku upita Elejna.

Egvena snažno stisnu prsten. Sanjanje je bilo u bliskoj vezi s Proricanjem; budućnost, kao i događaji na drugim mestima, mogli bi se pojaviti u Snevačevim snovima. „Možda ćemo večeras saznati.“

Ninaeva je ćutke i bezizražajno pogleda, a onda odabra jednu tamnu suknju koja nije bila mnogo pocepana i poče u nju da stavlja ono što su pronašle. „Za sada“, reče, „odnećemo ovo u moju sobu i sakriti. Mislim da imamo taman dovoljno vremena, ako nećemo da zakasnimo za kuhinju.“

Da zakasnimo, pomisli Egvena. Što je duže stiskala prsten kroz torbicu, to je veću hitnju osećala. Već zaostajemo jedan korak, ali možda nećemo suviše zadocniti.