Ponovorođeni Zmaj

47 Pobeći Senci

Iz malog dvorišta s bazenom i ribicama Talanvor brzo povede Meta do velikog dvorišta ispred Palate, iza visokih pozlaćenih kapija koje su se presijavale na suncu. Uskoro će podne. Met oseti poriv da pobegne odatle, neku potrebu za hitnjom. Bilo mu je teško da se drži koraka mladog starešine. Ljudi bi se začudili da ga vide kako trči, a sem toga, možda je sve zaista i bilo onako kako se u onom dvorištu činilo. Možda Gebril zaista nije sumnjao da on zna. Možda. Setio se onih skoro crnih očiju, kako su ga zgrabile i zarile mu se u glavu. Svetlosti, možda. Natera sebe da hoda polako kao da ima sve vreme ovog sveta – Samo zblenuti balvan sa sela koji bleji u ćilime i zlato. Samo obična seljačina, koja nikad ne bi pomislila da bi mu neko mogao zabiti nož u leđa – sve dok ga Talanvor ne izvede kroz vratanca u jednom krilu velike kapije, pa izađe za njim.

Debeli vojnik s pacovskim očima i dalje je bio tu s gardistima. Ponovo pocrvene kada vide Meta. Ali pre no što stiže da otvori usta, Talanvor reče: „Predao je kraljici pismo od kćeri naslednice. Budi zadovoljan, Elbere, što ni Morgaza ni Gebril nisu saznali kako si pokušao da ga sprečiš. Poruka gospe Elejne bila je lordu Gebrilu veoma zanimljiva.“

Elberovo crveno lice pobele kao njegov okovratnik. Ošinu Meta pogledom, i odgega se niz red stražara. Sitne, upale oči vrebale su mu kroz prečage vizira, kao da bi voleo da utvrdi jesu li primetili njegov strah.

„Hvala ti“, kaza Met Talanvoru. I mislio je tako. U potpunosti je zaboravio na debelog, sve dok se ponovo nije našao licem u lice s njim. „Ostaj mi zdravo, Talanvore.“

Zaputi se preko ovalnog trga, pokušavajući da ne hoda prebrzo, i iznenadi se kada Talanvor pođe za njim. Svetlosti, da li je on Gebrilov ili Morgazin? Taman poče da ga svrbi između plećaka, kao da će ga tu nož probosti – On ne zna, plamen me spalio! Gebril nema pojma da ja znam! – kada mladi zapovednik konačno progovori.

„Jesi li dugo boravio u Tar Valonu? U Beloj kuli? Dovoljno dugo da nešto saznaš?“

„Bio sam tamo samo tri dana“, oprezno odgovori Met. Rekao bi da je bilo čak i manje – da je mogao da preda pismo a da ne kaže da je bio u Tar Valonu, učinio bi tako – ali mislio je da mu niko ne bi poverovao kako je prešao sav taj put da bi video sestru i istog dana otišao. Tako mi Svetlosti, šta to on traži? „Saznao sam ono što sam za to vreme video. Ništa bitno. Nisu me vodili okolo i pričali mi stvari. Otišao sam samo da vidim Elsu.“

„Mora da si nešto čuo, čoveče. Ko je Šerijam? Da li razgovor s njom u njenoj radnoj sobi nešto znači?“

Met snažno odmahnu glavom da bi sakrio izraz olakšanja na licu. „Ne znam ko je ona“, iskreno odvrati. Možda je i čuo Egvenu, ili možda Ninaevu, kako je spominju. Možda je to neka Aes Sedai? „Zašto bi to nešto značilo?“

„Ne znam“, tiho kaza Talanvor. „Suviše toga ne znam. Ponekad mi se čini kako pokušava nešto da kaže...“ Ošinuo je Meta pogledom. „Jesi li ti odani Andorac, Tome Grinvele?“

„Naravno da jesam.“ Svetlosti, ako to još neki put kažem, možda ću i ja poverovati. „A šta je s tobom? Da li ti odano služiš Morgazi i Gebrilu?“ Talanvor ga ledeno pogleda. „Ja služim Morgazi, Tome Grinvele. Njoj služim do smrti. Ostaj mi zbogom!“ Okrete se u mestu i pođe ka palati, dok mu je šaka čvrsto stiskala balčak.

Gledajući ga kako odlazi Met promrmlja sebi u bradu: „Kladio bih se u ovo“ – baci u vazduh i ponovo uhvati Gebrilovu kožnu kesu – „da Gebril to isto kaže.“ Kakve god igre da se na dvoru igraju, Met nikakve veze s njima nije želeo da ima. A nameravao je da se postara i da Egvena i druge dve budu van njih. Glupo ženskinje! Sada moram njihovo kestenje da vadim iz vatre, umesto da gledam šta ću sa svojim! Potrčao je tek kad su ga ulice sakrile od Palate.

Kada utrča u Kraljičin blagoslov, vide da se u biblioteci malo šta promenilo. Tom i gostioničar i dalje su sedeli za tablom – po položaju kamenova vide da je to nova igra, ali ništa povoljnija po Gila – a mačka je ponovo bila na stolu, i umivala se. Pored mačke je bio poslužavnik s njihovim lulama i ostacima obroka za dvojicu, a njegovih stvari više nije bilo na naslonjači. Obojica su kraj sebe imala pehare s vinom.

„Moram da idem, gazda Gile“, reče. „Novac zadrži, i oduzmi obrok od njega. Ostaću tek toliko da jedem, ali onda polazim za Tir.“

„Čemu žurba, dečko?“ Tom je izgleda više gledao mačku no tablu. „Tek smo stigli.“

„Znači, ipak si predao pismo gospe Elejne?“ – željno upita gostioničar. „I pride ostao čitave kože. Da li si se zaista popeo preko onog zida, kao onaj drugi mladić? Ne, to nije bitno. Je li pismo smirilo Morgazu? Moramo li i dalje da hodamo na vrhovima prstiju, čoveče?“

„Valjda ju je smirilo“, odgovori Met. „Mislim da jeste.“ Na tren je oklevao, igrajući se Gebrilovom kesom, koja je zveckala. Nije gledao da je unutra zaista deset zlatnih maraka; kesa je bila odgovarajuće težine. „Gazda Gile, šta možeš da mi kažeš o Gebrilu? Sem činjenice da ne voli Aes Sedai. Rekao si da nije dugo u Kaemlinu?“

„Što bi se sad za njega raspitivao?“ – upita Tom. „Bazele, hoćeš li staviti taj kamen?“ Gostioničar uzdahnu i spusti crni kamen na tablu, a zabavljač zatrese glavom.

„Pa, momče“, reče Gil, „nema tu mnogo da se kaže. Došao je zimus sa zapada. Negde iz tvog kraja, čini mi se. Možda su to baš bile Dve Reke. Čuo sam da se spominju planine.“

„U Dvema Rekama nemamo lordove“, kaza Met. „Možda ima neki kod Baerlona. Ne bih znao.“

„To bi moglo biti to, momče. Nikad ranije za njega nisam čuo, ali ne pratim ti ja lordove iz unutrašnjosti. Došao je dok je Morgaza još bila u Tar Valonu, a pola grada se plašilo da će i ona nestati u Kuli. Druga polovina nije ni želela da se vrati. Ponovo počeše pobune, baš onako kao prošle godine pred kraj zime.“

Met odmahnu glavom. „Nije me briga za politiku, gazda Gile. Gebril me zanima.“ Tom se namršti na njega i slamkom poče da čisti svoju lulu dugog kamiša.

„O Gebrilu ti i pričam, momče“, odvrati Gil. „Za vreme nemira postao je vođa strane koja je podržavala Morgazu – čujem da je ranjen u borbama – i dok se ona vratila u potpunosti ih suzbio. Garetu Brinu se nije dopalo kako Gebril rešava stvari – ume da bude težak čovek – ali Morgaza je bila toliko zadovoljna što je red ponovo uspostavljen da ga je imenovala na nekadašnji Elaidin položaj.“

Gostioničar ućuta. Met je čekao da nastavi, ali on ne reče ništa više. Tom napuni lulu i priđe kaminu da je zapali služeći se malom svetiljkom koja je za to tu i stajala.

„Šta još?“ – upita Met. „Čovek mora da ima neki razlog što bi to radio. Ako se oženi Morgazom, da li će onda postati kralj kada ona umre? Mislim, ako i Elejna bude mrtva?“

Tom se zagrcnu paleći lulu, a Gil se nasmeja. „Andor ima kraljicu, momče. Uvek kraljicu. Da Morgaza i Elejna obe umru – Svetlost saklonila! – onda bi presto pripao Morgazinoj najbližoj rođaci. Ovoga puta bar nema sumnje ko bi to mogao biti – njena rođaka, gospa Dijelin – ne kao tokom Naslađivanja nakon što je Tigrejna nestala. Tada je Morgazi trebalo godinu dana da se uspne na Lavlji presto. Dijelin bi mogla da zadrži Gebrila kao savetnika, ili da ga uzme za supruga ne bi li učvrstila lozu mada to nije verovatno, sem ukoliko bi mu prethodno Morgaza rodila dete – ali čak i tada bio bi samo princ supružnik. Ništa više. Hvala Svetlosti, Morgaza je još mlada, a Elejna zdrava. Svetlosti! U pismu se ne kaže, valjda, da je bolesna?“

„Dobro je.“ Bar za sada. „Zar ništa više ne znaš o njemu, gazda Gile? Izgleda da ga ne voliš. Zašto?“

Gostioničar se zamišljeno namršti, počeša bradu i odmahnu glavom. „Valjda ne bih voleo da se oženi Morgazom, ali ne znam zašto. Priča se da je dobar čovek; svi plemići ga poštuju. Ne dopada mi se većina ljudi koje je doveo u Gardu. Premnogo se toga promenilo otkad je došao, mada ne mogu sve njemu da pripišem. Samo mi se čini da previše ljudi spletkari otkad je on tu. Čovek bi pomislio da smo svi postali Kairhijenjani, kakvi su bili pre ovog građanskog rata. Svi spletkare i pokušavaju da steknu neku prednost. Otkad je Gebril došao stalno ružno sanjam, a ja nisam jedini. Glupo je brinuti o snovima. To je verovatno zbog brige za Elejnu i oko Morgazinih namera prema Beloj kuli, i zbog toga što se ljudi ponašaju kao Kairhijenjani. Jednostavno ne znam. Zašto postavljaš sva ta pitanja o lordu Gebrilu?“

„Jer želi da ubije Elejnu“, odgovori Met, „a s njom i Egvenu i Ninaevu.“ U onome što mu je Gil ispričao ništa korisno nije video. Oganj me spalio, ne moram da znam zašto im želi smrt. Samo moram da ga sprečim. Tek tada primeti da ga obojica zapanjeno gledaju. Kao da je poludeo. Ponovo.

„Da se nisi ponovo razboleo?“ – sumnjičavo upita Gil. „Sećam se da si prošli put sve žive gledao ispod oka. Ili to, ih je ovo neka šala. Ti mi baš ličiš na šaljivdžiju. Ako jeste, nije ti dobra!“

Met se namršti. „Nije to nikakva krvava šala. Čuo sam kad je nekom Komaru izdao naredbu da odseče Elejni glavu. A kad je već tu, Egveni i Ninaevi takođe. Krupan čovek, sa sedom prugom u bradi.“

„To zaista zvuči kao lord Komar“, lagano kaza Gil. „Bio je dobar vojnik, ali priča se da je napustio Gardu zbog nekog lažiranja s kockama.

Mada mu to niko ne kaže u lice. Komar je bio jedan od najboljih mačevalaca u Gardi. Ozbiljan si, zar ne?“

„Mislim da jeste, Bazele“, kaza Tom. „Ubeđen sam da jeste.“

„Svetlost nas obasjala! Šta je Morgaza imala da kaže? Rekao si joj, zar ne? Svetlost te spalila, rekao si joj!“

„Naravno da jesam“, gorko odvrati Met. „Kad je Gebril tu stajao, a ona ga gledala kao zaljubljeno kuče! Rekao sam: Možda sam ja prost seljak koji ti je pre pola sata preskočio zid, ali već znam da tvoj savetnik u koga imaš puno poverenja, taj u koga si izgleda zaljubljena, namerava da ti ubije ćerku. Svetlosti, čoveče, naredila bi da se meni odseče glava!“

„Lako moguće.“ Tom se zagleda u svoju izrezbarenu lulu i čupnu brkove. „Uvek je bila naravi preke poput munje, i dvostruko opasnija.“

„Ti najbolje znaš, Tome“, odsutno kaza Gil. Zagledavši se u daljinu, obema rukama prođe kroz prosedu kosu. »Mora da nešto mogu da uradim. Nisam držao mač u rukama još od Aijelskog rata, ali... Pa, to ništa neće pomoći. Samo ću poginuti, a ništa neću postići. Ali nešto moram da uradim!“

„Glasine.“ Tom protrlja nos; činilo se da proučava tablu s kamenovima i naglas razmišlja. „Niko ne može sprečiti da Morgaza čuje glasine. A ako su dovoljno snažne, zamisliće se. Glasine su glas naroda, a glas naroda često govori istinu. Morgaza to zna. Nema tog čoveka koga bih podržao u Igri ako je protiv nje. Zaljubljena ih ne, kada Morgaza počne izbliza da ispituje Gebrila, neće moći od nje da sakrije ni ožiljke iz detinjstva. A ako sazna da Elejni sprema neko zlo“ – on postavi kamen na tablu; na prvi pogled potez se činio neobičnim, ah Met vide da će za tri poteza trećina Gilovih kamenova biti u zamci – "lord Gebril će imati veoma lepu sahranu.“

„Ti i tvoja Igra kuća“, progunđa Gil. „Ipak, možda i uspe.“ Osmeh mu ozari lice. „Čak znam kome najpre da kažem. Treba samo da spomenem Gildi takav san, a ona će to za tri dana ispričati svim služavkama Novog grada kao istinu. Ona je najveća tračara koju je Tvorac ikada stvorio.“

„Samo pazi da te ne povežu s tim, Bazele.“

„Ne boj se, Tome. Ma, nema ni nedelja dana kako mi je došao čovek i prepričao mi moj sopstveni košmar kao nešto što je čuo od nekog tamo, koji je pak čuo od nekog drugog. Mora da je Gilda prisluškivala dok sam ga ja prepričavao Kolini, ali kad sam ga pitao, on mi je dao spisak imena koji je vodio čak na drugi kraj Kaemlina. Veruješ li da sam otišao tamo i pronašao poslednjeg čoveka, čisto me je zanimalo da vidim preko koliko je usta priča prošla, a on je tvrdio kako je to lično sanjao. Ništa se ti ne boj, Tome.“

Met nije mario šta će oni raditi sa svojim glasinama – to neće pomoći Egveni i ostalima – ali jedno ga je bunilo. „Tome, nešto si mnogo mirno primio sve ovo. Mislio sam da je Morgaza ljubav tvog života.“

Zabavljač se ponovo zagleda u svoju lulu. „Mete, jedna veoma mudra žena rekla je da će mi vreme izlečiti rane, da vreme sve stišava. Nisam joj verovao. Ali bila je u pravu.“

„Hoćeš da kažeš kako više ne voliš Morgazu.“

„Dečko, prošlo je petnaest godina otkad sam pobegao iz Kaemlina ispod dželatove sekire, a mastilo Morgazinog potpisa još je bilo mokro na naredbi za pogubljenje. Dok sam sedeo ovde i slušao Bazela kako blebeće“ – Gil se pobuni, a Tom diže glas – "blebeće, kažem, o Morgazi i Gebrilu, i kako će se možda uzeti, shvatio sam da je strast davno izbledela. Oh, i dalje mi je draga, možda je čak i pomalo volim, ali to više nije sa strastvenim žarom.“

„A ja sam skoro mislio da ćeš pojuriti ka Palati da je upozoriš.“ Nasmeja se, i iznenadi se kada mu se Tom pridruži.

„Nisam tolika budala, dečko. Svaka budala zna da muškarci i žene povremeno drugačije razmišljaju, ali najveća razlika je u sledećem: muškarci zaboravljaju, ali nikad ne praštaju; žene praštaju, ali nikad ne zaboravljaju. Morgaza bi me možda poljubila u obraz, pružila pehar vina i rekla da sam joj nedostajao. A onda bi možda naredila gardistima da me odvuku u zatvor i kod dželata. Ne. Morgaza je jedna od najsposobnijih žena koje sam ikada znao, a znao sam ih dosta. Skoro da mi je žao Gebrila kada ona bude saznala šta on smera. Tir, kažeš? Ima li ikakvog izgleda da sačekaš s polaskom do sutra? Prijalo bi mi da odspavam.“

„Nameravam da pre sumraka budem što je bliže moguće Tiru.“ Met trepnu. „Nameravaš li da pođeš sa mnom? Mislio sam da hoćeš da ostaneš ovde.“

„Zar me nisi čuo kako rekoh neću da mi odseku glavu? Tir mi zvuči bezbednije od Kaemlina, a to odjednom nije tako loše. Sem toga, dopadaju mi se one devojke.“ U šaci mu se iznenada stvori nož, i jednako iznenadno nestade. „Ne bih voleo da im se išta desi. Ali ako ti je stalo da brzo stigneš u Tir, onda je Aringil za tebe. Brzim brodom stići ćemo danima pre no konjima, pa makar ih terali do smrti. I to ne kažem samo jer mi je zadnjica poprimila oblik sedla.“

„Znači, Aringil. Samo da je brzo.“

„Pa“, kaza Gil, „ako već ideš, momče, bolje da se postaram za tvoj ručak.“ Odgurnuo je stolicu i krenuo ka vratima.

„Pričuvaj mi ovo, gazda Gile“, kaza Met i dobaci mu kožnu kesu.

„Šta je ovo, momče? Novac?“

„Ulog. Gebril to ne zna. Ali on i ja smo se opkladili.“ Mačka skoči na pod kada Met zgrabi drvenu čašu s kockama i izruči ih na sto. Pet šestica. „A ja uvek dobijam.“